Брана Димитријевић
Подрум светих жртава
Породично предање вели да је прота Алекса (а не Александар, како то по документима, можда, пише) у горовичкој цркви Преображења Господњег, задужбини деспота Стефана Лазаревића, венчао Карађорђа и Јелену. А када плану буна на дахије, у сред зиме кад јој време није, ујаха он у тај већ оронули храм препун народа, држећи у једној руци крст у другој јатаган, певајући колико га грло носи: за мном домаћини, за Вождом, мојим кумом!
Мало је вероватно да је све било тако; почев од канонског питања, да ли је улазак у храм допуштен на коњу свештенику и под најтврђим отаџбинским изговором, па до гледишта извођачког. Погледа ли се, наиме, сасвим изблиза та иста урушена црква горовичка, на којој је ипак остао камени улаз; увидеће се да је тесан. Једва да може проћи какав грмаљ не сагнувши се, некмоли коњаник. Сва је прилика да је прота Алекса тада само до порте дојахао, па одатле повео народ на субашинска коначишта и ханове. Нетачан је и други део његовог усклика „за Вождом, мојим кумом“, јер свештеник који венчава није и кум.
Ипак, тај прота није непосредни предак данас мало познатог пуковника Јована Сретеновића, о чијем необичном делу говори ова приповед, већ прота Филип, рођени Алексин брат. Том Филипу је Вожд кумовао, наредивши му да се, иако удовац, жени. Те оста: „Пуче топ, ожени се поп“. Вожд је том приликом уз претње а потом шенлук, кршио црквено правило да се удовац свештеник не сме женити ни једном више, макар и рано обудовелом младом и здравом попадијом, поступајући већ као прави владар, мање понесен тековинама Француске револуције, што ће рећи благовременим одвајањем постојеће цркве од још непостојеће државе, а много више прагматичним оним и по тадашње Србе неупоредиво важнијим питањем: зашто да двоје јоште младих увену без потомства?
По традицији породичној, којој се почетак тачно не зна, син проте Филипа, чији је отац био прота, поста такође прота, именом Лука, те за њим следи Сретен Лукић, свештеник, један од посланика на Светоандрејској скупштини; који је сахрањен у порти цркве у Жабарима, код Тополе, а она је, опет па, наследница горовичке.
Храм горовички подигао је Стефан Лазаревић док још не беше деспот. Сакупио је, вели предање, силну војску, да се на захтев султана Бајазита у Анадолију, њему уз раме, у бој крене; но, војска му се разболе. На то Стефан усни сан да на том и том месту има такав и такав извор и од те воде ће му сва војска оздравити. Те не часећи, узјаха коња, оде тамо, улогори се; и сва му војска умивши се и напојивши одмах оздрави. Стефан, онда, нареди да се повише извора зида црква. У њој причести војску, те у Малу Азију оде. Тамо у страшној битци код Ангоре, султан Бајазит би потучен и заробљен. Те враћајући се у Србију, Стефан походи Цариград, где му титулу деспота, уз силно радовање, доделише.
Седамдесетих година 20. века беше, опет, па одлучено, да се та древна црква горовичка обнови постепено. Силан је ручак био. Потом – остаде развалина.
Ни лековитост оне воде није доказна. Извор је мален, једва да снабде десетак околних кућа; ушушкан, поклопљен, безмало и у јарузи. Недалеко је, у доба Господар Милошево, пролазио царски пут. Беху механе где је сад забран, густа и млада шума, изнад стрмог колског путељка, и запуштеног и каљавог.
Син, пак, проте Сретена Лукића, прота Мика, именом Михајло Поповић, који ће као осведочени великосрпски националиста, а у дубокој својој старости интерниран, душу своју племениту испустити у Нежидеру, беше отац Сретеновићев.
Јован Сретеновић, пак, традицију позива свештеничког није први прекинуо, већ његов стриц Никола Лукић, син проте Милоша Лукића, а унук прота Луке. Николу Лукића историја памти као оданог ађутанта Краља Милана. Једном је владару заклонивши га својим телом од хитаца атентаторових спасао живот; доцније је добровољно са својим краљем отишао у изгнанство.
Но, и живот и дело братанца му, потоњег пуковника југословенске краљевске војске Јована Сретеновића не заостају му по оданости мада у ствари нечем другом.
Сретеновић је рођен у селу Ратарима, 1879. године, где му је отац и као свештеник и као учитељ службовао. Основну школу завршио је у Жабарима, нижу гимназију у Крагујевцу, а вишу у Београду.
И као што је жабарска црква највећа од свих сеоских у свој Шумадији, (1) тако жабарска основна школа беше једна од најстаријих. Довршена је 1836. године. Војну академију у Београду, Сретеновић је завршио као питомац тридесет и прве класе. Потом је службовао у Пожези, Смедереву, Обилићеву, Крагујевцу… Увек оснивајући какво витешко, коњичко или патриотско удружење, будући да у обновљеној Србији, чешће по правилу, ређе по изузетку, свештеник не беше само свештеник, ни лекар само лекар, па ни официр само официр. Године 1908. штампа књигу „Потребна знања за војнике сталног кадра“, у којој је и буквар. Рецензент јој је, у то доба пензионисани ђенерал Живојин Мишић; који ће му, касније, постати венчани кум.
Уочи Балканских ратова, у времену „Четничке акције“, Сретеновић прикупља имена, описе битака, биографије погинулих. По чијем наређењу, уз чију сагласност? Још се не зна. Но, ако јесте, а можда јесте, то била сасвим његова замисао јасан јој је подстицај. Као потомак свештеника увиђао је за Србе, и за њихову веру православну, значај култа мртвих. Заборав је, и по Сретеновићу, ствар вере а не физиологије. Брз заборав је врста преображаја али унатрашке, пад на лествици моралних вредности, опадање способности нације, друштва, појединца за опстанак.
У оба Балканска рата Сретеновић је командант митраљеског одељења. Истаћи ће се у ућуткивању недоступне турске Кукуречанске батерије на Алиначким положајима. У српско-аустријском рату 1914., у чину мајора, током јуриша бива рањен (у руку) на Милетиној коси; 1915. је на фронту према Бугарима, да би пред само повлачење преко Албаније био прекомандован у ађутантско одељење при Штабу војводе Мишића. Од 1915. води свој ратни дневник, који је, не баш у целини, сачуван. После Голготе, а по опоравку и реорганизацији српске војске, на свој захтев, добија ађутантску службу, овога пута код команданта Друге српске армије војводе Степе Степановића.
Велики војсковођа беше строг, искрен официр, без длака на језику, каквим га у свом дневнику и описује Сретеновић, и побожан. Знао је шта за српског војника значи ваљано обављена верска служба. Сам ју је доживљавао уз по коју сузу.
Нешто пре ослобађања Битоља Штаб Друге српске армије бива смештен у Драгоманцима (данас Апсалосу), те запис из дневника оца српске ратне хирургије др Михаила Петровића: 22. септембар 1916. На бојишту, код Друге Армије у Драгоманцима, треба разумети и дословно.
Првог јануара, по јулијанском календару, 1917. године потпуковник Сретеновић издаје књижевни оглас који носи наслов „Свете жртве“. У том трену Краљевина Србија је држава у егзилу. Осим Краља, владе, парламента, државних, војних институција и надлештава има и штампу и јавност у најбољем и најпространијем смислу те речи, која сеже даље и од Солунског фронта и од Северне Грчке. Овим огласом Сретеновић се обраћа свој тој јавности, обавештавајући је о потреби прикупљања података о погинулима, како би се кроз тематски разноврсну обраду сачувала вечна успомена на њих. Овога пута подухват је подржан с највиших места. Исти оглас објављен је, пре тога, у „Службеном листу“. У складу с тим Врховна команда издаје наређења армијама, ове дивизијама, ове пуковима…
Све то постоји, све је то сачувано, упутство и формулар за једнообразно прикупљање, свежњеви попуњених формулара, спискови. А уз формулар беше препоручено да се, уколико постоји воља, биографија погинулог, и опис његове погибије искажу и посебно, у писаној форми. Тако, уз опште одобравање српског борачког састава, настаје обимна, драгоцена документација, која је и у оно (некомпјутерско) време, већ по свршеном рату, лако могла да се обради статистички. На пример: колико је погинули до тада и где био рањаван, рачунајући претходна његова војевања. Упоредо настају текстови, налик на неку врсту спољашњих ратних дневника. То су одрази ликова тек погинулих али у свести њихових сабораца. Нешто што својом учесталошћу, изразом, стилом заслужује пажњу многих на око удаљених научних дисциплина.
Прикупљени материјал, према Сретеновићевој замисли, требало је да представља основу за доцнију обраду васколике ратне епопеје Краљевине Србије. Јер, гробови су трагови историје. Она их ствара али и обрнуто, гробови је исписују.
Да ли је Сретеновић од почетка видео себе као јединог извршиоца тог одговорног, обимног, дангубног посла, који би да беше завршен садржавао низ тешких томова? Према породичном сећању безмало јесте, али је каснији развој догађаја другојачи.
По завршеном Великом рату Сретеновић је препуштен самоме себи; иако је још током рата о том свом пројекту посебним писмима обавештавао и истакнуте појединце: на првом месту Престолонаследника, потом и великог добротвора српске државе у егзилу Михајла Пупина.
Но, шта се збило? Само га је српска Врховна команда признала за носиоца тих замисли, али с намером да га укључи у обавештајни рад. Тако, већ крајем 1917. године Сретеновић прелази у Санитетско одељење министарства војног, (при чему остаје необјашњиво како то да он у својим ратним дневницима ни на једном месту не помиње српску армијску болницу у Драгоманцима, која му беше, док је још војводин ађутант био, преко пута!), а потом у Врховну команду. Специјалне пропуснице, на српском и на француском језику, сведоче да је путовао и дуж и иза линије фронта, под видом прикупљања података за „Свете жртве“; али и до Атине, у којој тада беху превирања, сукоби између венизелиста, присталица Савезника и ројалиста, присталица Централних сила.
Како год било, захваљујући доброј организацији и исцрпљујућим ратним збивањима, документација је расла. Но, испоставиће се да је њено прикупљање био лакши део посла. После рата Сретеновића ће, уместо рада на пројекту, заокупити свакојаке личне невоље, уз равнодушност институција новостворене Краљевина, укључујући и војску.
Године 1919. као једна од жртава пандемије шпанске грознице умире му супруга Видосава, рођена Здравковић, учитељица. Сачувана је њена песма у стиху у част прославе Св. Саве, школске славе, прве после Косова, а у Рашкој. Сретеновић, још увек у чину потпуковника; с четворо своје нејаке деце запада у материјалне тешкоће. Ипак, 1921 успева да штампа фото-албум српских војничких гробаља с обе стране границе Краљевине СХС и Грчке. Изгледало је као почетак, а беше крај.
Убрзо је члан, потом шеф војне мисије Краљевине СХС у Бечу. А онда изненада тражи превремену пензију због болести. Лекарско уверење које му је у Бечу тада дато, не звучи убедљиво, али је дејствовало. Но, после пензионисања Беч не напушта. Остаје на боље плаћеном месту директора Српског трговачког друштва, остаје и као обавештајац. У Бечу, где му син јединац умире од запаљења слепог црева, упознаје се, а потом жени, у православној цркви у Марибору, с удовом Јозефином Хојзл, која му у мираз доноси лечилиште у Рогашкој Слатини, наслеђено од мужа, доктора Хојзла, балнеолога. Прибавивши дозволе предузимљиви брачни пар преобраћа то лечилиште у угледну и скупу Девојачку школу.
И могло би се још и још само о тој словеначкој епизоди Сретеновићевој, будући да све његове потоње међуратне активности једва могу да се поброје. Као одборник београдске Градске скупштине, примера ради заслужан је што је трамвајска линија која је ишла до Вождовачке цркве, продужена до Трошарине. Залагао се да се и на Вождовцу подигне гимназија, и уопште, да се на подручју тадашњег насеља Краљице Марије, које обухваташе Душановац и Вождовац, побољшају животни и урбанистички услови, тадашњег, махом радничког становништва; да се о трошку града пружа материјална помоћ незапосленима и социјално угроженима. (2) Привредне активности, јер је пољопривреду у индустрију с успехом преобраћао, донеће Сретеновићу имовину и капитал. Свакој одраслој кћерици обезбедиће пристојан мираз… Крајем двадесетих унапређен је у чин резервног пуковника.
Али пројект „Свете жртве“ не беше помакнут ни за педаљ. Време цурело, па исцурело; те Сретеновић после свих својих мољакања и обраћања наново дејствује сам самцит. Године 1937. покреће часопис „Ратни поменик“, као привремено решење.
„Ратни поменик“ открива део Сретеновићеве архиве. Уочава се напор да се надокнади пропуштено, али истакне и шта је урађено од стране других. Ту су спискови изгинулих официра, подофицира, и војника, разврстани по биткама, појединачне приче, примери чојства и јунаштва, одломци Рајсовог дневника. Па, ипак… ипак… Све и да је деценију или две потом, спокојно излазио, не би се „Ратни поменик“ ни приближио првобитним оним замислима; остао би само претходница. Јер ни оне не беху темељно разрађене. Жртве су огромне, и нису узалудне. Но, свака појединачна жртва не сме баш огромношћу броја бити прогутана. Свака има своје име, судбину, разлоге, причу, гроб. Но, постављало се питање форме и сажимања.
Као вид литературе, поменици су у српској књижевности већ постојали. Попут Вукове књиге „Животи најзнатнијих српских поглавица нашег времена“, па Милићевићеве (3) или Луке И. Лазаревића… Поменици су чувари ликова и збивања, а веле: угледајте се. (4) Сретеновић је, у основи, следио тај пут, који је по својој природи, бесконачан.
Фебруара 1941. излази последњи број „Ратног поменика“. А после бомбардовања Београда 6. априла 1941. Сретеновић успева да сву архиву „Светих жртава“ пребаци у подрум кћеркине куће у Голсвортијевој (тада Стишкој), испред које је часак пре тога треснула бомба. Мобилисан је. После капитулације Краљевине Југославије одведен у заробљеништво, да би 1942. године са групом оболелих официра био отпуштен кући. Неизвесност опстанка „Светих жртава“ се настављала. Април 1944. савезничко бомбардовање. Последице: неколико околних кућа сравњено је са земљом. Препуштајући документацију њеној судбини Сретеновић ће, са кћерком и њеном породицом, избећи у Жабаре, и ту дочекати јесен 1944. Од тада па све до своје смрти 1958. године, покушаваће да за то своје благо остануло нађе надлежне, који у ствари нису ни постојали. Тако ће „Свете жртве“ дочекати још једно бомбардовање (1999) у прашини, постојано нагризане подрумском влагом.
Према сећањима примаријуса др Љубинка Тонића, који памти и савезничко бомбардовање и бежанију, и наставак основног свог школовања у Жабарима, чијом заслугом се и склапа ова прича, његов деда по мајци, пуковник Јован Сретеновић није посустајао у нади да све то прикупљено, пренето и донето, и уз Божју помоћ сачувано, ипак не може тек тако иструнути, ако већ јесу кости и грешна тела изгинулих. Разврставао је, требио, сређивао, увезивао до свог последњег даха; стављајући унуку у задатак да, уграби ли, доврши започето. Што беше немогуће. Анестезиолошка пракса, блистава стручна, научна каријера, важни конгреси и многобројна путовања, све је то унука у другом неком правцу одвлачило. Напослетку, то и не беше за појединца.
Да ли је то увиђао и Сретеновић? Највероватније јесте; не само по томе, што је нудио и дозивао, већ што не беше ни један од планираних оних одељака ни отпочео. Не остаде за њим ни спис, ни довршена, ни недовршена каква књига, ништа осим поменуте огромне заоставштине, разврстане по армијама, дивизијама, пуковима… Име, потом презиме свете жртве, како се то по црквеним књигама, и за рођене и за умрле, уписује од вајкада.
(1) Памти се како је Господар Милош у онај свој конак донео три пројекта за три храма, аранђеловачки, горње милановачки и жабарски. Но кмет жабарски запазивши да је Аранђеловцу намењен најпространији, успе некако да их помеша, и тај аранђеловачки присвоји. Доцније је Господар Милош обилазећи зидање храма схватио да је преварен, но, беше већ остарео а и кмет, те од кажњавања и преиначења не би ништа.
(2) Све ово је и даље непознато, чак и писцу недавно изишле монографије о Вождовцу!?
(3) Милићевићев Поменик знаменитих људи у српског народа, штампан 1888. на 864 страна, садржи преко 400 одредница, то јест биографија.
(4) Претеча Сретеновићевог Ратног поменика у је и Балкански рат у слици и речи, Душана Шијачког, чији је први број изишао 20. јануара, по јулијанском календару, 1913. године. Сачувано је 40 бројева, будући да су током окупације 1915–1918. многи примерци, за којима се помно трагало, уништени, а нешто сачуваних комплета изгорело је 1941. током бомбардовања и пожара Народне библиотеке.
Душан Шијачки беше познат новинар и издавач. Објавио је и: „Алманах о Николи Пашићу“, „Споменица Авди Карабеговићу“, „Кроз Босну и Херцеговину“, „Дубровник“, „Бесмртници“. Током Првог светског рата у Женеви издавао је часопис „Видовдан“. Па и књига песама „Крвави цветови“ Војислава Илића Млађег (Београд, 1914. Издање аутора. ), која представља, како у поднаслову пише, збирку патриотских и ратних песама, делом је склопљена и поменички: песма о Чарлсу Картеру, члану енглеске мисије преминулом од тифуса у Скопљу, Жилу Константину, француском пилоту, који полетевши из Струме, бива, приликом извиђања, погођен и смртно рањен над Чатлиџом, песма о мученичкој смрти потпуковника Радомира Аранђеловића...
Напомена: Нешто опширнији овакав текст објављен је у „Задужбини“ бр. 70. год. XVII., а под насловом „Свете жртве у поменику за незаборав“, с наднасловом „Уз документарну телевизијску емисију посвећену драгоценој а још непознатој архивској грађи“. Документарни телевизијски филм у два наставка: „Свете жртве“ и „Подрум светих жртава“ приказан је на Другом програму РТС-а јула 2005. године. Сва документација покојног Јована Сретеновића труне у оном истом подруму, на Врачару.
Датум последње измене: 2008-01-29 10:34:21