Брана Димитријевић

Сведочења о шароњању (трепанацији лобање) у народу

„Шароњање, то је род операције која се врши на глави живоме човеку врћењем лобање нарочитим сврдлом, да човек над ким се та операција изврши или оздрави или умре од трајне бољоглаве која му је дошла услед какве повреде у завади; и сматра се као лијек.

Врши се над повријеђеним и то по његовом захтјеву и пада на терет ономе који је повриједу нанио, по уобичајеном народном суду, од кога се за шароњање не тражи одобрења. Па ако шароњани послије те операције остане жив, виновник сноси све трошкове око тог учињене. Плаћа шарацију, лекове и трошак болеснику до оздрављења. А ако шароњани умре онда остаје крв којој обично сљедује крвна освета, крв за крв, или умир крви помоћу кумства.

Приступа се овако: болесник изјави својој породици и своме племену да хоће да се шароња, тада се ови постарају да нађу „Ећима“ и добаве га. Кад овај дође скупља се породица и племе болеснога и ови позову из села 5-10 људи који су од гласа и повјерења и уговори се између болесника, породице, племена и шараџије да ако послије операције настане смрт то племе нема права бацати никакове кривице на шараџију и да се он нема чега бојати. Кад ово утврде онда настаје и погодба о заслузи ећимској (видарини), у којој пресудну ријеч имају они људи који су дошли као повјереници за обије стране (починиоца и повређеног) па кад се то утврди настаје операција.

Прво се обрије глава болеснику, тада Ећим тражи повријеђено место, а то тражи гди је највећа топлота, па кад и ово нађе узима оштар бријач и засијече кожу с три стране колико за тај посао треба, одере је (одлуби од лобање) и задигне. За то вријеме крв прикупља памуком а затим заспе ивице неким прашком и крв устави. Тада бријачем оструже кост лобање и узима сврдао који изгледа као цијев или свирала. Овај је на једном крају назубљен ситно и то тако да су зупци окренути и повијени један за другим. Тај сврдао метне на кост и пажљиво окреће ка једној страни све дотле докле проврти лобању, при чему мора имати особите вјештине да не би мозга додирнуо. А кад проврти лобању вади сврдао и у њему парче кости округло и велико колико динар, затим нешто чисти памуком, а шта Бог би га знао, са опне мозга, па кад и то учини онда у лобању умеће парче коре од тикве и тим затвори шупљину на лобањи, одерану кост врати и њоме преклопи оно парче и тиме је операција свршена. Ећим остаје код болесника у најповољнијем случају бар још 20 дана. Ако пак од дана операције прођу на миру тих 20 дана, рачуна се као срећно свршена. Виновник поднесе само трошкове. Затим се помире и мир се обично закључи кумством.

Када су се 1866. године шароњали Благоје Станић из Краљевих Бара и Радисав Б. Мићовић из Пеовца, ја сам се стрефио у селу и присуствовао томе послу код обојице и пажљиво посматрао. Мајстор овога посла био је Куч Радосав Петров Поповић Дрекаловић с Медуна. Шароњао је прво Благоја, коме је тада могло бити око 40 година, код његове куће. За сво то вријеме био је Благоје као стијена непомичан и никаквог знака од себе није показао да осјећа болове. Отишао сам држећи у тврдо да ће Благоје умријети, но то није било. Оздравио је, и послије те операције живио још пуних 45 година. Умро је 1909. године пошто је претурио нешто више од 80 година свога живота. Исте године шароњао се послије два месеца и Радисав син Бошка Мићовића с Пеовца. Операцију је вршио исти Куч Радосав. Овај Радисав Мићовић није имао више од 22 године када се шароњао и операцију је поднио исто онако као и Благоје и са овом прошао срећно. Но овај Радисав послије неког времена убије свога сељака Ненада Викентића и за то буде осуђен на робију, гди сам га послије 6 година и ја видио, у апси Цетињској 1872. године. Даље шта је с њим било није ми познато.“ (Архив САНУ, збирка 14220, улазни инвентар 306/66, Бгд, 1963)

Сведочење је из пера проте Милоша Велимировића (1848-1920), о чијем се, већ по невољи, луталачком животу но и богатом стваралаштву, мало зна. Рођен у Васојевићима, у селу Краљима, умро у Београду, најдуже је у Пироту службовао, и у тој вароши по добру упамћен био. С женом Јеленом, рођеном Мортовански, изродио је једанаесторо деце, од којих многи оставише трага у уметностима и у науци; што је занемарено, као и у случају самог проте.

Милош Велимировић је и о народном животу многа сведочења оставио, те је и његов опис трепанације довољно простран и драгоцен. Не обухвата само извођачки, него и обичајно правни вид. Захват се врши као на позорници, без опијања (анестезије) пред најугледнијима; с бактериолошке тачке гледишта нестерилно. Све и да буде изведен како ваља, прети инфекција можданих опни. Отуда: или - или... (Умиреш или ћеш прездравити.) Што доприноси карактеризацији лика Благојевог. Недостају медицинска објашњења: шта то на можданим опнама Ећим види?

Тај део приче у својим „Надрилекарима“ завршава др Милан Јовановић – Батут. Он ће 1882. године упознати и Радосава и Благоја. Медига или Ећима (из поштовања је, вероватно, потоњу реч прота писао великим почетним словом) и шароњаног. Не беше реч о лечењу, него о вештачењу. Ећим оно гледаше да ли је пала крв на мозак. А шта би знаци тога били? Неће се никад знати. Тек Благоје је од кривца, који га је шест недеља пре тога несучим у главу ударио, одмах примио 60 талира, пола крвнине. С тим му је престала и главобоља.

У Историји медицине важи схватање да доказ о постојању вештине трепанације лобање у било ком друштву, цивилизацији, било када, треба узети као доказ постојања развијене хирургије. Па се тумачи народне, или етномедицине, ласно приклоне томе. Али остаје питање: који су разлози за такав захват били?

У необјављеном рукопису „Бесудно доба“, прота Милош Велимировић вели и ово: „... и ни један племенски војвода није том добу могао да стане на путу, зато су крвне освете узеле биле толико маха и тако честе биле... Заведено је мирење помоћу кумства, и продужена (пракса) ужасне операције шароњања, вађења мазије (каквог предмета од усијаног гвожђа голим рукама из кључале воде и доказивање кривице или невиности на основу степена опекотине и брзине њеног зацељења)...“

И у Благојевом случају трепанација беше – надгорњавање. Ударио си ме, плати пола крвнине, јер имам страшне главобоље. Улог је још и већи. Умре ли Благоје, а после шароњања, на виновнику остаје крв; као да га је оним ударцем одмах убио. Непостојање спољних знакова код Благоја, одузетости, или ослабелости неког уда, отклања претпоставку да су лобањске кости биле утиснуте ка мозгу; што би трепанацију и сав тај ризик иако са закашњењем, можда, оправдало. У бирању критичног места Ећим се топлотом руководи, а не поремећајем облика главе; удубином. Тајанствен је и критеријум топлоте, која би могла бити изражена у случајевима запаљења коже или поткожних ткива, али тада баш на том месту Ећим трепаном (или трапаном) не би смео... 

Како год било, Благоје задовољштину доби, а и јуначки је сам захват истрпео, а и жив је и здрав срећно остануо. И „оздравио“ од бољоглаве!?! С „незнатном“ последицом, удубљењем на глави колико динар, а по опису Батутовом, јер се толики губитак лобањске кости у довољној мери не обнавља, а убачени део тикве (имплантат), о час „раствори и поједе“ организам.

Није се стога чудити што Батут о шароњању нема ни једне лепе речи. Треба се чудити нама што презиремо трезвена сведочења.

 (Објављено у „Задужбини“ децембра 2006.)