Брана Димитријевић
Анка Ђуровићка
Тешко да данас има средњошколаца у Великој Британији који не зна за Флоренс Најтингејл. Рођена 1820. године у богатој, аристократској породици већ је имала обезбеђен положај у друштву. Али у време њене младости углед позива болничарке не беше ни на каквој висини. Махом неуке, потицале су из најнижих сталежа. Беше међу њима и посрнулих девојака, и оних са још сумњивијом прошлошћу. А у то доба су, у поређењу са данашњим, болнице одиста биле немоћнице. Служиле су за негу, а мало или никако, за дијагностику и лечење. Нега је била једини лек.
Те Флоренс Најтингејл упркос противљењу родитеља прихвата изазов. Приступа најпре курсу за болничарке при римокатоличком манастиру у Дизелдорфу, потом, практикује по болницама у Паризу и Лондону, богатећи се знањем и вештинама, уочавајући слабости.
И убрзо ће одлучност, своје организаторске способности, пожртвовање, храброст и схватање улоге болничарке успети испољи за време Кримског рата (1854). Хигијенско стање британских трупа беше тада, мало је рећи, рђаво. Рат је, вели Пирогов, зараза повредама. Но осим ове беснеле су и оне праве колере и пегавог тифуса, још опасније. У појединим логорима, како извештаваше британска штампа, смртност је достизала је до 44%!
И, Најтингејл се обраћа министарству војном. Тражи дозволу за одлазак на фронт са 28 својих изабраница. Добија је. Стигавши на Крим и обишавши логоре, биваке и болнице, закључује да је стање, у поређењу са оним које је већ познавала британска јавност, знатно горе. Владала је застрашујућа нечистоћа. По болницама оболели од колере и тифуса лежаху измешани с рањеницима. Нега је била никаква. Те она узима ствар у своје руке, ослоњена на 28 својих изабраница, и жене војника, које су у оно време пратиле војску. Довлаче се казани, искувава рубље, раздвајају рањени од заражених, спроводи даноноћна, предана нега. Две велике болнице, од којих је свака имала преко 2.000 оболелих и рањених, стављају се под њен надзор. Успех не изостаје, смртност почиње да опада.
Радила је тада по читав дан, а ноћу састављала извештаје за министарства у Лондону. Већ сама њена појава уливала је наду. Оболела је, што је у таквим приликама неизбежно, али није напустила Крим. Прездравила је, и наставила да обавља све своје дужности до краја рата.
Њен повратак у родну Енглеску претвориће се у национално славље; а непосредна последица тога биће не мали новац прикупљен за оснивање прве нудиљске школе Дома Најтингејл, чија јој је управа поверена.
Знајући какав је углед пре тога имао позив болничарке, настоји да га поправи из основа. Захтевала је да нудиља блиста не само знањем већ и карактером. Да по најзахтевнијим викторијанским мерилима буде морални узор и на послу и у приватном животу. Тражила је оданост, љубав према позиву, пожртвовање. Није довољно да се болничарка налази само поред лекара, говорила је, или у операционој сали, она мора да највећи део свога времена проводи у посматрању болесника, да је стално уз њега. Она је продужена рука лекарева, његове очи и уши, а не сенка.
Колико беше у праву, показаће се и после њене смрти, и у Србији.
„Све госпође обављају превијања са херојском оданошћу.“ Записаће у Нишу, 18. августа 1914 Швајцаркиња Катарина Клара Штурценегер. (1) „Оне перу, чисте и завијају ране често од раног јутра до касно у ноћ, по својој сопственој иницијативи; само тешке случајеве обрађује главни лекар. А постигнути резултати казују нам да добро радимо: све лакше ране врло су добре; кроз петнаест дана моћи ћемо да отпустимо трећину наших људи.“
„Радиле смо као кртице,“ сећа се Мага Магазиновић (2),„од глачања паркета, прања прозора, посведневног спремања постеља рањеницима – па до праве болничарске дужности: мерења температуре, развијања и сечења завоја, превијање рана по лекарском упутству – дељења оброка, помагања оним који се нису сами могли хранити. А када су стигли рањеници са Мердара и Куманова, 36 часова смо непрекидно превијали и смештали рањенике. Крепили смо се само болничким чајем и властитим бисквитима. Јаук и вапај тешких рањеника са разнесеним шакама, лактовима и стопалима, са ужасним трбушним повредама, пролазили су ми кроз срж у костима. Крви се нисам грозила ни плашила, али сам је осећала као страшну оптужбу на свеколику цивилизацију и културу човечанства у 20. веку.“ То је тек долазило.
И данас по Британији постоје болнице грађене под утицајем схватања мис Флоренс Најтингејл. Ако не по спољном изгледу онда по унутрашњем распореду одаја. То није све. Утемељивач Црвеног Крста Анри Динан на једном месту вели да је замисао о оснивању баш те организације од ње потекла. А када је састављао предлог будуће Женевске Конвенције о заштити рањеника и оболелих у ратовима, Најтингејл му је, вели, својим саветима била од непроцењиве помоћи. Њен пример надахњивао је и борбу за право гласа жена.
„Досадашњој својој борби за два „С“, додајем сада борбу и за треће: surgery, suffrage, Serbian.“ (хирургија, право гласа жена, Србија.) Рећи ће по доласку у Крагујевац октобра 1914. године др Елзе Инглиш, једна од најистакнутијих вођа сифражетске војске уочи Великог рата. (3) У том трену, од 500 друштава у Великој Британији и САД која су се залагала за равноправност жена, њих 45 већ је радило под заставом Црвеног Крста.
На VIII међународној конференцији Црвеног Крста, 1907 у Лондону, три године уочи смрти мис Флоренс Најтингејл – умрла је 1910 у својој деведесетој – указана јој је почаст предлогом да се међународни комитет споразуме са свим националним друштвима Црвеног Крста о додељивању медаље која би носила њено име. На наредној, IX међународној конференцији у Вашингтону 1912. године, установљена је медаља „Флоренс Најтингејл“ са дипломом, која ће се сваке године у време мира раздавати у 6, а у време рата у 12 комада. Ипак, прва подела извршена је тек 1920. године, када је одликована и Српкиња г-ђа Делфа Иванић. При наредној 1923. одликована је добровољна болничарка некадашњег српског Црвеног Крста Анка Ђуровићка.
Рођена 1850. године, словила се до краја живота удовом Михајла Ђуровића, директора крушевачке гимназије. Већ у српско-турском рату 1876. ради као добровољна болничарка у војној болници у Крушевцу. Рату који ће бити упамћен по слабој санитетској спреми и бризи за рањенике, почев од хаотичног транспорта. Беше не мало примера где су сељанке, доносећи војницима храну и преобуку, са положаја, потом, односиле рањене, како су знале и умеле, не знајући тачно ни где ни коме. У Крушевцу, болница беше смештена у згради гимназије. Радио је само један лекар, загушен административним пословима. Осим тога, тада су за превијања коришћени нестерилни завоји тифтици, справљани, како на једном месту вели др Михаило Петровић, од вредних руку српских жена, по домаћинствима. Кучина обавијена платном доприносила је разгнојавању већ ионако загађених ратних рана; те их је било потребно мењати по више пута дневно. Највећи део посла падао је стога на помоћно санитетско особље. А оно по своме знању и пожртвовању, беше разнолико.
А када Турци узеше Крушевац, г-ђа Ђуровић прелази у Београд и ту наставља да ради као болничарка у болници књегиње Шаховске, у згради тадашње Велике Школе. За време српско-бугарског рата 1885. наново је у резервној болници у Учитељској школи.
Но, тек када се после анексије Босне и Херцеговине 1909. године сенка рата надвила над Србијом српски Црвени Крст оснива курсеве за добровољне болничарке. Међу првима, као чланица Кола српских сестара јавља се Анка Ђуровићка. Тек тада она овладава најсавременијим знањима и вештинама; јер по свршеном теорном течају прелази на практични рад на хируршком одељењу др Војислава Субботића.
По избијању српско-турског рата 1912. године прве рањенике са Мердара дочекује на истом том одељењу. По ослобађању Скопља и Призрена тражи од Врховне команде дозволу за одлазак на фронт, јер су се међу борцима налазила и њена три сина. Таква дозвола тада ником није давана, али већ поштовања достојна и енергична Анка Ђуровићка успева да је добије. Одлази у Призрен, па у Скопље. У Скопљу остаје као добровољна болничарка. Неговала је и свог најмлађег сина оболелог од менингитиса.
И током краткотрајног али жестоког српско-бугарског рата 1913 она на жељезничкој станици у Београду дочекује рањенике и болеснике. Оболева од колере, но, прездравивши не напушта „колеричну бараку“, већ остаје да би помогла онима који нису још прездравили.
Када је 1914. године Аустро-Угарска објавила рат Србији, Ђуровићка се, пошто је сва своја три сина на фронт отправила, обраћа у Београду српском Црвеном Крсту. Добија неколико носила и нешто завојног материјала, па с том опремом долази у амбуланту фабрике шећера на Чукарици. Ту са неколико болничара трећепозиваца образује „батаљонско превијалиште“ за припаднике трећег батаљона VII пука трећег позива, који је очајнички бранио Аду Циганлију. Оснива затим „прихватницу“ за пријем рањеника на Топчидерској жељезничкој станици. У покрету је преко целог дана; обилази своје „формације“, прима рањенике, негује их, превија, шаље у дивизијско Завојиште у Ресник. До тада српска војска није имала батаљонских превијалишта (отуд и наводнице). Но, баш та новина биће запажена и похваљена од стране ђенерала Степе Степановића.
Ђуровићка је, затим, у болницама у Ваљеву, Пожаревцу, Скопљу. У јесен 1915. повлачи се преко Косова и Црне Горе до Љеша у Албанији. Делила је с војском и народом, с рањенима и болеснима добро и зло. Од милоште је зваху „мама“. Евакуисана је у Француску. Но, већ 1917. године – иако јој седамдесета беше близу – стиже као добровољна болничарка у тек основану болницу Престолонаследника Александра, у Солун.
Рачунајући све ратове у којима је учествовала њена Кримска војна потрајала је безмало деценију.
У српској литератури важност нудиље истакнута је још 1880. године у цетињском издању листа „Здравље“. Писац исцрпног чланка „Над болесником“, види је у оквирима породичне задруге, у којој се болести једва „признају“ када је реч о деци и старима, док радно способан члан и „не сме“ да се разболи. Појаве ли се код њега знаци болести, сви га соколе и гоне да издржи, надвлада је, да јој се не преда. А када такав занемоћа те падне у постељу, тада му је сигурно крај. Позива се родбина, зове свештеник, припрема укоп. Не позива се лекар, не издваја се нудиља. А ако ли се лекар позове, те он затражи па се одреди нудиља, тад по правилу она није од најпаметнијих и највреднијих у тој задрузи, већ – обрнуто. А ништа горе од глупе, брбљиве нудиље. Јер нудиља је продужена рука лекарева, његов осматрач, савезник, заступник. Али не стоји увек само до воље. Крај болесника треба и моћи и знати и издржати. Човек то не може, може жена.(4)
(Ко све данас није спреман да скочи и да загракће баш на ове потоње речи; иако је мис Флоренс Најтингејл баш том аргументацијом широм отварала врата – женском покрету!)
После више од четири деценије од тог чланка, у пролеће 1923. године на конференцији друштава Црвеног Крста у Варшави, закључено је да би се невесело здравствено стање народа Источне Европе најбрже може поправити ослањањем на нудиље и сеоске посетиље. Помагале би у нези болесних, обучавале женско становништво, шириле и друге видове здравствене просвећености, учвршћивале поверење у медицину и лекаре. „Конференција друштава Црвеног Крста за Источну Европу“ стајало је, „препоручује националним друштвима Црвеног Крста да нарочито на селу спреме и организују нудиљску службу… Нудиље се за овај тежак и важан позив имају спремити у нарочитим школама.“
А у тек створеној Краљевини СХС 90% становништва беше сеоско. Стога је Друштво Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца прионуло, те је још пре оглашавања препоруке из Варшаве, јуна 1921. године расписан конкурс за упис у Школу за нудиље, чије су организација и управа поверене искусној госпођици Њутн. Министарство народног здравља Краљевине уврстило је ту школу у ред осталих санитетских установа, а свршеним полазницама признало право на државну службу и пензију. Живеле су у интернату, свака је имала своју собу, добијале су униформе, једну за посао, другу за град, и по 100. динара месечно, поред осталих уживања у натури. Ипак до јануара 1923. године више од половине напустило је баш ту школу, од које се толико очекивало, а беше створена уз не мали труд и мољакања; и то: 6 због рђавог владања, 7 због слабости, 12 што им се није свидео рад, 7 што нису показале способности за нудиљски посао, а 7 из разних других узрока.
Сад тек постаје јасно зашто мис Флоренс Најтингејл не беше спремна да одступи од својих крутих викторијанских моралних начела, ни за педаљ. Зашто је „с толико искључивости“ заступала схватање да су знање и вештина и у овој санитетској делатности, тек половина приче; да милосрђе с пожртвовањем иде упарено; ако једнога нема, нема ни другог. Да се свака истинска, хвале вредна и поштовања достојна прича, с лакоћом изобличи, и све се враћа на прапочетак, ако тих чврстих веза нема. Али да се сједињење пожртвовања, милосрђа, знања, умења не даде постићи силом; па ни новцем.
Постаје јаснија прича и о Анки Ђуровићки, која је од милосрђа млада пошла, а потом стигла до знања и вештине, понављајући судбину мис Флоренс Најтингејл. Заступала је њена схватања мада на особеним етичким основама српске патријархалне традиције.
„Драге сестре“, биће у њеној реч отпоздрава 5. октобра 1923. године, а по уручењу јој медаље и дипломе „Флоренс Најтингејл“, „срећне сте што у овој школи, и што можете научити оно што је Богу угодно а човечанству корисно, а то је да негујете и спасавате болеснице и болеснике. Савесно негујући, веселим лицем и оком прилазећи болеснику ви му крв у жилама оживљавате, снагу му дајете да може дати отпор болести својој. Највеће ваше задовољство је успех у том послу, а задовољство чини човека срећним. То задовољство ће вас штитити а и снажити да ћете моћи све тешкоће у животу издржати.
Ја вам то, децо моја, говорим из искуства. Много сам издржала али помоћу Бога никад ни у најтежим данима нисам клонула. И зато ме је Бог наградио и одликовао највећим одличјем: оставио ми је сва три сина, после страшних рана на бојишту – жива.
А сада, господо, хвала и вама на ретком одликовању – ордену Међународног Црвеног Крста.“
Но све и да не беше одликована, од Бога и од људи, поступила би исто, од почетка.
Добровољна болничарка Црвеног Крста Дунавске дивизије, Анка М. Ђуровићка, како је остало у потпису.(5)
(1) Шурценегер К. К.: Србија у рату 1914–1916 (Дечје новине, Горњи Милановац, 1989, стр. 44.)
(2) Magazinović M.: Moj život, CLIO, Beograd, 2000.; стр. 305–306.
(3) Др Елзе Инглиш шеф мисије шкотских жена. (Домаћица. Год 64., Св. 7–10; Београд, 1929. стр. 127.)
(4) Здравље. (Цетиње. Бр. 1.; 1880, стр. 6) У Батутовим „афоризмима“ (Архив Србије – М. Ј. Батут, 111.) убележена је мисао шпанског писца Лопе др Веге: Тешко болеснику кога не негује жена.
(5) Гласник. (Друштво Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца): Год 3., Св. 11, стр. 390.)
Напомена: Објављено у „Књижевном листу“ Београд, 2006, Год. 5., бр. 43. стр. 18.
Датум последње измене: 2008-01-29 10:33:42