Брана Димитријевић

Еутаназија или Убијање из милосрђа

(Над једном „старом“ књигом кавге)

Класична Антика оставила нам је митове о Пигмалиону, и Асклепију (Ескулапу). У првом вајар се заљубљује у дело својих руку, у кип жене савршених пропорција, у другом лекар својом вештином побеђује и саму смрт. У првом сретан крај: богови ће учинити да кип оживи. У другом: ненадмашног лекара Зевс убија громом. Крајњи циљ уметности је надмашивање природе. А шта је крајњи циљ науке? У длаку исти, али по цену ремећења свеколиког поретка; смрт је природи неопходна. Кажњавањем Асклепија Зевс враћа распомамљене океане у своја тесна корита. Он је претеча Малтуса и Дарвина. Врста је та која преживљава, а не појединачно њени чланови. Искључењем смрти прилагођавање новим и новим животним условима за јединку би постало немогуће; благодарећи умирању-и-рађању врста се прилагођава и опстаје.

Да ли је, онда, укидање смрти крајњи циљ медицине? Иако то лежи дубоко у природи саме ствари, тешко да би се ико озбиљан усудио да тако нешто потврди из свег гласа. Као и многим другим делатностима, циљ медицине је (што) бољи квалитет живота, нека врста светле будућности. У односу на свог традиционалног противника, смрт, медицина може да рачуна само на повремене, не ретко невероватне успехе, на сјајно добивене тешке битке, када је у питању појединац, али не и рат. Смрт није савладана, а људска врста напредује. Померају се границе старења, продужава просечни животни век, што се појединца тиче тек околишно. Природа, напослетку, узима своје; смрти нико није умакао. Но, могућа су одлагања.

Отуда је већ сама помисао на еутаназију или убијање из милосрђа нека врста болног признања: медицина није свемоћна као у доба Ескулапа. Само, да ли у квалитет живота спада и квалитет умирања? Питање из кога произилази: сме ли медицина да се користи и смрћу?

Захтев да се и о еутаназији уопште разговара, у било којој средини, доказ је развијености медицинске и правне мисли. Морају постојати лекари, и оно што називамо медицином, мора да постоји и правни систем, а у његовим растегљивим оквирима и медицинско право, па макар у зачетку. Атмосфера за дијалог, најзад и „острашћени појединац“.

Међу заборављеним књигама наше модерне медицине свакако је „Еутаназија или убијање из милосрђа“. (1) Она нам, ако ништа друго, спасава образ, доказујући да смо још пре истека прве половине XX века били у стању да барем поставимо ово не баш лако питање, чији ће значај у будућности само расти.

„Ова књига,“ вели у „Поговору“ њен писац, др Миливоје Миленковић, „написана је још 1936. године.“ Писац је тада имао намеру да је штампа. Онда је цела ствар одложена „за боља времена“, која су, међутим, постајала све гора. Даље „чекање значило би оставити цело питање у неизвесност… Проблем који покушавамо да третирамо и решимо у овој студији свакако представља нешто ново и изузетно за наше прилике и нашу средину. Утолико пре, што није третиран од стране наших медицинских нити правних форума, из простог разлога што им сами догађаји нису наметали његово одгонетање.“ Онако драматично као у великом свету. „Али, колико сутра оно ће се иставити и код нас у свој својој тежини и основаности.“

У то доба, у великом свету, „пракса“ еутаназије буктала је попут епидемије. Резервисано држање лекарских кругова довело је до онога што се у таквим приликама често дешава: појединци, лаици, чланови породице неизлечивих болесника, „унапред на смрт осуђених, који су осим ужаса трпљења сопствених патњи, наносили породици огромне моралне и материјалне жртве, а друштву и држави непроцењиву и свестрану штету“ покушавају да реше проблем на своју руку – убијањем оболелих – што је провалило у јавност. Правосуђе је имало пуне руке посла; догађаји су пунили ступце штампе. Насташе полемике.

И „ма како били непоколебљиви у схватању да је сврха науке борба за живот управо борба против смрти,“ што је, у ствари она фраза, „не смемо ни једног тренутка за заборавимо, да има болести и болесника чији је живот тежи и гори и од саме смрти. У сукобу између метафизике и биологије ми се морамо определити за ову последњу.“ Метафизика представља прошлост, биологија је будућност човечанства. Борба за живот је основна дужност лекара али његова дужност, много тежа, мора постати и гашење неподношљивог живота помоћу безболне смрти; убрзање онога што следи ионако. Те се већ на почетку др Миленковић не заогрће шљокићавим плаштовима објективности, непристрасности и дистанце. Ја сам тај острашћени, довикује.

Осамнаест година касније и из Гомбровичеве душе отеће се сличан крик: „Човек живи сам и умире сам – Паскалова мисао. Не баш сасвим тачна. Живи се, ипак, у групи а тек кад смрт покуца, човек види да је сам… и сам са собом… као оне животиње што се гасе, од којих се крдо удаљује у зимској ноћи. Зашто је људска смрт још увек као смрт животиње? Зашто су наше агоније тако самотне и тако примитивне?... Тражим Домове Смрти, где би свако имао на располагању модерна средства лаког умирања. Где би било могуће умрети глатко, не бацајући се под воз, не вешајући се о кваку. Где би уморан, уништен, завршен човек могао да се препусти пријатним рукама стручњака, осигураној смрти без мучења и срамоте.“(2)

Али, покретање питања еутаназије немогуће је без дирања у осетљива питања самоубиства, прекида трудноће, смртне казне, па и еугенике. Пелагић на једном месту вели да децу која која се роде с воденом болешћу у глави „треба опремити матери земљи чим се такви знаци на њима опазе“, „за њих је једини лек – смрт“; а (моралну) кривицу – за рађање таквог детета – пребацити на родитеље који су „било отац, било мати злоупотребљавали свето дело полне љубави, те због тога узимали разне отровне лекове и издржали разне срамне болести.“ (3) И Гомбрович своје залагање за еутаназију, у истом даху, наставља указивањем на неотуђиво право појединца на самоубиство. Пре њега, незаобилазан је Фјодор Михајлович Достојевски. Он се у роману „Идиот“ дотиче питања смртне казне, еутаназије и самоубиства. Иполит, младић од својих осамнаест година, тешко оболео од сушице, у опроштајном писму, у коме обећава самоубиство, каже и ово: „Још ово једно, последње објашњење: ја не умирем ни у ком случају зато што немам снаге да издржим још ове три недеље;“ колико му је од лекара прогностички дато, „о, снаге би се код мене још нашло колико треба, и кад бих само хтео... Најзад, ту је нешто што ме и саблажњава и мами: јер природа је моју делатност тим својим роком од три недеље толико ограничила, да је самоубиство, можда, једини посао који ја још могу стићи и да почнем и да свршим, по својој сопственој вољи. Е па, ја можда и хоћу да се користим последњом могућношћу неког свог дела? А протест је неки пут још те какво дело.“ (4)

Од почетка је овај роман Фјодора Михајловича прожет болешћу и расправама о смртној казни. Болест, смрт, смртна казна, самоубиство, еутаназија (иако потоња није изрично поменута!). Иполит, међутим, неће починити самоубиство, које ни на први, а ни на други поглед није баш „надахнуто“ еутаназијом; радња романа наставиће својим током, а цитат није експлицитан као Гомбровичев. Ипак, у свом опроштајном писму, које наглас чита окупљенима, Иполит најпре даје свој доживљај једне Холбајнове слике, која приказује скидање с крста Христа Спаситеља, и вели: „… то је у пуном виду труп човека који је претрпео бескрајне муке још пре крста, ране, мучење, ударце и шибе од страже, ударце од народа док је носио крст и кад је под крстом пао, и, најзад, неисказане муке на крсту…“ Те се и нехотице намеће појам: „… ако је смрт тако страшна и ако су закони природе тако јаки (подвлачење је наше), онда како је могуће савладати их?“ Природа, с великим „П“, можда јесте, по схватањима Ренесансе, савршенство и узор, али она, по Достојевском, има и своје друго (зверско?) лице. „Религија!“ Ускликнуће Иполит. „Вечни живот ја признајем и можда сам га одувек признавао.“ Али… То у основи не искључује могућност моје побуне против Природе. „Зар не могу“ вели Иполит, „бити прогутан онако једноставно, а не да се тражи од мене да још хвалим и величам оно што ме је прогутало.“ Мало потом уследиће и друга снажна теза: „Да је до мене стајало да ли ћу да дођем на овај свет или не, сигурно не бих пристао ни да постојим уз тако подругљиве услове. Али бар имам власт да свршим са животом, премда жртвујем само већ ионако избројане дане.“ Иполиту су дани избројани. Његове телесне патње, чак не изгледају драматичне: брзо замарање, изненадни напади исцрпљујућег кашља. Креће се у свету здравих, није изолован, прикован за постељу, смлаћен болом. Патња је у првом реду душевна, веома слична патњи на смрт осуђеног. Његова побуна усмерена је против Природе и против извесности смрти; као да му је осуда прочитана, те су му одређени дан и час погубљења; чиме је питање које замеће Достојевски, сужено још и више. Раздвојени су страх од умирања и страх од смрти. Разматра се само потоње, страх од сасвим извесне, блиске смрти. Али, шта ако би се дубоко религиозном појединцу ипак „прохтело“ да себи прекрати живот, какви би онда могли да буду његови аргументи, а да се не назове безбожником? За оног ко верује у вечни живот, каже на једном другом месту Достојевски (5) проблем самоубиства не постоји. За оног ко верује (само) у Природу, у Човека, проблем самоубиства поставља се неизбежно. Право избора – хоћу ли или нећу даље да живим – за које се, поводом „права на самоубиство“, залаже Гомбрович, по Достојевском није чин слободне воље, него напротив, последица душевног и духовног безизлаза за онога који верује само у природне законе, или само у Човека. Дубоко ли се тај замисли, увек ће проблем решити у прилог самоубиства, никако против.  

Повезаност свих ових питања нагони Миленковића да почне од еугенике. Помиње, као прво, Спартанце и њихову добро познату праксу селекције новорођене деце; потом, древне законодавце Ликурга и Солона, философе Платона и Аристотела; осврнувши се, потом, на исто тако древну праксу ритуалног убијања остарелих. Телер прича да су у Шведској по црквама постојале изложене велике „породичне буџе“ – заправо буздовани и маљеви – којима су Швеђани на свечан начин, убијали, односно премлаћивали тешке и неизлечиве болеснике, као и старе и изнемогле. И у (Источној) Србији је према извештају Симе Трајановића (из 1898) сличан обичај постојао све до скора. „Кад неко остари и изнемогне, онда се фамилија реши да га убије, и то се звало Лапот. Биров (добошар) зађе тада од куће до куће вичући: Хајдете, Лапот је у том и том селу у тој и тој кући, дођите на подушје. Кога год су водили на Лапот ишао је без икаквог страха… и увек су те јаднике на првом месту њихова деца убијала.“ У неким селима постојала је и нека врста старосне границе докле је допуштено (или пристојно) да се живи. „Кад ко наврши седамдесету скупе се старешине свију (породичних) задруга, изведу чичу чисто обученог, на одређено место, обично на сред села. Његови му ставе на главу велику умешену проју изговарајући: Не убијамо те ми већ овај хлеб.“ Потегну маљем и ствар се сврши.

О убијању стараца Драгиша Лапчевић каже ово: „Спомена о томе… у Рујну нема, али је остала изрека, која подсећа да је тај обичај негда, у давној давнини, практикован. Наиме, када је реч о престарелом човеку, каже се: Чим остари – треба обојак на чело! А то значи: ставити му обојак на чело, па ушимице секиром ударити и – убити га.“ (6)

Па, иако су то можда тек наговештаји, пракса историје, заостаци и гранања, Лапот није, напомиње Миленковић, еутаназија. То је прошлост, и за осуду. Но, да ли је проблем еутаназије етички решив? Није: „…немогуће је, на бази чисте етике, усвојити еутаназију, пошто појмови милосрђа, саосећања, љубави према ближњем, искључују свако уморство.“

А „…ко вам брани да цивилизујете смрт?“ Узвикује Гомбрович. „Религије? Ах, та религија… која данас забрањује самоубиства, која је јуче ништа мање гласно забрањивала средства за уклањање бола… а прекјуче дозвољавала трговину робљем, угњетавање Коперника и Галилеја… та Црква која громогласно осуђује, а после се тихо, дискретно повлачи… какво имате јемство да за неколико десетина година неће омекшати у данашњем осуђивању самоубице!? А дотле треба да умиремо као пси. Најзад ако верујући (римо)католици хоће да умиру тешко – њихова ствар. Зашто да се, ипак, ви, атеисти, или људи лабаво везани за Цркву не одважите на нешто тако једноставно, као што је организовање сопствене смрти!“ Квалитет живота? Па то је, онда, пука фраза без квалитета смрти.

Спрам Гомбровича Миленковић као да је на пола пута. Можда је атеиста, а можда није, тек он не може да не уважи српску народну традицију, прожету снажно хришћанством, и ствар не посматра макар са становишта „ширине словенске душе“. Последица тога је став да свако може бити убица осим мајке. Не мисли се на чедоморство, већ на убиство одрасле особе из милосрђа. Отуда је у невеликој његовој књизи неколико страница „страћено“ на осуду теме позоришног комада Сомерсета Мома „Свети Пламен“ „… који је“ вели Миленковић,“ прешао преко београдске позорнице 1932. имао тренутног успеха, али је убрзо свргнут.“

У комаду је реч о младом човеку жртви авионске несреће, скоро сасвим непокретном, чија млада и лепа жена постаје љубавница његовог брата. Мајка, пред чијим се очима одвија „…ова породична драма и порнографија“ решава се „…на очајнички, можда, најгори корак. Једне ноћи Морис се нашао у загрљају смрти.“ Мајка се неко време уздржава од исповести, те је за убиство, у први мах, оптужена њена снаја. Све то подиже драмску тензију. „И док бескрајно и разумљиво узбуђење влада свима, и док се црна и тешка сенка порока надвија над женом и братом који су оскрнавили братску и супружничку љубав, оскрнавили светињу породичног огњишта, мајка још хладнокрвна изговара и ове речи: Стела је за Мориса учинила више него што сам ја, његова мајка, могла да очекујем од ње, снаје. Зар да се лиши свог живота као жена? Ту последњу велику жртву нисам ни могла од ње да тражим… Најзад, ја сам Морису живот дала, па сам му тај живот и одузела.“

Али оно што беше допуштено Тарасу Буљби, и Гогољу, Миленковић сад не допушта Сомерсету Мому; јер је реч о скрнављењу лика мајке.

Изгледа да је и тај комад, уз стране новинске извештаје, убрзао рад Миленковићев на „Еутаназији…” Јер: „…тек када су се, између многих очајника, на листи убица из милосрђа почеле јављати и жене-мајке, друштво је“, али у Западном свету, „осетило да се догађа нешто тешко и абнормално.“ Свеопшта реакција противу таквих случајева одмах је била далеко већа и тежа; и у САД, и у Енглеској, али и у Француској, Немачкој, Чехословачкој. Свет као да се тек тада окренуо тумбе. И ево, та иста зараза прети и нашим још увек патријархалним, човекољубивим, словенским просторима. Јер и за Миленковића постоје штетне књиге, позоришне представе и филмови. А осим тога, као француски ђак, не беше имун од умеренијих облика англофобије.

Није, овом приликом, реч о правдању Момовог „Светог Племена“, колико о Миленковићевој одбрани жене-мајке. Јер због те острашћености Миленковић пропушта да разјасни и, можда, појача своје аргументе. Убачена у књигу која расправља један необично важан медицинско-правни проблем, Миленковићева критика тог позоришног комада на мах изгледа прилепљена.

Но, изазов је врло јак: појављује се мајка-убица, још из лаичких редова. Само, да ли је ту доиста реч о – милосрђу? Физички Морис не пати као многи и многи из каснијих Миленковићевих примера. Морисове патње су душевне. Изгубио је ранији квалитет живота, изгубиће и вољену особу... Медицинска сестра која негује Мориса потајно се у њега заљубљује, али Миленковић, можда с правом, пропушта да се осврне њен лик. Морис је немоћан да самоме себи прекрати живот, сасвим је препуштен одлукама других, те још једном постаје жртва. Али комад се окончава, а ту је Миленковић сасвим у праву, сладуњавом и патетичном психолошком рационализацијом разлога мајке-убице. Причом-заклетвом о „живој љубави“ и „васкрсавању“ Мориса начином „вечне успомене“. Али, Миленковић баш ту посустаје. Пропушта да дубље разради питање: да ли се и душевне патње, када је о еутаназији реч, могу с телесним стиснути под исти кров? Имају ли особе попут Мориса неку шансу?

Исцепкавши, дакле, у парампарчад већ поменуту психолошку рационализацију мајке-убице, Миленковић пара даље: јер у „… тој породичној атмосфери где кључа не мало већ много од оне нечисте крви из романа Боре Станковића, трагедија је прожета моралним падом човека и жене. Чула су загосподарила разумом. Сексуална патологија заменила је простосрдачан и искрен породични живот… И жена и брат и мајка, газећи ту преко живог леша Морисовог, руше породичну и крвну светињу, које аутор англосаксонске нарави покушава да оправда и осветли лампом хришћанског милосрђа. Каква перверзија осећања, какво изопачавање хришћанске етике!“

Не можемо да не признамо да је Миленковић још у праву, мада на своју сопствену штету, јер су етичка становишта већ одбачена у корист биолошких. Само је завршна реч, психолошка рационализација мајке убице сладуњава и, можда, лицемерна, све остало је биологија, стварност, пракса, опстанак способнијих. С које год стране погледали, мајка-убица ослобађа и свог старијег сина, Мориса, душевних патњи, али и млађег, Колина, с којим Стела, њена снаја, има дете на путу. Ослобађа и њу. А закон? Рећи ће своје.

Овај Миленковићев „пропуст“, међутим, не би ни био толико важан, да се писац „Еутаназије…” убрзо не суочава с истим тим питањима, решавајући их, безмало, на исти начин. Јер, чиста, апстрактна, метафизичка етика, ни после свестраних истраживања не помаже. Вели он. Па, ако је тако, поставимо онда цело питање „на терен чисте биологије и детерминизма, узимајући у обзир све социјалне, економске и патолошке факторе“, у име научне истине и животне стварности, јер је та животна стварност „данас јасна и наметљива, а истина везана за ту стварност је само једна.“ Еутаназија је за лекара нова и тешка дужност, ако се законодавци постарају за нове, добро стилизоване параграфе. А иначе је злочин. Те већ у наредном кораку и Миленковић разматра питање друштвено-правног односа према самоубиству, јер је претходни, морални проблем и ту нерешив. Указује да и број самоубистава расте. Не потеже бројке, нема графичких приказа, табела, коефицијената корелације, али верујемо његовом утиску да су обе епидемије, и еутаназије и самоубистава, у замаху, да би се лако могла доказати међусобна њихова повезаност. Потом, тај доскорашњи „патријархални конзервативац“ проговара као екстремни „левичар“. Пораст самоубистава има своје дубоке друштвене узроке, и објашњења. Наука и правосуђе су спрам тога немоћни, а представници вероисповести све то бојкотују. Хајде да одгурнемо камен над тим понором. Мора се поставити питање: постоје ли, заиста, такве болести које се могу или морају сматрати неизлечивим? Одговор је потврдан. Погледајмо, онда, како би, уз помоћ науке и знања модерне медицине, изгледала једна макар и провизорна листа кандидата за еутаназију, на основу њихових болесних стања? Почињала би наказно рођеном децом и новорођенчади са отвореном туберкулозом или у јаком стадијуму сифилистичне заразе; настављала би се случајевима узнапредовале туберкулозе плућа са кавернама на оба плућна крила, разним формама рака, одузетостима удова. Ту су затим тешке повреде лобање и кичме, и душевна обољења.

Каква је улога неизлечивих болесника? Шта они значе за себе, породицу, друштво, државу? Није тешко одговорити. То више нису жива бића већ изобличена људска створења, сломљени физички, поремећени духовно, у вечним боловима или душевним мукама, у таквом стању које је много горе од саме смрти. Њихово присуство представља породици, или за оне који их негују, физичку и моралну патњу. Такви болесници не само да су извор материјалних и психичких нелагодности и тегоба, већ су и сталан извор заразе за околину. Плејада мученика али и опасност.

У светлости здравог разума, закључује Миленковић, дугог излаза нема до да се законски регулише да лекари смеју и могу уклањати неизлечиве болеснике у свим случајевима када они (неизлечиви) то буду изрично захтевали, или пак када социјални и економски фактори буду налагали такво извршење.

Велика смелост. Јер се тој провизорној и непотпуној „Миленковићевој“ листи и тада могло приговарати. Биће уписани и они који се безмало живи распадају, али и они који би могли поживети деценијама, попут Мориса. Најнеспорније је, барем на први поглед, изићи у сусрет молбама самог болесника који изрично захтева дејствовање, по Гомбровичу, „пријатне руке стручњака“. Но, и тада су нам они под мукама, али телесним, а већ на прагу смрти, много јаснији. Остали, попут Мориса, као да, на мах, подсећају на старце, а из забитог села Сиге, за које заједница сматра да само тумарају и џаба лебац једу, и да су своје већ одживели. Уплиће се и – квалитет живота. И помисао да своје самоубиство препуштамо неком другом.

Одсечене обе руке или ноге, набраја даље Миленковић, у случају да жртва захтева ослобођење од тешке моралне и физичке патње. Клин заривен између оних који пристају. А тек долазе на ред они с чијом урачунљивошћу не може да се рачуна. Шта са психотичарима, шизофреничарима, са те листе, чак и када су, осведочено, врло опасни по околину? С болесницима у бесвесном стању, или таквима који више не располажу својом слободном вољом? Клин. Најзад, не звучи ли застрашујуће: …или пак када социјални и економски фактори буду налагали такво извршење. Када друштво одлучи, када се држави свиди? Да „привремено обустави увоз све скупљег инсулина“!?

Јер ако постоје урачунљиви, постоје и они други. Осветљавајући социјалне и економске факторе Миленковић ће се, затим, послужити приказима најтежих случајева, и бројевима.

„Мати болесна од туберкулозе у трећем, последњем стадијуму. Сува као скелет, изнемогла, једва дише и говори… Кашље и пљује у један стари закрпљени лавор. Испљувке просипају у двориште. Тежак задах, управо ужасан смрад влада у кући. Хране скоро да нема ни за њу, а камо ли за троје мале деце…” И, можемо се, наравно, поколебати на трен, јер туберкулоза се, зар не, успешно лечи данас, заборављајући да свако време носи своје бреме, да свака епоха има своју пошаст.

„Од 500.000 туберкулозних болесника“ наставља Миленковић, „који шетају овом земљом, једва да је смештено и изоловано по болницама и санаторијумима око 8.000, па и то је проблематична цифра. Остали су код својих кућа, кашљу, пљују и убијају здраве, а нарочито децу.“

Други случај: „сељанка, стара 60 година, већ давно одузета. Не може ни да говори ни да се споразуме са лекарем нити особљем. Свакодневно мокри и врши нужду пода се. Ужасан смрад гуши све око ње…” Нико да је преузме, па из болнице одведе кући. Али, шта би се решило тиме? Одахнули би болесници и особље те болнице, али би жена пала на терет неком другом; породици, коју она, узгред буди речено, више и нема. Или: „Мати шлогирана. Не може да се креће ни да говори. Често мокри и врши нужду пода се. Не може ништа да узме сама. Морају је хранити, појити, свући, обући, окупати, умити, често мењати веш. Један син умро од туберкулозе у најбољим годинама. Девојчица, врло добро дете, у очајном стању због мајке. Муж нашао другу жену, од болеснице дигао руке. Болнице гледају да је не приме…” Ето наставка претходне приче.

„Када се узме да је социјална помоћ код нас неразвијена; да већина општина и нема своје санитетске установе за смештај болесника; да су сеоске општине лишене сваке санитетске установе па чак и лекара; да је број бановинских и државних болница и санаторијума веома мали према броју становника и болесника, на шта се онда може рачунати? А већ смо нагласили да је пријем неизлечивих болесника у санитетским установама чак забрањен, те су према томе такви болесници остављени породици, или сами себи, на издржавање, без обзира у каквим се материјалним приликама та породица налазила. Шта ово значи? Да је проблем и на овом плану а под оваквим економским приликама, апсолутно нерешив, да такви болесници представљају материјалну пропаст породице, а када пређу у оквир социјалног старања онда тешко терете друштвене, општинске, бановинске или државне буџете. У нашој земљи само једна установа за изолацију тешких и неизлечивих душевних болесника троши око 5.000.000 динара годишње… Крајње је време да се стотине милиона динара народног и државног новца употреби на спасавање и издржавање живих и способних за привређивање, уместо да се безнадежно тај новац расипа на издржавање неизлечивих болесника, који већ годинама вапију само за једно: да их лишимо паклених мука у којима су принуђени да живе изобличени у сваком погледу…”

„Еутаназија или убијање из милосрђа“ била је књига упозорења, али и кавге. После ње требало је да уследе жестоки одговори, френетични аплаузи, подмукла оспоравања. Могла је да буде нападана са свих страна, пре него ли брањена и одбрањена. Између ње и књиге др Лазе Димитријевића не беше прошло ни пола века. Миленковића су могли кињити и верници и атеисти, и левичари и десничари; а већ сама претпоставка о хитном доношењу, макар и рафинираних закона, у прилог убијања из милосрђа, могла је да изазове слику покоља. Сем тога, истребљење неизлечивих душевних болесника већ је вршено у нацистичкој Немачкој; а требало би, по Миленковићу, да буде уведено и у Краљевини Југославији, још проширено и на непоправиве криминалце на „типове склоне разним садистичким злочинима, уморствима, силовањима, као што су Ландри, диселдорфски убица… да не наводимо друге многобројне примере.“

Поврх свега, Миленковић се није либио оцена у погледу моралне катаклизме не само европске цивилизације, него и распада моралних вредности унутар тадашње Краљевине, која бројаше своје последње дане. И сам лекарски сталеж, примећује Миленковић, с гледишта етике, далеко је од узора. Издавање лажних лекарских уверења само је једна у низу немилих појава. И, опасних. На кога ли је, онда, хтео да се ослони? Коме би поверио онај свој „покољ“? То је питање које се намеће, и које ће се наметати увек и свугде. Лекарска дијагноза је темељ свега, од ње би почињао могући пут и ка договореној смрти.

Дијагноза?! Чије постављање није само ствар знања и умења, већ и моралности. Зар нисмо на почетку? Најзад, зар се уклањање сувишних, по биолошко-медицинским, али и друштвено-економским критеријумима, може назвати леком? А, опет: зар код сваке болести не постоји и њен друштвени узрок? Зар туберкулоза, или алкохолизам, нису последице неправедних друштвених односа, разлог у прилог устанка пролетера а не требљења сиротиње? И дотле би се, најзад, стигло.

Према првом свом раду, написаном још док је студент био, потоњи академик др Гојко Николиш задржао је до краја живота најнежнија осећања. Наслов: „Социјална медицина посматрана са гледишта историјског материјализма“.

„Званична медицина“ писао је тада Николиш, „један од експонера савремених социјално-економских односа, чији домен сазнања допире најдаље до: хередитета (наслеђа), урођене конституције, микроба, витамина и тд., и која се данас (1934) уображено размеће да је дала последњи одговор и решила тајне узроке многих болести, да је указала на узроке здравља (треба само хтети и умети), та медицина нам мора изгледати као нешто непотпуно, сакато, без подлоге и корена. Кад се говори на пример о рахитису, која је једна првенствено социјална болест, каже се: узрок рахитиса је недостатак витамина „Д“ , који се налази у рубљем уљу… Желео бих знати која ће то количина рибљег уља бити довољна, па да се једном за свагда ослободе рахитиса београдска Јатаган-мала, загребачка Трешњевка, лондонски Ист Енд?... Уосталом, упоредо с експанзијом капитализма и оснивањем колонија падају најзначајнија открића на пољу инфективних тропских болести.“ (7)

У својој приступној беседи одржаној 1979. године у САНУ Николиш ће, међутим, своје ставове приближити Миленковићевим:

„Процес умирања је данас постао језивији него што је игда био. Нестали су једноставност, смиреност и култ умирања примитивног, патријархалног човека… Данашњи човјек је презасићен сазнањима о процесима живота и умирања која ге не смирују него испуњавају још већом стравом… Пораст страха од умирања је у управној сразмери са порастом медицинске техничке моћи у њеној борби против смрти. Јер, ако модерна медицина и може да се похвали успјесима у одлагању смрти, она то успева само код изузетно повлашћених појединаца (Тито у Југославији, Франко у Шпанији, не каже, намеће се), што у огромној маси појединаца изазива јалова надања, додатну неуротизацију и још веће ужасе пред неумитном судбином… Покрај самртника у модерној медицинској установи, у блиставој и стерилизованој одаји нема више никог, ни својте, ни пријатеља, ни медицинске сестре, ни доктора. Самртник је под присмотром, у мистичној просторији у којој се региструје процес распадања тијела и духа… Ни длана на челу, ни прста на пулсу…“ Шта преостаје таквом самртнику? „Да у ужасу своје осамљености нема шта да пожели до да што прије умре.“ (8)

Већ током друге половине XIX века болнице широм Европе мењале су свој дотадашњи лик. Уместо немоћница, склоништа, умиралишта постајаху лечилишта, „фабрике оздрављења“. Остало је потом ишло глатко, будући да су начела свих индустрија у основи иста. Дошло је и до поделе рада, специјализација, суперспецијализација, увођење машина, све бољих, све прецизнијих. А лик „српског Радишчева“ др Лазе Димитријевића, који је и прегледао, и лечио, и путовао и у сваку кућу залазио, али и обдуковао, расплићући живот умрлог и унатрашке, ишчезао је као магијом.

„Од кад сам лекар“, написаће Димитријевић (1893), „сецирао сам 200 (умрлих) сељака. Од толиких само код њих двоје троје нашао сам, да им беле џигерице (плућа) нису прилепљене уз ребра. Свима осталим морао сам, одвајајући их од ребара, да цепам руком. То је назеб, јер нема ваљаног одела… За три округа у Шумадији знам, да од 10 сељака само 4 њих имају гуњ и чакшире, осталих 6 иду целе зиме у гаћама, а на грудима ће неки имати копоран, неки памуклију, а по неки и кожух.“ (9)

Већ половином наредног столећа неће бити замислив такав лекар, који се с толико трезвености и лакоће са сопствених обдукционих налаза, пребацује на терене хигијене и социјалне медицине, па све то још „зачини“ клиничким својим запажањима? Јер: „чим (наш) сељак напуни 40 година, он зими отпочне да кашље, услед овог свакогодишњег назеба, али ветрила (плућа) не могу због оне припетости уз ребра, да се раширују…” При дубљем удисају такав осећа пробаде и нелагоду. Те: „… кашљи данас, кашљи сутра, тако сваке године. А кад дотера до 50, ако дотле не умре, постане потпуно сипљив.“ Лекар који овако пише, уз то просветитељ, има и шта да пљусне у лице тупавој власти, јер „ако ова не може сељаку да купи гуњац и чакшире, може макар да му озида бунар“ и спречи помор од срдобоље. Такав лекар не само да је постао етички немогућ, већ са гледишта све разгранатије медицинске праксе и непотребан.

Технократска модерна медицина, каже Николиш, разбила је у парампарчад и лекара (попут др Лазе Димитријевића) и болесника. Код болесника раздвојени су, најпре, соматско од психичког (телесно од душевног), па је цепaње настављено испитивањем појединих органа или органских система понаособ. И као што то бива с аутомобилом на покретној фабричкој траци тако и у модерној медицинској установи сваки специјалиста обави само „свој део“ посла. Са хрпом лабораторијских и свакојаких других налаза болесник напослетку очајава, не знајући ни шта ће ни куда ће. Он доживљава: отуђење од лекара, јер више не постоји само један у кога има или нема поуздања; постварење свог људског бића, јер постаје предмет радозналости којој не види смисао и у коју све мање има поверења: отуђење од животне средине, коју савремена медицина не зарезује претерано, без чијег познавања се често не може ни схватити болест, а ту је и отуђење болесника од сопственог тела, растављеног на многобројне чиниоце.

Упркос марксистичких терминолошких калупа, зна се на шта Николиш циља. Његовим дијагнозама нема приговора. Машинизација медицине, истиче Николиш, неповољно утиче и на лекара, и на специјалистичко јато, на његову, то јест њихову, способност мишљења. Лични чулни и умни напор лекарев, уз што мање посредовање машине, приликом одређивања дијагнозе јесте темељна претпоставка, најоптималнији услов лечења, демонстрација хуманог односа, препрека отуђењима и постварењима … Што је већ у том трену далека прошлост. Зависност од машине, која поквари ли се, од лекара о час начини немоћног залудника, још страшнији је сведок лекареве мисаоне беспомоћности када није у квару. Нема интуиције, дијагностичког предосећаја, а пракса анализе „до ситних цревца“ укинула је обратни процес: синтезу, сажимање; чија је последица, додајемо, исправна дијагноза.

Све је то тачно, али недовољно. Индустријализација медицине, по моделу „фабрика оздрављења“, морала је, већ по самој својој природи, да се у првом кораку отараси неизлечивих, да њих препусти неком другом. Миленковић нам и даје опис таквог стања. Само што таквих „фабрика оздрављења“ беше мало. Зидати умиралишта? Ако већ не по моделу Гомбровича, онда барем азиле за оне којима више нема спаса?

Одлучно – не! Кликће Миленковић. А опис Николишев? Откуд одједном блиставе, стерилизоване одаје, у којима је самртник под непрекидном присмотром моћних машина, које одлажу његову смрт, истина отуђен, сам самцит, али умивен, дотеран, негован, пажен, далеко од оних Миленковићевих слика пакла? Нека је само за повлашћене, али одкуда одједном и та делатност?

Медицина је искорачила у правцу смрти, чак јој пруживши руку, а лативши се њеног одлагања. Променише се и дефиниције шта је живот а шта смрт. И, где је граница? Отрцано је рећи: освојено је ново тржиште. Моралне норме, барем привидно, остале су нетакнуте. Медицина је наставила да се бори против смрти, подвргавши је анализама, помно је пратећи, корак по корак до детаља, немоћна да је отклони; но, ко би знао? А као последица те нове, уносне праксе, скована је синтагма пасивна еутаназија. Појам који код Миленковића још не постоји. Но, ионако реч је о привиду, јер је остао Миленковићев закључак да је проблем еутаназије с моралног становишта нерешив, осим мигољењем.

NTBR, not to be resuscitated - не враћати га у живот – биле су речи које је на корицама историја болести неизлечивих болесника исписивао управник једне лондонске болнице, а потом писац књиге „Исповест једног хирурга“, која ће у круговима француских лекара изазвати бурна реаговања.

„У току своје каријере убио сам двадесет болесника. Еутаназија је у одређеним случајевима прави благослов. То што ја радим, раде и многи други лекари, али тајно…”

Да је уместо „убио сам“ написао „пустио сам да умре“ рекао би исту ствар, преобративши активну еутаназију у пасивну; но, ко би тада похитао да чита његову књигу? (10)

И у Миленковићевој има сличних примера, да су лекари, који су касније откривени и ухапшени, а који су се служили смрћу, чували захвалнице и покојника и родбине.

Не дуго после Гомбровичеве смрти римокатоличка црква као да је почела да омекшава. „Никада није забрањено аналгетике (средства против бола) употребљавати за то да би се тешком болеснику олакшале муке, па и онда када се тиме посредно убрзава његова смрт“, „Када више не постоји ни најмања нада у оздрављење болесника, онда свакако не треба прибегавати изванредним средствима.“ Изјаве папе Павла VI. Али, потом, у истој ноти и осуда „…терапеутске помаме којом се све ставља у покрет, на неразуман и скуп начин, да би се до крајњих граница техничких могућности одложио неумитан исход.“

Сетимо се Николишевог описа, његовог гнушања спрам сличне ствари. То су уступци пасивној еутаназији, али се активна још осуђује:“…као чин којим се непосредно, са циљем да се прекрате муке оболелог или агонија, изазива други процес смрти а не онај који је у току…” Као што су, уосталом, надаље осуђени и абортус и самоубиство.

„Питање еутаназије већ је постављено. Јер шта та блага смрт значи друго него прекратити муке онда када наде више нема? Да ли постоји суштинска разлика између: одлуке да се канцерозни болесник у агонији храни аналгетицима који му скраћују живот, одбијања да се систематски примене сва расположива техничка средства, одлуке да се апарати који га одржавају у животу нагло искључе и (прокажене) одлуке да се оболелом убризга средство које ће изазвати његову тренутну смрт?“ Питају ( 1977) Шварценберг и Виансон-Понте писци књиге „Изменити смрт“, о судбинама оболелих од рака – а то су они туберкулозни болесници код Миленковића - од којих један лекар канцелорог а други новинар, политички коментатор. Оно као да повремено понављају многе Миленковићеве речи, потежући „већ застареле“ аргументе и описе. „Епидемија“ што лаичких убистава из милосрђа, што оних које врше лекари, не бeше заустављена ни после Другог светског рата. Постала је само питомија, мање видљива, вештија; али се „страсти“ нису стишале ни за длаку, ни коментари. Умешаше се апели најистакнутијих, многих нобеловаца, потегоше се петиције. Та ствар се непрекидно подгрејава, још увек „изван нас“, наших балканских рушевина и глибова, и јадне наше моралности; стања по много чему горег него у доба Миленковића.

„Једнакост пред смрћу је мит.“ Изјавиће, „не баш прогресиван“, историчар Пјер Шони. „Судњи час се убрзава или успорава према ћудима часовника који се зову друштвени, економски и политички услови.“ Друштво, закључују Шварценберг и Виансон-Понте, води death control, надзор над смрћу, и тајну еутаназију спроводи по свом избору руководећи се основним мерилом – новцем, том најбитнијом друштвеном вредношћу.

Убиство из милосрђа постало је – повластица. Нижи друштвени слојеви морају се задовољити трпљењем, патњом и очајничким појединачним покушајима, макар то било бекство у алкохол, уз запуштање паћеника; добијајући у замену најчвршћа уверавања да су заштићени, да их не требе тим начином, скроз на скроз – „нехуманим“, „десничарским“, или већ шта је као „кључна, испирајућа“ реч у употреби баш тих дана.

Ипак, расклапањем „часовника Пјера Шонија“ и макар грубом анализом „ћуди“ те једноставне справе, бавио се и Миленковић, не можда с очекиваном педантеријом, али смело. Ја своје рекох. Можда грешим? И – претерујем? Разговарајмо. Па да видимо. Рат је спречио да се ти разговори распламсају.

---

(1) Миленковић М.: Еутаназија или убијање из милосрђа. Скопље. 1940.

(2) Гомбрович В.: Дневник II, Просвета, Београд, 1985; стр. 116–117

(3) Пелагић В.: Народни учитељ, Београд, 1940. Стр. 145.

(4) Достојевски Ф. М.: Идиот, Књига друга, стр. 342–343; Глас цркве, Ваљево 1994.

(5) (Ближе о томе: Достојевски Ф. М.: Литерарни написи; Глас цркве, Ваљево, 1994 стр 164–176.) О самоубиству су код нас раније писали Пелагић и др Јован Данић.

(6) Лапчевић Д.: Из Ужичког краја, прилози историјски и етнографски. Београд, 1926., стр. 124. (Миленковић, међутим, у својој студији овај прилог не наводи. )

(7) Gavrilović V.: Gojko Nikoliš – život i delo; Fond Mihaila Milice Obrenovića, Beograd, 1998; стр. 14–15.

(8) Исто, стр 204–205

(9 ) Димитријевић Л.: Како живи наш народ, Београд. Држ. штампарија Краљевине Србије, 1893, стр 17–19

(10) Сварценберг Л., Виансон-Понте П.: Изменити смрт; Просвета, Београд, 1979. стр. 214.

---

Текст објављен у Савременику бр.117–118., 2004. стр. 90–100