Брана Димитријевић

Отац модерног српског војног санитета

Према писању нашег најистакнутијег историчара медицине др Владимира Станојевића, др Михајило Марковић је „Такорећи ни из чега створио српски војни санитет“, само са једним недостатком „спремао га је искључиво за хируршку улогу. Та мана стала је нашу војску на стотине хиљада живота (1)”. Њу је обелоданило ратно искуство (1912–1918) а нарочито са епидемијама колере и пегавог тифуса, и показало да је „смисао санитетске службе не само у леку и хируршком ножу“. Ова широм прихваћена оцена, прихвата се још лакше објашњењем заснованом на претпоставци о осујећењу, која гласи: заклети нежења, Михајило Марковић је силно желео да буде хирург, али му не дадоше, те он васколики војни санитет усмери само ка тој дисциплини. Том причицом се једном за свагда, и од трагова одговорности, ослобађа тадашња власт, ма да она, по једном другом сведоку из тих времена: „О здрављу овог народа није чак хтела ни да мисли а камо ли што да уради“. С њом се хрвао и др Михајило Мика Марковић, ради спаса душе своје. Књигу Моје успомене (2) посветио је мајци, која га је научила да је чист и светао образ пречи од свега на свету.

„Петнаестог јула 1906. године, навршићу 59 година живота. Време ми је да се са самим собом разрачунам, те видим да ли сам што радио и одужио се својој Отаџбини, која је толико материјалних жртава поднела да од мене сиромаха направи корисна раденика? Треба да сам са самим собом начисто, да ли сам оволика одликовања која имам, чинове и положаје које сам имао, својим стварним радом заслужио, или сам их добио протекцијом? Најпосле, да ли на ову пензију, коју уживам, одиста имам права?“ Откуда му толика честитост?

Директор Крагујевачке гимназије и професор географије одлучи, наиме, да батинама казни преступ извесног ђака, те носећи у руци танак лесковак, позва Марковића да он то изврши. Марковић одби, а после њега и сви из одељења, позивајући се на распис Министарства просвете којим је у V, VI i VII разреду било забрањено „шамарисање и батињање ђака“. Тиме се буна не сврши; ђаци послаше жалбу министру да „овог тиранина а не наставника осетно казни“. У Крагујевац одмах стиже министров изасланик Милан Ђ. Милићевић.

Уочи саслушања удова мајка даде свом сину овај савет: „Кад те буде испитивао изасланик, не терети никог од својих другова. Дели сву одговорност с њима, па шта буде са свима осталима, нека буде и с тобом“. Догоди се да као најмлађег Марковића позваше првог. „Пред вратима изасланикове канцеларије стајао је пандур начелства чувени Радич, колос од човека… Право страшило и за одрасле“. Милићевић је испитивао Марковића истина благим тоном, али га је ломио питањима од сваке руке, трагајући за коловођом. „На сва та питања, ја сам остао при једном одговору: да смо сви скупа жалбу писали.“ Па и после изасланикових претњи пандуром Радичем и полицијском хапсаном. Слично изјавише и остали ђаци – осим једног. Тај издајник ће, записује Марковић, доцније, свршити правни факултет и крунисати своју каријеру као председник окружног суда. Сазнавши име ученика који је саставио концепт жалбе, министар га је драконски казнио. Марковић и остали прошли су блаже.  

Године 1864. као питомац Министарства унутрашњих дела Марковић одлази у Беч на студије медицине. Дипломира 1871. и тада, „на неколико дана по положеном испиту, побоље се озбиљно“. На Ривијеру, да тамо проведе зиму, саветоваху га бечки професори. У Крагујевац мајци, одлучи Марковић, пошто је сасвим без средстава остануо. Намераво је да се врати у Беч, чим се опорави, те да хирургију коју је највише волео и на којој је највише радио, изучава специјално. Но, министар, када му се Марковић потом јави, беше другог мишљења: „Какво враћање у Беч, какво специјално изучавање хирургије?! Нама су потребни медицинари а не хирурзи. Ми и међу нашим сељацима имамо довољно хирурга, који знају да наместе угануте зглавке, да лече преломе и ране. Да видите само нашег жандара (Алексу!) каква чуда чини! Ни говора…” Коме сад па објашњавати да хирургија није само и само наука о ранама? Истини на вољу и Пелагић је био министру сличног мишљења (3).

Тек беше – осујећен. Лако је даље на тој основи тумачити потоње Марковићеве доприносе, па и судбину српског војног санитета. Спречен да постане хирург Марковић ће све уложити да се у Србији баш она укорени. Питка, али нетачна прича. Јер Марковић је поседовао предосећај за целокупну медицину: умео је да препозна ново, пресудно, трајно, што је будућност.

Година у којој је Марковић промовисан за доктора опште медицине скоро да се поклапа с оном која се сматра датумом рођења модерне хирургије, а потом њеног све победоноснијег хода. Овладало се наркозом, Пастерова наука штедро даваше своје плодове… У свету најјача у то доба, у Бечу заступљена, беше прајска (немачка, пруска) школа. Само, коме објашњавати све то?

Па, тако, уместо у Беч др Марковић, у својој 24-тој години, одлази у Горњи Милановац на дужност општинског физикуса.

Из тог доба оставио нам је скицу, „вечно зеленог“ српског Макијавелија; с којим ће се у разноразним његовим обличјима сусретати и касније. „Окружни начелник И. К. беше опак, препреден човек, коме нога нози није добро мислила. Био је вешт интригант, да је умео два ока у глави завадити. Помоћу својих креатура (доушника) знао је свачије фамилијарне тајне до ситница. Завађао је децу с родитељима, жене с мужевима, ортаке и пријатеље с пријатељима“. Подстицао је порок, а да за Макијавелија није ни чуо, и сам порочан и похлепљив. „Новац је давао под интерес сељацима; цванцик на дукат месечно“. Те Марковићу беше непојмљиво откуда „овај иначе ограничен човек има толико прљава спекулативна духа у себи“. И плануло је: с Марковићеве стране згађеност, с начелникове неутољива мржња.

У авлији начелства беху мацке за људе и разбој за жене, на којима су они на телесну казну осуђени батинани и камџијани. Гледајући с прозора начелник би („тај полицајац“ вели дословце Марковић) неописно уживао у томе. Но, закон налагаше да сви осуђени на телесно кажњавање морају да буду предходно упућени лекару, па, ако он нађе да су довољно здрави…(4) Јасно, од доласка Марковићевог не беше ни једног довољно здравог, па ни телесних казни више није било, те га је начелник, лишен тог свог уживања, непрекидно министру тужакао. Успевало му је: једном укор министров, па одузимање плате, па мал’ не оптуженичка клупа за антидинастичност! Упркос томе, Марковић је у рудничком крају, својим знањем, умењем, трезвеношћу и честитошћу стекао такво поштовање „да су људи у све што им речем, слепо веровали“. Није био за њих само лекар, већ и саветодавац у свим питањима. „И грађанин и сељак, и свештеник и учитељ, имађаху потребу да ме понешто припитају, што беше далеко од медицине“. Спрам толике популарности беше вољан да ту остане заувек, да и пензију дочека, али му је толики углед, напослетку, нашкодио. Покваривши начелнику, а и министру, избор посланика у једном срезу и неколико кметовских у сеоским општинама, Марковић би премештен по потреби службе у Ужице, а ужички физикус, да комендија буде потпуна, дође на његово место.(5)

На то Марковић поднесе оставку на државну службу и пресели се у Београд. У Београду је тек осетио све благодети великоварошког живота за практичног лекара, који се бави само приватном праксом. Живео је не само угодно већ и раскошно; могао је за само 10 до 15 година имати толику уштеду да постане рентијер.

Али… ни Отаџбина није мировала, те се овога пута јавља у забринутом, лику министра војног, генералштабног потпуковника г. Јована Мишковића, који хитно позива Марковића. Помози! У новоослобођеним крајевима здравствене прилике су не може бити горе. Гарнизони у Врању, Лесковцу, Бувцима, Куршумлији десетковани су пегавим тифусом. За последња два месеца само у врањском 100 помрлих… Марковић одбија. Није помогло, ни нуђење капетанског чина (две године унатрашке), с великим изгледима за мајорски за само шест месеци, на часну министарску реч.

Дан-два касније умешаће се и премијер, истовремено министар иностраних дела, г. Јован Ристић. Ама, зар тако земљаче! Србију су Шумадинци створили. На нама је да је одржимо и проширимо. Твој покојни отац беше добар Србин и патриота… Марковић – одолева. Стиже и друго писмо од г. министра војног, који чим Марковић прекорачи праг његове канцеларије, извуче депешу и завапи: „Читај шта је у Бувцима. Ја те молим у име српске војске да се примиш службе. Војска ће ти наша бити благодарна, и она ће ти се одужити. На те министрове речи, у највећем узбуђењу изговорене, зажмурих, примих службу“.

Пет дана касније Марковић допутова у Ниш.

Гарнизони од Врања, па према Куршумлији и Прокупљу, који чуваху нову српско-турску границу од дивљих упада Арнаута, беху, што се хигијенско-здравствених прилика тиче, у катастрофалном стању. Одличан јахач Марковић их обиђе у кратком року, даде опширан извештај, предложи хитне мере.

„И ви, дакле, тражите од мене,“ одговори му на све то његов претпостављени ђенерал Хорватовић „да створим прилике за наше војнике у Врањи, Бувцима, Свирцима, Куршумлији итд. онакве у каквим живи немачки војник у Берлину, аустријски у Бечу, француски у Паризу! Е, не иде чизма на ту ногу. Вештина је нешто створити ни из чега! Те ће и ваш реферат ad acta!“

Српски оријентални менталитет? Не иде, осим ако му не признамо прилепчивост. Ђенерал Хорватовић, мада по много чему сличан горњомилановачком оном Макијавелију, не беше Србин. Схватао је, сећа се Марковић, вредност и важност штампе, све је чинио да се о њему појави каква нотица, у страним или у српским новинама, нарочито о његовим подвизима у протеклом рату. Ђенерале Бели-Марковића и Лешјанина мрзео је преко сваке мере, грдио их је, оговарао, где је сео и стао, као и многе од официра Шумадинаца.

Последњих дана свог командовања у Нишу Хорватовић се опсесивно бавио куповањем турских имања. Те иако је, после тог првог жестоког сусрета, Марковић „доста добро хармонисао с њим“; никада није могао да му опрости наредбу, која је Марковићу, али не само њему, звучала срамно. А издата је од стране Хорватовића током српско-бугарског рата. Она је сваком официру ма кога чина и положаја давала право да непосредно саобраћа с њим, Хорватовићем, саопштава му рад и владање нижих, али и себи равних и претпостављених официра. А он командант јамчи својом чашћу да ће та коресподенција (то потказивање) остати тајна…

Принуђени смо да брзо пређемо преко срећног завршетка приче о побољшавању здравствено-хигијенских прилика у пограничним српским гарнизонима. Невероватне количине најразличитијег санитетског материјала уз постељину, ћебад и остало, захваљујући Марковићу, „пронађене“ су у закатанченој нишкој џамији. Више од месец дана бактала се да све то – поново? – попише интендантска војна комисија!

Још од студија Марковић није прекидао везе с бечком књижаром Urban & Schwarcenberg (6). Добијао је књиге и часописе из медицине и хирургије, шта би му требало задржавао је, шта не враћао. Тако је сазнао за изврсне резултате које се у лечењу рана постижу новим антисептиком јодоформом. Залеже онда да пише надлежнима, да богоради. Ишчупа на једвите јаде (јер тај препарат, наводно беше скуп!?) почетком 1885. године (само!) килограм праха (7), али за све болнице на моравској територији. Изби српско-бугарски рат. Од војишта па до Ниша, Крагујевца, Београда рањеници су путовали 3, 4, 5 па и 6 дана. Моравци у првим борбама беху превијани јодоформом, пише Марковић, а потом, када је ова мала количина потрошена карболом. У резервним болницама ране потоњих заудараху, неке беху и уцрвљане, док су у оних превијених јодоформом биле чисте и свеже. Звучи као експеримент, смишљен, изведен до детаља. Но, ни овај пример у коме се као на длану види чему обично води штедљивост расипника неће изменити ставове надређених ни за длаку. Осим што Краљу Милану беше добра прилика да се после периода захладнелости спрам Марковића покаже благонаклон:

„Тај нови лек – ви га зовете – јодоформ…” смешкао се за ручком. Унапређење Марковићево у начелника санитета Министарства војног поста ствар времена. Још само да се планете послажу како ваља. A њиховим поретком тада је управљала краљица Наталија којој од свега највећма беше стало да нови начелник војног санитета никако не буде доктор Владан. „Када сам је први пут видео и са њом говорио», пише Марковић, «на мене је учинила врло рђав утисак. Па и доцније, као владарка… Лакомислена, безобзирна, сујетна и рђаво домаће васпитана жена, која је у стању и најбољег мужа да упропасти и кућу му разори (8)”.

Но, пре тога, док је гвожђе још вруће – јодоформ! „Ја сам диктирао, а доктор Сава (Петровић, дворски лекар) писао. На првом месту у списку војно-санитетских набавки дошла је јодоформна газа, и јодоформ прах!

Марта месеца 1886. изиђе Краљев указ о наименовању др Марковића за вршиоца дужности начелника санитетског одељења Министарства војног. Најзад! Али, то није усклик Марковићев, него наш који знамо шта ће се збивати потом, на ползу отачества.

Није се могао замислити погоднији трен, ни погоднија личност. Све се одједном сложи за стваралаштво. Марковић беше тек превалио 40-ту, а за собом је имао најразноврсније искуство. И општинског физикуса, који једва саставља крај с крајем, и престоничког лекара на кога се раскош лепи, и војног лекара, што у миру што у три минула рата. Медицину је схватао као целину, а његов инстинкт препознавања новог, важног и најважнијег, постајаше све изоштренији. Но, без моралности, оне с мајчиним млеком посисане, чини се да свег тог каснијег не би било, па и ако би било, не у толикој мери. Моралност беше његов ослонац, а повремено убежиште; њом се штитио, знањем освајао.

Јер Моје успомене нису књига набрајања и хвалисања. Њен први, најбогатији, најбољи, можда, део Моје школовање и моја мирнодопска служба следе ону већ на почетку исказану моралну сумњу. Да ли сам давао или узимао? Ако сам давао, да ли сам довољно дао?

Упркос сенки; неотресиве оне море, горњомилановачког оног Макијавелија, који мењајући своја лица непрекидно задржава један те исти похлепљив лик.

„Некада су у Србији, уздахнуће на једном месту Марковић, живели само Срби, а сада живе либерали, напредњаци, радикали…“ Још и теткизам и стринизам. Срећом те се Моје успомене нису преобразиле у књигу интрига, мржње, пописа најпрљавијих подметања.

Хирургија је већ корачала џиновским корацима, а резултати Кохера и Басинија (правилније: Базинија) који су успешно оперисали и слободне и укљештене киле привукоше Марковићеву пажњу. „Још као грађански лекар члан регрутних комисија, а и доцније као санитетски официр, ослобађао сам – држећи се прописа – поједине само што су просути (то јест с килом). И кад сам због ове мане ослобађао кржљаве, ситне, бејах равнодушан“. Али, код здравих, „џиновски развијених, који би и Немачку гарду задичили“ беше му жао. Сада, с највишег положаја Марковић одмах дејствује, иако га бечки професор Алберт, берлински Бергман, и наш др Војислав Субботић, у томе нису храбрили, баш напротив; у замисли да такве, просуте, више не ослобађа војне обавезе, него да их хирурзи оспособе. Преузевши сву одговорност Марковић доноси одлуку и наређује. Просутост као разлог ослобађања од војне обавезе избрисати. Дивизијски хирурзи да такве обвезнике нешто милом а нешто силом на операцију приволе. За обвезника је операција бесплатна. Добија шестонедељно осуство. Хирурзима се плаћа за регрута 10, за резервисту 20 динара. Очекивани отпор од стране обвезника још од почетка беше млак. Те убрзо да буду оперисани почеше да траже сами; беше и постаријих, необвезника, чијим је молбама удовољавано. 2 500 оперисаних у трену писања Мојих успомена. Па то је готово пук!? 2 500 „нових“ грађана који држави плаћају порез. (Према тадашњем закону просути грађанин није плаћао личну порезу.)

2.500 за рад способних привредника! Којима је, до тада, и смрт претила од завезаних црева. И не треба се чудити што српски народ и данас сматра да су војни хирурзи најбољи. Што у војску, као институцију, још верује. Томе је силно допринео и др Михајило Мика Марковић

Хирургија, сматрао је, треба да је својина свих лекара. Ипак „сматрао сам за дужност колико ради војске за случај рата, толико двапут више у корист самих грађана, да отворим 5 хируршких станица“. У Београду, Нишу, Крагујевцу, Ваљеву, Крушевцу, Зајечару.

Памтећи, затим, како му је од свих послова, као окружном физикусу, најтеже падало калемљење деце (пелцовање против великих богиња) Марковић се окуражи да из иностранства добавља, за ту потребу, анималну лимфу. „Лекари су и по 5 и 6 пута морали да навраћају у једну те исту општину док не изврше вакцинацију. Прва посета, кмет лекару доводи неколико деце да на њима заметне мају. Друга посета, лекар стиже, сва деца су на окупу, али оне код којих је већ заметнута маја нема. Мајке не допуштају да се маја скида са њихове деце, јер ће, верују, такво дете одмах умрети. И мимо тога, калемљење с руке на руку могло је да има рђавих последица, те Марковић, одмах по преузимању дужности начелника војног санитета 1886. издаје наредбу да се досадашњи начин калемљења обустави, да се војници убудуће калеме куповном мајом, анималном лимфом.

Наредба слична Марковићевој изишла је за немачку војску тек две године касније 1888. Одушевљени овом мером војни лекари берлинског гарнизона, којима се придружише и многи грађански, приредише начелнику прајског војног санитета др Колеру овације, бакљаду испред његове куће. Др Марковић је, међутим, због набављања (још једног!) скупог препарата из иностранства, и од војних и од грађанских новина, већ сутрадан назван распикућом!

Гигантским корацима грабила је и бактериологија, а с њом и хигијена. Ове две гране, предвиђао је Марковић, окренуће ускоро тумбе целокупну дотадашњу медицинску науку. Упутио је зато у Берлин санитетског капетана др Павла Поповића др Роберту Коху! Очекивао је, Марковић, да ће по повратку из Берлина Павловића и грађански санитет раширених руку да дочека, те да ће Србија ускоро да оформи свој бактериолошко-хигијенски завод. Али, пропаде то, утопи се у равнодушност, као и замисао о производњи, у том заводу, и Србији, анималне лимфе (9).

„Путујући једном за Беч, задржах се у Пешти неколико дана. Том приликом посетих пештански Пастеров завод“. Бејаше примљен колегијално, љубазно, баш у време превентивног пелцовања против беснила. „Најпре су пелцовани аустроугарски поданици, а за овима српски. Српских беше 7 или 8? Људи у чакширама и гуњцу, или само у гаћама, кошуљи и јелеку, са опанцима на ногама, фесом на глави. Жене у зубуну, и са конђом. Једна из новоослобођених крајева у шалварама… Као да иду на жртвеник, погнуте главе, бледи, усплахирени, забринути. Никог да им барем утешну реч каже. Душа ме је заболела“. Тад се у Марковићу разјари помисао да поред завода за справљање анималне лимфе мора да буде у Србији основан и Пастеров завод. У Београду не дадоше, јер би се те животињке голим оком, иначе, невидљиве могле почем искрасти, престоницу загадити а и владарској кући нашкодити. Одабран је Ниш; но, и тамо подаље од вароши: преко блата се стизало. Ипак…

„26 јуна 1902. године, записује Марковић, друга слика. У Нишу, у Србији. Болнички каплар прозива поименце болеснике из главне болесничке књиге, редов болничар приводи их по реду лекару. И лекар и болничари имађаху на себи чисте као снег беле пикетске капуте закопчане до грла. Децу је примао болничар из родитељских руку и држао их на свом крилу за време пелцовања, причајући им и тепајући им... Директор је озбиљно и с највећом пажњом вршио пелцовање (10). Из дубине душе био сам потресен овим призором. Срце ми је играло од радости, јер доживех да видим успешан резултат мога заморног и трудног рада“.

А и то беше започео: не помишљајући на материјалну добит коју ће Србија имати и од справљања анималне лимфе и од вакцина против беснила, „већ само о задовољењу моралном“. Као и поводом оперисања килавих. Ето шта је покретало Марковићево стваралаштво. Сабравши, али тек потом, не малу материјалну добит по Србију, он завршава, да ће: „Сваки странац који у Србију дође сасвим другојаче о њој мислити кад види да она има и свој Пастеров завод и завод за справљање анималне лимфе“.

Уређење санитетског воза, добављање Рендгеновог апарата, а још смо у 19. веку, изградња нових војних болница у Пироту и Крушевцу, зидање хируршког павиљона у Нишу, по плану посдамске војне болнице с незнатним изменама (11). Ко да наброји… Најзад, беше „спремио све, што беше потребно за напуштање дотрајалих болничких зграда у Београду, и зидања нових“. Пре него што је отишао с положаја начелника, било је све готово: изабрано је земљиште, ситуациони и детаљни планови израђени; чак су и лицитације одржане. Колико ли је само муке и труда дотле било. „Тешко је склонити и обрлатити једног министра, да подигне и једну обичну војну грађевину, а тек колико је теже било издејствовати одобрење за подизање овако монументалних…” Будуће београдске Главне војне болнице, потом Војномедицинске академије, потом Клиничког центра Србије.

Зашто – обрлатити? Не схватамо. Претерује ли др Марковић, као поводом краљице Наталије?

„За време балканског рата, написаће други један учесник и сведок, „пре велике епидемије колере, иако су санитетски органи предвиђали и тражили кредите, бараке и друга средства противу заразе, све је дошло доцкан, јер је све морало кроз многе инстанције и формалности пролазити. Исти се случај поновио у Првом светском рату, за време епидемије пегавог тифуса. Кредити за сузбијање заразе и подизање барака и изолисање болесника стигли су онда кад је болест покосила неколико стотина хиљада жртава у Србији (12)”.

„Ја сам, наставља Марковић, из министарства отишао у пензију. Нови министар војни усвојио је мој пројект у свему, и почео је подизати зграде. Краљ (Петар Карађорђевић) удари темељни камен… свечано, у присуству виђених гостију. Само ја нисам позван…”

Онима, пак, који и поводом овог кликћу: погани српски менталитет (!), саветује се да прелистају књигу др Вере Гавриловић у којој стоји ово: „Међутим, много година доцније, 1985, доживеће велико разочарање. Поводом прославе тридесет пет година постојања и рада Војномедицинске академије објављена је тројезична монографија у коју су ушли сви руководиоци и наставници ВМА, осим др Гојка Николиша, чије се име уопште не помиње… Уређивачки одбор ове репрезентативне студије чинило је 36 угледних научника и наставника ВМА, дугогодишњих колега Гојка Николиша који су добро познавали његов допринос у настајању ВМА, као првог човека у санитетској служби, тачније начелника Санитетске управе ДСНО пуних тридесет година (1941–1971) (13)”.

Одлазећи с дужности начелника Санитетског одељења Марковић је оба слагалишта и санитетско и апотекарско оставио пуно као око. Бринула га је, међутим, зграда у београдском доњем граду у коме беху смештена. У истој згради, под истим кровом беху и крпарница, у коју може ући ко год хоће, и перионица, у којој ватра гори посведневно, и робијашка радионица у којој раде осуђеници под оковима. Зграду је примио још 1886, и увек зебао, уносећи добављени материјал, слутећи неку несрећу, но да расели комшилук није успео.

„10 августа 1901 г. дакле после 6 месеци и 28 дана пошто сам са дужности начелника смењен, појави се пожар, и све прогута за непуних 10 сахата. Пуна санитетска слагалишта беху моја петнаестогодишња тековина, коју сам сам створио, којом сам се гордио и поносио… Толико смо потрошног санитетског материјала у приправности имали да бисмо могли да издржимо једномесечни најкрвавији рат… Стотине реферата написано, милиони речи утрошених, да министре убедим и придобијем…”

Плакао је баш као тежак пред уништеном летином. Сећајући се извешћа професора Алберта, да: „Српска војска има данас најмодерније и најсавршеније хируршке инструменте“. Имала их је до тог трена. И плакао је отац модерног српског војног санитета пред тим огњем; и љуто клео:

„Грех на душу онима који могоше, а не хтедоше сачувати ову нашу тековину. Грех, кад у овој нашој ојађеној Отаџбини нико ни за највеће преступе, не одговара“.

Ратове није дочекао. Две деценије после његове смрти постављена је биста санитетског пуковника др Михајила Мике Марковића (1847–1911) у кругу ондашње Главне војне болнице. Открио ју је краљ Александар Карађорђевић, уз бисте др Симе Карановића и др Владана Ђорђевића. Прохуја још један рат. Наста Војномедицинска академија; која се, када и томе време дође, пресели у велелепније просторе и модерније. Бисте, пак, не понеше, оставише.

---

(1) У: Историја српског војног санитета & Наше санитетско ратно искуство, Београд, 1925: стр. 188.

(2) Штампана у Београду 1906.

(3) „Вољни смо у исто доба признати устима многих научара, да једна струка медицинска има утврђене научне основице… та струка се зове хирургија – наука о ранама. Али и та наука не сме дићи нос и прћити се пред народном, простом хирургијом. Јер, ево, видимо свуда по народу, па и усред Београда, народних простих хирурга који намештају и лече вештије и успешније све пребијене и изломљене кости руку и ногу, од свих научних хирурга на свету… Власти Београда, Букурешта, Цетиња, Атине дале су право овим људима да могу слободно лечити све ране и намештати изломљене кости.“

(Народни учитељ, Београд, 1940, стр. 113)

Што се, пак, поменутог жандара тиче, био је то „… жандар Алекса, коме се сваки Београђанин обраћа кад сломи или угане што на себи; ја велим сваки, од највећег господина до најсиромашнијег бећара, од најпаметнијег до најтупавијег суграђанина.“ (Ђорђевић В.: Народна медицина у Срба, Српска народна задружна штампарија. Нови Сад. 1872. стр. 8.)

(4) За ову законску одредбу заслужан је др Емерих Линденмајер, који је „… израдио да се ни једна већа телесна казна у Србији не извршује, док осуђенике не прегледа лекар, и не каже: може ли ту казну издржати.“ (Милићевић М.: Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба. Слово Љубве., Београд 1979. рперинт издања из 1888., стр. 303.)

( 5) Но, реч беше, мада Марковић то не истиче, и о некој врсти прогонства. „Пред 1858. годину и после кад су настајали крути режими, у Ужице су слати обично они способни чиновници, које режим није, са њихова слободоумља, трпио на другоме коме мјесту.“ Вели Драгиша Лапчевић, јер је по угледу на покојну, царистичку Русију, вели он, мада ће се та пракса тек наставити и за совјетске власти, све слободоумно и отресито, прогоњено у Ужице као у Сибир; заправо у бестрагију. Ни железничке пруге тада не беше. „Међутим, ови су прогнаници врло радо дочекивани од становништва и у врло великом поштовању били.“ У низу крупних имена Лапчевић помиње и философа Божу Кнежевића, до данас једну од најумнијих српских глава, а од војних лекара који је „по свом слободоумљу и грађанском дружељубљу изванредно лијепу успомену оставио“, др Лазу Докића.

(Лапчевић Д.: Из Ужичког краја. Београд. 1926., стр. 115–118.)  

(6) Реч је о и дан дањи познатој немачкој издавачкој кући.

(7) Јодоформ је и данас у употреби, не тако широкој као у оно доба, али ни онда није био скуп.

(8) Марковић се позива и на личног краљевог лекара др Саву Петровића: „Шта се може очекивати од једне жене која је толико саможива, да не воли никога на свету, до само себе? Она не воли ни мужа, ни своје рођено дете. Ни цвеће, ни животињу, а нема осећаја ни за песму, ни за музику. Али уме да омрзне, и тешко томе… Наталија тера од себе свога мужа да не би затруднела. Да би нерађањем остала лепа и млада. Не крије да је постала целибаткиња код жива и здрава мужа, да би могла што дуже рахат живети и проводити се.“ „Да беше добро домаће васпитана жена нарађала би пуну кућу деце. До преране абдикације краља Милана не би ни дошло… Три четвртине грехова краља Милана и краља Александра носи на својој души ова по Србију фатална жена. Па и за неприродну и неморалну женидбу свога сина пок. Краља Александра, сноси она највећу одговорност. Она је упознала свог сина још малолетног са удовицом Драгом Машин“. 

(9) Марковићу је било јасно шта тек долази. Но, развој хигијене и профилаксе, и у грађанском и у војном санитету, изискује плодну сарадњу између лекара и власти (законодавне и извршне), а не пуко „разумевање“ ове потоње, „непротивљење“, „попуштање“, „увиђење“, накнадну памет; незарезивање и отаљавање; чега је Марковић био сит. Износећи своја сећања о оснивању Пастеровог завода, он као да даје за право Станојевићу, који написа да је „Марковић тек пред крај своје каријере решио један једини проблем из ресора превентивне медицине“, што је наоко тачно. Марковић, просто, од тога није могао више да учини. Јер, шта су баш на том пољу потом урадили његови наследници, деценију пре почетка исцрпљујућих ратова и помора од зараза? Још старији је „Батутов случај“. Јула 1882. будући први декан Медицинског факултета у Београду, наш најплоднији писац на пољу здравственог просвећивања, др Милан Јовановић Батут ступа у преписку са др Владаном Ђорђевићем начелником српског војног санитета, па из Црне Горе прелази у Србију. Потом је као стипендиста владе на изучавању бактериологије и хигијене код Роберта Коха, Макса Петенхофера, Луја Пастера. Вративши се са тог „звезданог путовања“ (1885) предлаже у Београду хитно отварање Института за хигијену, али добија – канцеларијску службу! Разочаран, као још увек Аустро-Угарски поданик, одлази у Нови Сад, у коме остаје све до 1889.  

(10) Др Драгутин Петковић, отац академика Саве Петковића.

(11) Некадашњи хируршки павиљон моравске сталне војне болнице, војном санитету служи и данас. Зграда је заштитом државе. Посдамски павиљон сматран је у Марковићево време за једну од најмодернијих болничких грађевина.

(12) Др М. Ђ. Поповић: Мали четници (српски boy scouts) Солун, 1918.

(13) Gavrilović V.: Gojko Nikoliš – Život i delo. Београд, 1998; стр. 46–47. Нема се куд; ваља признати заразност српског менталитета, од кога, иначе, потичу многа зла, како би се та климава, квази-научна приповед, која кукавног појединца од сваке моралне одговорности глатко спасава, макар и трулом даском подупрла.

---

Напомена: Овај текст је под насловом Поводом успомена творца модерног српског војног санитета, уз незнатна скраћења објављен у „Даници“ 2005. (стр. 374–388)