Брана Димитријевић

„Надрилекари“ др Милана Јовановића – Батута

Иако је познато име Батутово, по томе што један институт данас носи његово име, његово преобимно дело, укључујући и заоставштину, изучавањима није исцрпљено ни из далека. Познавалац неколико језика, немачког нарочито, био је први декан Медицинског факултета Универзитета у Београду (1919), један од оснивача Српске књижевне задруге (1892), Друштва за пламирање (кремацију) „Огањ“ (1904)… Ко да наброји. Беше најупорнији, најплоднији наш здравствени просветитељ, учитељ опстанка. Написао је 57 књига и брошура, чланака на стотине. Промовисан за почасног доктора медицине на Медицинском факултету у Београду, у својој беседи овако је сажео своје најдубље подстицаје: “…Из уста бесмртног учитеља Пастера чуо сам ове речи: Тачно је да је наука интернационална, али сваки научник мора бити националиста. То јест, наставља Батут, човек кога и у научном раду загрева љубав према народу из кога је поникао, коме све своје снаге дугује.“

Беше то вјерују не само његовог нараштаја, шачице лекара у обновљеној Србији, а од те шачице опет шачице; осећање дужности које је знало и до осећања кривице да се вине. Народу су дуговали морал, а шта је медицина без морала? Дуговали су му језик, способан да ствара систем стручних израза једне науке у успону, каква медицина после Пастера постајаше. Веру у постојање Истине, у коју се заклињаше и наука… И можда се нигде лепше, боље, јасније, него као у делу Батутовом, не огледа плодотворно јединство гдекад супротних начела Вукових и Доситејевих. Као изврстан познавалац језика и народне традиције Батут је непоколебљиви следбеник Вука, али кад поучава, и обраћа се разуму појединца, он је заклети следбеник Доситејев. Па, ако за Змајеву важи Скерлићева она опаска да је он (Змај) злато свог песничког талента расковао у ситан новац и разделио га свом народу; Батут је из истих побуда сав свој књижевни дар прековао у љути челик дидактике.

Рођен у Сремској Митровици 1847, умро у Београду 1940, беше болешљив од малена. Студирао је медицину у Бечу више од деценије (1867–1878), које због невеселих својих материјалних прилика, које због туберкулозе од које је оболео током студија. И требало је да га снађе судбина многих ондашњих ђака, и не малог броја одраслих наших великана; па, ипак… Поживео је преко деведесет лета, говорећи да се и трошним чуном даде далеко отпловити. Веровао је у медицину после Пастеровог „преврата“, и као да је својим примером настојао да докаже све њене моћи.

Завршивши факултет радио је у Сомбору, па на Цетињу, у Београду, Новом Саду, Београду. Већ у Сомбору (1878) покреће часопис „Здравље“ који ће наставити да уређује и штампа на Цетињу. А његов двогодишњи рад у Црној Гори, јер се уздао да ће му се здравље тамо поправити, означава у њој почетак борбе против надрилекарства, у којој ће учествовати и Кнез Данило. Уочивши га, др Владан Ђорђевић га је позвао у Србију, и упутио на усавршавање у Берлин Роберту Коху, у Минхен Петенхоферу, у Париз Лују Пастеру. Али после тог звезданог путовања Батуту у министарству нуде чиновнички положај! Бадава протестује. Силно разочаран одлази на неко време у Нови Сад, закључивши да ваљани народ српски осим сопствених застрашујућих заблуда, има за подмуклог противника и саму власт. Од тада ће се још више уздати у писану реч, подржавајући и друге, војујући уз поклич: здравље је срећа и снага а болест најамник пропасти, до свог последњег даха.

Његова књига „Надрилекари“ (о томе како варају, глобе и затиру народ, необавештеном и лаковерном свету за поуку), објављена 1923. године од стране Министарства народног здравља, последица је дуготрајног, пажљивог рада, прибирања и требљења сопствених али и туђих искустава. Користио је најразноврсније изворе, блистао језиком. Да је располагао књижевним талентом, да га је жртвовао дидактици, најбољи доказ је баш та књига, сачињена од кратких прича, монолога, дијалога, огласа и цитата. Причица Састало се зло и горе, да се мало договоре, када после упозорења окружног лекара да деци прети епидемија шарлаха, и предлога мера које би требало да се преузму, општинска власт позива сеоске видарице и врачарице да се са њима договори, од које у сред смеха читаоцу од ужаса застаје дах, као да је из Домановићевог пера произишла. А монолог старовремске бабице из ново ослобођених ондашњих српских јужних крајева Лошо време дошло, (У кревет се жена не може да породи, да гу упрља.) као да је Бора Станковић саставио. Прича о шароњању (трепанацији, врћењу и одизању дела лобањске кости) у Црној Гори, није лишена и неизбежне херојске позадине, (Виђао сам неког Радосава Раичевића из Куча, који ми је донео на показ један трапан, којим је толики свет шароњао. Ту алатку је његов ђед од некаквог доктора Грка отео, при великој турској погибији код Крусе 1796…) Захват је ипак најчешће предузима зарад обичајно правног (данас бисмо рекли судско медицинског) вештачења, за умиривање нанетих рана и ћотека (удараца и злостављања) за које се плаћала половина крвнине одређене за мртву главу; а не лечења поведена главе.

Подељена у девет поглавља: Пријатељски савети, Махнит баје, а глуп пристаје, Из надрилекарских редова, Незнање-Глупост-Несавесност, Дрскост-Злочин, Народ их плаћа… и сам не зна колико, Шарлатански огласи, циркулари, захвалнице, Варалице у клопки, Пред властима и судом, при чему су Шарлатански огласи брижљиво расподељени на оне од стране Нестручних лица, али и од Апотекара и Лекара, књига „Надрилекари“ своју растреситост, прихватљивију данас него у доба када је настајала, обилато „надокнађује“ својим сигурним током. Све те наоко неповезане, где кад и сличне причице, анегдоте, документи, основном замисли бивају чврсто повезане. Те и данашњем читаоцу преостаје да склапајући њене корице лупи себе по челу, и да завапи: па, где си до сад била! А где ја?

Лекарски занат је најзаступљенији, почиње Батут, in medias res, позивајући се на српску народну пословицу „Завиј прст, прођи селом, па ће видети колико има лекара“, коју поткрепљује италијанском анегдотом о Алфонсу Д’ Есте, војводи ферарском, и Гонели, његовој дворској луди, па Марк Твеновом причом „Како сам се лечио од кијавице“, да би преко примера од којих већ почиње да се леди крв у жилама, доспео до веома одомаћене крилатице „И мени је то помогло“.

Од ње све почиње. Доброћудне, безазлене, донекле ограничене природе, мисле да могу по свом искуству и здравој памети, и о медицини правилно судити и болеснику користан савет дати. Па иако се све то чини у најбољој намери а без икакве личне користи, опет није на свом месту. Други тип самозванаца много је насртљивији и опаснији. То су они који лукаво и с предумишљајем простоту и лаковерност необавештеног света искоришћују себе ради, а девета брига им је шта ће са болесником бити. А кад болесника упропасте, кришом се изгубе, или налазе стотину изговора да се одбране. То су особе које надрилекарство као занат терају; које, данас бисмо правничким језиком лакше рекли, лечење и лечништво предузетничком делатношћу сматрају; сигурним начином да се брзо и ласно обогате. Но, оне нужно не морају бити без лекарске дипломе.

Силина и савременост Батутове ове књиге је управо у проширивању појма надрилекарства. Одредница коју познајемо постаје недовољна, без будућности. И лекар постаје надрилекар када изгуби образ; као и његов случносудбиник апотекар. А требало би да су баш они, због своје образованости, носиоци највиших етичких вредности. Но, ако нису, шта да се од свих осталих у том ланцу лечења, неге онда очекује?

И, Батут креће редом, од оних без дипломе.

У Баварској, вели, трећина свих надрилекара су бербери, петина прости сељаци; има и обућара, сајџија, кројача, трговачких помоћника, десинфикатора и трљаја; скитница и коцкара. Од берлинских мушких надрилекара 29%, од женских 14,4% већ је било прекршајно или кривично кажњаваних за дело преваре, крађе, утаје, јатаковање, блудничење, подвођење, кривоклетство… Године 1906. у Пруској је наспрам 19.283 школованих лекара надрилекара било 6.260. У целој Немачкој наспрам лекара 31.304, надрилекара 10.000. Колику штету потоњи начине и народу и држави, мука је помињати. У обновљеној Србији, која не располагаше таквим бројкама, однос је могао бити само обрнут, и знатно гори. Наспрам шачице школованих стајала је непрегледна војска оних других. Батут је указивао и на примере. Доста нам их је, сложићемо се, после Турака као немила баштина остануло, но не мало их је и настануло, убрзо потом. Чим какав ислужени болничар, заправо онај који у санитетско-болничкој чети свој кадар одслужио, дође кући – одмах је доктор. Лекова увек имају. Накупе их током свог рада у болници. Надрилекарство је попут хидре.

Оштрина Батутових ставова могла би се поредити са фон Лангебековим. Овај чувени берлински лекар и хирург који је живео у првој половини 19. века, оне који би после примања надрилекарске „помоћи“ јадајући се к њему долазили, слао је психијатрима. И сам Батут је, колико то у његовој моћи беше, надрилекаре гонио. Оно што називамо народном медицином штетно је и мора да нестане. Његово залагање за оснивање Медицинског факултета, још пре ратова, у Србији, беше највише неповољним оним односима подстакнуто. Ни Пелагића није штедео. Сматрао га је саморекламером, товарећи му и „сагу“ о травару Живораду С. Николићу Неготинцу, у неколико узастопних поглавља цитирањем само и само Неготинчевих једва писмених огласа. И Неготинац ратује против доктора рецепташа, јер га прогоне „као керови зеца“. Чак се у једном трену опрашта с мајком Србијом, пребацујући министрима, посланицима, ђенералима који су му листом „пацијенти“ били што га не бране. Али, нека, ето вам доктора па нека они пуне ново београдско гробље; као, оде он у туђину. А у ствари је почео велики марш, својим предавањима по провинцији. И до Петрограда ће једном стићи.

Но, полуписмени огласи тог травара одједном постају запањујуће слични огласима фабриканата, и дрогериста, и свакојаких још изумитеља, али што је још срамније и безнадније – огласима апотекара и лекара.

Нема више болести, ни нероткиња, ни „зубног реуматизма“, зубног квара; ни костобоље, падавице, ни јектике… Купујте, трошите, користите, заштитите се!

„Шарлатани се ослањају на рекламу“ цитираће Батут Хенриха Сјенкјевича. На заглушујућу маркетиншку дреку, на коју одлази све већи новац. Оглашава се, намеће све и свашта. Васкрсава и магнетичар Месмер, са чијим су се делатностима и судбином, помно, исцрпно, хладнокрвно обрачунали још српски омладинци у ускоро забрањеном њиховом листу „Побратимство“ још далеке 1881. Али не! Умро је Месмер, ал’ жив ће Месмер бити. На продају су магнетични крстови и звезде (већ према вероисповести наручиоца), па и пилуле… У моду улазе свакојаки електрични апарати, који попут Живорадових трава, лече све. Ту је и „скрозирање“ Рендгеновим зрацима, што би се када је о дијагностици реч, још дало допустити. Али не, мора се корак даље! Рендгеновим (Х -зрацима) „лече се“ шкрофуле (туберкулоза вратних лимфних чворова), катар на плућима, у желуцу. Тек пронађени радиоактивни хемијски елемент Радијум додаје се бањским купкама, зубним пастама, обилато… Отетој похлепи ко на пут може стати?

Све неумитније, основна прича Батутова почиње да се склапа. Образ! Само и само образ лекара, а и апотекара, од надрилекарства штите.

Извесно је да „Надрилекари“ беху замишљени као књига са срећним крајем, по оној народној „Не боји се шуша Бога него батина“. Уздати се у закон, праведност судова, предузимљивост власти. Долијаће и травар Живорад С. Николић Неготинац, јер је биљем лечио падавицу. У просвећеној Немачкој биће осуђена извесна Ромкиња која је скидала намету неком сељаку, очерупавши га које у предметима које у новцу. Прича је безмало по узору на враголије Тила Ојленшпигла! Али… Ода радости изостаје. Преспоро је све то. Травара Живорада на саслушање приводе тек годину дана по подизању тужбе превареног; па и током суђења вага правде као да се колеба. Да је слушао моја упутства, брани се травар, младић би оздравио. Ипак травар бива осуђен и у затвор послат, но по одслужењу казне истим послом ће наставити да се бави.

Шта преостаје?

Као следбеник Доситејев Батут се уздао у разум појединца:

„Сељаче, тежаче, тужни мој брате. Разболиш се и домах мислиш: неко те је уврачао, угатао, на нешто си нагазио, неко те је урекао… Те одмах летиш бајалицама, врачарама, видарицама и хоџама, те своју лаковерност кадшто животом платиш.“ Али ни ту није крај. И кад се тога ослободиш и старих заблуда својих лишиш, ако успеш, имаће шта да те дочека, ко да те обрлати. Али ако си писмен, а писмен мораш бити, и још си здрав, још при памети, проучи невелику ову књигу. Разболиш ли се, знаћеш већ како да поступаш и чега треба да се клониш. Ако ли каква болест сколи твог пријатеља, суседа или рођака, књигу ову понеси, уместо савета, и подај му је. Реци: „Мени је, видиш, ово помогло.“

Напомена: Објављено у „Задужбини“ под насловом „Просвећивањем спрам затуцаности“ у целини. (Год. 17. бр. 73, стр. 14)