Брана Димитријевић

Чичин ђак, а – рендгенолог

Редови у књизи Младена Ј. Жујовића Ратни дневник 1; Србија у I светском рату (1), чудесно оживљавају када се упореде с ретким, до сад познатим сведочењима из тог доба. Младен Жујовић, рођен у Београду 1895, умро у Паризу 1969. године, изданак је једне од најугледнијих београдских породица. Стриц му је Јован Жујовић (2), по коме је названо читаво једно доба процвата науке у Краљевини Србији. Отац, коме је крштени кум Краљ Милан Обреновић био, др Јеврем, беше истакнуто име ондашње медицине, специјалиста и дугогодишњи шеф одељења за кожне и венеричне болести Опште државне болнице у Београду, особен и по томе што је проучавао лепру (губу), трагајући за њом по најзабаченијим нашим крајевима. Непроцењива, годинама прикупљана теренска документација његова нестаће, привидно или стварно, током окупације 1915–1918, будући да неки њени делови у научном свету, испливавају касније, али под именом неког другог; што је тешко и доказати и порећи.

Син Младен понесен, како сам вели, валом из дубине, после Анексионе кризе 1908 и 1909, и силних демонстрација које су стога уследиле, опредељује се, упркос вољи родитељској, за позив официрски; те већ као питомац 46. класе Војне академије, учествује у Првом светском рату.

Његов Ратни дневник 1 има два дела: први су сећања у дневничкој форми, други је аутентичан, теренски (датум, место, па забелешка), писан и на колену, а обухвата време од октобра 1915 до јануара 1919. Беше ли то службена обавеза? Судећи по уздасима, обуздавањима које безнађа које гнева; по структури, по калупу. Но, оба оживљавају у додирима с текстовима које су писали неки други. Бивају јасније и многобројне фотографије, на крају књиге, с оба дневника повезане тек ту и тамо.

Младен Жујовић: „15. јун (по јулијанском календару), Видовдан, 1916. … у биваку крај самог Вардара код Топчи. Слава 12. пука. Провели све време у купању у Вардару и митраљеској обуци… било је страховитих врућина које су нам донеле маларију и то у великој сразмери, како код официра тако и код војника, због чега је крајем месеца јуна прекинута обука“. Према санитетском референту Шумадијске дивизије др Герасиму Поповићу (3) њени припадници у Топчину, брежуљку у делти Вардара, по сред мочвара, средином јула смењују француске трупе. Исте вечери војска је нападнута ројевима комараца. Отеклине по лицу, рукама, ногама, сутрадан су до величине ораха. Долази и до експлозије маларије. До 300 оболелих дневно. Обишавши их, али тек после другог рапорта, заправо вапаја Поповићевог, начелник санитета Врховне команде изјављује: „Није то ништа, ваш референт се уплашио…”. Дивизији се наређује се марш ка положајима Ветерник-Катунац.

Жујовић: „9. јул. Дан проведен у Костурјану“. Још увек су у Могленској котлини! „Грознице још једнако трају, како код војника, тако и код официра.“ Тај марш према Капијама отаџбине, стајаће дивизију 1.000 војника избачених из строја због те болести. Младена Жујовића маларија сустиже тек по запоседању положаја. Неслагање датума, последица је Поповићевог писања текста, на наваљивање Станојевићево, после рата, када је усвојен грегоријански календар.

Једна од првих реченица у теренском дневнику Жујовићевом, редовно се односи на оцену здравственог стања јединице којом командује. Здравље је лоше, добро, поправља се, или је исто (дошла два војника из болнице); појавио се скорбут, итд. Шкртариће и када буде извештавао о сопственом. Добио жутицу (одмах после преласка Албаније а пре укрцавања), маларију, дизентерију, гушобољу с ангином… Одлежао (силом) у болници, у земуници... Следи оцена моралног стања; коментаришу се потом извештаји с фронтова, писање штампе, набрајају наређења и извршења. По тону, горчини, неверици ови Жујовићеви редови силно подсећају на оне које је тада, у Драгоманцима, исписивао отац српске ратне хирургије др Михаило Мика Петровић (4). А до сад махом непознате фотографије, већма осветљавају причу о тој легендарној српској болници; а мање Младенову рововску: о таворењу, погибијама, разбољевањима, на положајима Катунац, Кравица, Тачка II, Обла чука… О томе колико се Бугара предало нама, колико наших њима.

Фотографије су дело Младеновог млађег брата, Ђорђа Жујовића (1896–1984), потоњег доктора медицине, специјалисте рендгенолога, професора Медицинског факултета у Београду, једног од четворице оданих медицинара Петровићевих. Тек у старости написао је Успомене из детињства, књигу, коју је његова кћи Гордана објавила 1997. Описан и његов сусрет с фотографским умењем. Збива се 1909. у пансиону професора Бибриха, у Бечу. Да ли фотографисање потом постаје његова страст? Задњу корицу Успомена… краси његов лик из младости са фотографским апаратом. А од фотографског заната, па и уметности, до рендгенологије је корак. Но, др Ђорђе Жујовић баш то не наговештава, не повезује.

Како год било, део фотографија објављених уз ратне дневнике Младенове пристајале би и Барбијевој књизи Са српском војском (Avec l’armee Serbe, објављене у Паризу 1915.), посебно поглављима Опсада Београда, које делом припадају и Артуру Гасоу; а он подвлачи да су, осим ратних и привредних циљева, артиљеријом с Бежанијске косе и с ратних лађа (монитора) са Саве и Дунава, по престоници систематски уништавана и културна добра. Фотографије: склониште у Ташмајдану (пећини), погођен Краљев двор, рушевине Универзитета (Капетан Мишиног здања), Француског књижевног друштва „припадају“ тим текстовима. Шта више, попут истинског ратног фоторепортера млађани Ђорђе, под ватром из монитора снима Савски мост, а по заузимању Земуна (10. септембра, по новом календару), на том мосту оца Јеврема и стрица Јована; затим, такође под ватром монитора одушевљене Земунце, под црквеним заставама, измешане са српском војском; па, брата Младена, официра на обали.

Склониште Београђана од аустро-угарских граната 1914. године: пећине на Ташмајдану

Краљев двор у Београду, погођен аустро-угарским гранатама 1914.

Рушевине Универзитета у Београду (Капетан-Мишино здање), разореног аустро-угарским гранатама 1914.

Француско књижевно друштво у Београду уништено аустро-угарским гранатама (1914)

Српска војска заузима мост преко Саве (Београд 1914)

Ђорђев отац Јеврем и стриц Јован Жујовић, на савском мосту у Београду 1914.

Одушевљени дочек Српске војске од стране Земунаца (Земун, 1914)

Младен Жујовић на обали Дунава, земунска страна (1914)

Драгоманци су најобилатије заступљени. Фотографије: оронула, па обновљена православна црква, џамија и турска школа (медреса) у џамији, не „бележе се“ као једине знаменитости у тој до јуче мало познатој селендри Северне Грчке. У Драгоманцима, али и у Тресини на домаку фронта, о којој такође постоје фото-сведочанства, био је Штаб Друге српске армије војводе Степе Степановића. У Драгоманцима још и радионица за оправку митраљеза, у коју би Младен послом силазио. Покрај обновљене цркве сахрањивани су умрли рањеници. А после страховите олује фебруара 1917. године (по старом календару), када су шатори препуни рањеника, просто, порушени и разнети, хоџа им је пружио гостопримство у медреси. Првој хируршкој пољској болници Врховне команде запретило је тада да се расформира. Срећом није. Отуд фотографија: постављање новог шатора; па низ панорамских, с доцније изграђеним зградама плетарама, које напослетку као да описују онај безмало идиличан завршни призор, каквим га је дао др Ђорђе Нешић (5).

Порушена црква у Драгоманцима 1916.

Обновљена црква у Драгоманцима 1917.

Џамија у Драгоманцима 1917.

Прва хируршка пољска болница Врховне команде у Драгоманцима 1918.

Спада ту и ванредно динамичан снимак: пролазак артиљерије кроз Драгоманце. Но и та, и фотографија противавионског топа на положају изнад болнице, потичу из августа 1918. Потоњи су, чак, прекасно стигли. Сербо је, записује у дневнику с огорчењем Петровић, могао да се туче и без тога.

Пролазак артиљерије кроз Драгоманце 1918. године

Противавионски топ изнад болнице у Драгоманцима 1918.

Али, откуд млађани Ђорђе Жујовић у Драгоманцима? У септембру 1915. године уписује се у Добровољачки одред с којим прелази Албанију. Одред је потом распуштен а Ђорђе упућен у Марсеј. У јануару 1916. године уписује студије Медицине у Паризу; но, у октобру исте године је у Драгоманцима. У теренском дневнику Младеновом забележено је када је Ђорђе дошао, описана је радост сусрета с млађим братом, али разлози доласка нису наведени. Подразумевају се. Најугледније српске породице тада нису следиле Пашићев пример, који је свога сина склонио у иностранство; нескривено се гнушајући његовог поступка. Могуће је да је млађаног Ђорђа, коме се, док рат бесни а по Србији трају пљачке, није седело у Паризу, те га у Драгоманце позвао Радован Данић, јер они беху у сродству? Могуће је и да је Јеврем Жујовић, тада представник српског Црвеног Крста, посредовао из Цириха. Тек, отац српске ратне хирургије ни трена неће оклевати да новајлију укључи у хируршки рад. О томе сведочи фотографија: Ђорђе асистира Петровићу, неспретно начињена од стране неког другог.

Ђорђе Жујовић асистира др Михаилу Петровићу (Драгоманци) 1916.

Али за Ђорђа се хирургија није лепила, као за Барјактаровића, Данића и Карпинског, већ рендгенологија.

Медицинари Ђорђе Жујовић, Светислав Барјактаровић, Радован Данић и Карпински у Драгоманцима 1917.

Томе је допринело познанство, потом и пријатељство, с Французом Анри Гејом, који беше један од „поклона“ „Шабанкиних“ (Како контесу Шабан де ла Палис назива у свом дневнику Петровић). Геј, који не беше лекар већ инжењер, конструисао је и „компасе“ за одређивање положаја куршума или шрапнела у мишићју руке, ноге, врата. Тек то је могло да привуче младог Ђорђа. Постоји низ заједничких фотографија Ђорђа и Анри Геја.

Младен Жујовић и Анри Геј на Солунском фронту 1917.

После олује делили су мали шатор. Звали су га „Parisette“. Па није чудно што је после рата, завршивши медицину у Паризу, др Ђорђе Жујовић одмах специјализовао рендгенологију, која се развијаше убрзано.

Но, вратимо се теренском дневнику Младеновом. Синтагма бесмисао рата скована је у рововима. Снег, мраз и убитачно дуге планинске кише, прави потопи, у дивљој бестрагији; месецима без смене и одмора, у сталној приправности, час јачој а час слабијој, предузимање једних те истих ограничених војних акција, тек да их буде, уз свакојака гонетања, све је то из дана у дан заступљено. Али и утисак да нешто, ипак, не иде како ваља, врста узнемирености наоко без разлога; која се наставља и по муњевитом пробоју Солунског фронта. Победоносног одушевљења нема. Брзи марш од Доброг поља, па преко Штипа, Скопља, Косовске Митровице, Краљева, Чачка, све то протиче у једном те истом искиданом немиру.

Мада фотографије његовог млађег брата причају другу причу: о спором повратку легендарне болнице преко Битоља, па ка Нишу. Нижу се призори разореног, а зна се из Петровићевог дневника, и опогањеног Битоља (6), у коме ће објава ратног примирја, намах изазвати лудило ватромета, али осмеха на лицу српског ратника ни тада неће бити.

Изглед разореног Битоља 1918.

Изглед разореног Битоља 1918.

Младен Жујовић: “28. октобар. Чачак. Нисам се надао оваквом расположењу сада, у срцу Србије, с оваквом перспективом за општу будућност. Нервозан сам до крајњих граница, не ради ми се, не знам шта бих. Ова нервоза манифестује се, у јачој или у слабијој мери, код свих нас“. (Војника, који су се својих ручних бомби, тајно отарасили још у Качаничкој клисури). „Довече ћу у позориште; ако ме оно не извуче из овог несносног стања… Ово ме држи већ више дана… али, боље о томе да не пишем, још више ме нервира“. Расположења које га неће напустити ни по преласку Дрине, у Горажду, где се на Св. Саву, 14. јануара 1919. завршава дневник. Заправо тек претпоследња свеска, пацовским зубима изгрицкана, док је последња заувек изгубљена. Расположења које је могло тада, а и сада, бити објашњавано свим и свачим: и застрашујућим изгледом тек ослобођене Србије, после једне од најсуровијих окупација у Европи, и појавом шпанске грознице, која већ узимаше свој смртни данак…

Ипак то беше, испоставиће се, мутан Младенов предосећај надолазећих неправди послератних. Средином 1920, заједно са преживелим ратницима из 46. и 47. класе београдске Војне академије поднеће оставку на војну службу. Разлог. Увреда која им је нанета када су њихови вршњаци из некадашње Аустроугарске војске ванредно унапређени, те су постали њихови претпостављени. О томе је и Политика известила на првој страни. (7)

По напуштању војске Младен Жујовић дипломира и докторира на Правном факултету у Паризу. Па, пошто га ни Министарство иностраних послова није хтело, ступа у адвокатску канцеларију Драгише Васића, касније постаје његов партнер. После капитулације Краљевине Југославије придружује се Војсци у отаџбини пуковника Драже Михајловића, те као његов близак сарадник, по завршетку Другог светског рата, бива осуђен на смрт у одсуству, трајан губитак политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне имовине, губитак држављанства.

Ни остатак породице Жујовић неће бити поштеђен озакоњене отимачине своје деценијама стицане имовине.

Али, пре тога:

„Врло леп портрет татине старамајке Нумке“ написаће у Успоменама… др Ђорђе Жујовић, „који је насликао неки бечки мајстор украо је аустријски командант артиљерије који је за време окупације у току Првог светског рата становао у нашој кући. Поред те њене слике, украо је и велики портрет деде Аћимовића, па ретко лепу збирку породичног оружја – четири пиштоља сребрњака с кубурлијама, дугачку пушку кремењачу прадеде Миленка, деда-Младенов свечани мач, сабљу, енглеску ловачку пушку (дар кнеза Михаила), два турска јатагана од којих један са сребрном канијом и гравираном посветом (дар београдског паше), и, најзад, стари мач из доба Немањића… Мајкину збирку кристалних пехара, деда-Младенову кристалну венчану чашу с датумом, монограмом и круном кнеза Михаила који га је тим пехаром даровао, пуно ретких страних књига…” (8) И тако даље.

Што је наставак и оне приче Гасоове. Довршиће је др Арчибалд Рајс послератним својим налазима о немилосрдној а систематској пљачки Београда током окупације 1915 до 1918; причи која ће се кроз коју деценију наставити, али под видом класне борбе… Те и наредна ова старинска, у неким детаљима макар, постаје спорна.

„Нанин отац, а наш прадеда“, пише др Ђорђе Жујовић, „прота Илија Новаковић, родио се бурне, несрећне 1813. године у селу Јунковцу, у Шумадији…“ Тек што се родио морало се под налетом Светог рата (Џихада) у бежанију, ка Срему. Те се и породица истакнутог устаника Новака Јагодића крену у свануће. А како још некрштени Илија беше грлат и плачљив, те их је могао успут одати, чланови задруге намораше његову мајку да новорођенога остави у дупљи једног храста. Одмакавши од села, негде пред подне, досетише се да су у земуници, у општој журби и пометњи, јанџик с дукатима оставили, те отпослаше најстаријег од синова, коме је тада било шеснаест лета, да се пречицом врати, узме благо и сустигне их. Младић пронађе новац и понесе га, али привучен детињим плачем, нађе у дупљи недалеко и свог најмлађег брата. И њега стави под кабаницу. Тек у Забрежју, покрај Саве, сустиже породицу, те приђе мајци, и упита је: „Јел’, најо, где је наш Наход?“ (Тако су дете звали јер није било још крштено.) Мати га онда кроз плач слага да је дете умрло успут. Тад младић разгрну своју кабаницу, показа Находа, те ударише ко у плач ко у весеље, али се мати заветова да ће то дете бити Богу посвећено. По преласку у Срем, Находа крстише, наденувши му име Илија. А кад је одрастао дадоше га у Богословију. Постаде учитељ, па свештеник. Касније је под кнезом Михаилом био дворски прота, па старешина Вознесенске цркве у Београду, „где се“ пише даље др Жујовић „и данас чува његова одежда и његов портрет коју су Жујовићи цркви поклонили“.

Да ли је, ипак, нетачно место рођења проте Илије? Будући да он с положаја старешине Вознесенске цркве, у знак захвалности, а у спомен свога спасења поклања часну трпезу од црвеног мермера цркви Светог Преображења Господњег; но, та црква је у Жабарима, крај Тополе, не у Јунковцу. Презиме Јагодић, баш како вели др Жујовић, изведено је од имена бабе Јагоде, али све што потом следи односи се на села Горович, па Жабаре. У Горович је Јагода прво стигла, избегавши из околине Пећи. А касније је до Јасенице реке сишла, те саградила воденицу, и живела је од мељаве. Жабаре је од девет породица њених синова настануло.

Др Ђорђу Жујовићу који шездесетак година касније препричава дирљиву причу своје старамајке нема се шта замерити. Најтачнија верзија поменутих догађаја беше, међутим, исцрпно забележена у летопису жабарске цркве, али тог летописа данас нема. Године 1944. уз црквене књиге рођених и умрлих, власт је запленила и сву црквену библиотеку. Те је незнано када оригинални летопис, марљиво вођен деценијама изгорео (9). Ни храм Св. Преображења Господњег у Жабарима, највећи сеоски у свој Епархији шумадијској није на списку споменика српске цивилизације и културе; ни под заштитом.

---

(1) Прва од пет књига из писане заоставштине Младена Ј. Жујовића. Приредиле: Теодора Жујовић монахиња манастира Градац и Гордана Радојчић о трошку Данице М. Жујовић, Париз. Издавач Интереклама-графика, Врњачка Бања, 2004.

(2) Јовић В.: Јован Жујовић златно доба српске геологије, Даница 2005. Београд, Вукова задужбина; стр. 190–198.

(3) Поповић Г.: Маларија у Шумадијској дивизији на Солунском фронту. У: Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше санитетско ратно искуство, Београд, 1925. стр. 433.

(4) Димитријевић Б.: У контејнеру – дневник српског ратног хирурга 1916–1918 Београд. Водич за родитеље, 2005. Друго издање.

(5) Нешић Ђ.: Болница и Драгоманцима и њене импровизације. У: Станојевић В.: Исто. стр. 814–818.

(6) “12.10.1918.: Лепи мој Битољ из 1912… Овде је иначе такав вашар и тако је нечисто, да још из далека човек осећа смрад на поган. У рушевинама касарне спавају заробљени Бугари, а врше нужду ту одмах до својих лежајева. Иако има и цркнутих животиња међу зидинама ипак никоме не пада на памет да их уклони.“

(Димитријевић Б.: Исто. стр. 75.)

(7)„Поручник Младен Жујовић, водник митраљеског одељења, један од најлепших примера храбрости и самопожртвовања у борбама, одликован Белим Орлом с мачевима IV степена, двема златним медаљама за храброст и енглеским Војничким Крстом“. Пише већ у почетку чланка Куда то води; који се, после представљања и осталих неунапређених ратних официра бивше Краљевине Србије, завршава општим описом тазе унапређених у Краљевини СХС:

„Бивши официри!... Витези сломљене, уништене, сахрањене војске Фрање Јосифа и Карла Последњега који су са страхом и зебњом гледали у своју будућност, који су већ бирали торбице путничких агената и послали своје коферте молећи за службу и парче хлеба, немају зашто да страхују за своју војничку каријеру. Њихови подвизи из дана пресмртних успеха хабзбуршке монархије нису ни код нас остали заборављени и ненаграђени“. (Политика 22. VIII. 1920)

(8) Жујовић Ђ.: Исто. стр. 90.

(9) Послуживши да се потпали ватра, у некој од просторија, не зна се да ли Општинског комитета капејоте, или Социјалистичког савеза радног народа.

---

Текст је под насловом Облици и порекло наметнутог заборава објављен је у „Књижевном листу“ бр. 35/36, год. 4, јул-август 2005.