Брана Димитријевић

Неисцрпиви др Милош Ђ. Поповић

Као утицајном прегаоцу, лекару, зубном лекару, преткумановском интелектуалцу, и неуморном јавном раднику, др Милошу Ђ. Поповићу тешко је наћи право место. Ко ће га у своје редове? Где су трагови његових подухвата?

Рођен у Чајетини 1876., где му је отац службовао, завршио је у Бечу Медицински факултет, и обучавао се у зубарству. Као војни лекар основаће 1904. у Београду у Главној војној болници прву војну зубну станицу (амбуланту), потом, 1909. у Нишу, при сталној Моравској војној. И мада први писац књиге на српском језику о нези и чувању зуба (1), зубно лекарство неће остати његов једини циљ. Чврсто је веровао да су научна достигнућа најсигурнији путокази ка напретку, да је његова дужност да их примени и преобрази друштво, пре свега као лекар. Болести слабе и кваре друштво, и обрнуто за многе од њих друштво је криво.

„У нас је“, написаће, „велика смртност одојчади и деце. Близу 40% рођених мушког пола никад не доспе на регрутацију.“ И никог у држави за то није брига. Чекати да се она покрене па то реши, узалудно је… Лична иницијатива! Никад не пресушује. И – окупљање. Што ће обележити сав његов живот.

На позив др Јована Данића, др М. Миљковића и др М. Ђ. Поповића основано је 1901. године у Београду Друштво за сузбијање алкохолних пића. Законске мере противу алкохола, истицаху, налазиле су се још у Душановом законику; и у нашем данашњем кривичном и грађанском закону постоје извесне мере за сузбијање алкохола, али су недовољне. Алкохолизма по Србији има свуда. Још је др Линденмајер, начелник српског војног санитета, и лекар кнеза Милоша, запазио да се по Србији ракија невероватно често пије, но изузетно до пијанства. Ретка опијања, до бесвести, нису последица умерености већ навикнутости. Ракија се још с мајчиним млеком посиса. А попис последичних болести је дуг, од алкохолног лудила па даље… Те и потомство трпи у виду слабе отпорне снаге, наклоности падавици, туберкулози нарочито.

По др М. Костићу, који је испитивао узрочно-последичне везе између алкохола и криминалитета, највећи број злочина изврши се у Недељу, у крчми и у напитом стању, што се слаже и са закључцима страних писаца. Снажан подстицај трезвењачком покрету и у Србији, даће неутрални Гут-темплерског ред, 1909. године; који је од својих чланова тражио потпуно уздржавање од алкохолних напитака (начело апстиненције, насупрот начелу темперенције, које повремено узимање дозвољава), да их не смеју ни справљати ни продавати ни другоме давати. Основан 70 година раније у САД, ред беше већ почетком прошлога века раширен на свих пет континената. Понемчено „гут“ долазило је енглеског „good“, што значи добар; док би темплери по данашњем били темплари, храмовници. Посрбљено „Ред добрих храмовника“, јер је важило да су првобитни храмовници, из доба Крсташких ратова, којима је доцније француски краљ Филип Лепи, уз помоћ Свете Инквизиције, скрхао кичму, били лоши.

Нешто пре тога, 1908. године, покренут је лист Трезвеност, а под уредништвом др Милоша Ђ. Поповића 1910. још и лист Савезник. Гут-темплерски ред (Велика српска ложа) помоћи ће штампање не малог броја књига и брошура популарне и стручне садржине, и преведених и оригиналних, између осталих О алкохолизму у Србији од др Милоша Ђ. Поповића, Алкохолизам и лудило од др Јована Данића.

Трезвењачки покрет брзо се ширио међу средњошколском и студентском омладином. 1912. године бројао је 80 кола са 8.000 чланова. 1910. основано је Друштво српских лекара апстинената. На челу најистакнутијих трезвењака беше Његово величанство краљ Петар I, велики добротвор и лични апстинент. За њим Љуба Јовановић-Чупа, уредник Пијемонта. Први конгрес трезвене омладине одржан у Крагујевцу 22,23 и 24 априла (по јулијанском календару) 1912. по Ђурђеву дану, прерастао је у национално славље.

„Српски народ је данас слаб,“ пише у Савезнику (1912) Поповић, те мора ојачати.“ Један безимени учесник тог конгреса написао је: „Па ипак сам и ја био у стању да се одушевим – мада тврде да то код нас апстинената није могуће – па макар и за врло кратко време, главно да је то одушевљење било ту и то истинско од срца, које одавно није тако закуцало, потекло и натерало ми румен у иначе бледо лице… И у возу (на повратку) расположење, уз звуке виолина, флаута и лепих песама не беше краја све до Лапова, где се одвојисмо од браће и сестара са нишке пруге… Никад, никад нећу заборавити најлепши уранак у мом животу.“ (2)

Избијање балканских ратова даће др Милошу Ђ. Поповићу прилику да алкохолно питање истражи и са те најгоре стране; непосредним посматрањем српских и бугарских трупа и турских заробљеника, и посредно прикупљањем извештаја, сведочењима других. Његово предавање Алкохол у балканском рату одржано у Милану на XIV међународном Конгресу против алкохолизма, средином септембра 1913., имало је велики одјек. (3) Исте године објављено је на француском и немачком језику; крајем септембра, читано је у Сен-Галену, у Швајцарској, крајем новембра у Будимпешти у великој Лојдовој дворани, на позив Велике Мађарске Ложе Гут-темплерског реда. Већ у Милану после одржаног предавања, у живој дебати која је уследила, британски генерал сер Џон Евалт и проф. др Август Форел (4), у то доба најистакнутији борац против алкохолизма, препоручили су да се оно преведе на све европске језике и употреби као књижица за пропаганду у војскама.

„Рат је једно од највећих зала, али рат удружен с алкохолизмом зло је коме у свету нема равна.“

Шта учинити да се макар алкохолизам сузбије? Од свих балканских војски једино је Српска Врховна Команда располагала противмером, параграфом 1039. ратне службе где стоји да се избегавање сваке употребе алкохола у рату препоручује. Зашто: не препоручује? Требало га је забранити изриком. Здравим војницима, од стране српских команди, никакво алкохолно пиће није издавано. А већ је сасвим друго било код бугарских трупа. „Код тунџанске дивизије давано је свима војницима редовно по 100–300 грама коњака, управо неке ракије шпиртуље у кантама од гаса, коју су војници заједно с официрима и подофицирима халапљиво пили. Био сам очевидац кад су после заузећа Једрена мртви пијани и бесомучни бугарски војници и комите клали једренске грађане по улицама. Селимову џамију сву су опљачкали, а чувену библиотеку сву разбацали и поцепали… а као круну свега обесчастили су тај храм што су по њему остављали поред своје моралне и материјалну нечистоћу.“

Веровање да алкохол у рату подстиче храброст, погрешно је. Познати су случајеви где је алкохолизам чинио тешке штете и губитке. Једном је од стране једне српске војне јединице вршен јуриш после пијанке, а резултат је био неповољан; ишло се, како се у извештају вели, као „лудо“, с мало обазривости. Још теже је прошла армија бугарског ђенерала Кутинчева („заслужног“ иначе, за варварско разарање Књажевца), јер војска најпре није хтела да се туче са својом „браћом“ Србима, но кад су раздељене велике количине алкохола, пошли су напред у јуриш „као Јапанци“. Та армија је до ногу потучена и уништена.

Као последица штетног дејства алкохола долази и до слабљења војне дисциплине, отказивања послушности, потпадања под војни суд. У српској војсци, истиче Поповић, светли примери су били дивизион потпуковника П. Лазаревића, чета резервног поручника М. Коруновића. Код тих јединица никаквих преступа војне дисциплине није било, ни тешких обољења. Најзад, алкохол неповољно утиче на ток и брзину зарашћивања ратних рана. Што је испитивала добровољна болничарка г-ђа Д. Протићка, у једној београдској резервној болници.

Упркос околишном закључку, јер га др М. Ђ. Поповић није изрекао, да је од свих војски у балканским ратовима српска била најтрезвенија чему је несумњиво допринело и простонародно схватање да у рату „не треба пипати женску, пити алкохол, узимати са рањеног или погинулог“, он не пропушта да удари и по појединим српским командама, и по лекарском сталежу. Само 10% српских лекара били су, још од пре рата, трезвењаци. Отуда „жалостан и истинит факт да су лекари свугде ширили алкохолизам. Пили су и болесници и болничари и болничарке, лекари, комесари, гости сви од реда… По многим болницама приређиване су праве оргије. Уз алкохол је било и других недостојних ствари… Алкохол је триумфално улазио у све болнице и на сва врата. Давао га је Црвени Крст, давали су наши добротвори а и са стране…“

И премда доживотни борац против алкохолизма др Милош Ђ. Поповић се, ипак, не слови оцем трезвености у Србији, већ скаутизма. „Под скаутингом, писао је, разумемо рад и особине људи који живе у природи: испитивача, граничара, колониста…“ Он чини моћан утицај на телесно здравље, морал и интелект младих, развија карактер, а нарочито осећање дужности које словенским народима недостаје. Скаутинг свестрано и складно подиже и васпитава народну омладину, штити је од штетних утицаја рђаве околине, упућује добрим правцем, спрема за будући живот и напоран рад. „Оснивање Савеза Трезвене Младежи, истиче Поповић, био је само први корак, тек половина посла. Није довољно само одвикнути омладину од штетних навика (пијења алкохола, пушења дувана, коцке, говорења ружних речи), треба том великом покрету дати садржине. Треба досадашње штетне навике, изазване лошим обичајима, заменити новим и бољим.“ (Јер, навике су иреверзибилне. Стара нестаје само ако је новом истиснута.) „Упознавши се с новом методом васпитања коју је први пут у Енглеску увео генерал Бедн-Пол (Баден-Поњел; те је правилније Бедн Пауел) (5), војник по занату, али несумњиво дубок психолог и одличан педагог, знајући да је та метода оберучке примљена и у германским и у латинским и у словенским земљама и да се свуда показала као одлично средство похитасмо да је уведемо у Србију.“ Набрајајући особине скаута он истиче: „Један дакле од првих наших задатака је да научимо да нам је дужност да будемо здрави.“ (Курзив је Поповићев.)

Поповић је тек 1908. добио немачки превод санитетског мајора др Лиона Бедн-Пауелове књиге, која је већ достизала тираж од пола милиона продатих примерака, те у Савезнику 1911. почиње да објављује њене делове. Реч скаут преводи као четник. „Scout управо значи извидник, но, таквих извиђача који се крећу по непознатим крајевима, прашумама, колонијама ми нисмо имали, али смо имали четнике, ускоке, граничаре који су бранили и штитили народ и његову част, живот и имање од разних непријатеља.“

Почетком 1912. године покушава да штампа брошуру Четник „свима скаутима и омладинцима потребну књигу, коју је по Б. Паулу приредио“. Богорада код књижевних фондова и издавача који га листом одбијају. Најзад је издаје о свом трошку, у 5.000 примерака.(6)

Из Извештаја са предавања Д-ра М. Ђ. Поповића „О једном новом начину васпитања омладине“ држаног 12 јануара 1914, године у двораници III београдске гимназије још не избијају тонови огорчења. Ипак не пропушта да истакне да је у Енглеској краљ заштитник удружења скаута, да су се у Француској, Шпанији, Маџарској први државници, политичари, официри, књижевници примили патронаже у скаутским организацијама; да тамо држава, општина, појединци помажу обилно. А да у Србији најглавнију замерку чине миротворци и социјалисти јер скаутизам тобоже међу омладином шири милитаризам. Само, шта је милитаризам? Беспоговорна послушност, угушивање сваке слободе мисли, превласт војске над грађанским установама. Тога у скаутизму нема. Унесена су извесна војничка занимања, ред као у војсци, што је неизбежно када су у питању логоровања, заједнички живот, али то је и те како далеко од милитаризма. У војсци има много тога што је добро; што је на корист и појединцу и држави. «Но, и та и многе ситније замерке разбиле су се,“ вели Поповић, „о величину и силу овог покрета који је преплавио свет; док су код нас од критичара скаутизма још увек најгласнији пријатељи алкохола, који не могу да се измире с тим, да се може и без алкохола четовати.“

Говорио је надахнуто, а ни саставу скупа приговора није било: г. Миливоје Поповић нарочити изасланик господина министра просвете, ђенерал Ђока Јанковић, председник Народне Одбране, ректор Универзитета г. Слободан Јовановић, народни посланик Драгић Јоксимовић… Краљ је тог дана послао Управи Савеза трезвене младежи 500 динара прилога за што успешнији рад на ширењу четништва међу српском омладином… Но, судећи по дебати после извештаја, иако похвале нису изостале, све би то било кратког даха да Поповића није прихватила омладина.

„Ми га памтимо из тог доба када је непрекидно, скромно и вредно по паланчицама мале Краљевине Србије сејао семе Трезвености и Скаутизма… По школским двориштима место по раскошним дворанама, отварао је пред нама – тада гимназистима – нове светове.“ (7) Не осврћући се на околност да његов напор не даје сразмерно томе и резултате. „Он је наш југословенски Баден-Паул, и много више но Баден-Паул. Јер док је онај стварао у једној културној и богатој средини, овај се бори са свим недаћама нашег несређеног и морално поколебаног друштва; трпи увреде, прелази преко клевета, не обзире се на незахвалност оних које сам диже.“ Што је тек долазило.

Стварање скаутизма у Србији пало је у не баш згодан час. Балкански ратови, па о школском распусту 1914. почетак Првог светског. 1915. Катастрофа, Повлачење.

Крајем 1915., почетком 1916. расформиране су српске санитетске установе; чекали су се уговори, нова организација, отуд и ово сведочење:

„У Микри наиђем на врло доброг човека, из Париза дође за командира (болничке) чете Милош Ђ. Поповић, зубни лекар, имао је кућу и амбуланту преко пута двора у Београду, мајор по чину. У Паризу оставио жену, сина и кћерку, дошао као добровољац на фронт. И ту се разболи од маларије, те сам га неговао.“(8)

Активни војни лекар а – добровољац!? Ипак, сведок не греши; будући да је стигавши у Микру, Поповић чекао је да буде распоређен. Даља његова судбина у многоме је слична судбини др Михаила Мике Петровића, иако с мање потреса. Захваљујући британској добротворки Леди Тебит, почетком 1917. Поповић оснива војну зубну станицу у Водени, опремљену и за оперативну и за реконструктивну стоматологију, која ће до пробоја Солунског фронта збринути близу 20.000 бораца.

Мало је рећи да је стање уста и зуба (данас: оралног здравља) код српских војника и њихових старешина било катастрофално. Но, у живописној Водени (9) коју су Турци сматрали једном од најлепших вароши на Балкану, др Милош Ђ. Поповић не задовољава се само том својом мисијом, већ оживљава и четништво (скаутизам). Шта с децом која лутају без иког свог? „Свима нам је још у свежој успомени она страховита слика поворки дечака и недораслих младића, које смо прво сустизали приликом одступања, а потом их сусретали при њиховом повратку, кад су они с пола пута враћани кућама, изгладнели, уморни и болесни. Колико је хиљада деце пропало? Колико су покосиле заразе? Хиљаде и стотине хиљада, читаве генерације просто су затрвене. А колико ли је још пропало по логорима интернираних и депортованих, колико ли их још пропада?... Ипак, идеја о склањању и прикупљању деце није првенствено наша. У Соровићу (некад лепој вароши која је 1912. тешко страдала) у Српско-енглеској болници коју издржава Relief Found прикупљен је још од пре годину дана већи број мале деце и одраслије, основана је школа, набављен српски учитељ. Нашу идеју о прикупљању деце огласили смо у новинама. Одзив је био преко очекивања. Основан је Логор Малих Четника. И, већ 5. јула ( 1917.) примљен 21 дечак од 8–15 година. Од босоногих, неумивених, чупавих и у сваком погледу запуштаних дечака, за непуна два часа постала су чиста, ошишана и у укусне и практичне четничке хаљине одевена деца.“ (10)

Оснивање Логора малих четника послужиће Поповићу за наредни корак. 30. новембра 1917. у Водени је основано „Друштво за заштиту деце“.

„Једно од најважнијих питања које ће се појавити после рата, биће дечје питање. Један од првих закона који се буде донео у скупштини после рата треба да буде закон о деци, управо закон о заштити деце.“ „Да ли се још сад мисли на децу наших ратника?“ Ево дела из писма безименог српског војника, датум: 20. септембар 1916., Положај: „Хоће ли бити памети, осетљива срца и свете руке, да многобројну децу без родитеља прихвати, изведе на прави пут и створи од њих паметне, вредне, честите грађане и грађанке будуће Велике, али живљем проређене Србије?“

„Предлагали смо да се при Министарству народног здравља (које ће морати бити створено, као једно од најважнијих) образује одељење за заштиту деце. То одељење треба да има једног шефа лекара, два инспектора, потребан број чиновника. Одељењу треба да буде придодат саветодавни одбор, док би се по свим окружним, среским а по могућству и другим местима основали пододбори који би били у вези с одељењем.“ (11) И оснивање Друштва за заштиту деце настајало је приватном иницијативом. Насупрот томе, каже Поповић, државне установе су споре у извођењу па и у прихватању културних, просветних и санитетских задатака. „Приватна иницијатива, приватна организација. Она је и до сада била претходница за све напредне ствари, па ће морати и убудуће.“ Састав Одбора заштитника Друштва за заштиту деце: митрополит Димитрије, министар унутрашњих дела Љуба Јовановић, министар војни ђенерал Божидар Терзић, војвода Живојин Мишић, ђенерали Петар Божовић и Божа Јанковић... беше јемство. – уз већ основане установе у егзилу: Склоништа за сирочад и напуштену децу, Радничке школе за дечаке и девојчице, Дечје штедионице, Четничке организације – да ће по завршеном рату, нешто бити урађено у отаџбини. И доиста, указом престолонаследника Александра Министарски савет Краљевине СХС донео је уредбу о оснивању Државног одељења за заштиту деце. (12)

„Он је,“(Поповић), закликтаће касније један од сведока,„створио Друштво за заштиту и васпитање деце, он је у ствари сам био друштво носећи на својим плећима и то бреме.“ Подносећи, још у Водени, румелијско-трибалистичке зађевице баш поводом Логора малих четника: те да то нису права српска деца, јер беху махом сирочад из Битоља, те што их не обукоше у српске хаљине, а не у стране, у четничке. Кошмар појмова, а тек данас!

И после Светског рата Брат Миша, како гласи његово скаутско име, наставља истом жестином. Скаутизам и трезвеност, то су неисцрпива поља његове делатности. Он је: Старешина Југословенског савеза извидника и планинки, старешина Свесловенског скаутског савеза, доживотни почасни старешина Жупе извидника и планинки за Србију, Оснивач Савеза трезвене младежи; лик, пример, вођа.

„Свако поколење има своје време, своје задатке, своју веру и своју наду. Наше поколење испунило је до краја своје задатке, крвавим жртвама, револуцијама, силом. Национална идеја била је идеја водиља. Настаје ново време са новим задацима, новом вером и новом надом младе генерације. Задаци новог поколења су културно и социјално подизање народа. Нова поколења треба да буду патриоте на нов начин. Њихов патриотизам мора бити шири, он мора почињати од свога народа и обухватати цело човечанство. Светски мир мора да буде њихов идеал.“ (13)

То су његове Поруке младима, у којима ипак да одзвања и нешто неприродно. Друго издање Четника штампано је под насловом Извидник; но, није ствар толико у измењеној терминологији, зарад нових ставова, мира у кући и новог доба једноплемености, колико у „подмуклом“ питању: да ли је раскид с раније плодотворном националном идејом био могућ без последица, преко ноћи? Да ли је извршење свих постављених задатака Поповићеве генерације као резултат, ипак, имало – морално поколебано друштво? Те оно још вапије, иште Поповићеву помоћ, напор, жртву? Тим пре што је културно и социјално подизање народа био његов идеал од почетка.

Педагошка гледишта др Милоша Ђ. Поповића заснована су на начелу ауторитета. У обликовању карактера, здравља тела и духа, старији помаже млађем, млађи се узда у старијег. Постоје погубне навике – алкохол, дуван, коцка, говор ружних речи, али и штетне књиге, штетни филмови, нездрави спортови (на пример, фудбал). У недоумици млађи се обраћа старијем: другу, брату, учитељу, наставнику, професору, лекару. Потоњем нарочито; јер лекар може да одговори на свако питање, па и на оно најзамршеније, поготову ако се тичу полних болести или злоупотреба оплодних органа.

И видимо га за говорницом 9. маја 1920., у Београду, још једном као страсног покретача овога пута синдиката умних радника, јер они „…сваким даном долазе све више у подређени однос према својим послодавцима, било да је то држава, општина, приватна удружења, предузећа или појединци“. (14) Беху присутни том приликом: Јован Цвијић, ректор Универзитета, Бранислав Нушић, председника Књижевног Друштва, Александар Белић, др Владимир Ћоровић, др Коста Кумануди, и још многи професори Универзитета, лекари, апотекари, виши чиновници, по који учитељ. Тај нови напор Поповићев усмерен је не само и не толико ка пуком материјалном побољшању свих интелектуалних професија, колико против све уочљивијег срозавања ауторитета интелектуалца у новонасталој климавој Краљевини. Јер, шта бива када се тај и ауторитет сруши, па и унизи? Може ли друштво, може ли народ, било који, да потом напредује?

Па ако нам је тек сада тешко да оценимо докле су сезали његови утицаји, не можемо му оспорити моћ препознавање штетних појава, ни пребацити да је седео скрштених руку.

Неисцрпивост таквих карактера, међутим, потиче од убеђења да су научна достигнућа по својој силини таква да им је тешко одолети, али и од све чвршћег веровања да је негде у неком кутку планете то што они намеравају и што чине, за шта се залажу свим својим бићем, већ остварено. То је истинска вера, што ће касније запазити Чеслав Милош, вера у Државу-Месију (15). Временом ће баш те вере све више и више бити и код Поповића. Прохибицију алкохола у САД дочекаће овацијама (16). Школске 1935/36 године одржаће, на Шумарско-агрономском факултету у Земуну, предавање под насловом: „Ко изазива ратове и на који начин може да се обезбеди трајан мир“, које је штампано као брошура.

„Предња слика показује раднице и раднике из села и из вароши, како у песми и радости проводе одмор између рада. У новом, њиховом уређењу рад није најамно ропство, него радост, химна стварању. Ту се ради за себе и своју радничко-сељачку отаџбину. Ту, у првој отаџбини радника и сељака, ради се према могућности на поправљању положаја радника и сељака осталих земаља. Ту се припрема јединство живих, уместо досадашњег, у заједничким ракама јединства мртвих.“

Да, у Совјетском Савезу. Недавно несталом, и то знамо.

Он који је у свом предавању „Алкохол у балканском рату“ још заступао мишљење да се ратови свакако не могу спречити, али да се забранама алкохола барем могу ублажити.

Др Милош Ђ. Поповић умро је у Београду 1954. О томе шта је после још једног светског рата доживљавао, чинио, био није оставио ни забелешку. Једино је своју „активност у Српском лекарском друштву“ (17) задржао до последњег даха. У Хигијенској секцији подносио је реферате из области школске хигијене, а у Секцији за историју медицине и фармације из историје борбе против алкохолизма и, разуме се, зубног лекарства.


(1) „Нега зуба“ (са сликама), 1904; „О вештачким зубима“ (са сликама), 1906. Поповић је писац и научно популарног списа „О јектици“ (туберкулози), 1907; који је штампан у 10.000 примерака, и награђен.

(2) Постојала је и друга мање пријатна страна. Лука И. Лазаревић, унук прослављеног војводе из Првог српског устанка, Луке Лазаревића, вели у свом „Поменику“ поводом др Јована Данића и ово: „Шале и подсмех оних који задовољство и насладу налазе у употреби алкохолних пића нису га заустављали у борби против алкохола…“ (Што важи и за Поповића) „Нису то само широке масе, простих људи које је тешко одвући од пића; многи просвећени људи налазе разлога да се одупру јасним фактима, да зажмуре пред очигледним доказима… Један добар пријатељ и верни сарадник Данићев предложи, на једној конференцији: да се београдски грађани само један дан одрекну пића и дувана, па да се та једнодневна уштеда приложи онима који су те године највише страдали од поплаве. Иако су на тој конференцији били само просвећени људи, нико не прихвати тај паметни предлог.“ Према Лазаревићевом утиску: „Друштво за сузбијање алкохолних пића није постигло онакве резултате какви би се могли желети, али је учинило доста…“ (Лазаревић Л.: Мали поменик, „Планета“, Београд, 193?. Стр. 84.)

Сећајући се др Лазе Димитријевића који је био противник алкохола, али слично Пелагићу и др Милану Јовановићу Батуту није заступао начело апстиненције, већ темперенције, Лазаревић вели да је др Лаза Димитријевић резилио (грдио) родитеље (махом сељаке) што и деци дају алкохол. „И ви бисте били здравији, били би вам и амбари и кошеви пунији да није клете ракије. Па што пијете ви, на зло своје, нек' вас носи белај; али зашто дајући им пиће трујете децу своју?! Зло радите.“ (Исто. Стр. 90.)

Одговарајући под крај свог дугог живота на питање о својим искуствима и саветима о здрављу и животу, проф. др Милета Магарашевић (1905–2003) каже и ово: „Када је реч о здрављу важно је да се оно сачува… То сам постигао прво, чланством у Савезу трезвене омладине где није било дозвољено ни пушење, нити уживање алкохола.“ (Јевтић М.: Корени и ослонци Медицине, ЦИБИД, Београд, 2004. стр. 96.) Разуме се проф. Магарашевић говори о времену после Првог светског рата.

(3) Поповић Ђ. М.: Алкохол у балканском рату, (брошура) Београд 1914.

(4) Форел је у „Савезнику“ представљен као доктор медицине, права и философије, дугогодишњи управник болнице за душевне болести у Цириху, универзитетски професор; ауторитет на подручју хипнозе. Лично је дошао у Београд да би основао велику српску ложу неутралног гут-темплерског реда; када је за старешину је постављен др Јован Данић. Према разврставањима која још трају, др Август Форел (1848–1931) сматра се за једног од последњих енциклопедиста.

(5) И др М. Ђ. Поповић и његови следбеници име енглеског генерала, оснивача скаутизма пишу час овако час онако.

(6) Од стране „Српског књижевног гласника“ (бр. 269) „Четник“ је оцењен као златна књига за омладину. Али је њено растурање одмах забрањено у Аустро-Угарској. Током окупације Србије 1915–1918. за том књигом се помно трагало. „Пуким случајем, вели др Поповић,„у једном скровишту у сред Београда остао је известан број примерака…“ (Поповић М.: Извидник, Београд 1925, стр 4.)

(7) „Луча“, Београд, 192? стр 38–39

(8) Паунић Д., Ђорђевић М.: Три силе притисле Србијицу – Народна књига, Београд 1988; стр 98–99.

(9) Воден или Водена употребљавана су оба назива, данас је Едеса.

(10) Поповић Ђ. М.: Мали Четници (српски boy scouts) & Оснивање Друштва за заштиту деце, Солун, 1918.

(11) Исто

(12) Софронијевић М.: Хуманитарна друштва у Србији, Београд, 2003. Чигоја. стр. 70.

(13)„Луча“ стр. 5–9.

(14) Поповић Ђ. М.: Умно радништво и његов положај у данашњој држави и друштву, Београд, 1920. (брошура)

(15) Miloš Č.: Kontinenti – Dečje novine, Gorni Milanovac, 1986. стр. 155–158.

(16) Поповић Ђ. М.: Прохибиција (државна забрана алкохола) и дечји напредак у Америци. Брошура, прештампана из Социјалног препорођаја. Београд 1924.

(17) Драгић М.: Др Милош Ђ. Поповић (In memoriam), Српски архив за целокупно лекарство, 1954 (год. LXXXII), св. 11; стр. 1465.

Љубазношћу прим. др Будимира Павловића управника Музеја Српског Лекарског Друштва коришћена је невелика заоставштина др М. Ђ. Поповића, употпуњена референцама из библиофилског поседа г. Живорада Крстића.


Напомена: Текст је објављен у „Књижевном листу“ (бр. 25., септембар 2004. Год. III.)

На Растку објављено: 2008-01-23
Датум последње измене: 2008-01-29 10:32:40
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине