Брана Димитријевић

Дневници српских лекара 1912. до 1918.

После три узастопна рата (1912–1918) од медицинске документације остадоше само дневници српских лекара. „Српски војни санитет“ јадиковао је (1925) др Владимир Станојевић,„је потпун ратни погорелац, јер је целокупна његова архива до 1915. године уништена паљењем у Краљеву.“ (1) Како онда приступити прибирању, сређивању и студирању, питао се, нашег ратног искуства? Тим пре што се губљење ратне документације наставило и у миру. (2) Лекарски ратни дневници на основу којих је и настајала Станојевићева књига, обично не пружају баш оно што од њих очекује читалац лекар “… побуђен“ како примећује др Гојко Николиш, „да трага за подацима о раду на санитетској етапи какво је било дивизијско завојиште, како се радила имобилизација прелома, заустављање крвављења, примарна хируршка обрада рана, анестезија, борба са шоком.“ (3) Само, да ли се дневници пишу баш због тога? Претерано уздање Станојевићево у дневнике преживелих српских лекара долазило је и отуда што је ауторе требало подстаћи да барем на основу нечег напишу наручене стручне радове, из којих ће настати књига, но, из којих је могло да настане, и независно од тога, нешто друго.(4) Отуд прецењивање, изневерена очекивања, па и губљење из вида основног питања које се тиче свих дневника, па и ратних, јер се обичај марљивог њиховог вођења не даде приписати само лекарском сталежу, као ни војсковођама, или официрима на истакнутим положајима, значајним политичарима, песницима. Заблуда о „неписменом српском сељаку“, барем у периоду 1912–1918, о час би се распршила да је сачувано све оно што је тада бележио само обичан војник; да је претекао делић те огромне библиотеке која је нестајала већ током поменутих ратова, али се тањила, проређивала, губила, нажалост, и касније.

„До краја живота је Момир Рашковић, из села Поцесја код Рашке, жалио за својим дневником чије је странице из дана у дан брижљиво исписивао током дугог војевања… Ратне 1941. године, окупатори су му запалили кућу, па је пламен прогутао и његов ратни дневник. Остало је само неколико страница, које је љубоморно чувао до своје смрти… “(5)

Пишући о „Ратном дневнику“ Драгојла Дудића, Иво Андрић с правом вели да је то “… један од оних записа у чијем постанку књижевни планови и амбиције не играју никакву улогу…” (6) Јер је то “…нека врста полагања рачуна самом себи и другим и контрола над собом и над сарадницима.“ Што би могло да важи и за дневнике српских лекара, у многоме; мада увек постоји и нешто осим тога. Откуд марљивост Момира Рашковића из села Поцесја? Или потоња његова голема туга? Scribo, ergo sum! Scrivo уместо Декартовог cogito. Тај (очајнички?) поклич, то вјерују постмодерниста (7) као да је још тада зачет? Мртва рука не држи плајваз. Записујем, дакле, постојим. Оно што можда важи за мирнодопске дневнике, особито од људи који до себе држе, или већ јесу добро знани, оно што је „ужасавало“ али и привлачило Витолда Гомбровича („Страсно се бавим читањем дневника, увлачи ме јама туђег живота, ма и улепшана, и чак лажљива…”) (8) код ратних као да губи у силини. Јама живота или смрти, то преостаје, само тај бездан.

А после ратова? Крај? Признајем да сам живео, и преживео. И то је све. Без књижевног плана и амбиције такви записи нису заслуживали даље муке, приређивања, штампања и маркетиншке дреке.

Друго је, пак, питање да ли је дневника српских лекара доиста толико било, као што нам то сугерише Станојевићев вапај? Да ли је мал’не свако имао свој? Све и да је дневника лекара било знатно мање, чини се, по оном што је до сада објављено, да је њихова каснија судбина била по много чему слична дневнику редова Момира Рашковића из Поцесја.

Колико их је до сада сачувано, поуздано се не зна. Многе заоставштине су развучене и уништене. А, постојала је и врста жига.

Један од примера су дневници др Светислава Барјактаровића (1893–1971) и др Михаила Петровића (1863–1934). Као управник Гинеколошко-акушерске клинике и шеф катедре професор Барјактаровић је у децембру 1948. просто најурен с тих положаја. (9) Али је 1950. изабран за научног саветника САНУ, што је, вероватно, имало утицаја да се за штампање његових ратних дневника (1914–1916) заложе академици др Борислав Божовић и др Гојко Николиш, деценију после његове смрти. Био је и то подвиг, судећи према „заштитним“ пасусима „Предговора“ др Гојка Николиша. Јер се савремени читалац упозорава да „има неких места у дневнику која не могу да поднесу научноисторијску критику“. На пример: о могућности заједништва са Хрватима. Као и то да на више места избија ауторова националистичка, великосрпска искључивост… (10)

У време писања својих дневника – реч је о четири сачуване свеске – Барјактаровић беше студент медицине; тек што је почео студије у Инсбруку 1912. У лето 1914. као медицинар додељен је санитету Моравске дивизије првог позива, те је све до краја те исте године, био уз пуковника др Михаила Петровића, чији дневник, из тог периода, још није објављен. (11) После преласка Албаније од 1916. до 1918. је у легендарним Драгоманцима. Те се не треба се чудити што је по завршетку студија медицине (1923) у Прагу, специјализовао гинекологију и акушерство. Требало би, можда, зажалити за, ненаписаним или изгубљеним, његовим дневницима баш из тог периода. „Та болница представљала је читав један мали медицински факултет“, пише он у својој аутобиографији. Музеју Српског лекарског друштва поклониће, доцније, изузетно значајну фотографију с исцрпним објашњењима ко је ко на њој тада (1917), и шта је ко – од четворице медицинара, међу којима је и он – доцније постигао; што се поклапа с недавно пронађеним списком сталног особља болнице, написаног Петровићевом руком.

Упоредно проучавање Барјактаровићевог и Петровићевог дневника, из 1914. – које до сада није извршено – води занимљивим открићима, под претпоставком да се превазиђе „страшило компетенција“, али и неки од старих, штетних „приступа“. Оба су писали припадници исте професије, један будући лекар, а други већ на врхунцу, уз то хирург. Но, у оба та дневника не преовлађује медицина. Она је безмало декор, разлог и место радње. Напредовање или повлачење, стајање у месту, рат. И један и други често гледају често на исту ствар, но сваки из свог угла. Све то стоји. Јер, реч је о истим појавама, истој судбини, па и у длаку „неким местима која не могу да поднесу научноисторијску критику“.

Као када су се после катастрофе, иначе, славног Јелачића пука, са оне стране Дрине појавили Срби! Ћесареви граничари који се живи не предају. „Мислите ли ви да смо вам ми Турци или Бугари који бегају!“ Довикиваху они Моравцима. „Дођите да се видимо.“ Одговараху им ови. И – дођоше. И „сјећаће се док је сунца и док је мјесеца“, тог пораза.

Тек уз необјављени Петровићев дневник, лик оца српске ратне хирургије, захваљујући Барјактаровићевим сведочењима, добија праву своју дубину, и рељефност. У једном трену, Барјактаровић, као најмлађи, бива остављен да се с рањеницима преда непријатељу; иако, по свој прилици, ни он ни они не би извукли живе главе. Наређење је, међутим, повучено. Те је одмах после официра за везу, дојурио, за сваки случај пуковник Петровић, та то потврди! Или, када у предаху, санитетски официри и подофицири, доктори, апотекари, медицинари покушавају да предвиде крај рата. „То се овако ради,“ рећи ће пуковник Петровић, „ако у кратком року ухватиш па убијеш три вашке, ето ти краја рата. До сад сам ухватио само две.“

И смена, иначе, прослављеног ђенерала Илије Гојковића, истакао се у Кумановској, па у Брегалничкој, па у Церској бици, бива јаснија тек када се уз Барјактаровићев дневник проучи и Петровићев. Из Барјактаровићевог, а по утиску др Гојка Николиша, ђенералово чешће навраћање у завојиште на разговор с лекарима, занимљиво је „са становишта међуљудских односа у рату српске војске“. Али истина је замршенија.

Син ђенералов био је тешко рањен, те га је лично Петровић отпратио до Ваљева. У исто то време, уочи Колубарске битке, осипале су се српске трупе, неспособне за озбиљнији противнапад. Те у једном трену ђенерал Гојковић безмало бежи под скуте санитета, мучен срчаним и стомачним тегобама. Но, Петровић га прозире, и записује: „Једно је лична храброст а друго војсковођство. Гојковићу се лична храброст не може оспорити“.

И доиста, потопљен од стране немачке подморнице у близини Сицилије 1917., ђенерал Илија Гојковић биће убијен у чамцу за спасавање, јер је одбио да се преда; али је пре Колубарске битке с разлогом био смењен с положаја команданта Моравске дивизије првог позива.       

(1) Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше санитетско ратно искуство, Београд, 1925; стр. 6.

(2) Димитријевић Б.: У контејнеру. Водич за родитеље, Београд 2004. стр 124.                              

(3) Ратни дневник др Светислава Барјактаровића, САНУ, Посебна издања, Књига DLXXIII, стр. XIV.

(4) Сам Станојевић је ту добар пример. Објавио је 1934, у Љубљани, „Моје ратне белешке и слике“.

(5) Ђурић А.: Солунци говоре, Културни центар – Горњи Милановац, 1979. стр. 179.

(6) Sabrana djela Ive Andrića, Svjetlost, Sarajevo, 1976, Књ. XIII, стр. 278

(7) Јоковић М.: Онтолошки пејзаж постмодерног романа, Просвета, Београд, 2002. стр. 125–126. „Данима сам се осећао ништавно; то није био само осећај да сам био изолован у свету и у друштву, него нешто дубље, био је то ужас тоталне, метафизичке напуштености, коју сам физички осећао…” (John Fowpes)

(8) Гомбрович В.: Дневник, Просвета, Београд, 1985. Књ. II, стр. 109.

(9) Јовановић-Симић Ј., Павловић Б.: О доктору Светиславу Сп. Барјактаровићу – после тридесет година. Српски архив 130 (2002) 9–10, стр. 351

(10 ) При чему му је, ко зна коме, промакла реченица да је непријатељ јаребичку цркву претворио у школу, а не у шталу. Јер опис призора то исправља.

Николишу се, међутим, мора замерити што није коментарисао запис млађаног Барјактаровић, који у интервалима од по три седмице, самоме себи убризгава антиколерични серум. Да је о серуму, одиста, била реч то би га убило. Била је то вакцина.  

(11) Архив САНУ, док. Бр. 14.559/II

Напомена: Текст објављен у „Задужбини“ под насловом И струка и историја, с наднасловом Дневници српских лекара из ратова 1912–1918. Изостављене су фусноте.