Брана Димитријевић

Белешка о праведнику

По делима и по господству незаменљив, у породичном животу узоран и частан, у службеним односима беспрекоран, према потчињенима правичан и срдачан, по природи оптимиста, уз једну, иначе, необично ретку скромност и некористољубивост, а све то беху последице чистоте његове душе у свим његовим суђењима и поступцима, др Јован Данић последњу деценију свога живота провешће у мукама, недаћама, бригама, борби за сопствену част. Требало га је само видети после смрти најстаријег његовог сина Димитрија (1), 1915. године од пегавог тифуса, и дивити му се кришом. Стоички се држао, не подлегавши болу, савесно вршећи своју дужност и службу у рату, у чину санитетског пуковника, као управник резервне војне болнице у Алексинцу, мада му беше већ шездесета.(2) Те исте године у позну јесен, препешачивши при повлачењу војске и народа све до Проклетија, растаће се у Пећи од три преостала своја сина, сматрајући себе за даљу Голготу престарелим. Заробљен је па спроведен за Београд, где се морао јављати Комесаријату сваких 15 дана. Сколетан материјалним недаћама, али и осећањем дужности, у фебруару 1916, прихвата се управе над Општом државном болницом у Видинској, што га у мало није главе стало. Ухапшен је од окупацијских власти под оптужбом да у болници скрива четнике. Беху одиста ту два младића, браниоца Београда. Једноме од њих ампутирана је нога. Потказани су непријатељу од стране једне болничарке, мада беху пре тога већ пописани као рањеници невојници. Наиме, по одступању српских трупа 1915. године у Главној војној болници у Београду остало је мноштво рањених. О њима се старао неуморни Американац др Рајан. По уласку непријатеља рањеници војници преведени су у ропство, а цивили остављени др Рајану. Али већ после месец и по дана др Рајан је протеран, те др Стојимировићу, у Видинској, би наређено да рањенике цивиле хитно прими. Но, он то не хтеде учинити без присуства аустроугарских лекара и посебне потврде, која му је и дата, да је реч о прихватању рањеника невојника; што ће се по Данића, који о свему овом претходном ништа није ни знао, економа и још два лекара, показати спасоносним. (3) Животи су им сачувани, али су током истражног поступка одлежали неколико месеци на голом бетону; а када их је редовни војни суд пустио као невине, интернирани су у Нежидер, претечу нацистичких концлагера (по архитектури и устројству), да би после још неколико месеци патњи и понижења, били враћени кућама. Крај рата др Данић дочекаће презадужен.

По ослобођењу, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, затражено му је да положи рачун за 36.000 динара, које не беше ни примио. Из Алексинца по благајнику беше послао својеручно потписану признаницу у Зајечар, да овај из дивизијске касе подигне речену суму, но, наста одступање. Благајник даде признаницу али не стиже да прими новац. После рата подигнуте су оптужнице против управника резервне болнице др Јована Данића и благајника. Потоњи је ухапшен; а за Данића је наложено да му се до окончања ислеђења сваког месеца одузима половина пензије, и стави забрана на имање. Уочи његове смрти (октобра 1924.) окончан је преглед књига дивизијске благајне, и утврђено да речена сума није ни подигнута. Но, др Данић не дочека ослобађајуће одлуке и наредбе да му се, осим осталог, врате све до тад задржане пензије и скине белешка са имања.

Рођен је 13. августа 1854. као оџаковић и коленовић у тада најотменијем делу града код Варош капије. Отац му Данило Данић беше државни саветник, а мати Катарина, кћи такође државног саветника Матије Симића, званог Црвени Матија. (4) (5) Током турског бомбардовања Београда (1862), с мајком је избегао у Крагујевац, где је свршио први разред гимназије. Даље школовање наставиће у Београду. Завршивши шесторазредну гимназију, уписује Правни факултет београдске Велике школе; али је отишавши са мајком и браћом 1870. у Цирих тамо уписао Медицински. За доктора медицине биће промовисан у Вирцбургу 1874. Одлази, одмах потом, на једногодишње изучавање неуропсихијатрије у Париз. У Швајцарској се, сматрају његови савременици, научио ширини и либерализму у схватању човека као индивидуалног раденика; у Немачкој систематизацији и истрајности, доследности при раду уопште; из Француске је донео онај свој лаки хумор, који је умео у свакој прилици да искористи, без нарочитог наглашавања и подвлачења, а који је његовим дубоким и промишљеним опаскама увек давао пријатан, гибак колорит. Важио је као духовит беседник. Ипак, најчвршћу основу његовог васпитања чињаше стара патријархална српска честитост. Остајао је непоколебљив у својој љубави према отечеству и народу. Ни Швајцарска, у којој је најдуже своју прву младост и ђаковање провео, ни њен социјализам, ни успламсале идеје Бакуњина и Плеханова, које су се тамо шириле, нису га поколебати могле у тој основној вери да су знање, умење, образованост пре свега обавезе спрам народа. И на политичком пољу коме је још и понајмање силну своју радну енергију посвећивао – припадао је напредњацима – беше честит, уважен, доследан. Одабран је да као члан скупштинске депутације из Женеве, после мајског преврата, краља Петра допрати у Србију.

Као млад лекар, вративши се у Београд 1875. а по положеном државном испиту, ступа у војни санитет, те у чину капетана II класе бива упућен у Тимочку дивизију, у Зајечар. Ту га затиче Српско-турски рат, у коме ће, због свог ревносног рада, нарочито за време борби око Великог Извора и Лубнице, бити одликован сребрном медаљом за храброст од генерала Черњајева. Био је командир војних пољских болница у Бољевцу, Лукову, Кривом Виру, а после рата лекар V батаљона у Бувцима, чије ће застрашујуће хигијенске прилике тек исправљати др Михајило Мика Марковић деценију касније. Ту, у Бувцима Данић преводи „Систем Хигијене“ од др Едуарда Рајха, али шаље и овакав текст поводом Српско-турских ратова: „Искуства сам у војној служби разнолика прикупио… Најглавнији упечатак остао ми је тај, да се за време оба рата у санитету, више обраћала пажња администрацији и голим рубрикама, но правом лечењу болесника, те с тога држим да би неопходно потребно било, да се стручан лекар не бави никако административним већ чисто лекарским послом… Тако се неће дешавати случајеви, који су се нажалост понављали у оба рата, да командир болнице који је лекар, обично води канцеларијску, дисциплинарну и административну бригу болнице, а лечење се повери лекарским помоћницима. Тиме се доводи живот и будућа срећа рањеника у врло незгодан положај… Даље сам приметио да код нас влада претерана зебња од симуланата, тако, да ко није рањен, мора да је врло опасно болестан, па да га лекар не прогласи за симуланта. Изгледа да би се имало много што шта изменити и допунити у устројству нашег војног санитета, али пошто овде, у Арнаутлуку немам при себи правила о служби војног санитета, то не могу моја мњења о изменама да разложим.“ (6)

Крајем 1878. бива на кратко постављен за лекара на Интерном одсеку Главне војне болнице у Београду, али је већ у фебруару наредне године премештен у Куршумлију. Тада због тешке болести свога брата даје оставку на државну службу; у коју ће се вратити тек у новембру 1880. У јуну 1881. постављен је за секундарног лекара Болнице за душевне болести у Београду, а 1886. први пут за њеног управника.

Неуропсихијатрија у Србији била је тада мало је рећи у повоју. Болница, или дом, за с ума сишавше, основана 1861. после дужег натезања с властима, захваљујући упорном др Емериху Линденмајеру, преименована 1881, у Болницу за душевне болести (7), чак се болницом није ни сматрала. Називана је просто лудница, или Губеревац. Те Данић покушава да у тај жалосни дом унесе нови дух, нова схватања. Избија Српско-бугарски рат. Произведен за резервног санитетског мајора, Данић учествује и у тој војни. У децембру 1885. враћен је у Београд, на дужност управника резервне болнице у Војној академији, а потом управника Душевне болнице; али је 1889. премештен је за физикуса Округа ћупријског. Касније је по својој молби постављен прво за ординирајућег лекара, а потом 1894, наново, за управника Душевне болнице. На тој дужности остаће све до пензионисања 1911. настојавши узалудно, иако свим силама, да код надлежних створи уверење о потреби изградње једне модерне установе, а по устројству човечније. Био је почасни члан Збора лијечника Хрватске, Славоније и Међумурја, на чијим седницама је у Загребу држао предавања. Од 1885. је почасни члан Медицинске академије у Риму; 1923. за рад на сузбијању алкохолизма одликован је орденом Св. Саве.

Но, беше изнад свега, према речима др Милоша Ђ. Поповића, најизразитији представник преткумановских јавних радника, идеалан пример како се служи народу и идеји. Будући да се вредност сваког јавног радника, вели Поповић, не састоји само у томе шта он представља или шта зна, већ какав утицај чини на своју околину. „Смело тврдим, рећи ће др Стојимировић, да међу нама лекарима нема ни једног који се за нешто није обраћао др Јовану Данићу и од њега није искрено, поштено, братски и колегијално посаветован или потпомогнут био. “(8) Скоро три деценије уређивао је „Српски Архив“, а уз то и лист „Народно Здравље“, кога је неизбежни др Владан Ђорђевић покренуо. „Данићева је заслуга, вели др Владан (9), што је одржао у животу мој лист „Народно Здравље“ кад сам ја из санитета отишао за председника Београда. (10) Но, пре тога ће му др Јован Данић, као секретар Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела обилато помоћи у састављању санитетских закона; који ће, осим многих европских лекара позваних да о томе дају своју оцену, задивити и пустоловног барона др Јаромира Мундија; који не одоле: „И док се ми, Аустријанци, написа Мунди у бечким новинама, покривамо некаквим наредбама о организацији здравствене службе дотле једна Србија доноси Закон о чувању народног здравља и здравственом динару, по којем се тај динар сме потрошити само за лечење болесника, куповину лекова и плаћање доктора… (11)

Ко бар мало познаје посао уредника, лако ће појмити како је уређивање листа мучан и тежак рад, скопчан с неприликама и непријатностима. А сувишно је рећи колико је добро познавање целокупне медицине али и језика, у Данићевом случају то изискивало. Но, тек ће по свршетку Великог рата добити помоћног уредника за „Српски Архив“ да му барем технички посао олакшава.

Сви Данићеви радови, било преводи, било оригинали, носили су печат образованог, умног раденика, који своју струку познаје до ситница; човека који целог себе уноси у сваки посао, који свој позив воли до пожртвовања. Језичка страна, ток мисли, закључци одаваху у свима човека високе образованости и јаке стручне спреме. Такав је био и као предавач. Бројна његова, које стручна, које научно популарна излагања и говори дубок су утисак остављали, пленили су убедљивошћу, лепотом израза, ванредно одабраним примерима. Зналац неколико језика, немачког нарочито, старао се да његов српски буде јасан и чист, ненатруњен лажном ученошћу. Што је један од можда најмање видних, али врло далекосежних његових доприноса, и као писца и као уредника. И он је под Вуковим утицајем био, а доследно је спроводио четврту тачку Устава Српског лекарског друштва, о неговању српског језика у медицини. Данић претходи др Александру Костићу, који је на том језичном пољу највише дао, а стоји уз Батута. (Друго је питање зашто је и та с муком створена традиција олако напуштена.)

Строгост и доследност према себи даваху Данићу право да такав буде и према другом, те му је лекарски сталеж листом веровао. Не само као уреднику „Српског Архива“, „Народног здравља“, којима треба додати и популарно-медицински календар „Здрављак“, растуран по народу и радо читан (13), а излазио је од 1907. до 1914, Данић га издаваше у заједници са др Добривојем Г. Поповићем, већ и као узор угледнику професије. Председник Српског лекарског друштва, па Суда части, био је биран непрестанце у Главни санитетски савет, а у том Савету опет за председника. Па и после Великог рата, упркос оном наводно присвојеном државном новцу, биће изабран акламацијом за првог председника Лекарске коморе Београда, Војводине и Срема, јер у његову честитост нико није умео да посумња.

А тек његов књижевни рад, обилан не само по броју него и по садржини. Ево само неколико наслова: О душевном болу; Санитетска реформа у Србији; Једна шетња кроз лудницу; О самоубиству; Нешто из хигијене љубави; Писма из Сицилије… Ко да поброји, рачунајући и преводе, па још и по данашњим специјалностима медицинским да разврста.

Истина, младом др Лази Илићу санитетски капетан др Јован Данић, није остао у пријатној успомени. „У кривовирској болници,“ пише у Белешкама једног медицинира, (14) „застанем и једну сестру милосрдија, Рускињу, која је таман онаква, како сам већ унапред описао тај род руске помоћи. Све што је одликује, то је дрскост – безобразно уображење да је овај наш свет без мозга и без носа. Еводокија Феодорова Њелоквина из Саратова! Ране нит' уме нит' 'оће да превија, завојни материјал неће да спрема; по цели дан се гизда, труди и напреже оно мало умне сиротиње да некако опчара млађи и старији санитетски персонал… Но, понегде је била и лепше среће. Од санитетског капетана Данића добила је лепу сведоџбу на српском и немачком језику пуну самог ласкања, а у Београду – орден, Таковски крст!“

Али, Данићу се, данас, после толико времена, и недостојно и слабоумно, на савест ставља нешто много крупније, није подржао др Милана Јовановића – Батута, који је још крајем 19. века предлагао да се у Београду оснује Медицински факултет, а јесте др Михаила Мику Петровића који је био против тога. А Петровић је био против, наводно, из личног анимозитета (15) према Батуту. Наиме, Петровићев чланак о томе да је стипендирање питомаца у иностранству још увек јефтиније по државу, него да за исти број студената оснива факултет, Данић је објавио у „Српском архиву“, у два узастопна броја, али је одбио да штампа жесток, а преопширан одговор др Ђоке Николића, који је подржавао Батута. Преломљени кроз идеолошке наочаре друге половине прошлог века Данићеви потези даље се тумаче „на класној основи“: заступао је интересе „аристократије“, а Батут „плебса“. Предност у школовању имаће деца најбогатијих… Итд.

Данић био човек средине, договора и споразума. А као уредник полагао је рачун, осим својој савести, још само лекарском сталежу. А пред лекарима Батут остаје у мањини. Остаје и пред јавношћу, јер је свој одговор др Ђока Николић штампао у часопису „Звезда“ који је уређивао Јанко Веселиновић, у четири наставка, на 80 страна!

Како год било, октобра 1924. с Данићем је одлазила и епоха. Нека зла коб, примећиваху тада, свирепа, незајажљива, још незасићена страховитим жртвама из тек минулих ратова, пустошила је и даље; несметано и систематски проређујући већ проређене редове највећих и најумнијих; оних који дубоко вероваху да као припадају најкултурнијој професији; који делаху и делаху неуморно, свесни величине и моћи научне медицине, али и своје одговорности спрам отечества.

Историја живота нашег лекарског друштва и сталежа, биће изговорено над одром Данићевим, за минулих педесет година, то је историја борби и патњи нашег народа за остварење наших великих националних идеала; које ће аустроугарска и немачка пропаганда без оклевања називати великосрпским, потом и комунистичка у свим Југославијама и пре и после Другог светског рата, једва јој мењајући кључне речи. Већ и по разноврсности и покретљивости свога позива лекари беху позвани да раде на свим пољима друштвеног и народног развитка, како у питањима духовно-културне, тако и економско-политичке природе; и они су то и чинили, у тој недавној прошлости, која и Данићевом смрћу ишчезаваше попут велике, светле бразде у овој пуној грубости и тмине садашњици послератној, у којој је материјализам, груби и пакосни материјализам прогутао све… баш све… па и душу човечју. (16) Чинили су како је ко, и колико и у ком правцу знао и могао, без роптања. Награђивани једино пространствима, које успелих које пропалих, својих подухвата, криви пред собом што више од тога не дадоше.

Др Јован Данић умро је у кући у којој беше рођен, у новоствореној Краљевини, после полустолећног лекарског рада, као удовац и сиромах човек (17), упућен у своје старе дане на злехуду пензију од које му је ускраћивана половина; али с пером у руци и за писаћим столом, и на дужности уредничкој, на мах преминувши, већ како то по, вероватно погрешном, веровању старих Срба умиру само праведници.

---

(1) Професора историје.

(2) „Био сам сведок мучног и напорног једногодишњег рада Данићевог око организовања ове болнице и брижности његове за хиљаде рањеника и болесника.“ Др Букић Пијаде, послератни Данићев помоћник на месту уредника „Српског Архива“. (Српски Архив; год. XXVI, Св. 11 (1924), стр 454–455.)

(3) Постојала је окупацијска наредба да се кажњава смрћу свако ко чува, крије или зна за комите (четнике) а не прокаже их властима. У згодном моменту др Стојимировић је показао већ поменуту потврду о прихватању рањеника цивила злогласном Херману, приметивши да се ни из кога разлога не може а и не сме захтевати од заробљеника официра и лекара да буде полицијски агент и шпијун освајачев – да му тражи и потказује комите.

(4) По Уставу од 1838 године органи врховне власти у Србији (још увек у саставу Отоманског царства) били су: 1. кнез са својим министрима, и 2. Савет, који се састојао од 17 чланова, колико је било округа. За разлику од Карађорђевог Правитељствујушчег Совјета није био организован по представничком систему; његове чланове постављао је кнез. Али, једном постављени постајали би непокретни, од кнеза независни. Могли су бити смењени само по судској пресуди и по пристанку Порте. Члан Савета је морао бити Србин, не млађи од 35 година, који располаже непокретним имањем, а савршено је познат међу својим суграђанима својом способношћу и својим квалитетима часног човека, да је учинио какве услуге отаџбини и заслужио опште признање.

(Janković D.: Istorija države i prava Srbije XIX veka, Naučna knjiga, Beograd, 1960.: стр. 68–70.)

(5) По мушкој линији Данићи су Цинцари, из Катранице (данас Пирги), сеоца југоисточно од Островског језера у Северној Грчкој. Риста Данић, звани Илча, угледни београдски трговац и председник Београдске општине, за време Карађорђа, оженио се Наумком Протић ћерком пожаревачког кнеза Момира Протића из Лучице, кога помиње и Прота Матија Ненадовић. Из тог брака потичу синови Димитрије и Данило, кћери Софија и Јелена. Софија је била удата за Илију Гарашанина а Јелена за Младена Жујовића. Јован Данић био је ожењен Јеленом, која је потицала из цинцарске породице Антула. (Жујовић Ј. Ђ.: Успомене из детињства, Јеврем&Гордана Жујовић, Београд, 1997, стр. 198–201.)

(6) Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше ратно санитетско искуство, Београд, 1925. стр. 117–118. А о стручној спреми и вољи за рад тадашњих лекарских помоћника, како их већ саобразно административном им звању „титулише“ Данић, други један сведок вели: „Болничаре набављаше (локална) власт из села и вароши, и то под морање, тако да су долазили у болницу на свега осам дана, па одслужив неко време у њој, као робију, опет су некуд одлазили… Тек да речеш Боже помози с једним, а он већ прети да изиђе; тек што си каквог бакалина или фурунџију, с грдном муком научио мало дужностима болничара, а он отумарао некуд и на његово место дотерали другог, још несноснијег… (Станојевић, Исто. стр. 85–86.)

(7) Михаиловић В.: Из историје санитета у обновљеној Србији 1804–1860. Лечење душевних болесника и устројеније дома за с ума сишавше у обновљеној Србији. стр. 345–379.

(8) Српски Архив, (1924) год. XXVI. св. 12. стр. 499.

(9) Исто. стр. 501.

(10) Исто, стр. 492.

(11) Стиче се утисак да овом приликом др Владан Ђорђевић понавља Скерлићеву оцену о њему самом: да ништа друго није урадио, него једино „Отаџбину“ годинама уређивао, морао би добити видно место у историји српске књижевности. (Рајић С.: Од Ипократа до доктора Владана, Књижевни лист, бр.29. Год. IV. 2005.)

(12) Павловић Б.: Историја српске медицине; Службени лист СРЈ & Световид, Београд, 2002. стр. 185. Српска народна скупштина усвојила је 1881 Закон о здравственој служби и чувању народног здравља. Био је преведен на четири језика и разаслат по Европи угледницима на оцену, а оне беху ласкаве. Но, упркос егзалтираном тексту барона Мундија, српска стварност је по сведочењима др Лазе Димитријевића била другојача. Бадава добар закон ако се не примењује, бадава здравствени динар ако се на прече потребе (зло)употреби.

(13) „Народно здравље… био је лист за широке слојеве. Чистим језиком, најлакшим стилом писане поуке… наилазиле су на повољан терен и доносиле богат плод. У многим селима долазили су неписмени сељаци и сељанке у оној докторској књизи о бољетици која се наврзла на неког члана задруге.“ И „Календар Здрављак, куповао се и читао врло радо. Јасно написану, добру књигу хоће наш свет да купи, хоће да је чита, или да слуша када је други чита.“

Лазаревић И. Л.: Мали поменик. Планета, Београд, 193?, стр. 83)

(14) Побратимство, стр. 683–684.

(15) Лични анимозитети постоје и међу лекарима. Чешће је реч о колегама који припадају истој или блиској специјалности, што био није случај с Петровићем и Батутом. У својим дневничким записима 1916–1918 Петровић није крио јед према колеги хирургу др Јордану Стајићу, санитетском потпуковнику. (Димитријевић Б.: У контејнеру – дневник српског војног хирурга 1916–1918, Водич за родитеље, Београд, 2004; стр. 30.) А др Ђоку Николића осудио је овим речима: “17.11.1918. Скопље. Овде је др Ђока Николић дошао из Рима. Намучио се материјално али је зато три године живео у културноме центру… Митрополит Дионисије дошао такође. Похитао човек да види своју бедну паству коју је напустио у најтежим данима, као Јуда Христа.“ (Димитријевић Б.: Исто: стр. 80.)

(16) Српски Архив, (1924) год. XXVI, св. 12, стр. 496.

(17) Српски Архив, (1924) год. XXVI, св. 11, стр. 458.

---

Знатно краћа верзија овог текста објављена је у „Задужбини“; год 17., бр. 72 (2005)