Брана Димитријевић

У контејнеру: записи српског војног хирурга 1916-1918.

ПОСВЕЋЕНО
МИЛОРАДУ РАДЕВИЋУ

ДНЕВНИК

Уводна реч

Дневнички записи за које се одмах претпоставило да припадају извесном војном лекару хирургу, и да се тичу давних ратних збивања, угледани су па извађени из контејнера крајем осамдесетих прошлог века, а потом предати Архиву САНУ. Рукопис садржи два дела. Не увек лако распознатљива слова, перо, мастило, ћирилица. Папир формата А4.[1] Документ се у Архиву САНУ води под бројем 14.781/1. Првих 46 страница, које би изнеле око 90 куцаних на писаћој машини с уобичајеним проредом, могу се сматрати правим, дневничким. Датум, па забелешка. Претходи им нека врста увода под насловом: Рад у Првој Хируршкој пољској болници Врховне Команде, на солунском фронту. Других 87, које би лако изнеле 200 страница, представљају сажетке историја болести рањеника, лечених од јесени 1916. до половине пролећа 1917. године. Неколико листова садрже планове извесне болничке зграде цртане слободном руком. Сигуран потез, смисао за пропорције, одмах се уочава. И у оних 87 страница рукописа појави се по који јасан цртеж.

Прави дневнички записи вођени су од октобра 1916 до краја новембра 1918. године, по старом календару. Они су целина, на махове искидана. Доктор је најчешће бележио у фебруару, марту, априлу 1917 потом у септембру а нарочито октобру 1918. године. Од јуна 1917 до јануара 1918 нема ни једне.

Других 87 страница представљају неку врсту радног задатка.

Иако разнородне, првих 46 и других 87 страница повремено повежу иста збивања; понешто од недореченог из првог дела појави се у другом, мада не попут наставка. Не уочава се докторова намера да овде, као, прекине да би тамо наставио. То су два одвојена посла; при чему су мотиви за онај други, казуистички, много јаснији. Данас бележим да бих сутра, прекосутра, о томе писао, расправљао, учио друге.

Што се правих дневничких записа тиче, не изгледа да је доктор намеравао да их објави, макар претребљене и дотеране; иако у њима лако назиремо синопсис надолазећег ХХ века, и докторов лик. Лик преткумановског српског интелектуалца, како би, можда, казао др Арчибалд Рајс.

Рукопис је, од стране писца ових редова, а на „захтев“ историчара г. Милорада Радевића, проучаван независно од имена и тада непознате биографије докторове. Метод није нов. Препоручен је, почетком прошлог века, од стране др Љубомира Недића, једног од трезвенијих наших књижевних критичара. Јер он на питање: да ли је приликом процењивања каквог књижевног дела неопходан и пишчев животопис одговара одречно; такви подаци једва да користе, махом сметају.[2]

Истина, ни за праве дневничке записе докторове, не би могло да се каже да су књижевно дело. Они су паралитература, посетник, сировина од које би књижевно дело тек могло да настане (прича, роман, есеј). Доктор се, осим тога, исказује и као вишеструко даровит. Добар је цртач. Занимале су га оперете. А знаци књижевног талента назиру се у способности да после мало дужег приповедања на крају начини пожељан обрт; насупрот чињеници да му баш свака реченица није јасна, да подразумева много што шта од оног што би ваљало да је поменуто. Не беше се потписао, ни дневник насловио. И да невоља буде већа спашени папири почињали су документом, који се у Архиву САНУ води под бројем 14.718/2, копијом извештаја Команданту Моравске дивизије првог позива. Датум: 13. октобар 1914. године: Част ми је известити команданта да сам отворио болницу у Змињаку. Потпис: резервни капетан прве класе др Кустудић; коме су, потом, хипотетички приписане и све остале странце; да би убрзо било утврђено да је др Кустудић умро од пегавца 1915.

Прави дневнички записи, наиме, почињу не баш кристално јасним краћим уводом, а под насловом Рад у Првој хируршкој пољској болници, овом реченицом:

Задатак ове формације, која није била предвиђена ни у нашој старој формацији, а ни на француски калуп дотераној санитетској формацији била је да попуни једну празнину у нас...

Реч „формација“ јавља се у два значења. Формација је санитетска установа; на пример, баш та Прва хируршка пољска болница, али и она у Змињаку. Формација је и организација војног санитета. Те би малопређашња реченица, можда, могла да гласи овако: „Прва хируршка пољска болница није установа коју је српски војни санитет раније имао. Па ни онда када је усклађен по узору на француски.“

Само што ни после тога није баш сасвим јасно шта би могло да се подразумева под ранијом српском санитетском војном формацијом? Да ли то беше она која је постојала током Балканских ослободилачких ратова, па је, можда, уочи Великог рата промењена, па подешена према француском калупу? Или можда остала, па је промењена тек после Катастрофе и повлачења, 1915/16? Будући да доктор мирно наставља: ...празнину која је због рђавих комуникација била још у већој мери осетнија. Наши рањеници већ у самом бугарском рату морали су бити транспортовани до прве железничке комуникације па следствено до прве уређене хируршке станице удаљене и по 80 и 120 километара. Још грђе је било у аустријском рату јер су хируршке болнице предвиђене у Ваљеву биле претрпане, а и оне 80 и 120 километара удаљене од фронта. Остале су биле у Нишу, Крагујевцу, Скопљу, па и даље. У најбољем случају, наш тежак рањеник имао је да издржи пут од три дана на колима, често са воловском запрегом, а онда узаном и нормалном железницом. Као референт Санитета у сва три рата и као хирург који је радио у завојишту увидео сам тај недостатак, и на основу стеченог искуства, на Крагујевачком састанку српских лекара, изнео сам предлог и о томе, да би требало, ако не свакој дивизији, а оно бар свакој армији ставити на службу једну болницу за специјалну хируршку помоћ. Тада још није било говора о таквим формацијама на страни а да на њих није мишљено види се по томе што ни Аустријанци ни Французи нису у почетку имали такве које су се тек доцније почеле јављати. Наш Начелник Санитета др Генчић прихватио је мој предлог и обећао да ће се у будућем послу ово уважити. Међутим, нападани са свих страна у нашем повлачењу ми смо изгубили сав богат санитетски материјал, људе и стоку, кола, топове...

Да ли писац дневника мисли на Крагујевачки састанак српских лекара који је одржан 1915. године?[3] У том случају због чега би му копија оног извештаја да је отворена болница у Змињаку била драгоцена? Очито да је лично био близак др Генчићу, уз то, на не баш малом положају у српском војном санитету. Само, да ли је као и приликом оснивања „Одељења за лечење изломњених и повређених вилица“, септембра 1914. године у Нишу, Србија – у поређењу са Савезницима и са Централним силама – испредњачила макар за корак, и у погледу ратно-хируршке доктрине, залажући се за начело што је могуће краћег транспорта рањених? А то је значило да хируршке пољске болнице треба да су што ближе фронту.

Јер, француски калуп беше сличан немачком а овај руском. Рачунало се: овде је фронт тамо безбедна позадина. На фронту настају рањавања, у позадини се лече; тамо где су опрема, знање, удобности. Само, што је одавде па до тамо требало стићи, жив и са што мање штете; а то већ није ишло глатко.

Прича која важи и данас, у најмирнодопскијим могућим условима, поводом тешких саобраћајних несрећа, на пример. Како прећи каткад сразмерно кратко растојање од места повређивања до места збрињавања?

У Велики рат се широм Европе, по свој прилици, загазило, с погрешним калупима, чак надмено. А Србија је иза себе већ имала два рата. Њени хирурзи су могли да увиде оно што је осталима у Европи тек предстојало.

Отуда се после читања првих редова чинило да писац дневника, ипак, говори о свом ратно-хируршком вјерују. Посумњаће се, али касније, да је и о тадашњим (не)приликама говорио као о тајни, уз пригушен гнев. А и Змињак се, дуго, наметао као загонетка, заправо документ о тој болници. „Змињачка“ болница беше формација. Припадала је Моравској дивизији. Постављало питање: да ли је већ тада организација српског војног санитета била мењана по француски? Што беше мало вероватно. Или је то „а ла франсез“ стигло касније? Или о иронији беше реч? О јауку? Јер, ако „ова формација“, као што вели писац дневника, то јест, Прва хируршка пољска болница, није била предвиђена у ранијем устројству српског војног санитета, откуда, одједном, за њом потреба? И, због чега ли је припала Врховној команди српске војске а не једној од њених Армија? Недостајаше документ сличан „Змињачком“: част ми је известити команданта Друге Армије... и тако даље; или о томе, барем, докторов запис.

Али, писац дневника наставља рекапитулацијом претходних ратних мука, говори о Катастрофи, о Голготи 1915-1916., одржавајући неизвесност.

Оскуднији по фактографији ови његови брзи редови не уступају, по општем закључку, знатно опсежнијем приказу тих истих збивања српског песника Милутина Бојића, а под насловом „Србија у повлачењу“.[4]

Наша војска (сећа се доктор) није више постојала, али су људи били ту, прозебли, изгладнели, измучени... Нико није знао где су му његови. Били смо разбацани по целој земљи...Па ипак, нико није губио наду. Милутин Бојић каже: веру у неку врсту иманентне метафизичке правде...

Доктор се, тада, повлачио према Скадру, па према мору, где ће га, као и многе, уместо савезничких транспортних бродова дочекати узбуркана, празна пучина. И: ...тек када су Савезници видели да ће и оно мало заосталог народа бити уништено, тек када је наследник престола одбио да иде у Француску, све док не види последњег српског војника спашеног, тек када је 6. јануара 1916. године очитао генералу де Мондезиру буквицу и изнео му на увид све депеше од Савезника са обећањима, тек тада су се гордом Французу отвориле очи те је наредио најживљу евакуацију српске војске. Овај Регентов поступак и прави старешински чин учинио је да је свако с највећим одушевљењем помињао име Краљ. Александра и да му је у својој души и срцу одавао ону пошту коју је у пуној мери заслужио.

Што се слаже с Бојићевим оним извештајем да је Регент, мада болестан, чекао и чекао, док последњи српски војник не беше укрцан.

Пре тога ће већ поменути ђенерал де Мондезир, метафорично, доћи главе др

Генчићу. Јер, у Скадру (вели писац дневника) где је требало све да нас чека није било ничега а хлеба понајмање. Стока је цркавала а војници су умирали с парчетом коњског печеног меса у руци или устима. У то најгоре време дошао је ђенерал Мондезир који је најпре рекао да људи добро изгледају, а затим пребацио Генчићу да се не стара за хигијену. Донесите ви хлеба и на'раните овај народ, па неће умирати. Јер, ово није тифус већ глад која сатире нашег војника; а, оставите се Ви хигијене, Господине генерале, коју не разумете. Одговорио је Генчић, што га је, потом, коштало начелничког положаја.“

Овако брзо смењивање дотадашњег начелника српског војног санитета беше и предсказање. Убрзо ће и српски војни санитет доћи у неуобичајено подређен положај, а у односу на Французе, што читаоцу дневника не бива одмах јасно; будући да писац дневника, потом, наставља о српској Голготи, и почетку стварања солунског фронта:

И тако се, најзад, српски војник превезао до Крфа, до Бизерте, а болестан и рањен у Француску, у Марсеј. Они који су отишли морем у Африку и Француску беху обезбеђени ...[5] Али они који су дошли на Крф имали су да поднесу још тешка искушења. И, све је то српски војник претурио преко главе и најзад освежен, нахрањен али недовољно одморан узео изнова пушку да осваја своју отаџбину... Знамо наша страдања... сви смо гладовали, мрзли се, патили од кише, снега, мраза а највише од несрећне судбине наше земље.

И - сад!

Надежност против безнадежности, смисао насупрот бесмислу. Шта сад?!

Српска војска је поново опремљена. Сва је а ла франсез. Санитет такође. Само што санитет није добио никакву позадинску установу на коју наши ђенерали нису мислили када су били са Французима на конференцији у Паризу. Нико ни једног лекара није питао за савет када је решавано о санитетским установама. С тога ни једну болницу нисмо добили.

Фактички је тако било, а што се формалне стране тиче: „Питање о лечењу наших болесника беше решено у смислу одлука прве Париске конференције Априла месеца.“ Према послератном сведочењу др Светислава Стефановића.[6] „По томе, лечење наших болесника у позадини узели су на себе Французи, тако, да је нашим санитетским персоналом имала да се снабде само оперативна војска. Французи су се са своје стране обавезали да спреме довољан број постеља – 14.600 – колико се сматрало као неопходно потребно за нашу позадину. Од тог броја пошто сами Французи нису могли располагати довољно ни персоналом ни материјалом, узели су половину на своју бригу Енглези, по њином међусобном споразуму.“

То је значило да су: „...раније дивизијске пољске болнице биле укинуте,“ те су уместо њих, „образована алпинска дивизијска завојишта, по три на дивизију... Распоред је предвиђен тако, да једно завојиште буде првенствено за хируршке случајеве и да због тога има хирурге, друго је намењено за случај појаве заразних болести, треће, за разне друге указане потребе.“[7]

Постепено почиње и откривање тајне.

До Катастрофе Срби су имали превијалишта, завојишта, пољске болнице, и најзад, резервне и сталне војне болнице по градовима. Сем ових, постојале су евакуационе установе: санитетски возови и санитетске колоне. Према Париском уговору Србима су сад остајала само превијалишта и завојишта.

Остаће на писцу дневника и колегама, које, истина још не помиње, да с муком исправљају оно што већ беше тешко да се исправи.

Али то је само једна од тема у дневнику.

И праве дневничке забелешке и оне стручне (казуистичке) странице садрже још неколико оделитих тема од којих је прва: добијање, пресељење, изградња болнице, већ наговештена. Осим ње могле би да се издвоје још три: аероплани и бомбардовања; неизвесност и горчина; пробој фронта и докторов повратак.

Четири приповедачка тока који се преплићу међу собом, а повезује их попут кичме докторово, трезвено схватање ратне хирургије; и његов лик.

Добијање и пресељење болнице, изградња

О позадинским установама се у Паризу на конференцији, дакле, није разговарало. А и да јесте. Нико од ђенерала српских не позва макар једног лекара да пође с њим; за савет не упиташе, макар, уочи одласка... Традиција незарезивања распрострањена још пре ратова 1912-1918. о којој најбоље сведочи др Милош Борисављевић, остаде нетакнута:

„Војни санитет као струка у војсци све од свог почетка била је стално запостављена, премда је врло потребна за чување здравља војничког и премда сви то знају и исповедају.“[8]

Др Борисављевић, затим, наводи како је својевремено као референт санитета у Нишу предложио свом претпостављеном ђенералу Мостићу да се војници барем једном у току 15 дана купају у новом варошком купатилу, на шта је добио кратак и јасан одговор да војници – нису рибе!

„Војни лекари давали су предлоге својим претпостављенима, а извршење њихово било је искључиво у рукама тих старешина...“ каже др Борисављевић, који беше од 1901. године Начелник Санитета Министарства војног, а у бугарском рату – 1886. – пуковски лекар; у трену писања наведених редова санитетски пуковник у пензији.

Овом не баш похвалном обичају придружио се и став Француза који као да у способности српског санитета и српских лекара нису имали поверења. Па је, записује доктор, тек после многих мука и натезања ова болница отворена и формацијски. Не каже када ни где. Већ само да је припала Врховној команди.

Но, како не беше на време предвиђена није имала никаквих других транспортних средстава сем 7 арапа и 7 слабих мазги, а то је таман толико да сем двојих кола нисмо могли са собом понети ништа више...Обратисмо се Енглезима. Били су спремни да нам на послугу дају камионе, али су се томе успротивили Французи, јер су они узели снабдевање на себе.“

Почетак који би могао да се разуме и овако: Србима није следовала таква и таква болница, коју, ипак, добише. Али, када одлучише да располажу њом и да се некуд одселе, Французи похиташе да их спрече. Зашто? Тек околишно, уз помоћ другог, стручног дела докторових забележака сазнаје се шта се, највероватније, збило.

Болницу је, од Француза ваљало прво измолити. Те доктор стаде да додијава санитетском ђенералу Риоту („Ruоttе“), начелнику санитета Источних рамија. И могуће је да га је Риот, из колегијалних разлога потом одвео до ђенералисима Сараја, главнокомандујућег солунског фронта. Сарај се, тада, већ на први поглед писцу дневника учинио неозбиљним. Истина, о таквом следу корака не сазнаје се из рукописа. Не знамо ни шта су том пресудном трену могли да буду најјачи аргументи докторови? Да ли искуства из трећег већ узастопног рата, а нарочито да транспорт рањеника може да буде врашки штетан? Беше, међутим, за Французе, тек друга година ратовања. Искуства су се, и код њих множила, ишла у прилог доктору; само што, ипак, беху недовољна. Па је и наклоњени Риот на махове помишљао да је помињање ранијих српских ратова у ствари, хвалисање, да се тако не разговара. За новотарије има времена. Препустимо их галском генију. Него, има ли по молиоца ту неког личног ћара? Сваки је хирург помало сличан лепој, младој жени, и веома је осетљив на пролазност. Риот то изговори смешкајући се, па тако склизнуше у нешто мирније воде, сложно убеђујући ђенералисима, а, можда, и један другог, да Срби посебно нешто не захтевају. Траже, преклињу за оно што од почетка ратовања имају Французи а и остали – неопходна им је армијска пољска хируршка болница, ето! Сва је српска војска „а ла франсез“, па нека буде и ДЕО српског санитета.

Део? Распитиваше се, онда, ђенералисим. Само и само – део... Делић, уствари.

Све су то претпоставке. Али, биће да је доктор добро познавао све тачке несретног оног Париског договора, будући да „тежња нашег санитета“ како је касније писао др Стефановић, „да бар известан број болница у позадини задржи искључиво српску управу и персонал“ не беше остварена. Уз то је доктор истицао да Срби нису дошли празних руку, и да не траже сву опрему. За операциону салу су се снашли, за стерилизацију и за рендген!

Да бисмо добили ма какву формацију (то јест болницу) добро нам је дошла понуда Контесе де Шабан Палис да нам да операциону салу, опрему за рендгенографију и стерилизацију.

Само где је и када разговарано са добротворком? Могуће је у Мају 1916? Контеси је изнето да Срби имају изврсних хирурга али не и потребну опрему, јер им је током повлачења и Катастрофе све пропало, те се она постара да их снабде. Касније је, може бити, Риоту додијавала и она. Ето, набавила је, поклонила и све то сада – купи прашину. Сколетан од доктора и од Контесе, упозораван од Сараја да се договореног држи, Риот се напослетку не показа широкогруд, мада је и попустио. Снабдео је Србе шаторима и свакојаким још неизбежним потребама, али им је за пренос рањеника дао четрнаест рага. Онда их отпосла, далеко иза фронта, који је тада тек настајао, у Василицу, југоисточно од Солуна, у бестрагију, на Халкидик. Припадност ове искамчене санитетске формације српској Врховној команди указиваше да је реч о изузетку; Врховна команда у овом случају беше – правно лице.[9]

Сада тек она прва докторова реченица постаје разумљива, али и његов стварни положај. Без ваљаних транспортних средстава, далеко иза фронта формација не беше у стању да себи допрема рањенике. Ни српска завојишта нису могла да их шаљу. Болница је могла да прима само оне који би јој на ноге стигли.

Те одлучише да оперишу киле. Беше и то по пропису; будући да је ову корисну новину – оперисање килавих – својевремено увео дугогодишњи начелник српског војног санитета др Мика Марковић, још крајем деветнаестог века. Пре тога, војска је лишавана не малог броја регрута, и трпела је уштрба. Уводећи ову операцију као обавезну и регрути с килама примани су у војску, а после операције добијали би 6 недеља боловања код куће. Уведено је да војни хирурзи за операцију киле добијају посебан хонорар: 10 динара за оперисаног регрута, 20 динара за резервисту. Тако је до 1906. оперисано, у војним санитетским установама, у Србији, 2.500 обвезника.

Само што ови, мирнодопски мотиви не покретаху доктора. Да оперише киле прихватио је у недостатку бољег, гунђајући. Беше и под повременим надзором Риотовом. А још је пристао „у знак захвалности“ да Риот своју нову методу оперисања килавих, коју сваки час помињаше, испроба на петорици српских бораца. Код свих пет су се, потом, ране загнојиле, читамо из оног другог, казуистичког, дела дневника, насупрот 125 операција, такође киле, које је урадио др Петровић, а код којих је нађено само 5 постоперативних гнојења. Добар резултат, у 96,18% случајева, у корист не само др Петровића већ и наводно застарелих метода које су том приликом примењени.

И то је била слаба утеха. Што ближе фронту, беше докторово вјерују. Осим тога, беше отишао од Сараја с мучним утиском да је с гледишта савезника солунски фронт основан тек да га буде. Нешто попут голицања Хинденбургових пета. Важан је, опасан, незгодан је тај фронт, попут копља уперен је у меки трбух Европе, али – нека га где је. Мало ће бити борби, мало, надајмо се, и рањеника. А вама, докторе, ево, па се бавите својим послом. Да „не зарђате“ као хирург, да не свенете... Сил ву пле.[10]

Прекипело је када је Горничевска битка отпочела; када је рањеника било на стотине, тада одлучише да се одселе. Користили су, можда, околност да им се Риот после оног свог хируршког неуспеха, макар привремено, скинуо с врата, или су се, можда, пред њим паковали? Свеједно, прича се тешко саставља – као да је писцу дневника мучно да све то још једном доживљава. Тек у оном другом, казуистичком, делу стоји на почетку крупним словима; попут заклетве: На бојишту, код Друге Армије у Драгоманцима., од 22 септембра 1916. године. Болница: 6 шатора, 120 болесничких места, операциона сала и рендген.

Не зна се само шта је и томе претходило, корак по корак?

Хируршка пољска болница није, наравно, могла да буде пребачена на седам арапа и седам ислабелих мазги, иако се доктору журило баш жестоко.

Одбивши непријатељску офанзиву, Срби су током августа, кренули у противнапад. Кајмакчалан ће пасти 30 септембра, 6 новембра биће ослобођен Битољ. И могуће је да је још током августа месеца 1916. писац дневника успео да од Енглеза измоли камионе. Енглези су, чини се, лако пристали кад ли се Французи успротивише, позивајући се на Париски уговор.

И да не беше Шабанке (то јест, контесе добротворке) која је трчала код Енглеза и замолила да нас транспортују још бисмо седели у Василици, затим у Фуштанима где смо стигли и улогорили се иако тамо није било потребе.“

Нудили су се, тумарајући по Могленској котлини; коју др Коста Тодоровић, инфектолог, потоњи академик описује као живописну али маларичну:

„Геолошки састав терена не допушта лаку филтрацију површинске воде, већ се она местимично задржава увиду бара и поточића. То помаже бујну вегетацију, те су могленска поља врло плодна, што видимо из великог броја настањених места. Села, најнехигијенскија, често су тако близу да их не раставља простор од 1 до 2 километара. Зиме су благе а лета жарка. Планински масиви, на пример Кожух, скоро вертикално се дижу из равнице. И док су врхови још снегом покривени, у Моглени је све олистало и процветало. Становништво, чист Словенски елемент, на врло ниском ступњу културе, живи најпримитивније, и све несреће које га сналазе, као болест и смрт, приписује судбини. Треска, маларија, је њима од давнина позната болест. Она никога не мимоиђе.“

Тешко да су енглески камиони баш „возикали“ санитетлије Србе по Моглени. Тек Срби радосно кренуше ка северу, ка жариштима окршаја. И застадоше у Фуштанима, где одседеше неко време; па, се вратише до Вертекопа који, међутим, беше препун. Свакојаких ту беше војних установа, и санитетских. И авијација је била са својим хангарима и пистама. Даље се железницом, потом, могло ка Водени, успонима у крш, у брда, према Острову и према Соровићу, лепој вароши, која беше тешко страдала још 1912. током грчко-турског рата. Драгоманци са Вертекопом беху, међутим, повезани уском пругом. Згодна околност мада је пресудило нешто друго:

Јер тек ... у Другој Армији нађосмо код француског интенданта добру помоћ, јер је он ишао на руку да нам олакша снабдевање а др Поповић у својству начелника санитета (Друге Армије) обећао је да ће се постарати за пренос наше формације. Болнице, коју су успут оставили једним делом.

Јасно је само да су се злопатили. Доктор, писац дневника, очајавао је још у Василици, крај спаковане опреме. Те се контеса де Шабан поново јавља попут добре виле. Лако је могуће да му је саветовала да се чини невешт; а она ће се с Енглезима већ споразумети, и са својима. Пустите Србе нека иду! Седе, ено, у Василици банбадава! Говораше.

На то би могла да указује реченица из дневника: и када је формација (то јест болница) била готова за покрет ПО СВРШЕНОМ РАДУ у Василици није се могло кренути, и да није било Шабанке... Другим речима, ни кандидата за херниотомије више није било.

Ипак, још је требало да се свакојаке околности подесе како ваља. И тек у позадини Друге армије доктор и његови наиђоше на разумевање, и можда сажаљење, шефа интендантуре, Француза; на благонаклоне уздахе шефа санитета, Србина. Као да беху цивили а не војска. Али су се барјаци с ознакама Црвеног Крста залепршали, напослетку. Одахнувши доктор је могао да се баци на посао; да оперише али рањенике и да бележи стручна своја запажања. Службене књиге – пријем, отпуст и операциони протокол – беху му тесне. Многи од случајева захтевали су посебне описе, по који цртеж...

Тешко је, међутим, одредити које од забележака беху мало старије? Да ли баш оне које назвасмо дневничким, правим?

Нема много рањених (пише доктор у оном уводу, у Драгоманцима) али су сви веома тешки и у десператном стању.“ Следи нешто опширнији приказ случаја; вађење страних тела из плућа једног рањеника, уз коментар операције која је доктору унапред била неизвесна, које се прихватио тешка срца. Прича која помаже да се барем приближно одреди време пресељења, и „запоседања“ селендре Драгоманци. Код поменутог рањеника није, наиме, била реч о куршуму него о комадима артиљеријског зрна приближне тежине од 50 до 60 грама у плућима, близу аорте.

Крвављење, не беше велико из плућа, и дало се лако зауставити али је било претеће због ионако већ тешког стања рањениковог. Волео бих да ми тај случај оздрави већ и због тога што би то био први случај пнеумотомије[11] с добрим успехом извађеног пројектила у Србији. Нема датума. До сада смо држали да је повреда плућа лака. Али, данас, када такве повреде наноси артиљерија то се више не може рећи. Јер док су оне биле наношене само зрном из пушке, ране су брзо зарастале чак и када би зрно остало у грудима. Сасвим је друкчије код повреда комађем шрапнелских кошуљица. Разривено ткиво одумире, јавља се инфекција, гнојење праћено јаким задахом. Ово су случајеви за прву и блиску хируршку помоћ јер се такви рањеници не могу на даљину преносити због опасности од разгнојавања у плућима с рђавим последицама.

Добра прилика да се доктор осврне и на своје ратно-хируршко вјерују.

Нема сумње да такве институције (формације, болнице) блиске фронту треба да имају и своје рендгенске апарате. Овакве институције Немци су имали у боксерском устанку у свом експедиционом корпусу, а већ у манџурском, односно руско-јапанском, рату оне су код Јапанаца употребљаване у најширем облику. Само што тада локализација зрна, рендгеном, није била сигурна а и сам начин ратовања беше хуманији.

Потреба за блиском хируршком помоћи, то у ствари каже доктор, била је већ уочена, у ратовима почетком века, али су се доцније, баш поводом таквих искустава, помешале бабе и жабе; те прави закључак не беше изведен како ваља. Тешкоће у локализовању страног материјала у телу рањеника, уз помоћ рендгена, који даје дводимензионалну, а не тродимензионалну слику, донекле су компромитовале један у основи здрав приступ – када и где оперисати – из простог разлога што је свака хируршка интервенција уз несигурну локализацију пројектила неизвесна. Хирург би трошио драгоцено своје време, не налазећи зрно, исцрпљујући рањеника; те је преовладало да би се све то могло безбедније, у дубљој позадини.

Употреба разорних граната које се распрскавају на 300- 400 парчади учинила је овај рат најнехуманијим, а разлика између повреда у манџурском, турско-српском и српско-бугарском рату таква је да се ондашње повреде могу сматрати као играчке.

Рањеник код кога је доктор извршио пнеумотомију, преживео је, а току његове болести и оздрављења посвећене су у другом казуистичком делу чак две странице, с датумима.

„В. Ј. рањен 8. септембра 1916. донесен у болницу 10.; уведен под бројем протокола 46.“ Што угрожава претпоставку да се писац дневника у Драгоманце доселио тек 22.09.1916. Осим ако му болница, што је вероватније, није стизала „парче по парче“; па тај дан – 22. септембар – означава коначно пресељење, разапињање свих шест шатора...

Код поменутог рањеника доктор је неко време оклевао, несклон да се упусти у неизвесно трагање за страним телима у близини аорте; али се 18. септембра стање рањеника видно погоршава. Напади високе телесне температуре, напади кашља... На рендгену се запажала крупна сенка пројектила у висини другог и трећег ребра са леве стране грудног коша. 20. септембра доктор покушава да до њих допре клештима. Болесник је у наркози, али лебди између живота и смрти; пулс му се једва пипа. Доктор је принуђен да прекине операцију; задовољава се темељним испирањем ране и уношењем дугачког дрена. Али то је одлагање. Операцију – дужу, озбиљнију, такође неизвесну – поновиће 24. септембра. Тада приступа с предње стране, исеца друго и треће ребро, и део плућног ткива. Вади три пројектила, неправилних облика и врло оштрих ивица, и делове униформе, војничког сукна. Постоји докторов цртеж тих пројектила. Током операције рањеник је добио 5.000 кубних сантиметара физиолошког раствора и 4 инјекције камфора. Али је рана наставила да гноји. Тек 1. новембра доктор бележи с видним олакшањем: Сада му завој стоји по два, три дана. 16.12. доктор му пластичном операцијом надокнађује губитак коже. Крајем децембра рањеник је упућен у болницу за реконвалесценте.

Првих шест уводних страница – под већ поменутим насловом: „Рад у Првој хируршкој пољској болници Врховне команде“ – прелазе затим у праве дневничке. Први означени датум је 2. октобар 1916. Снежни врхови Кајмакчалана су у српским рукама; Битољ само што није ослобођен.

16.10.1916.: Ничега новога на одељењу. Превијање се врши својим обичним током. За ово дана било је канонаде, али не много рањених. Ми смо добили 2-3 који су већ оперисани. Јуче смо констатовали прву ваш и то на већ опраном рубљу. Никакво чудо кад се нема буре за дезинфиковање.[12] Апарат који нам је послат не ради. Сад, док добијемо други трајаће таман толико док се не појави пегавац. Рањенику коме је извађен шрапнел из груди иде добро, секреција је много мања.

24.10.: Све до данас на одељењу нема свежег случаја. Алкалај нам шаље своје старе под видом да не могу да издрже пренос у дубљу позадину.

Др Соломон Алкалај је био тада командир Трећег завојишта Шумадијске дивизије у Костурјану. О себи ће касније написати и ово: „За време Балканског и Светског рата нисам се бавио својом специјалношћу оториноларингологијом... На војној дужности био сам као лекар у трупи, те ми се није дала прилика да се занимам својом струком.“ Бавио се хирургијом. Иако је завојиште у периоду Јули – Август 1916. године било претрпано оболелим од маларије. Тог лета 1.200 душа!

20.01.1917.: Данас су дошли осморица са хернијама (килама) из логора код Микре.[13] Заиста, када се зна да Прва пољска болница не ради ништа и да је спакована онда је чудновато што се херније шаљу на фронт.

Доктор нам је, овде, нејасан утолико што је и болница у којој он ради такође прва али хируршка.

Јордан шета по Солуну и очекује да отвори болницу у ослобођеној Србији, а могао би корисно да послужи за лечење хернија у Зејтинлику где је реконвалесцентно озелење.[14]

26.01.1917.: После дуге кише ноћас олуја, али је дан освануо хладан, мада ведар и сунчевит.

23.02. Страшна олуја. Оборила нам пет шатора пуних рањеника. Нађосмо код хоџе велику собу у школи. Хоџа је био вољан да нас пусти. Ђаци му беху на распусту. Затражисмо од Врховне Команде нове шаторе. Одговор је био – евакуишите. Наравно да то нисмо учинили.

4.03. Зидамо посебну кућу за болницу. Већ смо направили 80 метара дугу зграду у којој се надамо да ћемо моћи сместити око 65 до 70 рањеника.

Делови плана зграде су сачувани. Да ли је доктор по невољи био и архитекта?

6.03. Гарније ми пише да ће учинити све могуће да добијемо за нашу болницу покриваче за кров; али шаторе не можемо добити сем 4 нова пошто француске власти нису убеђене у потребу наше болнице. Заблагодарио сам се на његовом заузимању али сам му ставио до знања да је наша болница исто толико, ни више ни мање, потребна и од користи као ма која друга на ма ком другом месту с истим задатком.

Став највише француске команде и даље је био доследно сумњичав, па и непријатан. Шта ће Србима армијска болница! Отели су је, упропастили, опет за нешто моле! Те је и наклоњеном Гарнијеу, преостало да се мигољи. Што се доктора тиче боље и блаже није могао да одговори, ни поучније.

11.03. Очекујемо да се и осталих 60 метара зграде покрије. Конструишемо пољске кревете који ће у исто време служити као носила. Лаки су, немају гвожђа, све дрвен материјал, лако се растављају, лако преносе.

24.03. Туфегџић нам доноси вест да добијамо нових 15 метара за кров.

15.04. Довршена је зграда плетара, и у њу можемо сместити до 55 рањеника.

Са шаторима има 170 места.

Најзад! Српска кућа. Диреци, испреплетано пруће облепљено мешавином блата и плеве. Зими чува топлоту а лети хладовину. А зидови се окрече кад устреба. Према сачуваном плану зграда је могла бити на спрат. Само, да ли је била?

Ипак, о њој постоји Дучићево сведочење, у тексту „На Солунском фронту с Регентом“.[15]

„После вечере,“ у јесен 1917. године, „регент ме је повео једним путићем у помрчину где се једва видело корачати. Он је држао у руци слабу, модру, џепну лампицу. Наједном се указаше пред нама мале кабине у дугом низу: пољска болница, где нађосмо хирурга београдског др Мику Петровића. Обишли смо неколико постеља по тим кабинама. Краљ је познавао по имену можда сваког рањеника, и питао га о стању болести и лечења.“

Дучић не вели да су у Драгоманцима, али се из претходних редова види да се регент и он крећу, безмало, ивицом фронта. Неспоран је, најзад, др Мика Петровић, хирург, који је већ оперисао оних 125 килавих. „Мале кабине у дугом низу“, била је, можда, зграда за коју се у докторовом дневнику вели да је имала 80 метара. Беше мркла ноћ и Дучић се у недостатку бољег споменуо каквог монденског летовалишта.

Неколико редова затим Дучић ће написати „у бараци“, када су Регент и он већ крочили да поразговарају с рањеницима.

Било како било, зидан је па сазидан и тај Скадар на Бојани, али осећања писца дневника беху противуречна. Зидање болнице, подсећало је на укопавање пешадинаца; ојачавање ровова, изградњу земуница... Што је могло да значи да даљег кретања неће бити; ни повлачења, ни напредовања, ни пробоја.

Али, трезвеност је налагала што је налагала; зидало се и сазидало. Отуд писац дневника, ипак, не кликће: ено, подигосмо, ево, оградисмо...

Сем тога, докторова одлука да се после оне олује не евакуише, већ да по сваку цену остане у Драгоманцима, имала је чврсте разлоге. У Вертекопу, који им беше најближи, постојале су, осим војних складишта и установа, и две енглеске војне болнице, бр. 36. и 37., и аеродроми, те доктор није желео да га угледају како пристиже попут чергара, смркнута чела, осрамоћен. Аљкави Срби! Ето, шта би сви помислили. Французи би се још и мрштили гледајући Србе погорелце како покушавају да се баш поред Енглеза улогоре. Ми вас снабдевамо, упамтите! Јер, ни одлука да се гради и сагради она плетара не беше измамила покровитељски њихов климоглав.

Не знамо, још увек, од чега беху драгоцени они кровни покривачи, који су стизали повремено...? И, да ли је стручне белешке писац дневника водио само за себе? Да, може бити, није очекивао да му Французи бану, можда ђенерал Риот главом? Те се спремао да их дочека на рогове: изволите, господо, колеге, официри. Само изволите. Досадашњи резултати ове сувишне болнице:

Јанко Митровић, наредник, 3 чета, 2 батаљона 11 пешадијског пука. Из Рајковца, срез јасенички. Рањен 10.10.1916. године на Ветернику у леву руку парчетом бомбе...

Или, разврстано: повреде удова, плућа, трбушне дупље, главе, бубрега... Шта вас занима? Не устручавајте се...Сил ву пле...

А онда је напустио и то? Помисао да ће једном, када се сврши крвави рат, о свему томе предавати и писати. Јер, као да се докторово стручно бележење прекида нагло...? Постоји, међутим, и ова забелешка:

На Завојишту Прве шумадијске дивизије умрло од: повреда главе 11, трбуха 10, удова 5, груди 6 војника; укупно 32, до 20.10.1917.

До октобра! А у то доба нема правих дневничких забележака. Или је стручних опаски било и после тога? Само су изгубљене?

Организацијски, постојала су између њега и фронта завојишта; у којима су почетне, често и кобне грешке могле да настану. 21.11.1916. записује:

Мислим да је задатак Завојишта, пре свега, да најугроженије случајеве оперише, а тих и сувише има. Све су то случајеви са преломима костију удова услед повреда топовским метком. Отварања трбушне или лобањске дупље треба вршити само ако се има када.

У односу на мирнодопска правила тријаже и одређивања шта је од чега прече ратно-хируршка не ретко изгледају обрнута, као да су на дарвинистичким начелима заснована: спасавај оног чије је излечење најизгледније. Не допусти да се преломи костију удова погоршају а рањенима у трбух или у главу – шта Бог да!

Боље је упутити их у најближу формацију на фронту, у пространију армијску болницу. Ово због тога што трепанације[16] треба да се после операције не преносе, јер им кретање шкоди. Треба да одлеже најмање 10 до 15 дана пре него што се евакуишу.“

Безмало да је сав Велики рат протекао у научавању овог на око суровог правила које у верзији трезвености звучи једноставније: ево шта можеш, шта треба, шта смеш да чиниш у – Завојишту. Мисли и на то шта ћеш с рањеником после операције. И – не залећи се. И – Време. Немилосрдни, свепрождирући Хронос. Време неопходно и најбржем, најспретнијем ратном хирургу да рањеника погођеног у трбух извуче или изгуби, прерачунато у време за које би оне друге, изгледније могао да спасе сакаћења.

Из Трећег завојишта добили смо рањеника погођеног у десну мишицу. Иако је рањен 6. новембра сад је тек, 17.11.1916., нама упућен. Рана чврсто тампонирана. Што је допуштено у први мах да би се спречило крвављење али да потраје не сме. Јер: ... када је тампон извађен куљнуло је 200 грама гноја. Део једне те исте приче. Шта би уследило да и тада, са закашњењем од преко две недеље, тај рањеник није био превијен? Губитак руке или живота? Доктор не сматра вредним бележења. А ни прелома кости није било!

Ето зашто је доктор после оне страховите олује, налик на гнев старих богова, од Врховне команде тражио шаторе, а не савете. Морао да – постоји; али не онакав каквим га је уз смех Риот Сарају представљао. Да постоји морала је армијска пољска болница. У супротном тело беше без главе, прекидао би се етапни ход.

Да ли је бдео и над завојиштима? Пратио њихов рад? Опомињао наредбама? У завојиштима се нешто могло, али не све. Понешто се у Завојишту није ни смело. Да су га, барем, на време запитали пре оне конференције у Паризу, све би то сада јасније било. Да завојишта не могу бити довољна и због надзора. Но Србима су, осим превијалишта, припадала још само она – армијске болнице, пак, Французима. Ранија организација српског војног санитета из 1912.,1913.,1914-1915. године на солунском фронту није више постојала. Драгоманци беху – с муком стечени изузетак.

И други, стручни, односно казуистички, део докторовог дневника, невољно наставља ту исту причу; обилујући школским примерима поступања, правилног-неправилног, а у погледу лечења рањеника. Примери се лако налазе, безмало, насумично. Рањеник, ето, кога је на Ветернику комад шрапнела „само“ окрзнуо средином темена. Но, већ у Завојишту му се одузимају лева рука и обе ноге. Престаје да мокри. Доктор му већ сутрадан, али у Драгоманцима, отвара лобању и отуд, из мождане масе вади неколико разбивених костију. Трећег дана рањеник је способан сам да мокри; десетог да миче прстима десне руке ... Тек када је постао способан да се креће, мада уз помоћ других, послат је даље, у позадину. Шта би, међутим, било да је у Завојишту остао? Да је та иста операција у Завојишту извршена? Или да је, одмах потом, из неког разлога евакуисан? Или да је из Завојишта не оперисан отпослат негде у бестрагију а не – у Драгоманце?!

Сликовита су, с тим у вези, сведочења Панте Драшкића. Он беше рањен у предео чела, већ првог дана пробоја солунског фронта, али се брзо освестио. Ипак, његово транспортовање потрајало је три дана и две ноћи!

„Где год су ме упутили на завојиште, затицао сам само гомиле сламе.“ Пише Драшкић. Јер: „Услед нашег брзог напредовања помицане су напред и наше санитетске установе.“ За којима су остајале рањеничке постеље, гомиле и гомиле – сламе! Драшкић ће, затим, пуким случајем доспети у Скочивир, у амбуланту кнегиње Наришкин, која је, сећа Драшкић: „Одмах позвала свога хирурга.“ А хирург „...одмах изјавио да морам из ових стопа ићи у операцијску салу...“ Што је писцу мемоара спасло живот. Извршена му је трепанација лобање, спречено запаљење можданих опни. Недостајало је само неколико сати па да Драшкић сасвим настрада![17]

Сада су, биће, јаснији чврсти морални назори докторови. Пропусти виших не оправдавају. Човеково постојање је по својој суштини самопревазилажење, самонадмашивање, аутотрансценденција. Не каже то баш тим речима у своме дневнику доктор, о томе ће касније тек писати др Виктор Франкл, и још закључити да је човекова тежња за смислом – нагон. Не одабирамо ми смисао сопственог постојања, вели Франкл, већ га откривамо. Живот поставља изазове изискујући наше одговоре. А сваки човеков одговор тражи – одговорност. У одговорности је суштина постојања човековог. Тако Франкл, али тек после Другог светског рата. Писац дневника, рекло би се, све то зна, и не расправља, већ поступа. Драгоманци су његов изазов, али и сва трагична зависност српског војног санитета од Француза.

4.03.1918. Сами обрађујемо земљу, а то смо чинили и лане. Интендантура није у стању да нам даје потребан зелениш и храну. Мучимо се око производње пилића, а да ли ћемо успети то ћемо видети. Биће можда потребно да предемо и ваљамо вуну за одела, јер је у питању њихов догон из Француске. Али зато новине пишу да је сумаренска акција блеф, да су Американци пронашли лађу коју торпедо не потапа. Јутрос, пак, телеграм из Париза: француски геније пронашао лађу коју ако ударе и три торпиље а њој баш хич и не мари. Браво Французи! Боље би било да сте пронашли генијалног генерала који би Хинденбургу даску померио.

Изазови, одговори, опстанак! Савезништво Француза. И „сумаренска тема“ оптерећена тек минулом прошлошћу. Немачке подморнице у Средоземном мору махом су изговор за тешкоће у снабдевању. Мада оне са гледишта што француске а што српске ратне пропаганде не постоје! Ако је ишта дубоко презирао доктор је презирао лаж. Ње се гадио метафизички. А она, лаж, као да беше на сваком кораку. Доктор је, међутим, држао да постоји и истина, увек и увек непобитна, да су у лажи кратке ноге; а дејство лажи увек супротно од оног што би запенушено хтела.

Да ли? Можда су та древна начела важила само словесног писца дневника и за његове рањенике, па и за све, тадашње, српске борце. Њима се рог за свећу још увек није могао да потури. Но, за др Арчибалда Рајса лаж је већ била озбиљна чињеница која баш сама од себе не нестаје, будући је способна да надвлада просечан ум, да душу појединца лиши свега људског, одговорности на првом месту, оне баш о којој ће средином века писати др Виктор Франкл.

У књизи „Како су Аустро-Мађари ратовали у Србији“ штампаној у Одеси 1916. године, а у поглављу „Узроци аустро-мађарских свирепости“ Рајс каже ово:

„После констатовања свих ових свирепости и злочина, интересантно је потражити узроке. Познавајући у време мира Аустријанце, особито Бечлије, по изгледу тако добре, бејах уистину изненађен да је тај народ могао за време рата да почини сличне злочине. „Али: „Од пре дужег времена... Аустромађарска штампа, искрено потпомогнута немачком, почиње систематску клеветничку кампању против Срба. По њима не беше варварскијег народа, презрења више достојног од Срба. Свађалице, лопови, краљоубице, Срби бејаху још и – крволоци; који својим заробљеницима секу нос, уши, ваде очи, секу људе на каише. Чак у озбиљним листовима могле су се читати сличне ствари.“ Уз то су, пише Рајс и виши и нижи аустромађарски официри све то утувљивали у главе себи потчињенима, а и сами су у то веровали. Што широм отвори кутију Пандорину... У наступима колективног садизма учествоваху и очеви породица, вероватно нежни у свом приватном животу... Тако Рајс.

Где је ту одговорност појединца!? Инсистирао би, можда, др Виктор Франкл, који је као сужањ преживео неколико нацистичких логора од Освјенћима па даље, а који на питање: како човек постаје звер? нема уистину правог одговора. Франкл оцењује да је реч о буђењу садистичких склоности код појединаца, те да таквих појединаца не беше мали број, барем за његова робовања. А једном пробуђена, таква склоност потом и не зна за границе. Пољски писац, и нобеловац, Чеслав Милош, напротив, сматра да је количина садиста међу затворским стражарима и стражарима концентрационих логора била ограничена и да су већина напросто били – бирократе.[18] Током свог радног времена, малтретирали су, тукли, загорчавали живот логорашима, а опуштали се извечери у окриљима својих породица. Неко је, дакле, преузео на себе њихову одговорност, барем у радним њиховом часовима.

Не звучи безумно, премда је одговор на ово „проклето питање века“, упркос томовима и томовима књига, ипак препуштено будућим нараштајима.

Што се, пак, писца дневника тиче за њега и несташице беху изазови, попут оне страшне олује. Испетљаће се и из несташица само да га лажима још не засипају и свакојаким – старим – изговорима. Каква је да је истина се увек подноси лакше.

И још: Наш радиолог је на најбољем путу да импровизује компас за тражење страних тела. Шта ако се та нада изјалови? Без компаса тешко је тражити куршуме, делове граната у дебљем мишићном слоју – на врату, руци, бутини. Још теже је у грудној или у трбушној дупљи.

Не беше реч о магнетној справи, већ показивачу, јер је проблем у основи геометријски: како да дводимензионална рендгенска слика добије и дубину?[19] Брига за бригом. Тек што би једну скинуо с врата сколетала би наредна да га мори. Изградња, која је у ствари била, спасавање болнице; исхрана, да и зелениша буде да се још и скорбут не појави, потом конструкција носила које могу да буду постеље, и напослетку компас! Али, то је – стваралаштво.

И смисао, логос, о коме ће тек да проговори Виктор Франкл. Опстанак, изазови који траже одговоре. А одговори једва да бивају могући без одговорности, али одговорности појединца. Срећом, те писац дневника не беше бела врана.

Аероплани, бомбардовања

26.10.1916.: После дуге кише, ноћас олуја, али је дан освануо с мало ветра и сунчевит. Благодарећи томе један немачки авион кружио је изнад болнице и бацио четири бомбе. Једна је експлодирала и то изнад села. Наших Њупора – авиона „Њепора“ – овде нема, сви су отишли за Румунију, а нама како Бог да. Бар аероплани могу најкраћим путем преко Отранта овамо, када би Савезници хтели да нам даду. Сумарени у томе не би баш могли да их спрече. Ако је с намирницама тешко не би барем требало с ваздухопловима.

29. и 30.11.: Прошли наши аероплани. Немачки прелетео али није застао над нама. Изгледа да га наши чекају и гоне.

4.12.: Два немачка аероплана око подне летели и кружили над нашом болницом. Зарић и Боби одоше без ручка у шетњу. Ја сам ручао код ресторатера.

9.12.: Добили смо три Њупора за гоњење, али при свем том један велики немачки аероплан провукао се кроз маглу преко Кожуха и летео над нама.

23.01.1917.: Над болницом око 11,5 па око 16 часова летео немачки аероплан с којим су наши водили борбу која се лепо видела. Изјутра је бацио четири бомбе над Костурјаном али су три пале у реку а једна у поље убивши пса. Сад очекујемо даљу борбу за сутра ако остане лепо време.

30.01.: Данас је био критичан дан пун несрећних утисака. Требало је да одем у Водену и да се нађем с Мишом...[20] али не одох због рендгеноскописања Туфегџића, но је отишао др Нешић. Дан је био веома пријатан, сунчан и топал, и Данић рече сасвим жалосно: ето, опет ће доћи Швабе с аеропланом. У то се дигоше наша два и одоше према положају.

Из претходних редова може да се погрешно закључи да је известан аеродром био недалеко од болнице у Драгоманцима, што је нетачно. Аеродром је постојао у Вертекопу.

Наскоро потом прође и један велики, летео је високо пут Вертекопа, а одмах за њим један наш Фарман који је летео веома ниско изгледа да му се нешто покварило. Било је подне и ми смо били за ручком док упаде кувар Јосиф и рече: паде аероплан! И одиста на 200 метара од болнице разбио се велики Фарман са два француска авијатичара. Обојица млади људи. Гали, пилот са размрсканом доњом вилицом и базисом главе;[21] цело лице му спљоштено, а други с пребијеном бутином, извиђач, Леметр, каплар.[22] И, док сам ја оперисао првога а Никевић прегледао другога, тресну бомба: прва, па одмах затим друга, трећа, четврта на 150 метара северно од болнице. Срећом, нико није погинуо од тих бомби али је Гали издахнуо услед губитка крви. На аероплану на којему су њих двојица били, мотор је био нов али старог система са пропелером позади. Беше се покварио више бугарских линија кад су се враћали са бомбардовања Неготина на Вардару и Демир Капије.

И овај други Француз ако извуче главу јер му је бутна кост поред раздробљеног колена прсла скоро до великог трохантера.[23] До сада сам сматрао да само наши добијају рђаве апарате али видим да су Французи и према својим рођеним синовима исто тако несавесни и аљкави, и да због апарата са машином застарелог система изгубише два млада човека без потребе. Око 16,5 часова дође Нешић и рече нам да је у Вертекопу пао један Фарман са мајором Томићем и његовим пилотом, али обоје иако је апарат отишао у парампарчад остадоше неповређени. Данић на то рече да Србин без ћускије и не може да погине.

У стручном делу докторових забележака повреде пилота, каплара француске Ескадриле 389, Галија, дате су исцрпно. Најтеже две беху нагњечење мождане масе и прелом горње вилице. Рањеник није дошао к свести; док су све кости средишњег масива лица биле одвојене дуж својих спојева с подом лобање, а један уздужни прелом допуштао је да се обе половине горње вилице дају расклопити као књига. И баш одатле је крвављење било обилато. Да би предупредио удушење доктор је просекао отвор на душнику – извршио је трахеостомију – покушавајући да се одмах затим избори и с крвављењем. Но, рањеник је издахнуо после пола часа. Наредног дана његово тело пренесено је у Солун.

На списку изгинулих и помрлих француских авијатичара у Србији и на солунском фронту, који у својој књизи наводи Сава Микић,[24] налази се и Марсел Жан Мари Гали, каплар-пилот ескадриле 389, за кога се међутим, каже: “умро у авиону од добивених рана, 12.03.1917. године, код Драгоманаца, на повратку с фронта.“ Податак је из француских извора отуд привидно неслагање датума – 12 фебруар по старом календару одговара 30 јануару по новом. Али пада у очи да је узрок смрти пилота прикривен. Ни речи о квару на апарату. До омашке, забуне, није могло да дође чак и да је о узроку смрти писано тек у Солуну, јер је осим пропратне документације и труд докторов

оставио доста јасних трагова који су могли да буду уочени приликом прегледа леша. Не само вештачки отвор на душнику, него и жичане везе око зуба, горњих секутића, које су сведочиле о покушају да се заустави крвављење и спречи склапање и расклапања оне „књиге“. Најмање што се поводом смрти Марсел Жан Мари Галија могло рећи беше да није умро у авиону већ на операционом столу; али то је, потом, отварало друга не баш пријатна питања. Извиђач, каплар, настрадалог авиона из ескадриле 389, Лисјен Леметр као најтежу повреду имао је прелом бутне кости, која беше уздужно пукла. Уз то су њени делови који сачињавају колени зглоб били местимично смрскани и сасвим издвојени а из ране је истицала зглобна течност. Одвојене комаде кости – који би касније изумрли – доктор је уклонио а даља намера му је била да у што је могуће већој мери спречи скраћење ноге, рачунајући на будућу неизбежну укоченост колена. Но, како преломе бутне кости прати и знатан, мада „невидљив“, губитак крви доктор је сумњао да ће и тај други Француз да се извуче. Уз текст о повредама и лечењу Лисјена Леметра су и два докторова цртежа. Један приказује издвојену бутну кост и на њој прелом; друга врсту удлаге која је примењена: гипс са гипсираним плеханим луковима. Лукови су спајали доњи и горњи део гипсаног завоја, а омогућавали су приступ рани и превијање. 5.02.1917. рањеник је евакуисан за Солун. Пре тога је одликован.

3.02.: Данас је дошло четири официра из француске авијатике да донесу орден оном другом, преживелом Леметру. Сиромах Леметр лежао је у постељи, на усницама му још беху красте а и модрица око ока када му је предат орден. Али је његово бледо лице синуло од задовољства. Још не зна да је његов пилот умро јер непрекидно пита за њега. Седам пута су падали увек због квара апарата. Истога дана су још два француска авијатичара погинула. Упалио им се при паду бензин те су изгорели.

Извесно прећуткивање постоји и у случају мајора Радивоја Томића, који ће касније постати потпуковник, а већ у то доба је ваздухопловни ас. Рођен 1888. године у Страгарима од врло честитих и угледних родитеља, по женској линији потомак Танаска Рајића, био је међу првих шест официра и подофицира које је почетком 1912. године Министарство војно послало у Француску на изучавање пилотаже. Летео је над опседнутим Скадром, извиђао у српско-бугарском рату, и током 1914-1915. године. На солунском фронту припадао је ескадрили 389, као и Гали и Леметр. Сава Микић га сматра најистакнутијим српским ратним авијатичарем; али у свом исцрпном приказу Томићевих својстава и подвига не наводи удес о коме се, према докторовим забелешкама, дуго расправљало у Драгоманцима.[25]

Данас су наши бомбардовали бугарске линије, кажу, са добрим дејством. Сутра ће сигурно њихови за одмазду, да бомбардују наше.

У овом рату уопште нема ни витештва ни личне храбрости. Нас туку као и ми њих из мишјих рупа: артиљеријом, авионима, торпедима, сумаренима. Они који највише штете наносе имају сразмерно сигурно место. Изузевши, можда, авијатичаре. А, пре се знало – нож на пушку и јуриш. Па у кога је већи морал тај побеђује; а, сад – ко има далекометнију артиљерију! Пре је било мање жртава, лакших рањеника а већих резултата, а – сад? Чекаш смрт немајући могућности да јој се ставиш на супрот и да као индивидуа браниш живот и отаџбину.

24.02.1917.: Био данас немачки авион, бацио три бомбе. (Дан после оне страховите олује која је порушила шаторе.) Једну је бацио на Трећи позив северно од нас у брдо, а другу јужно на митраљеско одељење. Дуго је кружио над нама пре бацања бомби. Подземни заклон имао је веома важну улогу. Наши аероплани нису летели.

25.02.: Опет аероплан. Хвала Богу и наши су одлучили да узлете и поред ветра који је владао јако све до пред вече. Фармани, међутим, не могу да иду по ветру. Два Њепора ишли у потеру за једним немачким бомбашем. После подне тукла наша артиљерија. Ипак, авијатика нам није баш најславнија. На Солун отишло седам немачких аероплана.

26.02.: Јутрос сам устао раније но обично. Већ сам у седам часова био на ногама. Почех да читам енглеске фразе кад чух зврјање аероплана. У том и зачух: пази, пази, гурају шест аероплана право на нас! Не бејах још искочио кад ли поново чух бројање: 12,13,14,15...!!! И док сам изашао с двогледом већ се чула пуцњава митраљеза. Видех јато од 22 до 23 аероплана. Слика је била збиља величанствена али, признајем, ни мало пријатна. Умих се на брзу руку, обукох копоран, изиђох. Није ми ишло у главу да се толики број аероплана упутио на Драгоманце. До душе на 100 метара од нас је складиште муниције и експлозива, али ми је ипак било невероватно да ће толики број бити због нас.

Хвала Богу, нисам се преварио, јер они одоше пут Солуна. Али није прошло ни пола сата кад се зачуше бомбе, а мало затим вратише се непријатељски аероплани али свега 15 на броју. Где је остало осам комада о томе не знамо ништа. Сврших завоје па се кренух са др Савом у Суботско на санитетском транспорту. Тешко рањеницима на тим колима предвиђеним за асфалт а не за наше сада добре путеве. Од Саве чусмо да је бачено 88 бомби на Вертекоп и да је упаљена муниција, а када се вратисмо, да је погинуло око 120 Грка који су радили на станици. На енглеску болницу бачено је око 20 бомби и убијено је и рањено неких 50 војника и 2 енглеске сестре. Као и обично, немарност наших француских савезника дотерала је дотле да муниција, бар она која је опасна да се упали и експлодира, није метнута под сигурне заклоне. Тако је и у Драгоманцима с нашом муницијом које је толико да може да разнесе сву болницу и поубија све људе, иако при свем том наши артиљерци тврде да та муниција не може да експлодира? Још се, међутим, тачно не зна да ли су све жртве пребројане, као и да ли је сва муниција, у Вертекопу, изгорела. Тек Немци добише једну добру битку; а ми смо, ипак, задовољни што наше рањенике нисмо тамо евакуисали. (После оне олује, срушених шатора, и наређења Врховне команде.) Ко зна да ли бисмо данас били у животу? Као једину веселу ствар у овој трагедији чула се вест да се генерал Сарај жени у Солуну – да само весели!

18.03. Воштерани су доста порушени. Иако је то грчка територија ипак сви говоре и то доста чисто српски. Без обзира да ли су то бугараши или Срби етнографски они припадају нама и по начину говора и по осталом обичају. Куће су им зидане од неправилног, ломљеног или облог камена; ношња као у наших жена, а деца пупава, прљава, чупава и боса. Иначе су деца доста веома лепа, изразитих очију и доста весела. Из даљине се видело Сакуљево где су дан пре тога око 30 немачких авиона бацили 80 бомби, побили 70 мазги, и разорили једну талијанску болницу и израњавили доста војника талијанских и руских. 19.03.: Данас је опет страдао Скочивир од немачких авиона. Убијен је и командир француске болнице. Пре неки дан је један наш Фарман тек што се подигао и полетео због рђавог апарата пао. Србин пилот сломио је руку и ногу а Француз остао на месту мртав. Изгледа да је на нашем фронту то честа ствар. Наши авиони ништа не могу Немцима који су и бројнији и квалитетом јачи. Требало би над отвореним гробом оног несретног Француза да неко изговори: отаџбина те је послала да се бориш за њу! Ниси погинуо од непријатељског аероплана, у борби, нити од непријатељског куршума. Положио си свој живот јер ти је отаџбина дала рђав апарат...

Морис Жиродо, потпоручник-извиђач авијатичарског парка бр. 302, за кога међутим, у оном списку стоји: рањен у авиону и од задобивених рана умро 26.03.1917. у Борешници, беше – тај несретни Француз. Његов пилот био је наредник Јанко Маркићевић, Србин који је „само“ сломио ногу.

Према Маркићевићевом сведочењу ево шта се догодило. Беше јављено да непријатељ бомбардује села Скочивир и Сакуљево, те Жиродо и Маркићевић похиташе да узлете с ескадрилом на свом „голубарнику“. Срби су тако називали већ застареле аероплане „Морис Фарман“ налик на летеће каде, двокрилце али са мотором и пропелером позади. Трен пре полетања Жиродо беше „неописно весео и одушевљен“. “Ето,“ рекао је Маркићевићу, „...даје нам се згодна прилика, пожуримо!“ На шта му Србин одговори да ће борба бити велика али да ће их, при томе, гледати цела армија. 25 немачких летилица већ је увелико шестарило изнад села Скочивир. Бацали су бомбе које су „при удару о земљу свиктале, а потом се дизао густ дим и избијали су пожари.“ Те се Маркићевић и Жиродо устремише проценивши да су им положај и висина подесни за напад. Али, „голубарник“ стаде да се дрмуса, скаче, прави произвољне акробације, што беше знак да отказују команде за одржавање попречне равнотеже. Услед тога летилица поче да се окреће и нагиње на леву страну. Видевши то Маркићевић је угасио мотор како се при удару о тле не би запалили. На питање Жиродоа: шта се збива? Маркићевић му је само дао знак руком испод грла „а ла Робеспјер“ да су изгубљени. При падању и удару о тле Маркићевић није губио свест; чак неко време није ни болове осећао. Сметао му је само бензин који му је из резервоара цурео и цурео низ леђа. Не могаше, међутим, да се помери из олупине. Брзо је, срећом, већ дотрчало неколико српских војника. На Маркићевићево питање: шта је са извиђачем? Они одговорише: боље му је него теби. Та процена се показа тачном. Услед повреда задобијених од ударца митраљеза у грудни кош Жиродо је издахнуо два сата касније; али беше још у животу када је примао високо српско одликовање из руку Престолонаследника Александра, који је похитао ка месту пада у пратњи команданта Прве армије војводе Живојина Мишића.

Но, сва је армија видела њихов пад. И да не беху погођени. И да не ступише, чак, у борбу. Квар апарата очит; као и да се оно што је по мерилима западног фронта већ застарело штедро шаље на солунски.

Још су се памтили први транспорти српских трупа на тек успостављени Солунски фронт. Стизали су наиме, већ од 6. априла 1916. године, а за њима и савезнички; те отпочеше прве борбе. Аустро-Немци и Бугари који до тада нису придавали значаја том јужном фронту, као да увидеше да су погрешили што без великих жртава не уђоше у Солун 1915 ; те њихова жестока офанзива отпоче првих дана августа 1916, али већ половином тог истог месеца беше заустављена. Уследила је контраофанзива, Горничевска битка, која ће потрајати од 12. септембра до 4. октобра 1916.

„Авијатика наше војске,“ кликће Сава Микић, „била је од непроцењиве користи. Наши су авијатичари бомбардовали непријатељске трупе, вршили коректуру артиљеријске ватре, митраљирали ровове и трупе у одступању а извиђањем доносили нашој команди драгоцене податке о кретању непријатеља. Летело се преко целог дана. Сваки авијатичар је летео по два, три па и четири пута дневно. Непријатељски заробљеници изјављиваху да је дејство наше авијатике деструктивно утицало на морал њихових трупа.“

Реч „наша“ код Саве Микића је претерана, будући да српска авијатика у нормалном смислу речи тада није постојала. Осим снабдевања и командовање беше француско. Ескадриле су биле мешовите, често и посаде.

„Из материјалних и техничких разлога,“ пише на другом месту Сава Микић, „било је немогуће створити чисто српске ескадриле, стога је решено да сво расположиво летачко особље ступи у француске ескадриле одређене за службу у српској војсци. За шефа српске авијатике постављен је мајор Роже Витра, који је раније био командант француске аеропланске ескадриле у Србији.“ Током 1914-1915. године. Али, тада је Србија имала своју авијатику, као и сопствени санитет. По доласку српске војске на солунски фронт образовано је, вели Сава Микић, пет француско-српских ескадрила, међу којима је била и једна њепорска – ескадрила српске Врховне команде.

Она је, међутим, основана тек 3. децембра 1916. године, а располагала је са три апарата типа „Њепор“, отуда јој и назив. Беше под командом капетана Бранка Вукосављевића. Имала је хангаре и свој аеродром у Вертекопу. Све то подсећа и на поступке са српским војним санитетом. Оно што болница у Драгоманцима беше за српски војни санитет то је за српску авијатику била доцније легендарна Њепорска ескадрила.[26]

Отуда се Сава Микић с муком испетљава из сопствене терминологије пишући „Историју југословенског ваздухопловства“ деценију после Великог рата, занет југословенством и тек скованим француско-српским ратним пријатељством. Доктор у свом дневнику све то види трезвеније. И за њега су у борбеном моралу Срби предњачили како доле тако и горе, како на тлу тако у ваздуху, јасно увиђајући током контраофанзиве своју предност.

Крајем контраофанзиве непријатељ је, каже Сава Микић, био потучен а у његовој војсци владало је расуло. Ипак ово није искоришћено, вели он, напредовање је стало иако је могло да се успешно настави. Надлежни, међутим, одлучише да се више не сме ширити фронт, за који се није имало довољно трупа и резерви.

И код Саве Микића у потоњим редовима промичу прамичци сумње; ни он није сасвим убеђен да се морало стати. Осим тога, ко беху – надлежни? За доктора – Французи, ђенералисим Сарај. И не само за њега, већ и за сваког српског борца. Стали смо? Како је могуће да смо стали? У то је требало поверовати, помирити се, и сачекати боље дане.

9.12.1916.: Са фронта се не чују добри гласови. Нашим војницима у рову досадило је ово жилављење од стране наших савезника Француза. Битољ је толико неосигуран, јер га бомбардују непрекидно и с успесима, да је наређено нашим војним и грађанским властима да се повуку а војсци да не врши но само одбија напад. Уз то трупе под командом генерала (име тог, очито француског заповедника је нечитко) уместо да заузму положаје нису учиниле ништа.

Услед тога појавило се предавање наших војника у мањим групама. Разлог није кукавичлук него тешка малаксалост која је наступила код иначе добрих војника који су у последњим борбама показали и пожртвовање и послушност, али од којих се тражило више од натчовечанског напора, а то нико не може да да! Особито после одлуке „надлежних“ да се гоњење већ разбијеног непријатеља обустави, што писац дневника можда оклева да изговори сматрајући да је то само по себи јасно.

По докторовим мерилима српски борац не беше опорављен како ваља ни пре успешне контраофанзиве; те очекиваше да ствари постану горе. Осим тога, ако се и застало то није учињено како ваља. Непријатељу су препуштени висови и повољни, заклоњени положаји одакле је могао тући артиљеријом по српским рововима баш лагодно Што, на свој начин, признаје и Сава Микић, када истиче значај српске авијатике у откривању добро замаскираних непријатељских положаја. Но, током јесени, зиме, пролећа 1916-1917. небом ће загосподарити – непријатељ. Раније предности више није било. Један изгледан фронт постаде забатаљен и посрнуо.

Преко нас лете читаве ескадриле. Но, од како су у Вертекопу направиле русвај постављена је пољска артиљерија да их туче!? И сада морамо стрепети и од наших.

Ни противавионску артиљерију нема тај запуштени фронт.

Пре неки дан ударио је упаљач по сред Црвеног Крста; срећом се нико није десио иначе би било несреће.

21.03.: Посетили смо реконвалесцентно одељење (у Водени) ту затекосмо све Енглескиње и Мишу на чају. Али, чим поседасмо јавише да топови већ пуцају на 16 непријатељских аероплана. Наравно, о чају више ни говора; све се то разбежало по јаругама. Иако је артиљерија тукла и тукла ипак су аероплани успели да баце неколико бомби на енглеску болницу у Вертекопу.

24.03.: Наш авијатичар Милетић је 21 или 22 марта оборио непријатељски аероплан.

По Сави Микићу тачан датум је 20. март.

Миодраг Милетић беше тек крајем 1916. дошао на солунски фронт; но, убрзо је имао преко 28 стратегијских извиђања. Летео је до Скопља, Велеса, Градског, Дренова... У сукобу с противничким авионом Милетићу се митраљез закочио већ после 15 метака, али њега то није збунило. Пратећи противника на кратком одстојању хладнокрвно је оправио митраљез, те је противничка летилица убрзо почела да пада обавијена густим димом. Силно је то одјекнуло међу српским борцима, који су у припадницима авијатике видели некадашње мегданџије.

1.04. Велика Субота. Тек што смо се дигли. Немачки аероплан који је пошао на Вертекоп али је враћен нашом артиљеријом избацио је 4 бомбе над Костурјаном. Убијен 1 биво. Око 14 часова појавио се један немачки аероплан који је крстарио над нашом болницом иако су на њега пуцали. Потом је отишао ка Вертекопу и Водени. Задао нам је доста зорта док је око нас облетао. Бадава непријатна је то ствар.

17.04. Јутрос смо пошли за Водену до зубне станице. Нисмо одмакли ни километар кад зачусмо брујање аероплана позади нас. На путу енглески аутобус. Стадоше. Енглези са рукама пред очима заклањајући се од сунца гледају на небо. Најзад се и ми осврнусмо. 5 немачких аероплана прелетеше изнад наших глава у групи. Наши су их непрекидно гађали али су погоци били рђави. Не прође ни 5-6 минута кад зачусмо митраљеску борбу и немачке аероплане како се враћају. У Вертекопу чусмо да су бацили 4 бомбе а у Водени 20. Наша два Непера пала у пољу. Један је пробијен кроз мотор а други се покварио. Да ли су Немци имали губитака не зна се; али сумњам. Свуда је због аероплана јака паника, и код нас и код осталих. Др Милатовић у Вертекопу већ сасвим изгубљен толико досађују. И збиља је веома тешко, нарочито када имамо хитне рањенике, јер њих немамо где да склонимо.

О бомбардовањима села, болница, завојишта, а не само борбених линија, говори доктор и у стручном делу својих забележака.

Милован Глигић, каплар болничар на Првом Завојишту Шумадијске дивизије, примљен 7.01.1917. Рањен аеропланском бомбом 6.01.1917 око 11 часова.

Превијен истог дана у Завојишту... Према докторовом краћем опису по глави и телу нађено је око 50, ипак, незнатних повреда, али лева бутна кост беше пребијена комадом гвожђа, који је извађен с комадом смрскане кости величине ораха. Прелома је било на три места; уз опис је и докторов цртеж. Два дана по повређивању видно погоршање. Телесна температура преко 39 степени Целзијусових. Локално развој отока. При просецању тог отока изишло доста смрдљивог гаса. 8.01.1917. године у 24 часа рањеник је издахнуо.

Божана Танасијевић, 8 година. Рањена 6.01.1917 бомбом из аероплана. Повреда бутине, оба кука, с преломом ноге у доњој трећини десне доколенице, повреда меких делова десне руке испод зглоба. Површна повреда грудног коша. Гипс на цеваницу. На очев захтев отпуштена. Даље превијање у Суботском.“

О бомбардовањима Вертекопа и Водене постоје експертизе др Арчибалда Рајса и посебан његов чланак. Рајс је на тражење Штаба Прве српске армије сачинио „Извештај о бомбардовању Енглеске Болнице бр. 37 од стране непријатељских авиона, 12 марта 1917. године“ а на тражење српске Врховне команде „Извештај о бомбардовању града Водене, 30 априла 1917. године“; док у чланку „Последње бугарско-немачке повреде закона човечности“ даје сажете осврте на оба та догађаја, указујући да „још изодавна Централне силе не поштују свету ознаку Црвеног Крста“; да „још од почетка рата бомбардују болнице отворено и слободно“, и да се „више и не може сумњати у праве циљеве њихових бомбардовања...“[27]

Тако је, пише Рајс, ескадрила немачких авиона дошла да бомбардује прво железничку станицу Вертекоп али су се потом неки авиони одвојили да би бацали бомбе на енглеске и француске болнице удаљене од те железничке станице 2 километара.

Само, зашто су Срби, а не Енглези или Французи захтевали о свему томе „чист и јасан суд“? Зато што беше реч о француским и енглеским армијским болницама али за српске рањенике.

Ево Рајсових закључака:

„1. Бомбардовање железничке станице у Вертекопу апсолутно је различито од бомбардовања болиница које су од станице удаљене бар два километара.

2. Бомбардовање болница извршила су четири авиона који су се одвојили од ескадриле која је надлетала железничку станицу.

3. Авијатичари су бацали на болнице скупину од по 5 до 6 бомби истовремено али пошто су се претходно уверили о месту пада бацањем пробне бомбе.“

Беху то претече тепих-бомби.

4. Бачене бомбе нису биле велике, за разарање чврстих, отпорних објеката, него мале, за уништавање живе силе. Да је циљ напада био воз непријатељ се не би служио малим него великим бомбама.

5. Раздаљине између бомбардованих места и железничке пруге су и сувише велике да би се могле приписати грешкама у бацању. Ваздух је био миран у моменту напада, што се јасно види из велике близине рупа које су направиле бомбе бацане заједно, и истовремено.

6. Авијатичари су знали да се налазе над болницама, јер су оне опкољене ознакама Црвеног Крста које се потпуно јасно виде голим оком са 3.000 метара висине. Верификовао сам тај факт летећи на истој тој висини изнад гађаних болница.“

Рајс, затим, додаје да му је познато да авиони бомбаши припадају „летећој ескадри“ која стоји под напоредном командом Главног Штаба у Берлину, која се шаље специјалним возом на разне фронтове. Њима пилотирају извежбани авијатичари, који никако не могу да греше, поготову када је време мирно. Циљ им је, нема сумње, била болница.

Жртве бомбардовања су: 4 погинула енглеска болничара и 2 медицинске сестре. Док у болници бр. 36., која је одмах до болнице бр. 37. од бомби су рањена три човека а један је погинуо.

Више људских жртава донело је бомбардовање Водене. Погинула су 3 српска војника и 14 грађана. Рањено је: 3 српска војника, 1 француски поручник – који је у тренуцима Рајсовог обиласка већ био на самрти, а потом је умро – 2 француска војника и 20 грађана, а међу њима 6 људи, 2 жене и 6 деце. Следи списак погинулих и рањених цивила, поименце.

Рајс, потом, узалудно тражи могуће војно-стратешке мотиве овог ваздушног напада, не налази их и закључује: „... да је бомбардовање Водене извршено без плана, једино с намером да се учини зло противнику, а без икаквог обзира према грађанима које штите права и закони рата...; да је то бомбардовање – акт вандализма, извршен у циљу застрашивања становништва, акт освете...“

Рајс подсећа да је и претходне 1916. године енглеска болница бр. 37. заштићена јасним и видљивим ознакама Црвеног Крста била намерно бомбардована и то у два маха; да је том приликом било људских жртава.

Приликом бомбардовања Вертекопа, истиче Рајс, запаљивим бомбама било је погођено складиште муниције али да су парчад која том приликом беху експлозијом одбачена била малобројна. Најдаље нађено на свега 500 метара од погођеног складишта.

„Факт да парчад нису одлетела даље неће ни мало да зачуди“ каже Рајс, „оне који су проучавали експлозиве.“ Да би се зрно избацило потребна је ђаура у којој је експлозивно пуњење; али, да би то пуњење могло да одбаци зрно ђаура мора да остане цела; а, она остаје цела ако је удвојена неком отпорном цеви, топовском, на пример. Ако те цеви нема ђаура се просто распрсне, а зрно пада без снаге, недалеко.

Мора да су ова проста факта артиљерци узалудно објашњавали доктору, који се није мирио с околношћу да је само стотинак метара од болнице складиште експлозива. Напослетку беше у праву. Јер, да су је непријатељски авиони бомбардовали и разорили, тешко да би га „извукао“ и Рајс. Где то постоји! Бранили би се Бугаро-Немци. Складиште муниције а уз болницу! Ми смо гађали складиште! А ви наредног пута изместите вас драгоцени санитет на прописану удаљеност!

Стиче се утисак, према забелешкама докторовим, да су бомбардовања Вертекопа и Водене, и Драгоманаца била учесталија него што би се помислило само на основу Рајсових експертиза. Али, Рајс је једва стизао да све обиђе и попише, и обради. Правила вештачења изискују брзину. И сведочења треба да су свежа колико и рупе од граната, колико и повреде рањених и погинулих. Тада им се највише верује, тада су за познаваоце непорецива. И, могуће је да су му српски војни штабови указали само на та два примера, типична, најсвежија.

Као могућа жртва доктор не беше вредан Рајсових обилазака, а ни болница у Драгоманцима. Не би доктор користио Рајсу ни као сведок, будући да су до њега допирале, ипак, гласине. Отуда се и поводом Вертекопа и Водене докторова пребројавања људских жртава не слажу с Рајсовим.

Ипак доктор је сведок и савременик онога што ће осам деценија касније бити називано „колатералном штетом“ – посредним, намерним душевним и телесним исцрпљивањем недужних. У поређењу с оном олујом аероплани су, по причињеним штетама, били шала; али то ће се испоставити тек касније, када све буде протутњало, па и крвави рат. Међутим, доктор увиђаше да је с каквим таквим законима ратовања, конвенцијама, кодексима, прећутним споразумима завршено заувек. Да никаквих ратних правила више неће бити, осим зверињих. Да је већ провереним начинима покоља додат још један, бомбардовање; да то остаје као баштина нараштајима, да усавршавају и када устреба правдају. Свеједно ко је покренуо, ко се баш први досетио. Као лекар беше се уверио да већ од 1914. године код противника људских обзира није било. Рањеници су злостављани и убијани без милости. Кајзеров Главни Штаб у Берлину само је додао: од сада – и из ваздуха. Цивили, рањеници – пусте приче... Рајс је још веровао у послератну, људску, правду; доктор, писац дневника, интимно није. Јер шта је попис материјалне штете, погинулих, рањених? Када постоји и оно осим тога: зујање, зврјање, додијавање, појављивање, ишчезавање, неизвесност и страх, страх и неизвесност, експлозије, потмуле, удаљене или заглушујуће, сасвим, сасвим блиске, када цивил више није цивил, а ни рањеник више рањеник упркос конвенцијама. У доба кад ноћна бомбардовања не беху уведена. Али митраљирања избегличких колона јесу; и већ су 1915. године била испробана у Србији. 1940. године биће их и у Француској. И можемо само да претпоставимо како би гласиле Рајсове експертизе после немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. на Цвети, или савезничког 16. априла 1944. на православни Васкрс. Или она током пролећа 1999.

Вертекоп и Водена то тек долази, али и Драгоманци, могао је мирне душе да попут видовњака доктор забележи у свом дневнику, али је, по свом лошем обичају, баш то сматрао јасним као дан, и сувишним.

Надежност против безнадежности

У свом дневнику доктор ће се, годину дана касније, с носталгијом присећати баш тих – бомбардовања.

4.03.1918. Пре годину дана када су аероплани на нас бацали бомбе били смо срећни и задовољни. Још нас није оставила нада у коначан успех. Славопојке нашим савезницима пуниле су ступце по листовима. Честитали су, пуни усхићења, пад царизма званично. Француска и Енглеска отимале су се о част ко је више допринео републиканском режиму, грдили су Николу Другог и називали га да је хтео да изда савез. Певајући славопојке Керенском, затим Троцком и Лењину уздали су се да ће Руси опет грунути у Мазурска језера као 1914. године када је требало спасавати Париз. А данас када стојимо пред свршеним фактом једне комплетне анархије у Русији, када смо се уверили да су Немци уз признату француско-енглеску сарадњу, успели да сруше Цара и зацаре најгоре елементе у Русији, и да помоћу њих заузму скоро сву европску Русију, вриште по новинама и кукају за јапанско-америчку сарадњу и улизују се Грцима не би ли их приволели да иду за њихов рачун на касапницу. Руске жртве одавно су заборавили, нас желе да се отресу, а ми у тој општој несрећи над несрећама правимо нереде и тучемо се по Скупштини на Крфу. Влада издаје демантије о тим догађајима, али наши војници који читају новинске демантије и званичне лажи, тумаче, ипак, догађаје у обрнутом смеру и не варају се. Како му драго, већ није добро ни то, ако се лажи потурају. Само што све то утиче на људе који су већ 24 месеца без одмора у рову. И ти се људи с правом питају: шта ли се то ради по позадини док они труну у рововима? Наши позвани изгледа да или не разумеју, или се оглушују о појаве које могу наступити у маси која мртва од умора, бриге и тешких потреса бди над сигурношћу господе ужирене и одморне; којој је до скандала и скупштинских и уличних.

Трећа тема докторових забележака: неизвесност и горчина, тражење смисла, надежност против безнадежности, опстанак. Попут тамног облака, незасите душевне хале, која малецна у почетку само брсти а потом распомамљена прождире простор на страницама дневника. Шта ли му је и то требало? А, опет, можда правих записа не би било да тиме што му, наводно, не треба не беше мучен и сколетен? Јер, већ 21.11.1916. године доктор записује:

Лане је било више интересантности – бежали смо, али смо имали некакву наду. Сад смо почели акцију (мисли на Горничевску битку, али фронт је већ тада, у новембру, безнадно замрзнут) која иде тако споро, и са толико много жртава, да смо је почели већ губити. Руска офанзива при свему је застала. Румунија која је огласила рат на свим фронтовима добија батине. Из Хинденбурговог интервјуа види се да им оглас румунски не само није задавао бриге, но да им је то, ето, олакшало снабдевање и евентуални упад у Русију преко Бесарабије а кроз румунску територију. Памет савезника још није достигла висину памети немачког подофицира. Тегљење и натезања с Антантом; мрцварење које је достигло оперетску висину и неће ме зачудити ако Лехару не падне на памет да напише оперету-водвиљ – Савезници на Балкану!

17.02.1917. Од куће нема вести већ подуже. Ово је да Бог сачува. Акција сумарена ма колико да је према пресбироу сузбијена с добрим успехом, ипак, омета колико толико редован саобраћај. Биће зло ако тако и даље устраје.

18.02. Скоро је 6 месеци а ничег важнијег на нашем фронту није било. Наше новине доносе лажне вести, нарочито о стварима које се односе на ратиште.

Тегљење и мрцварење.

За ово време Руси су збацили Цара, променили неколико влада; Талијани заробили по 10-12 хиљада Аустријанаца, дошли на 40 километара пред Љубљану, Трсту запретили и најзад добили таквих батина каквих у 100 последњих година нису. Сад када је дошла у питање Италија, Французи и Енглези шаљу војску и топове. Дрече Талијани у процепу, кукају за својих 100.000 људи и 2.500 топова. Ово је тачна вест јер је прошла кроз уста Лојда Џорџа у Паризу. Једва једном је признато да је мала Србија бранила капију на улазу у Оријент за рачун франко-енглеза и да је напуштена њиховом немарношћу. До сада су се Западне силе бориле против Немачке до последње капи Словенске крви, а сада када су Руси сломљени унутрашњим метежима, а Србија избачена они се присећају да се треба тући, и то добро тући јер Хинденбург не зна за марифетлуке но бије све по сред чела да глава пуца.

28.02. Дакле, у Армији чуо од војводе др Нешић да је дошло званично да је Јерусалим пао. Знам да ће бити опет честитања и банкета, ордења и авалисања.[28] Папа ће од радости правити нове планове и експлоатисаће Јерусалим и Христов гроб као мајдан за велико спасавајућу Католичку веру. Чак ће се можда и верни католици аустријски радовати тој победи и не би било никакво чудо да Њ. Апостолско Велич. Цар јерусалимски[29] у Бечу нареди службу божју у знак благодарности свевишњем што је хришћанска светиња пала у руке хришћанској војсци па да и Султана позове на банкет.

Солунски Јевреји а и остали правиће комбинације да обнове храм Господњи у Јерусалиму, а њихове хајере које су до сада јецале над водама вавилонским забрујаће од весеља и игре: полке, мазурке све до кокоњешта,[30] колико да се свима угоди.

Само ће Христос зајаукати: тешко мени моја паства иде! И закукаће за старим добрим временима када су га турски бајонети чували од побожне међусобне туче грчких калуђера и осталих православних и неправославних, староверних и нововерних, реформисаних и не реформисаних хришћана.

Кајзер као заступник божји на земљи лебдеће над јорганом у виду аероплана типа голуба, а уместо милости божје бацаће бомбе са загушљивим гасовима. Французи ће доказивати свету да је сиромах Христос био из једног предграђа париског арондисмана, јер се геније рађа само у Француској.[31] А, Руси ће се у почаст тога дана сетити да су Јевреји убили Христа и удариће у једно клање својих Јевреја да свет неће запамтити таквог чуда и покора...

Нама Србима безбожницима то ће бити свеједно и равно до и преко Косова држећи да је боља Жива Србија но мртав Јерусалим. Поп Минић ће ипак затражити концесију за сечу кедара ливанских и правиће буриће за препеченицу.

(Лик и дело Попа Минића оставили су трага и у ратном дневнику Милоша Требињца, Туцовићевог социјалисте, 1917. године официра – резервисте – Дринске дивизије. „Одете ли у нашу официрску задругу“ у Солуну „наћи ћете нешто мање нужно, као сапуна, четкица за зубе, калодонта. Нешто за јело, пиће, нарочито чоколаде, шећера, то је немогуће наћи. То су се постарали узети они од наших који су у овој вароши од пре годину дана. Махом виши официри и војни чиновници. Они су препродавци. Истина не задовољавају се малом зарадом. Живи им се на високој нози, а све је скупо – нешто што сте могли узети за време турског рата, 1912, за неколико гроша, сада се плаћа исто толико драхми – и на овај начин наши препродавци долазе до знатних сума... Веле да је највећи препродавац шећера Поп Минић. Он је прави гросиста. Не продаје мање од 500 килограма. Мантију је скинуо да му не би сметала у оваквом узвишеном послу, засноватом на дубокој хришћанској љубави и превеликом патриотизму. Веле да се он баш не радује скоријем уласку у Србију, јер се боји да му посао не би ишао тако добро као у Солуну.“)

И док ми, тако, будемо прослављали овај – огромни – успех у светском рату Хинденбург ће скројити план те ће нас на немачком фронту добро избубетати да ће нам пресести и кедри ливански и свете јерусалимске воде. За узврат: Офанзива која је била заказана за данас одложена је због великих сметова на планини. Кад има муниције онда су сметови криви, кад нема сметова онда се вуче муниција, и тако даље... Француска команда, француско ратовање.

25.04.: Код Француза на нашем левом крилу почела је јака канонада која је трајала цео дан и ноћ.

26.04.: Цео дан на нашем фронту канонада. Губици 30 мртвих и рањених. Од тога осам страдало од нашег топа који се распрснуо.

10.05.: Канонада је трајала до 2. маја, и тада је нашој страни понестало муниције. Резултат је био 600 губитака, међу којима трећина тешких. Војнички резултат на нашем фронту веома слаб. Од 2. маја канонада је престала јер ни Французи, ни Талијани а ни Енглези нису могли да се макну. Бугари под немачком командом остали су господари терена. Сада се поново довлачи муниција али се не чује канонада.

14.05.: Данас су кроз Водену прошле знатне грчке трупе, које према причању једне Францускиње, треба да смене Французе који иду за Египат. Колико у томе има истине не знам, али је вероватно да Французи једва чекају да се други туче место њих. Сава је чуо да је та смена по жељи Талијана који су због нерада Француза претрпели огромне губитке, око 1.500 људи приликом напада. Иако на целом фронту ствари не иду како треба ђенералисим Сара проводи медени месец а то не боде очи господи у Паризу јер код њих и сада једна женска сукња задаје веће бриге но вођење рата. (Лелеее, какав патријархалац, каква Србенда. Помишљамо?!) И док се ово дешава на солунском фронту у поробљеној Србији Немци и Бугари развлаче не само тековину но одводе и робље у Малу Азију.[32]

Ипак, Сарају више задаје бриге да ли ће отворити или затворити какав ресторан но ствар на фронту. Да Бог да да се варам! Наш војвода изгледа да је уочио нерад Француза јер штеди људе и само троши муницију. Не знам како ће све ово да се сврши, али сам потпуно убеђен да ће се савезници на крају крајева покарабасити... Румуни су директно преварени. Њих је православна Русија оставила на цедилу. Талијани који се поштено туку јасно виде француско извлачење барем на овом фронту. Битољ који је 6. новембра 1916. године пао у српске руке због француског нехата није осигуран, те су од некадашње лепе вароши остале само рушевине.“

О систематском разарању Битоља писао је у више наврата и др Арчибалд Рајс. Ево једног од најпотреснијих одломака:

„Бугаро-Немци су у последње време учинили још једно дивљаштво које је још и веће него бомбардовање болница: ноћу између 16. и 17. марта 1917. године гађали су небрањену варош Битољ зрнима са загушљивим гасовима! То је први пут да једна ратујућа страна етички спадне тако ниско. 62 особе су убијене гасовима, међу њима 23 жене и 31 дете. 61 жртва овог варварства, коме се ни имена не може наћи, још су у очајном стању.“

И Рајсу је после овога доста; диже руке и од трагања за мотивима оваквог злодела. Садисти-несадисти, бирократе-небирократе, превршило је. Томе имена нема.

„Ах, треба видети ту невину дечицу, отворених уста као да зову своје мајке у помоћ, згрчених удова, очију изврнутих од болова! И нека још после рата бугарски џелати претендују говорећи да је Македонија њихова. Показаћемо им фотографије те њихове браће и сестара које су побили на тако гнусан начин.

За такве злочине које они деле са својим господарима Немцима, нема извињења ни опроштаја. И још, 19. марта Бугаро-Немци поновише напад: 3 човека, 2 жене и 5 деце били су жртве њихових зрна са загушљивим гасовима.“[33] „И уместо,“ читамо из докторовог дневника, „да смо тога дана, када је Битољ ослобођен, грунули напред, јер смо били јачи, било бисмо барем до Прилепа а можда и даље. Но, ми стојимо у месту а Бугари нам се смеју. Не би ме ни мало зачудило ако после рата не осване Словенско-Немачки Савез а против Француза.

21.05.: Сада поново вучемо муницију. Настаће пуцњава а када испуцамо и то, седећемо поново у Драгоманцима, а Бугари ће нас питати: кога ште бидна ваш големи офанзив? Јер неће моћи доћи до уверења да се офанзива баш тако врши као што то ради висока памет Сарајева.

Ми Срби смо доста грешили. Заслужили смо казну, али зашто нас Бог казни да се удружимо са овом дегенерисаном француском расом? То није право, ипак смо бољи и бољу судбину смо заслужили. А непрестано се по новинама звецка сабљом, певају славопојке француским невидљивим или мало видљивим подвизима. Певају се чак и онда када се зна да то није истина.

Директно се лаже и све оно што треба да се односи на Немце пришива се Французима. Пре два три дана ударише у хвалу – француској авијатици?!

26.05.: Круже гласови о сепаратном миру између нас и Бугара. Енглези траже да то буде на основу уговора из 1912. године. Према томе, морали бисмо да уступимо све до Скопља. Не верујем, јер то би било страшно. Затим се говори о миру између Аустрије, Турске, Бугарске, нас, Румуније, Русије и Француске. У том случају остали би Енглези да се сами туку с Немцима. Ово је још невероватније.

18.02.1918.: За ова два месеца у Русији бољшевици који су на челу с Лењином најурили Керенског успели су да разбуцају земљу и да је на милост и немилост широм отворе немачкој најезди. Изгледа да су се војници и са једне и са друге стране овог нашег фронта заситили туче, али зато уколико је већи мир на фронту утолико више пуцају шамари по Скупштини на Крфу. И право је! Нека се боре песницама јер главама својим нису кадри много да учине. Изгубили су отаџбину, знају за јад и невољу у народу, па сад уместо да решавају паметно и озбиљно ствари које су исувише судбоносне за нашу земљу, они изазивају скандале. Данас у магацину нисмо могли купити ни брашна, ни шећера и уопште никаквих намирница. Као што се види сумаренска акција је – блеф! На западном фронту Немци јаким масама нападају на много тачака. Можда и неће успети да пробију фронт јер је по свој прилици и њима досадило ово беспрекидно крвопролиће, али зато гурају у Русију и терају оне обезглављене мужике по степама не дајући им да трену. Тераће их до Петрограда а можда и до Москве и Кијева, па кад их узјашу онда ће се неко ипак сетити да је Русија под баћушком била нешто, а да је сада гомила пијаних сурових животиња која иде да убија, пали и пљачка.

Пре неки дан био је овде у Драгоманцима грчки Краљ Александар. Прилично неинтелигентан тип с моноклом. Зачудо како те високе личности у младо доба оћораве али само на једно око. Мора да раде само са пола мозга.

Уопште, наша ствар никада није горе стајала но данас. Изгубили смо Русе и Румуне а једва да нас има 45.000 ефективних пушака. Ја, међутим, не губим наду. Јаче је село до хајдука, а цео културни свет од Немаца. Америка признаје да нема лађа за пренос, а све досадашње лажи о неуспеху сумаренског ратовања саме се по себи демантују. Британијо, владај морима! Вреди још само за мото и веселој оперети која чека на генијалног композитора. Либрето је већ написан у својој саркастичној верзији. Немац се сербез шета по финским водама, и по осталим морима, а Средоземље је још увек опасније за савезничку флоту него за Немце.

12.03.: Од како су Русе сломили, Немци се ни мало не устручавају да се покажу свесни своје војничке снаге. Смеју се америчкој помоћи и питају их којим начином мисле да дођу у Европу, пошто нису ни рибе ни птице. А наши савезници као да зачикавају Американце јер веле: изволите, ми вас чекамо. Само што додају да је од свих фронтова најјачи и најсигурнији солунски. А какав је тај фронт то тек знамо ми који смо на њему. Сад тек утврђују другу линију и појачавају је артиљеријом великог калибра. Наравно, то је тек почело да се ради од како је дошао прави војник ђен. Гијома, јер док је Сарај био он је трговао, женио се, правио концерте, фотографисао се...

На западном фронту наши пријатељи Енглези добили су жестоких батина. Немци тврде да су их 30.000 заробили и 600 топова.

Није најсигурније али је Париз бомбардован са даљине од 120 километара!? На париско предграђе пало је неколико метака калибра 24 сантиметара. Сумњиво је то артиљеријско бомбардовање са те даљине, пре је могуће да су то бацили плаћеници Немачке у самом Паризу. Чак сам вољан да верујем да има таквих плаћеника у самим надлештвима у сред Париза. Уосталом, то ће се разјаснити, јер мора да се разјасни.

И разјаснило се: био је то, ипак, немачки топ – „Дебела Берта“.

Како му драго, ствари нису најповољније. Тек ја ћу веровати до краја марта – јер то је крајњи рок „Визије“ др Станојевића, из 1915. године месеца јуна, по којој треба Вилхелм Други да умре у беди и рат да се сврши. Др Нешић ми се смеје и вели, најзад као сваки паметан и логичан човек, да су факта у која он верује много важнија но „Визије“ – али ја сам толико отупео од свих догађаја које сам преживео, да сам постао фаталиста.

Био сам данас у Вертекопу и рече ми Павловић, шеф железничке станице, да су се Французи прилично узмували. Не зна због чега, али кукају. Нема сумње да су им дошле лоше вести. Сада се види колико су Руси вредели у овом рату. Али док су се они тукли, Французи су им пљескали решени да из проливене руске крви на длану добију Елзас и Лотарингију. Сада, преварени у свом рацију, беру кожу на шиљак, јер нема више руске крви. Срби онеспособљени, Румуни исто тако, остадоше једино Енглези са „сигурним“ Талијанима. Американци много не хају, а Јапан далеко, чува своје интересе. Швабе, пак, у Русији од заробљених па ослобођених својих Немаца и Малоруса организовали војску на Кавказу и ушли у Кабул, у Авганистану, запретили Индији. Биланс: минус 95 за нас, а толико плус за Немце и Централне силе.

17.05.: Најзад су Енглези са Французима успели да зауставе Немце. До душе, Немци су успели да догурају до линије на којој су били 1916. године; за непун месец успели су да поврате све што су им савезници узели пре две године. Иако то није победа Немачке доказује да смо, да је било памети, Немце могли тући али док су Руси били у снази. Штедећи своју „плаву крв“ али на рачун Словена Французи су навукли на Русе револуционарну несрећу, а на себе целу немачку силу.

Ко другоме јаму копа... Или то, можда, писац дневника гаца по тмини?

Бавећи се кошмарним питањима – шта би било кад би било. Празнећи се? Гнев искаљујући ошамућен чекањем, неизвесношћу, скицом века? Остаје да га оспоравамо али и да му запљескамо, повремено.

И да се сагласимо да дневнички записи и томе служе; да се сопствена мука олакша. А и с др Виктором Франклом да се сложимо да је смисао, логос, дубљи и од логике?

Обрачунавајући се, истина гневно, с натпросечним и на далеко славним рацијом Француза, доктор се, у ствари, обрачунава и са разумом уопште; доказујући да ни спретнији, ни пространији не би доконао много дубље ако су средства, ако су циљеви таквог рација заплетени и подмукли. Својим у основи себичним ставом према Русима Французи на себе навлаче љуту немачку силу. Као што ће Немци добити натраг бољшевички хаос којим су инфицирали руско царство. Ствар је у смислу, а до смисла је тешко допирати без моралности. Чак и када је о ратним циљевима реч; при чему су немачки циљеви - искренији. Немац би то и то и – не преза. Француз би га заустави, али да успут и још којешта друго посвршава; напакости и да ојади још неког другог. А тај други му је – савезник. Чему то води?

За доктора је солунски фронт, одиста, копље уперено ка меком трбуху Средње Европе. А то се превиђа и потцењује. И да је Кајзерова ноћна мора. Биће, сазнаћемо, једном и Хитлерова.

Шта преостаје? У се и у своје кљусе. Дословно, метафизички још и више. Кукавних оних 45.000 пушака. Само, ко да поверује? У ту једину наду? Која се топи постепено. Само да и бораца не нестане. Јер, у питању је нешто више и од надања у повратак, и у свршетак рата. У питању је сав онај претходни смисао борбе, катастрофе и голготе; смисао жртве уткан дубоко у српски етнос. Тај смисао је, сада, на проби. На тај смисао се сада насрће... Не вели доктор баш дословце али испада... Отуд онако тешке речи спрам Француза. Отуд је ђенералисим Сарај не само пајац него и саучесник у разарању Битоља. Нема женидбе, удадбе, меденог месеца док траје рат. То је део неписаног српског херојског кодекса од вајкада. Сарај се Србима, дакле, руга. Схватају ли то Французи? Или не схватају? Или им је баш то један од тајних циљева? Ко би знао?

Надежност против безнадежности доктора доводи и до тога да самог себе сматра – фаталистом, истина, привременим. Чекаће да се „Визије“ остваре до датума. Слично лекару који на самом себи испробава штетна дејства опојне дроге. Испитиваће је до сасвим одређеног дана, све и да испитивана материја ствара зависност. Зна се да тек од фатализма фајде нема, или бајања, али – да испробамо.

У докторовим белешкама надежност против безнадежности је попут пулса. Откуцаји у предвидљивом, час успоренијем, час убрзанијем ритму. Ослушкује канонаду, припрема се за нове рањенике. Но, канонада је и знак – да се, дај Боже, најзад, кренуло у пробој. Стижу рањеници, али се фронт не помера. Чекање исцрпљује; и неизвесност; душевно и телесно. Све спорије је, запажа доктор, и зарастање ратних рана. Хируршки захвати постају све неизвеснији.

15.04.1917. За последња два дана нисам имао среће. Сва тројица које сам оперисао умрли су. Жао ми је и прва два, али нарочито последњег са преломима лобање. Био је добровољац, пешадијски поручник 13. пука, командир митраљеза. Звао се Милан Тушикан. Дошао је у сопорозном[34] стању, па иако смо одмах приступили операцији није се могао повратити.

Не беше тако у почетку, у оном славном српско-турском рату.[35]

Није речено одакле је, али ми се чини да је то син или рођак адвоката Тушикана у Сиску. Био је веома храбар и добар официр. Своје југословенске идеје подржавао је подвизима и радом на бојишту. Кад тако немам среће зажалим што сам лекар, изгубим сваку наду и поуздање у себе иако сам свестан да друкче није могло бити. Ова три дана, иначе, пљушти киша. Сви висови су под снегом. Данас је било топло и сунчано до 15 часова када поче да грми и пада град – наздравље нам!

И, потом, истог дана:

Руса више нема те савезници сада кличу славопојке Југословенима, Чехословацима, Американцима, Грцима па чак и Кинезима, али све то није искрено. Талијани и Југословени љубе се. Др Трумбић беседи по Риму, по Крфу, састаје се с нашима; иде један политички хаос из којег треба да се створи будућа слика Европе.

Грекоси заробили 2 батаљона Бугара и 4 топа а ми – 5 Бугара! Задовољан сам што бар немамо тешких рањеника јер како је почело око 22 марта, на Ускрс, да је потрајало, малте не би Драгомански хоџа имао право да ћемо се у 4 вагона, ми Срби, вратити кућама.

20.07.1918.: Аустријанци код Пијаве добили батине. Наши формирали албански одред. И одавде ка Другој Армији отишао батаљон људи који су се добровољно јавили. Више их се јавило но што је требало. Разлог за то лежи мање у патриотским мотивима, а више у изгледу освете и наде на лире које ће моћи добити од Арнаута. По неки вели: иду да узму опљачкане волове. Дај Боже да их нађу, узму и да се живи врате. Бугари и Турци љуте се узајамно. Изгледа, ако је већ веровати новинама, а оне подоста лажу, да је чак било битке у околини Једрена, дуж границе. Американци раде озбиљно и успели су да до сада пребаце 120.000 људи на западни фронт. Према досадашњем америчком успеху може се с поуздањем очекивати даљи развој њихове енергије.

А, потом, као да се у доктору буди нада; попут једне, па друге, треће искре.

Јер: рат се неће, а и не може, решити ни на једном другом фронту осим на овом који је пред Србима. Метафизика? Смисао? Самонадмашивање? Или, да васкрсења не бива без смрти?

20.07.1918.: Спрема се напад. Наши лекари који су добили боловања нису отишли у иностранство, а то већ нешто значи. Овамо долазе две француске дивизије и доста артиљерије, пољске и тешке. Има и неколико рововаца са загушљивим гасовима. Аероплани, који давно нису били, почели су да нас обилазе. Додуше само један, али и то је нешто.

4.08.: Данас су дошле две француске дивизије – 17. и 122. – и велики број топова; рововаца направљених за зрна од 73 килограма тежине. Железничка станица у Драгоманцима опасана је гвозденим зидом граната свих калибара. Сад, од како су француске трупе дошле, добили смо и контраавијонске топове. До сада их нисмо имали. Сербо је могао да се бије и без тога!

Иако још није напад већ има тешких рањеника. И опет, трбушне повреде долазе веома доцкан. Један такав рањеник допремљен 13 сати по рањавању није издржао операцију; други је умро 48 сати после операције, мада му је све време било добро, од слабости срчаног мишића. Не верујем да би се овај други спасао да је и раније оперисан, јер је опште одбрамбена снага нашег војника сведена на минимум.

9.08.: Спрема се велики напад на бугарске позиције. Довлачи се артиљерија, муниција исто тако; има већ неколико хиљада граната са загушљивим гасовима. При истовару тих граната десило се да је једна повређена а гас је почео да шишти на рупицу. Срећа те је танким млазом излазио. Војник који је то спазио узео је ту гранату и бацио је у резервоар воде за пуњење локомотива. Сад, да ли је гас престао да излази, тек опасност је отклоњена.

31.08. Најзад је све свршено с припремама. Чак се и француска болница са неколико хирурга наместила у нашу непосредну близину.

Доктора је већ захватило узбуђење. Да ли се тегљењу, мрцварењу, жилављењу примиче крај? Још само сочне српске псовке недостају...

Пробој фронта и повратак

1.09.1918.: око 5 часова изјутра отпоче паљба која се наставила и сутрадан. 2.09. Иако су рањеници у великим масама долазили, ипак, француска болница још није прорадила. Тек је била готова 3.09. по подне и примала је само Французе. Ми смо беспрекидно радили цео дан до дубоко у ноћ.

Што се примећује и по докторовом рукопису, начину на који води забелешке. Једва стиже. И то је, можда, правило: да се најмање бележи онда када је највише догађаја?

Било је већином лаких рањеника. Мало смо имали тешких, али доста прелома ноге. Повреда главе није било много али су махом биле тешке. Наши силно напредују. Узели 50 топова.

12.09.: Све до данас стижу добре вести. Наши су већ 3. септембра прешли брдо и од тада позиција за позицијом пада...

Наши су прешли брдо!!! Какав силан почетак реченице. Прегазили су реку Стикс, и сад су у свету живих.

Напредује се тако брзо да смо се изненадили и ми који смо у турском рату на то већ навикли. Рањеника има много мање од како гонимо непријатеља. Али је грешка што нису пребацили и нашу болницу, бар унеколико те да прими оне тешке. Иако смо способни за рад немамо могућности кретања; ни Врховна Команда ни министарство Здравља није предузело ништа да нас учини делимично покретним. За две године како ова болница постоји могло се много што шта учинити за њену мобилност.

14.09. Ми не долазимо од чуда к себи. Наши су пред Царевим селом, пред Кумановом, растерују непријатеља и робе им топове, возове, локомотиве, пуне магацине. Ако ово устраје, изгледа да ће се ускоро српски орао вити над Софијом, и весело ће кликтати над ћивотом Краља Милутина. Ко ће као Бог!

Ко ће, доиста? Другог објашњења нема.

Наши војници не знају за умор. Иако су раслабљени и морално и физички од недаћа домаћих, иако су без отаџбине њихова животна енергија савлађује све препоне. Без обзира, без одмора они јуре не чекајући да им се да храна и склониште. Знају само за једну мисао да су сваким својим кораком све ближе Србији, ближе својима...

Победа смисла над хаосом, али у души сваког појединца; као што ће већ током века бити разјашњено, мада се Срби при томе неће помињати, а ни солунски фронт. Али, тада, септембра 1918. године то беше – стварност; па, ко је видео, видео је.

„Живот, дакле, има смисао,“ написаће у лето 1977. године, у поговору за хрватско издање своје прве, иначе и најчувеније, књиге др Виктор Франкл, “Порука коју сам разумео у концентрационим, нацистичким, логорима а коју су, у међувремену потврдила психијатријска испитивања некадашњих ратних заробљеника следећа је: шансу да преживе имали су углавном они који су душевно били управљени ка будућности, ка неком задатку који у будућности треба да испуне, ка смислу који је требало да испуне у будућности, или ка некој вољеној особи која их је са љубављу чекала...“

Код доктора је то исто речено једноставније: још само оно брдо, а потом, нико као Бог! У души сваког тадашњег српског борца беше тако.

Ипак, тегљења су доктору тек предстојала, то јест, повратак; као да ону расправу о надежности и безнадежности још није окончао како ваља.

16.09.: Још ништа нема за полаз. Нашу болницу су толико претоварили разним санитетским материјалом да смо постали слагалиште. Ни 20 великих камиона неће бити довољно само за тај материјал.

Има ли већег сарказма! Није доктору до банкета, колајни, авалисања.

После подне се чуло да су синоћ дошли бугарски парламентарци тражећи мир под условом да у Бугарску уђу Енглези и Французи али никако Срби, Грци и Црнци. Надам се да наши савезници неће прихватити такав бугарски захтев.

Било би то директно негирање наших патњи и претрпљених болова за време њихове окупације; исто толико свирепо као када би се тражило да у Немачку не уђу Французи, него, на пример, Грци, па чак и ми.

Најзад је стигла депеша да се сви евакуишу и да се кренемо преко Битоља, Кавадараца на Штип, да се тамо организује болница.

А код Ђушева, ако је истина, Друга Армија разбила Бугаре. Тада се можемо надати да ће и Ћустендил пасти. Ово ће бити ударац преко очију Бугарима да ће га се сећати докле год живе. За непуних 14 дана слом Бугарске! Нико као Бог!

27.09.: Пуних 13 дана чекамо спаковани. Никог нема у Драгоманцима. А сваки дан наредбе да идемо у Куманово, па у Скопље и најзад – Врање, али нема вагона да нас превезу у Вертекоп. Наши су већ у Нишу а ми, армијска пољска болница, седимо равно 400 километара позади наше Армије.

„Наше Армије“?! На око ситан детаљ који, можда, говори да је некадашња Прва хируршка пољска болница Врховне команде постала болница Друге српске армије. Само – када?

Види се да не знамо да употребљавамо болнице ни ово мало што их имамо. За две године ни армијски ни санитетски врх није био у стању да прибави за армијску болницу бар 4 камиона који би служили за покрет. Наравно, сада када је болница 400 километара удаљена 3-4 камиона били би играчка са којом ништа не бисмо могли да учинимо.

Мени је толико досадно ово чекање да сам постао очајан. Не знам шта ћу затећи у Нишу и у колико ћу наћи своје ствари. Јер од тога зависи будућност моје деце. Ако је све пропало онда ће бити потеже. Ова несигурност ме убија; а изгледа да збиља ни моје здравље није најисправније јер сам сада у последњој атаки маларије, између 17. и 20. септембра толико ослабио да не могу да дођем к себи. Изгледа да ми ни срце није исправно. Забранили су ми каву и дуван, и сада сам потпун апстинента; а како ми ни црева нису Бог зна како исправна, биће ми забрањено и да једем.

Доктор није оставио податак када је, као и многи српски борци, прележао маларију: болест која се доцније одликује повременим нападима – атакама. Симптоматологија ових напада је врло слична маларији, само је код атака нешто блажа. Погодују јој стресни фактори: јачи телесни напор, излагање хладноћи, рањавање. У стручном делу докторових бележака има таквих примера; рањавање потом хируршка интервенција па маларична атака. Код писца дневника атака као да беше тада, у Драгоманцима, очајем подстакнута; ишчекивањем; бригама које су, све до тада, биле одлагане:

Сирота моја деца и жена! Иако сам се трудио да им уштедом осигурам будућност изгледа да од свега тога неће бити ништа у случају ако је у Нишу све пропало. Зато највише и желим да се што пре кренемо кући те да видим на чему сам, а после ако хоће можемо поново ратовати.

Потпуковнику Панти Драшкићу, чији су „Мемоари“ већ поменути, Престолонаследниково писмо са добрим жељама за што скоријим оздрављењем, беше у Скочивир, некако у то доба, донео коњички поручник Јосиф Протић, иначе, Драшкићев рођак. Датум писма је: 11. септембар 1918. А место: Драгоманци! Што указује на могућност и овог кратког дијалога:

Доктор, писац дневника: (Престолонаследнику): Височанство, да ли би се, ипак, могло нешто учинити за покрет ове хируршке пољске болнице, која, познато Вам је, припада нашој Другој Армији?

Престолонаследник: Господине пуковниче, бојим се да то, за сада, није могуће. Упркос одличној ситуацији насталој благодарећи искључиво јунаштву наше војске и брзини њених покрета. Обећавам да ћу се заложити код нашег главног савезника, код Француза. Скренућу пажњу на неприродност положаја у којој се већ исувише удаљена од фронта налази једна од наших армијских болница. Најбоља, најспремнија. Стрпимо се, господине пуковниче. Још не дајемо Бугарима да се зауставе, за 10 дана буде ли среће, ето нас у Софији...!

Маларична атака која је, потом, сустигла доктора између 17. и 20. септембра сведочи да се и та нада, поткрепљена силним оним телеграмима, изјаловила.

29.09.: Ни данас ништа није учињено за покрет. Радознао сам да ли ћемо одавде кренути без велике мотке. Пошта не иде одавде, телефонских веза нема, ни телеграфских...

А ни – солунског фронта.

4.10.: Најзад смо кренули за Битољ...

12.10.: Лепи мој Битољ из 1912. сада је у рушевинама. Читави квартови лепих, засебних кућа сада су рушевине и згаришта. Французи су могли с Талијанима да нам уштеде ту штету да су били мало агилнији. Али, тада је Сарај имао прву бригу да у Битољу прави банкете... Овде је, иначе, такав вашар и тако је нечисто, да још из далека човек осећа смрад на поган. Свуда без разлике. У рушевинама касарне спавају заробљени Бугари, а врше нужду ту одмах до својих лежајева. Иако има и цркнутих животиња међу зидинама ипак никоме не пада на памет да их уклони. И код Талијана није боље. И мада се власти спотичу о брегове погани никоме не пада на ум да то почисти. Стога сам био код доктора Васића дивизијара и скренуо му пажњу на те недостатке, јер ће се појавити зараза. Обећао је да ће одмах све учинити код Француза и Талијана, да се стање побољша...

13.10.: Чудновати су ови наши савезници. Бугари који су нам својим уласком причинили толике пакости, и који су се на милост и немилост предали, данас код наших савезника уживају толике симпатије да је већ одвратно. Тако се виђају француски официри где са бугарскима јашу и праве излете. Према нама савезници нису никада били тако љубазни изузимајући само кад су позивани на ручак или кад су чак и по неколико дана бивали и набијали нам огњиште.

16.10.: После подне сам лежао у постељи због пролива и грознице а око 14 часова чујем вику на француском и затим неку причу коју нисам разумео. Француски телефониста, па телеграфиста, па радиотелеграфиста сваки је трчао с вестима да је рат завршен! Да је капитулација и – Сербо добро. И одиста вест је ускоро потврђена. Капитулирале су Аустрија и Турска. А у Берлину буна. Талијанске и енглеске трупе иду у Бугарску. Београд заузет. Ушла француска коњица а наши прешли у Срем...

20.10.: Јутрос нам је дошла телеграфска вест у Команду места да су Банат, Бачка, Срем, Босна и Ерцеговина са Далмацијом објавили јединство краљевине под именом Велике Србије. У Битољу грува музика, честитање између савезника. Официри од радости грувају по шест метака из револвера. Бугари гледају, ћуте, уједају се.

22.10.: Сада је остала само Немачка на бојном пољу да се туче за частан мир. Талијани гурају јер је пред њима само војска која је пошла кући и која неће да се бије пошто се Аустрија распала. Бугари праве љубазне очи савезницима.

25.10.: Ми не мичемо одавде. Нити нам шаљу превоз нити се наша Команда око тога брине. Да сам знао узео бих осуство да одем до Ниша и видим шта је и како је, овако седим ни за шта. Бар да смо до Скопља па опет нешто. Овде све мање трупа. Талијани одоше за Цариград и Пловдив.

27.10.: Ручао сам код владике Варнаве. Ту сам чуо да су Дебарлије Арнаути из Малог Дебра ударили на нека наша села и да пљачкају. Душан Васић је отишао тамо и морали смо да позовемо један пук из Србије мада у близини стоји читава француска дивизија. Када је упитан њен командант што не спречи упаде Арнаута, договорио је да нема наређења за то.

Као што се види наши савезници терају опет стару тактику – чекају наређење. Међутим, то је прост изговор а у исто време и одговор на наше непристајање да они у Србији заповедају како хоће, као што су радили у Солуну и на Халкидику. Пошто нисмо пристали да нам други у земљи господари, то сад они сматрају да нису дужни да спречавају упаде Арнаута, који су наоружани од Талијана... Једва чекам да нам се торњају из земље.

Камиона смо добили 9, још треба 11 да дође па да се откачимо Битоља. И Французи малтретирају јер су по уговору дужни да нам дају средства за транспорт пошто су и за нас одвојена себи присвојили.

28.10.: Данас је донесен глас да је најзад Кајзер абдицирао као и његов син. У Берлину бољшевизам у највећем јеку, рецепт којега су Немци у своје време преко агената Лењина-Троцког преписали Русији пренесен је у Немачку. И сада Немачка исто тако пати од бољшевизма с том разликом што ће у Немачкој испасти све можда без велике крви и упропашћавања имовине.

Баварска република! Само Карло Аустријски демантује да је абдицирао. Но, њему није ни потребе.

Ни Руси ни Аустријанци нису нам били пријатељи. Ето сад су дошли испод нас – пропали су, а ми смо се опет у име Бога подигли.

Начелник санитета Врховне Команде јавио да шаље 100 запрежних кола за пренос наше и још две хируршке пољске болнице. Из тога изгледа да ће се у Скопљу расформирати. То није рђаво бар се зна сада ко води рачуна.

29.10.: Дошла вест да је Немачка примила услове примирја и да је Кајзер абдицирао. Чак се проноси вест да су Кајзер и наследник извршили самоубиство. Ја у то не верујем. Они који се играју туђим животима не дају лако свој. У Битољу поводом тога – весеље. Пуца се на све стране. Лете сигналне ракете, беле, црвене, зелене. Изгледа врло лепо. Француска војна музика свира неки дивљачки марш, а народ виче: ура! ура! Пуцају пушке. Револвери. Да Бог да неког не ране, не убију. Цео свет пошашавео. Уосталом, није ни чудо, после толиких мука видети крај овом рату.

Наши војници се радују, али веома дискретно, јер за њих сада долази нова мука виђења свега онога што је пропало и сазнања колико је незнанога јада и чемера настануло за ове 4 године. Ова генерација изгледа да је изгубила свој смех заувек. Само ако тај смех нађе наша младеж онда ће бити све у реду.

6.11.:Најзад смо стигли у Скопље али нам још сва болница није пребачена. Овде смо у кући. Добили смо наредбу да идемо у Ниш да организујемо Мирнодопску Санитетску војну болницу. Кад ли ће то бити не знам. Све зависи од транспорта.

Овде сам приметио да свет од како су Бугари били ове три године много бугарски говори. Ово ми даје наде да ће после годину дана опет проговорити најчистијим српским језиком. Наши су у Сарајеву, Суботици, улазе преко Ерцеговине у Далмацију а ту се већ налазе Талијани који иду у Ријеку, Задар и друге приморске области. Наш алпски одред заузео Тирану, Елбасан, Скадар у исто време кад су Талијани вратили две дивизије у инат Франше Депереа.

Најдроњавија војска на свету!

Французи или Талијани? Није баш јасно.

8.11.: Данас 7 камиона пошло за Ниш, али само до Куманова, па одатле другим камионима даље. Пут је страшан. Како нас извештавају то је погибија на путу. Камиони се заглављују и једва да за 4 дана стигну. Како ћемо се пребацити ни сам не знам, а овако је већ одвратно. Нити ишта радимо нити се мичемо одавде. Изгледа да су сви путеви пропали а заробљеници чуче и ништа не раде – веле нема ко да их чува. Ово је брука. Французи су још гори од нас у погледу уређења, аљкави, незналице, ленштине...

Према Суботићевом причању из болница и београдских и нишких све је однесено, све разрушено. Тако да сада ништа нећемо моћи учинити без ово мало наших инструмената.

9.11.: Снег пада! Лапавица ужасна а путеви све гори. Када ћемо отићи до Ниша и сам се чудим.

11.11.: Данас је 25 година од како сам се оженио. Тада нисам могао ни замислити да ћу овај дан провести сам у Скопљу, без деце ево већ 7 година.

16.11.: Још никако пут није готов а киша непрекидно пада. У Скопљу пуно избеглица, али камиони не примају приватан превоз. Мука жива на све стране.

Скопље су Бугари успели знатно да побугаре и када би се правио плебисцит ко зна шта би испало. Но, многи су се и у Нишу изјаснили за Бугаре. Ако је веровати гласовима има око 100 породица искомпромитованих. И овде, у Скопљу има доста шпијуна а доста и Бугара који под видом да су Македонци протестују што их Срби узимају у војску, желећи тим ваљда да створе питање о народности македонској те да дођу тим начином до аутономне државе, а већ после ће лако ићи с присаједињењем Бугарској.

У длаку исто, тада, вели и др Арчибалд Рајс.

17.11. Најчудноватије вести круже. Тако Степа Степановић треба да је именован за губернатора у Сарајеву и да се тамо налази. И док је он у Сарајеву дотле изгледа да југословенска троимена држава виси о концу. Хрвати с Трумбићем на челу траже да буду у заједници али само под видом републике. Ма, Трумбић је мени изгледао сумњив кад сам га први пут видео. Сад би хтели Хрвати да изигравају културне мисионаре у Србији! И најбоље би било да су засебни; па нека се носе с Талијанима, а већ ми ћемо се и без њих проћи боље но са њима. Чак се чује да су ставили ултиматум са роком од три дана у којем времену имамо да се определимо, или за њих, република, или без њих. У Црној Гори, тако се чује, Скупштина изгласала савез са Србијом, и доставила Његошима (то јест, владарској кући Петровића) да хич на долазе у Црну Гору. Како се види иде један југословенски дундаћ[36] и пре него што се држава установила.

Јуче је Врховна Команда питала: где сам? Као да до сада није знала?

У Нишу, кажу, тешко за снабдевање. Овде је др Ђ. Николић дошао из Рима.

Намучио се материјално али је зато живео три године у културноме центру.

Креће за Београд али не зна како ће пошто су путеви покварени.

Митрополит Дионисије дошао такође. Похитао човек да види своју бедну паству коју је напустио у најтежим данима, издајући је као Јуда Христа. Сасвим је могао остати на Крфу или у Паризу па отићи у какав манастир. Нико не би ни приметио.

Тиме се скоро па завршавају праве дневничке забелешке докторове. Последњи датум је 20. новембар 1918. године, када кратко констатује да југословенске ствари, као, иду боље; да су се наши повукли из Фијуме, то јест, Ријеке. А потом му се указала прилика да, најзад, напусти Скопље, и да похита у Ниш; да види, затекне ако је још чега било и преостало да се тамо обилази и поправља...

Преткумановски интелектуалац

Смисао за пропорције испољен у цртежу испољиће се код доктора и у његовим дневничким записима. Високо моралном, правом старешинском чину Престолонаследника Александра доктор противставља презрења достојно понашање митрополита Дионисија. А, др Ђ. Николић[37] који се из Рима враћа кукајући, супротност је самом писцу дневника.

Даље од помињања доктор не иде, нити расправља. Ни да је Престолонаследник често долазио у Драгоманце, рањенике по именима памтио и ословљавао.

(У дневнику је забележио само један Престолонаследников долазак: 20.04.1917.: Синоћ дошао у Драгоманце Престолонаследник, а јутрос је на фронту Друге Армије.)

Нема у доктора, рекло би се, безграничне вере у човека. Сваки појединац је несавршен. Поступци заслужују покуду или хвалу, и у томе је сва прича. Самонадмашивања има или нема.

Осим ове етичке равнотеже у погледу целине забележака постоје, успут још, други, крупнији или ситнији етички вредносни судови. Тако 18.03.1917. писац дневника бележи како је са др Милошем Ђ. Поповићем ишао до Команде Треће Армије, јер је ђенерал Васић послао по њих аутомобил. Беше у питању зуб да се испуни. И тако због ђенераловог једног зуба утрошено је око 50 литара бензина. А, при томе је писац дневника са ђенералом Васићем, био близак. Истога дана, 18.03.1917., бележи да је ђенерал Васић предао (Прву) Армију војводи Мишићу, да Трећа Армија више и не постоји, јер смо се, каже доктор: …толико скупили у људству. Шта ће бити с Васићем не знам. Чују се гласови да ће доћи за Министра Војног?

Да је писац Французи би доктора сврстали у – моралисте; иако може да изгледа да је његова склоност ка изрицању етичких вредносних судова потицала из професије. Положио је, зар не, Хипократову заклетву? Лекара мора дичити и – моралност.

Знамо и за речи дивљења које је за српске лекаре у Великом рату исказивао др Арчибалд Рајс, истичући да су по једва подношљивим условима радили без предаха, и гинули, од противничке артиљерије, бајонета, и тифуса.

Изгледа да би се писцу дневника др Арчибалд Рајс дивио и преко тога, сматрајући га преткумановским српским интелектуалцем.

Ипак, те две моралности, докторова и Рајсова, беху унеколико различите. Рајс је кантовац. Дужност изнад свега. То је код Рајса. Дужност Срба била је да бране отаџбину. И Срби су је бранили, поштујући моралне законе рата; јер и правила ратовања морају да се потчињавају етичким. То Рајс види те су за њега Срби народ над народима. Дужност одбране отаџбине за Рајса је потом критеријум разврставања и самих Срба – јер има и оваквих и онаквих – од професије до професије, од појединца до појединца. Морални захтеви спрам оних на положају увек су већи. Тим аршином одмерава Рајс и Николу Пашића родитеља. Уместо на војиште Пашић сина склања у Париз. Уместо да је у рову, синчић се у Паризу жестоко коцка. Још је на Крфу својим аутомобилом неколицину српских војника погазио. Српских јунака, каже дословно Рајс. Што си образованији словеснији си (требало би). Што си на вишем положају и твоје осећање дужности мора да је снажније, и спремност на подношење најтежих жртви.

Референтни Рајсов лик је српски борац, српски војник, безимени српски родољуб, српски сељак, који подноси и оно што се сматра натчовечанским. А између преткумановског српског интелектуалца и референтног лика Рајс ставља знак једнакости.

Опису преткумановског интелектуалца, у књизи, тестаменту, „Чујте Срби“, у многоме је помогло и оцрњивање оног другог супротног лика. Потоњег живописаху они који су се током Великог рата извлачили, склањали, успут некритички примајући туђе обичаје, туђа гледања; а који нагрнуше да се отимају о новац и положаје после рата. Сујетан, грабљив и хедоничан сој, однарођен, бесловесан.

Први, нажалост, листом изгибоше почев од славне оне Кумановске битке. Отуд синтагма. Пре Куманова беше их више, много више од потоњих.

Тешко је оспоравати утисак да шкарт преовлада после рата. И Франкл вели: у срцу знамо, најбољи од нас нису се вратили. Но, за Рајса је ишчезавање првих уз умножавање ових других један од знакова, па и крупнијих разлога будућег српског суноврата.

Једно од најјачих а истовремено и најтањих места у већ поменутој Рајсовој књизи јесте питање религиозности Срба. Рајс се, поводом тога, колебао, бацајући погледе час ка слабо образованим, једва писменим српским свештеницима, али жестоким родољубима, час ка празним храмовима. Једва да се у цркви затекне по која старија жена; просечног српског верника тамо нема. Али тај исти просечни верник ретко пропусти да се не прекрсти и Бога не помене при каквом крупнијем догађају. Религиозност – да! Испетљава се Рајс, једва видљива, чудна; рекло би се, о нити виси. Изгубите ли и то, Срби, пропали сте! Тако Рајс.

Не беше Рајсу баш сасвим јасно одакле је и таква пристизала, и одржавала се? А пристизала је, барем то, као, знамо, из свега оног што је Вук Стефановић Караџић својим трудом, радом, генијем, одрицањима прикупио и сачувао; што се одржаваше до Вука усмено а после Вука из књига и читанки; или, на оба начина, пре Куманова. Свега у тој књижевности беше неопходног за спас душе, за ону вагу Архангела. И вертикалног устројства васељене и смисла, логоса, живљења али и смрти.

Као и за Хомерове тако је и за српске јунаке највећа врлина храброст, то је говорећи о српској јуначкој поезији запажао, средином деветнаестог века, пољски песник Адам Мицкијевич, у то ће се почетком наредног уверити и др Арчибалд Рајс. И да за разлику од Хомерових према побеђеним непријатељу српски јунаци поступају човечније. Мицкијевич па Рајс; потоњи, истина, поредећи Србе са Аустро-Мађарима и Бугаро-Немцима. И да је држање задате речи светиња. Лаж се презире. Да је вештачко сродство јаче од крвног...[38]

Током Великог рата Рајс је у Срба препознавао ту силну епску традицију, која је надмашивала пуко поимање дужности, потом етичку, а много мање – или сасвим интуитивно – ону која је стајала иза свега тога религиозну: православно хришћанску, која је говорила и сведочила о – логосу. Воде ове речи, знамо,

„поражавајућем“ закључку да је етно и национални идентитет Срба на православљу заснован, или да је, рецимо, тада био. Но, заобиђемо ли баш тај „поражавајући“ закључак доктор, писац дневника, постаје нам једва разумљив; па и Рајсова просрпска пристрасност, а и просечни тадашњи српски војник. Остаће нам неразумљиво и докторово до гнева испољено нестрпљење, поводом забатаљеног солунског фронта. Будући да је, као и сваки тадашњи српски борац, дубоко у себи осећао да пробој фронта није само војно-стратегијско па ни дословно-опипљиво, егзистенцијално питање национа српског, него и метафизичко. Да васкрсење даје смисао жртви.

Било како било, тек за Рајса би доктор био згодан пример; јер се кроз нехотични докторов аутопортрет наслућује све ово о чему беше. Уз то, по која докторова реченица само што не забруји десетерцем:

21.11. 1916.: Пре два дана добили смо једног рањеника – на њему је седамдесет рана – јер је на све стране изрешетан поред три тешке повреде које нас забрињавају.

О српском безбожништву, које је толико брига Рајсу задавало, проговориће доктор тек када буде дочуо да је свети град Јерусалим, после много векова доспео у руке хришћана. Срочиће, за ту прилику, интимни свој либрето за опоро шаљиву оперету, водвиљ, веселу игру с певањима, здравицама, богослужењем... Жива Србија насупрот мртвом Јерусалиму! Али и о томе шта је хришћанство баш тог трена, па ко разуме. И Бога помиње доктор само и само по древном српском протоколу, никад узалуд...

И, видимо га, писца дневника, како затаје пред чесмом поред пута; а коју подигоше Тимочани својим изгинулим саборцима за помен.

30.03.1917.: ...на путу видесмо лепу чесму коју је Тимочка дивизија подигла у спомен својих палим у борбама. Чесма има четири луле на све четири стране. Од тесаног је камена, а вода артерска...

Једва да данас разумемо древност и тог напора, и сва та значења. А реч је о истом духовном ткању као и ова смрт, о којој сведочи Јован Дучић:

„– А где је Милован?[39] – запита Регент. – Милован је синоћ умро, Височанство. Најпре је од других у бараци узео опроштај, и свима рекао збогом, говорећи да ће још те вечери променити светом. И то с таквом мирноћом, с таквом сигурношћу да су и лекари били изненађени. А када се са свима опростио, као да полази првим возом, који је на поласку и не чека, исто се тако мирно окренуо на леву страну и умро нечујно. – У овом пределу где је смрт на сваком месту, у свакој капи воде у сваком уздаху, смрт овако спокојна импресионирала је Регента. Тада ми рече: – Не знате како овакви сељаци спокојно пређу из живота у смрт ма на којем месту умирали. Као да је смрт једна обмана, предрасуда, интрига...“

Др Виктор Франкл, пак, пише да је својим начинима психотерапије – логотерапијом – имао успеха и код неизлечивих болесника чија су умирања била дуготрајна и болна, уколико би успео да таквог појединца увери да патња има смисао; да је смисао трпљења један од најдубљих.

Али, и то би се, само да је доживео да Франкла чита, доктору, писцу дневника, однекуд познатим учинило. Не само зато што се свакојаких умирања нагледао. И Рајсу би се Франклове речи однекуд познатим учиниле, јер се дивио српском рањенику.

Самопревазилажење, аутотрансценденција, ослањање на појединца и на његову одговорност – то је код доктора. И икона слика од до-лика ка лику; од предела, одеће, обуће, руку, ногу ка лицу.

Лажи се, међутим, није гадио само доктор него, тада, и сваки српски борац. Одакле ли им је само та врста отпорности долазила?

Докторово, опет, подразумевање много чега, и наше недовољно познавање тадашњих стварних прилика, ствара утисак да је покаткад претеривао у строгости; не само као истински очајник. Опседале су га подморнице иако не беше морепловац. Па, ипак...

Указујући на високо морални чин Регентов доктор посредно поставља питање: да ли је до таквог чина морало уопште да дође? До те драме? И до читања буквице, до показивања силних оних телеграма. Иако ни после тога с евакуацијом српске војске није ишло глатко.

„Тешко је категорички тврдити без статистичких података, али је данас, ипак, једно јасно: наш народ је у Великом рату упропашћен не у крвавим борбама, већ у Албанији и нарочито терањем кроз глибове албанског дивљег приморја, од Скадра до Валоне. Којим душманским демонима пада на душу овај грех, није још сасвим јасно.“[40]

Изговор су и тада били – сумарени. Назирала се вртешка звана: обећање па изговор; обећање па одлагање. А Србија се топила, нестајала, трошила. Скоро да беше све исцрпла што је до тада заимала. Трошила је, напослетку, и своју метафизику коју доктор назива надом. Па и када су лађе стигле, мрцварење се наставило. На Крфу се – на Острву Спаса – вели доктор, многи не опоравише како ваља. Умирало се и умирало и тамо...

Па, догон намирница. У таквом савезништву беше система као у лудилу Хамлетовом. Или, као у каквој народној причи: препрека за препреком, задатак за задатком, услов за условом који треба да се испуни. А зна се унапред да је свака препрека непремостива; сваки задатак неизвршив, а сваки услов немогућ. Зна се све то од почетка Великог рата. И да после сваке савладане препреке, неким чудом, после сваког, неким чудом, извршеног задатка, мора да уследи нова препрека, нови услов, нов задатак, уз, старе, већ отрцане изговоре; међу којима, пак, неизбежан и крунски беше – сумаренски. У толико је доктор опседнут подморницама, почетним речима британске химне, француском, па и српском слободном штампом. Отуда мучан докторов утисак да је солунски фронт створен само зато да би на њему Срби оболевали, од неизвесности и чекања, од рањавања, и малаксалости; и да би нестајали; да би се тањила и ту сасвим истањила српска метафизика, сам супстрат национа, остатак остатака српског етноса.

Не окреће доктор главу ни пред том непријатном чињеницом, као што не би ни пред најзагађенијом ратном раном; али не може у позним ноћним сатима, над папиром, да се прилагоди, да још Французе и – заволи. А разлога б и лако нашао. Деца су му и жена у Паризу, па и болницу је добио од Француза! Бадава, попут Титира[41] није.

Потчињавање! Још би им ситна шићарења кроз прсте прогледао. Само, је ли то братство по оружју? Такво савезништво?

Одсечен извесно време у Драгоманцима, доктор тада не истиче да је забатаљени солунски фронт пробијен српском „непослушношћу“. Занемаривањем тромих, ратних, замисли савезника; и свакојаких јалових наредби. Метафизика српског етноса умешала је и ту своје прсте. Доиста – нико као Бог.

Али, шта онда рећи о Битољу који је, те јесени 1918., још из далека баздео на људску поган? У коме тада беху савезници – Италијани и Французи – осим домородаца и победника Срба? А после добро упамћене чувене опаске француског ђенерала де Мондезира, изречене крајем 1915. године у Скадру: да изгладнелој српској војсци – а и народу – треба, у ствари, боља – хигијена?!

Призор разрушеног, опогањеног Битоља, те победничке јесени, беше такође призор бесмисла, не само ратног, већ и неискорењивог оног потцењивања што Срба савезника а што до јуче забатаљеног солунског фронта, што Балкана. Призор неповерења и сумње да се са Балканом ишта ваљано, добро може да учини; да је најбоље да се не дира. Нека остане какав је, опогањен... И то је доктора силно коснуло. Слично тадашњим, преткумановским интелектуалцима српским и његов поглед беше ка југу управљен, ка Немањићкој некадашњој Србији, ка силном њеном благу које је тамо остануло. Те је и његов протест, поводом хигијене и зараза, упућен ђенералу Васићу искрен колико и својевремено Мондезиров. Обојицу је, у ствари, тиштало нешто друго.

За доктора је југословенство било далек и сумњив појам. Поменуће Југословене уз Чехословаке и Кинезе, као некакав народ изван Србије. Унапред му је све то било лажно; премда је погинулом Тушикану који за југословенску идеју положи млади свој живот почаст одао.

Најмање је, пак, др Трумбићу веровао, који је, час Југословен а час Хрват, присутан у трену најочајнијих мисли докторових, попут каквог пакленог духа. Биће потребно да и Дучићу једном сване те да напише ко је, у ствари, Трумбић био: „... егоцентрик, са поверењем у себе, како се само види код људи простачке сујете, површне учености, префињености јунака паланачког салона, човека који је у патриотизам уносио речитост полуадвоката и полуфратра. У млађим годинама старчевићанац, што човек остаје и даље целог живота по једном погледу на свет, као што балерина остаје балерина и када пређе у монахиње. Од свију Хрвата можда је најдубље мрзео Србе... а међу Србима највећма волео оне који су најгори.“

Не одобрава доктор ни забрану повратка владарској кући Петровића у Црну гору. Слути и он, попут Рајса, да са Словенским живљем у Македонији лако неће бити... Можда боли, али доктор је целина, „гешталт“, синтеза...

Рајс, опет, бејаше убеђен да моралне и правне норме могу да уреде и односе међу народима и државама; јер је код Рајса све земаљско. Суд јавности је за Рајса она вага Арханђела, суд историје. Код доктора је још и метафизичког преко тога; још и тражења најдубљег смисла.

Немци, а ни Руси, бележи доктор, не беху пријатељи Срба и ето шта доживеше, јер су кршили Божји закон. Али Срби нису, при том, изабран народ, већ просто – искушење за моћнике.

Распрострањено схватање у коме је Дучић, најдаље отишао у тексту „Сутон једне славе“:[42]

„...Једна изгубљена династија, Хабзбурга, после седам векова имала је да сврши са поразом пунијим срамоте него трагичности.“ Јер беше потегла да уништи српски народ. „Ковчег крвавог императора – који уз остало беше и цар Јерусалима – беше од тако лошег материјала направљен, да би дно тог ковчега сасвим пропало а покојник испао на патос, да се није постарао вратар капуцинског манастира у Бечу, где су Хабзбурзи по традицији сахрањивани били, да одоздо, ковчегу удари нову. – Нису ми – жалио се вратар жалосно, једином тада посетиоцу Дучићу, за кога је неко време мислио да је Француз – ни признали, у манастиру, трошак око те даске.“ Те се Дучићу „сва беда једне круне и једне славе“ учинише очевиднијим него икад.

Питање је, међутим, како би се доктор испетљавао а у вези својих трагања за смислом историје, када би когод навалио да му поставља питања о Французима. Јер, Француска је из Великог рата излазила као највећа светска сила. Али да је поживео доктор би, можда, с лакоћом нашао објашњења за њен касније брзи слом – 1940. Не би га зачудила ни околност да француски авијатичари потом лете, али на туђим, иако савезничким, авионима, да се, под туђим ознакама, туку за – Британију.

Само што таквом трагању за смислом нема краја...

Рајса ће, пак, његово уздање у најопипљивију могућу стварност, у морал, у законе и у разум довести напослетку до наивног реализма,[43] када о Србима буде говорио, када их буде световао и корио, уз добронамерни гнев.

Држите се само ви, Срби, оне праве: што можеш данас не остављај за сутра. И, прионите! Процветаћете!

И Рајс и доктор, писац дневника, беху у сличном положају док су исписивали најзабринутије своје странице. На Рајса се после Великог рата у Београду нико већ освртао није. Глатко су одбијани његови елаборати. Пашић га није примао. Беше као и доктор, писац дневника оно у Драгоманцима, после пробоја фронта забатаљен.

И, као да су слутили обојица да ће једном касније, доказивано бити, како су Срби само у рату добитници – попут, можда, Монгола, Татара или Хуна – а да у мирно доба увек губе. Рајса је то тек мучило, бојао се изокренуте пословице од мало пре: ратом решавај оно што си у миру пропустио. Рат је, Србине, твоје доба! Те заблуде. Уместо: Срби, прионите! Срби, сачувајте!

Јер, шта је васкрсење ако не радост? То се питао писац дневника, у Битољу. То се, у Београду, после свега питао и др Арчибалд Рајс.

И доиста, заборављен са свеколиком прегломазном санитетском опремом, још и маларичним атакама спопадан, писац дневника беше у многоме парадигма ондашњег српског борца, који је хитао и хитао, надирући незадрживо без застанка и без одмора, форсирајући већ набујале, хладне реке; кога су звали и дозивали и засипали цвећем, а који једва да се осмехивао. Преклињали су га да дође и изван оног што до тог трена, у том веку, беше Србија...

И, као што доктор за свој рад у Драгоманцима беше награђен онаквим повратком, дугим и неизвесним, тако и српски војник који хиташе у помоћ наводној својој браћи, беше награђен шпанском грозницом, потом, туберкулозом, новим и новим умирањима, за која већ нико више није ни хајао. Голгота, Васкрсење, Спас Србије биће убрзо претворени у пуке фразе.

„Треба бити истински убеђен да све несреће које је за 23 године њеног трајања забележила Југославија, не би поникле да југославизам ствар нереална и измишљена, није постала убрзо званични патриотизам најгорих режима, једна бирократизована идеја, коју није бранила ни црква, ни школа него полиција и закон о заштити државе.“ Тако Дучић.[44]

А то, „Дучићево“, као да је већ стизало по гледиштима др Арчибалда Рајса, одмах после Великог рата. Рајс примећиваше да је правих, преткумановских српских интелектуалаца све мање, да испливавају све неумитније они други. У новоствореној Краљевини сви народи ће имати своју културну политику, сви осим – Срба. А дневници ће на ђубриштима завршавати...

Растанак, мада привремени

Застанимо, за трен, да бисмо погледима испратили санитетски конвој који по грозној лапавици креће из Скопља према Нишу разривеним, већ сасвим уништеним путевима. Једна или чак две армијске пољаке болнице са припадајућом опремом и људством.

Знамо ли ко је, уствари, био писац дневника, лекар, хирург, резервни, можда активни, санитетски официр, сада већ победничке српске војске?

Преткумановски интелектуалац, одговорио би замишљено пунећи своју лулу др Арчибалд Рајс. ...Коме је живот био заснован на аутотрансценденцији, самонадмашивању! Довикнуо би трљајући своје промрзле прсте др Виктор Франкл. Отуда имађаше и неопходни онај логос – смисао – животни, национални, професионални...

И још би, о смислу, наставио др Виктор Франкл, како се смисао, логос, од појединца до појединца, ето, губи, у веку ХХ који одмиче; позвао би се, затим, на своја истраживања из шездесетих, седамдесетих, на све поразније статистички доказане, поводом тога, резултате; упитавши откуда толики докторов презир према лажи, не скидајући поглед са конвоја; откуда једва објашњива отпорност докторова. У веку који је свакојаким лажима отпочео, а који ће се у свакојаке обмане тек уплести. Лаж ће постати начин живота али и оправдање најлагодније, чак и за сопствену пропаст. Лаж која се српској солунској војсци, тада, не могаше потурати; јер имађаше, лаж, још увек своје, право, срамотно име. Лаж насупрот истини, неред насупрот реду, бесмисао насупрот смислу, безнадежност насупрот надежности. Све беше једна громада. Уз бол трезвености и мудрост прилагођавања; све до питања најосновнијег – губитак главе или душе?

Али, оставимо се др Арчибалда Рајса, др Виктора Франкла, тих утвара... Има ли времена за – сведоке? Рашчистимо!

СВЕДОЧЕЊА

Легендарни Драгоманци

По завршетку Великог рата болница у Драгоманцима поста легенда, драгуљ у историји српског војног санитета.

„Болница у Драгоманцима је на 50 метара испред своје фасаде имала железничку станицу Драгоманци... Болесничке зграде подигнуте су у 4 реда. Било их је неколико врста. У великим баракама била су два превијалишта и три операцијске сале. Уз њих је одмах била зграда за Рендгенов апарат, а мало даље бактериолошка и серолошка лабораторија. Мање зграде са по 8 постеља служиле су за тешке рањенике и оне су се налазиле у непосредној близини операционих сала. Лакши рањеници лежали су у зградама, које су биле мало даље, а за реконвалесценте је служила барака дуга 120 метара. Поред ове последње налазило се очно одељење са 150-200 болесника.

У четвртом реду били су станови за медицинаре[45] апотека, купатило, трпезарија са одељењима за госте итд. У средини болнице налазили су се ровови, ископани у облику четвртастог редута за склониште рањеника у случају бомбардовања. Болничка чета била је на левом крају, а на десном били су магацини за исхрану, подруми и одељења за чиновнике. Позади болнице био је живинарник са инкубатором, стаја за свиње, овце итд. На левом крају налазила се башта за поврће, кроз коју је спроведен и стално текао поточић за заливање.

Недалеко од превијалишта био је стан главног хирурга консултанта, садашњег г. проф. др Михајла Петровића, бригадног генерала, и стан командира. Све што је имало радити њих двојица су решавали договорно. У болници је владала тачност, ред, слога и узајамно поштовање. Алкохол и карте били су забрањени. Жене странкиње којих је било много на фронту нису имале приступа у болницу.[46] Ноћу, када није било рада с рањеницима, извођена је обука студената, која је трајала до 11 часова. После тог времена болницу је често обилазио Њ. В. Престолонаследник, затим се ишло на одмор; само су лекари радили по својим собама до 1,5 сата.

Куће су биле саграђене од танких облица, оплетених прућем, излепљених блатом и окречених. Кровови су покривани терисаним хартијом, лимом или

трском...“ Па, тек сада разумемо писца дневника који је наизглед тајанствено говорио о – кровним покривачима. Не беше никад сигуран шта ће му у наредној пошиљци, ако је буде, стићи. „Подови су, где је било могуће, изравнати и преко њих је прострта терисана хартија, чије су ивице залепљене једна за другу помоћу загрејаног гвожђа. Ова хартија се показала необично издржљивом, не обзирући се на велики штрапац и није за сво време потребовала оправке. Није пропуштала ни прашину ни влагу, и лепо се дала прати тако да је у операционим салама владала велика чистоћа.

Иначе у болници је било, без малог изузетка, све импровизовано.“

И наслов чланка др Ђорђа Нешића, из кога су претходни пасуси, подешен је тој, у неколико помереној, поенти јер гласи: „Болница у Драгоманцима и њене импровизације“. А завршава се одломком из похвале Команданта Друге Армије Војводе Степе Степановића, по завршетку ратних дејстава: “... ова болница, благодарећи јединственој организацији и импровизацији свега и свачега, најбоље је одговорила свом задатку. Она је служила на Могленском фронту, а служиће у историји српског ратног санитета као модел и школа: како треба хируршка пољска болница да изгледа.“

Беше то истинита, мада завршна слика. Питања: откуда она у Драгоманцима, како је настала, сазнајемо, тек сада, из докторовог дневника. Будући да др Нешић, то заобилази:

„Још на Крфу, у оном времену, када је пала одлука, да се остатак српских трупа реорганизује и пребаци на солунски фронт, направљен је био план и за санитетску службу српске армије.

По овом плану предвиђене су нове санитетске јединице, подробно изложено како да буду снабдевене, оређен њихов делокруг итд. Нацрт је неколико пута допуњаван и претресан, док није добио дефинитиван облик. За прилике у којима смо се налазили план је био ако не у свему задовољавајући, а оно ипак добар. Али сви ови нацрти, онако како су предвиђени у почетку, остали су безмало само на хартији, и по доласку на фронт, наше санитетске установе, врло скромно опремљене, вршиле су своју задаћу с пуно енергије, Очекујући дан и час, када ће се савезничка обећана реч испунити. Међутим, прилике су постајале све теже...

Врховна Команда стално је радила на поправци овог стања“ стања скромне опремљености српских војних санитетских установа, а не – како у стварности беше – свеколиког њиховог, не баш војног, устројства; иако др Нешић, можда, баш ово потоње има на уму, „али је за њене успехе било потребно много времена и физичког напора. Убрзо је и оно мало извешталих шатора, са крпом на закрпи, збрисано једног дана ветром.“

Др Нешић, међутим, не наводи када, док се из спашеног дневника, опет, не види јасно да ли је др Нешић од почетка био укључен у порођајне муке будуће легендарне болнице. Према једној забелешци, у дневнику, од 3.10.1916. године, изгледа да се прикључио нешто касније.

На десном оку (примљеног рањеника) повреда рожњаче, али изгледа да није дубља. Због опасности од панофталмије – инфективног запаљења оба ока – тражено од Врховне Команде да се упути код очног лекара.“ Боље рећи тражено је да Врховна Команда сноси трошкове специјалистичког лечења. Команда се, потом, сагласила кратком поруком да се рањеник упути у Солун, али је писац дневника одговорио да би боље било да у Драгоманце дође доктор Жарко Трпковић, да тог рањеника прегледа, јер нисмо ради да тог рањеника Французи лече.

Било како било, после оне олује, а према др Нешићу:

„Молити за нове шаторе и дуго их ишчекивати није више било могуће. Време је одмицало и када је стање постало тешко, да је забрињавало сваког мисленог човека, десило се нешто неочекивано. Наше трупе, које су увек биле у тешким моментима велике, бацише се, иако преморене и болестима изнурене, на посао. И – ускоро је цео фронт српских армија био најбоље уређен. На тај начин је сазидана и болница у Драгоманцима.“ Као и она спомен чесма Тимочке дивизије.

Лакоћа с којом др Нешић прелази преко најдраматичнијих, тек сад нам познатих, тренутака плени неком врстом уверености да другојаче није могло ни бити. Још само да се раскриле двери:

„Болесничке постеље биле су од плетеног прућа, свака постеља засебно. Пећи и чункови израђени од бензинских канти. За осветљење служиле су празне кутије од конзерви, са ватом натопљеном бензином и извученом кроз капак; економичне, потпуно безопасне. Бензинска бурад, с намештеним у дну вентилом, служила су за тушеве, већа бурад за дезинфекционе апарате...“

„Електрични елементи грађени су од подесних флаша... Као електролити служили су сумпорна киселина, нишадор итд... Потребан бакар, цинк, угаљ“, односно угљен, “налажени су на фронту. Кондензатори су израђивани од оловних листића, у које се увија чоколада, покупљених по енглеским болницама...“

И тако даље, и тако даље...

Способности Срба да импровизују све и свашта искрено су се дивили савезници. Једну такву импровизацију описује и радиолог санитетски пуковник др Александар Марковић. Када је, вели он, Маја месеца 1917. године основана у Солуну болница „Престолонаследника Александра“, инсталисан је и рендгенов кабинет. Варошка централа давала је у почетку струју напона 160-180 волти, а требало је да да 220, док је сам апарат био подешен за напон од 110. За смањивање напона начињен је, онда, један прост али рђав реостат, па се радило без тешкоћа неко време. Али, „у зло доба, електрична централа у Солуну доби добар угаљ.“ Напон се, неочекивано, попе на 220 волти те је електромотор на рендген апарату прегорео. Брзо је, међутим, пронађено решење: „Лекарска менажа имала је један вентилатор; тај вентилатор је по кратком поступку реквириран, скинута су му крила а његов мотор искоришћен уместо прегорелог.“ С таквом импровизацијом поменути рендген апарат радио је до пробоја фронта!

Али, вратимо се др Нешићу: „Заслужују да буду споменуте, такође, удлаге за екстензије удова. Њих је израдио г. ђенерал др Михајло Петровић. Биле су тако конструисане, да су их рањеници с највећом лакоћом подносили. С њима се нису могле ни поредити фабричке удлаге које су доцније добивене...“

Застанимо, да бисмо стишали истраживачко узбуђење. Да ли су ове удлаге траг који води до имена и презимена писца дневника, откривајући га једном за свагда?!!

„За време наше офанзиве, поред неуморног и одличног хирурга, г. др Михајла Петровића, био је у болници на раду и његов учитељ, хирург светског гласа, г. др В. Субботић.“ Коначно – горостаси! Без којих нема озбиљне приче. Он ће, др Субботић бити један од оснивача београдског Медицинског факултета; али и инспиратор писања историје српског војног санитета, чији излазак из штампе неће дочекати...

„Они су на себе примили сво тежиште посла, уз асистенцију осталих г. г. лекара и медицинара др Милутина Ранковића, др Хиршфелда; медицинара Р. Данића, Ђ. Жујевића, С. Барјактаровића, Мих. Крапинског и других. Рад је био организован уз учешће тадашњих Начелника Санитета Врховне Команде и Друге Армије г. г. пуковника др Ђ. Владисављевића и др С. Поповића тако да је изношење рањеника из бојне линије и довоз у болницу ишао глатко и без застоја.

Француски Инспектор Источних Армија, генерал Фурнијал, који је неколико дана пажљиво посматрао српске припреме“ уочи офанзиве,“ пришао је последњег дана писцу ових редова и генералу г. др Михајлу Петровићу, ухватио их под руку и шапатом изговорио следеће речи: Сви француски рањеници биће упућени са фронта искључиво у вашу болницу, никуда даље.“

Остаје питање због чега писац дневника, за кога се већ у овом трену с великом сигурношћу може да каже да је био главом г. др Михаило Петровић, санитетски пуковник у то доба, отац српске ратне хирургије, није тада, метафорично – умро од среће; или барем записао: причате, сада, Французи, а морадосмо отимати...

„Први транспорт француских рањеника од 180 људи стигао је у болницу првог дана борбе око 8 часова увече. После 1,5 часовног рада у највећој тишини, сваки рањеник је био напојен, исхрањен, оперисан и потпуно збринут у својој постељи. Медицинари су одмах писали писма и извештавали родбину у Француској о стању здравља рањеника.

Остали рањеници, који су стизали, одмах су припремани за евентуалне операције и уношени у превијалишта и операцијске сале. Није се десило ни једног момента да неко чека напољу где је владала тишина. Само јако осветљени прозори одавали су да је у болници интензиван рад у пуном јеку.

По пробоју солунског фронта, болница је остала тамо још два месеца, па је затим дошла у Ниш, где је формирала Моравску Сталну Војну болницу. Са болницом су пренесени у Ниш и тешки рањеници, нарочито они, који су били повређени у главу, о којима је г. др Петровић водио нарочиту бригу.“

Тако Нешић; лепше се и похвалније није могло. Иако знамо како је било. Пробој је почео а Французи никако да своју пољску хируршку болницу оспособе, у непосредној близини српске која већ увелико примаше рањенике, али Французе. Иако су по оспособљавању болнице Французи примали само своје.

Институт за очне болести Медицинског факултета у Београду носи данас име професора др Ђорђа Нешића, с правом. Што због некадашњих ратних заслуга што због потоњих мирнодопских. У Великом рату др Ђорђе Нешић беше развио дијагностику и терапију хемералопије, ноћног слепила, од кога су, услед телесне и душевне исцрпљености на Солунском фронту патиле на хиљаде бораца. Ноћу, на стражи, такав војник беше неупотребљив; те је не ретко долазило и до позивања на кривичну одговорност.

Разрадивши прецизну дијагностику др Нешић је у лечењу ноћног слепила понајвише користио рибљи зејтин. Беше, тако, међу првима који је указао да је ноћно слепило последица авитаминозе; што му је, доцније, признато. Осим тога, посвећивао је пажњу и општем опоравку таквих бораца; њиховој исхрани, што јачој, што разноврснијој. Па се не треба чудити што је у Драгоманцима очно одељење располагало са преко 120 болесничких постеља; мада по речима самог Нешића офталмолошка служба у српској војсци у току светског рата није ни била организована говорило се, због малог броја специјалиста. Драгоманци беху и ту изузетак.

„Врло су се практичне показале грејалице за постеље, грађене су од лима бензинских канти и имале су облик пљоснатих судова...

У њих је наливан натријум хипосулфат, растопљен на ватри без додатка воде, после чега је суд херметички залемљен и био би готов за употребу. Увече су судови метати на неколико минута (8-10) у кључалу воду. Извађени из воде, завијани су у пешкире и метати под чаршав у постељу где се нису ни примећивали. „Мањи су одржавали топлоту, од око 48 степени Целзијусових, 15 сати, већи, чак, 36 сати. Др Нешић, затим, објашњава физико-хемијско понашање натријум хипосулфата, и како долази до тако дуготрајне а сталне температуре, истичући да је то иначе врло јефтина со, која се добија као споредан продукт при фабрикацији соде.

Не каже, али то беше по својој прилици његов проналазак; те безмало вечите грејалице, које се не кваре од стајања. На једном другом месту,[47]пак, вели:

„Познато је како су се зими мрзли наши рањеници на фронту под шаторима, нарочито на завојиштима и превијалиштима... И по енглеским болницама су се буквално смрзавали, јер и код њих за овакве случајеве ништа не беше предвиђено... Израдивши термофоре за грејање очију, ми смо их на истом принципу, само нешто већих сразмера, саградили за грејање болесничких постеља... Испробани су на фронту у хируршкој болници Друге Армије са врло добрим резултатима. Метнути у кревет у вече, око 7 часова, грејали су целу ноћ и још сутра око подне били врући. Термофори од гуме са кључалом водом греју само 2,5 сата.“

Чудесни Драгоманци! Остаје да се доказни поступак поводом идентитета доктора, писца дневника, спроведе до краја како ваља.

Докази

Удлага коју помиње др Ђорђе Нешић детаљно је описана од стране др Михајла Петровића, у чланку „Моја хируршка искуства у ратовима 1912-18“, у књизи „Историја српског војног санитета“, а помиње се и у дневнику. Удлага је средство помоћу кога се какав помичан део тела доводи у стање непомичности. Има простих и екстензионих. Проста удлага не утиче на затечено стање, на пример, на преломљене бутне кости; већ преломљеној кости омогућава мировање, што није мала добит, али је недовољна у погледу успостављања ранијих анатомских односа. Код екстензионих, међутим, постоји и потоње, пожељно, дејство. Чак код једноструког прелома, на пример, бутне кости, може доћи до мимоилажења преломљених делова, који ако се не поврате у своје првобитне положаје доводе до тога да прелом или не срасте или, пак, срасте погрешно, с последицама. До мимоилажења окрајака долази услед вуче мишића. Проста удлага потоњу околност не узима у обзир за разлику од екстензионе, која се мишићној вучи супротставља. Реч екстензија значи истезање. Истезањем се окрајци преломљене кости постепено враћају у првобитни положај; или, барем, у врло приближан првобитном; што потом омогућава успешнију примену и других мера лечења. (Отуда се у француској литератури овакве удлаге за истезања називају – апаратима.) У ратној хирургији екстензионе удлаге драгоценије су од простих. Помоћу ње се рањеник и лечи и транспортује. Екстензионе удлаге, међутим, захтевају добар ослонац на неповређеном делу тела на који се преноси сав притисак истезања. Отуд и различите конструкције. Стандардне су, то јест, не израђују посебно, по мери, за тек приспелог рањеника. Рањеник се њој прилагођава колико и она њему.

Из дневника се, сазнаје шта је покренуло и ту импровизацију.

2.10.1916.: Данас сам метнуо два Делбетова апарата... (две стандардне, или војним речником исказано формацијске, француске, удлаге за екстензију) рањенику који је повређен у обе ноге.

14.10.: Скинуо сам Делбетове удлаге са обе ноге јер беху без ефекта. (Слаб резултат истезања.) Јавили су се декубитуси мада сам попуштао притисак. (То јест, иако није био постигнут намеравани ефекат истезања, појавиле су се нажуљотине па и ранице на местима где се удлага ослања. Смањивање интензитета силе истезања није помогло да се настале нажуљотине залече.) До душе код тог човека је већ ток ране доста септичан, и према томе разумљив је декубитус. (Не баш. Јер је декубитус настао услед притиска апарата, али „септичан ток ране“ значи да је задобијена ратна рана већ била инфицирана, па се инфекција пренела на декубитус; што је посебна мука.) Код тог рањеника морао сам поново да вршим дебридман (хируршко чишћење ратне ране) и вађење костију. (које су изумрле.) Дефект у цеваници је 6 сантиметара. (То јест: губитак коштане супстанце; али, баш у таквим случајевима, када постоји губитак дела кости, екстензиона удлага добро дође.)

25.11.: Делбетов апарат у два случаја није се показао добар, стога, можда што су ране на бутини биле на незгодноме месту. Зато сам данас тражио рапортом од Санитета Врховне Команде куповину ковачког прибора и гвоздених полуга, као и кредит од 500 драхми за набавку дрвене грађе ради импровизације екстензионих завоја. Реч завој је овде непрецизна, али свеједно...

9.12.: Метнуо сам импровизоване екстензионе апарате потпоручнику Ђорђевићу и још једном рањенику. Екстензија добро дејствује. У исто време дренажа добро функционише. Изгледа да је овај импровизовани апарат бољи него Делбетов.

2.01.1917.: Прегледали смо рендгеном срасли прелом лечен импровизованим екстензионим апаратом. Кост је срасла у апсолутно добром правцу. Скраћена је свега 2,5 сантиметара иако је доста изломљених кошчица повађено. Калус[48] је добар. За време екстензије дренажа ране је била одлична и болови се никако нису јављали. Мислим да је овај апарат добар.

Даље у дневнику о поменутој удлаги нема забележака, али њен детаљан опис налазимо у већ поменутом раду др Михајла Петровића, у Станојевићевој књизи. Ту др Петровић најпре потврђује да „...смо ми на солунском фронту радили, ако бих смео да то назовем – донекле импровизовано. Тако смо импровизовали удлаге (др Н. Николић, др Петровић), стерилизаторе и апарате за дестилацију воде (др Нешић). Градили куће, операционе сале, ортопедске апарате (др Крстић), итд... да су нарочито Енглези, а доцније Американци, долазили да узимају код нас мустру за те послове.“ Осим тога: „Због недостатка у материјалним помоћним средствима... морали смо да се ослањамо само на наше клиничко искуство и хируршки инстинкт који нас је скоро увек добро послужио... осим мене и професора Нешића као командира и специјалисте за очне болести у том времену није било ни једног лекара више који би нам помагао...“

Тачно! Према забелешци од 20.04.1917. Тражио сам за предстојећу акцију једног лекара хирурга. Да ли ћу добити не знам, али и не верујем. Тим пре што су нас одредили Другој Армији на службу, па треба она да нас снабде. У случају јаче акције биће, иначе, тешко...“

„Доцније су, у Драгоманцима,“ наставља после рата др Петровић, „били као реконвалесценти др Здравковић, др Ранковић и помагали ми у раду, а за време пробоја радио је и резервни санитетски пуковник, др Субботић, мој учитељ и мој одличан пријатељ.“

Говорећи посебно о повредама удова, др Петровић вели: „...Хакерова удлага била је само донекле добра... Ми, нажалост, других удлага нисмо имали, и кад је Прва хируршка болница кренула на своје место код Друге Армије, ја сам по принципу Браунове екстензионе шине импровизовао удлагу... Њу сам демонстрирао с успехом пред француским шефом санитета и пред француским хирурзима, који су у близини нашој радили...“

На „своје место“!? Код Друге Армије! Запажамо...

„Мимо тога, те удлаге нису ништа коштале...Мени је на фронту те удлаге градио један најобичнији столар и колар сељачки.“ На страни 654. поменуте књиге налази се технички цртеж удлаге, која је доцније названа Петровићевом.

Све ово је већ довољно да се др М. Петровић препозна и „прогласи“ за писаца спашеног дневника, мада има још доказа. Тако, говорећи о повредама главе и мозга др Петровић скоро дословце понавља оно што је у дневнику већ записао, али уз извесна стилска побољшања:

„Од колике је важности за трепанисаног рањеника да мирно лежи, и да се пре времена не евакуише, доказују они случајеви, код којих је обрт на горе наступио после најкраћег кретања. Сећам се веома добро једног случаја, којег је с успехом оперисао др Соломон Алкалај на завојишту Шумадијске дивизије на Могленском фронту 1916. Тај случај, који је већ осам дана лежао и било му је добро, премештен је у Прву хируршку пољску болницу у Драгоманце с тога, што је завојиште дошло под артиљеријску ватру. Иако је пут до наше болнице износио свега неколико километара, ипак је то било довољно, да се стање погорша. Код тог рањеника образовала се мождана кила услед потреса при вожњи и он је једва преболео. Јамачно да то не би наступило, да је са евакуацијом могло да се сачека.“

И можда је баш тај случај подстакао др Петровића да у дневничким забелешкама посвети неколико редова питању шта се може а шта ипак не може да се оперише по завојиштима, јер се и датуми, безмало, поклапају. И, можда је возећи се и труцкајући се у оном санитетском аутомобилу, са др Савом на путу за Суботско, у пролеће 1917., у један мах и на тог рањеника помислио.

У већ поменутом послератном Петровићевом раду сусрешћемо се, осим тога, и с рањеником код кога беше извршена пулмектомија. Затим, са француским авијатичарем Лисјеном Леметром. Дознаћемо да је Леметр „по жељи француске комисије“ иако му је рана брзо зарастала, иако се несрећни авијатичар брзо опорављао – дренови су му, примера ради, били извађени већ трећег дана, „евакуисан у Солун. А потом му је у Лиону извршена још једна операција – артродеза.“[49] Нога је остала скраћена за свега 12 сантиметара. Добар резултат, ако се узме да је пад био са, како наводи, овога пута прецизно, др Петровић, са 200 метара висине.

Ђенерал без војске?

Слика болнице у Драгоманцима, из пера др Ђорђа Нешића, тачније њен завршни призор, уочи пробоја фронта, беше још украшена доприносима посленика а из оближњих завојишта :“...заслуга припада још и нашим одличним хирурзима: г. г. др. Л. Коену, Ник. Крстићу, С. Панајотовићу, С. Алкалају и другим, који су према израђеном плану (у чијој су изради и они узели учешће) били непосредно иза бојне линије, тамо одржавали и оперисали све оне случајеве којима би транспорт шкодио.“

Да ли је на солунском фронту санитетски пуковник, др Михајло Петровић, ипак био – ђенерал без војске? Да ли су мањкавости у организацији, тада по француском калупу подешеног, а у ствари обезглављеног, српског војног санитета надокнађиване цивилним начинима колико се и када могло? Како објаснити околност да је Првом хируршком пољском болницом у Драгоманцима командовао – очни лекар, резервиста?

О томе у дневнику једва да има трага. О томе др Петровић не говори ни у својим послератним радовима, а ни Нешић. Јер још од Василице, Прва хируршка подсећала је на какву цивилну установу.

У дискусији после излагања др Светислава Стефановића „Фрагменти за историју нашег повлачења и изгнанства“ у сали Српског лекарског друштва, у Београду, потом објављеној у „Српском архиву“ 1921. године, и најзад прештампаној у „Историји српског војног санитета“ (стр. 367-413), др Петровић вели:

„У свом предавању г. Стефановић замерио је Санитету Врховне Команде, да није имао плана у свом раду. Тврђење није без разлога у колико се односи на рад нашег Санитета на солунском фронту, нарочито на хируршки део рада... ...будући да је на нашем малом солунском фронту и за нашу малобројну војску, лекара било сразмерно довољно а нарочито хирурга... 1916. године када сам дошао у Солун напоменуо сам да би било добро, кад би санитетско одељење удесило једно збиралиште, једну централну болницу на средокраћи два фронта – Прве и Треће Армије на левом и Друге Армије на десном нашем крилу – а под управом једног искусног хирурга ортопеда из резерве. Тадашњи начелник санитета пуковник др Сондермајер,“ који је после оног „инцидента“ с Мондезиром дошао на место смењеног др Генчића,“није могао да прихвати ту идеју због недовољног броја лекара хирурга. Међутим, у исто време беху незапослена два активна хирурга, на дужностима које је могао вршити и други који од лекара... Па и онда када су били велики и крвави окршаји на положајима Кајмакчалана, када су хирурзи из резерве падали од умора и посла и када нису били у стању да савладају велики број рањеника; у Солуну и Бизерти било је активних хирурга, што незапослених, што на послу који са хирургијом нема никакве везе. Пуковник др Генчић ми је једном приликом у Драгоманцима рекао, да се ставио на расположење као лекар тадашњем начелнику санитета,“ др Сондермајеру,“ али да је остао незапослен! „Чак и да је био лош начелник санитета др Генчић остаје добар хирург, наставља др Петровић.

Но, питање је да ли је др Сондермајер могао да свом смењеном претходнику „нађе посао“, с обзиром на онај несретни Париски уговор, и невелика своја овлашћења? Будући да Петровић, у жару расправе, заборавља како је до своје „запослености“ он сам дошао.

Петровић наводи, затим, пример хирурга др Пере Николића, кога је, вели, требало повући из Африке, из Бизерте на Солунски фронт, ако се већ и у хирурзима оскудевало, па закључује „да није био мали број хирурга, но да смо били неумешни да их употребимо у згодно време и на згодном месту.“ „Ми се љутимо,“ наставља др Петровић, „што нам резервни санитетски официри пребаце, да је на њима лежао највећи део посла... морам да признам да у многоме имају право! Требало је заћи на фронт 1916-1918. и уверити се, да је било несразмерно мало активних санитетских официра према резервним...“ Али да је у Солуну, у позадини било обрнуто. Важила је, девиза: „резерва на фронт – актива у позадину!“

Др Петровић не беше усамљен у свом гледишту а поводом антагонизма активних и резервних санитетских официра, што, међутим, не беше нова мука, већ само у знатно већој мери испољена у завршници, а на солунском фронту; погоршана још и обезглављивањем српског војног санитета у последњим годинама Великог рата.

Замисао др Петровића да се оснује велика хируршка болница за све три српске Армије, отуда беше нереална. Недостајало је много што шта, почев од опреме па до транспорта; будући да је пренос рањеника, према Париском оном уговору, био заснован на начелу евакуације к себи. Завојишта су себи довозила рањенике на мазгама; француске односно енглеске болнице из завојишта, такође себи, али санитетским колима, каткад железницом. Недостајала је, још понајвише, беневолентност, покровитељски климоглав Француза, најважнијег српског савезника...

„Од стране француског санитета,“ вели др Стефановић, “упућени су француски лекари у пуковска одељења и завојишта... за чвршћу везу између наше и француске управе, за ближе упознавање нашег особља и нашег рада и бољег обавештавања о употреби новопримљене француске опреме.“ Па и екстензионих удлага које се др Петровићу нису допадале. Неспорно је да је тадашња француска медицина била испред српске; уз то је српском санитетском персоналу свакако бивало на корист да се и с француском, војном, санитетском опремом упозна како ваља. Но, за др Петровића не беше у питању само то. Беше већ познато да је Централна српска болница у Седесу, одређена за лечење само српских војника, основана и отворена 9 маја 1916. године од једне, а и једине тада, српске пољске болнице – Моравске дивизије – која је, дотле, с лепим успехом функционисала и на Крфу и на Ипсосу, снабдевена још и сопственим бактериолошким лабораторијумом, прешла у руке Француза, изненадно. Једина српска санитетска формација која је остала формација и током Катастрофе, повлачећи се од Ниша па до Скадра, па кроз глибове дивљег албанског приморја, до Вида, Острва Смрти, на коме је одмах дејствовала.

(С њом се, највероватније, повлачио и писац дневника; који, подразумевајући по обичају много што шта, о томе не каже ништа осим ове реченице:

У одступању ми смо били задовољни, јер је онима што су се борили било још горе – они су исто тако гладовали, исто се мрзли а морали су да се боре без одмора и помоћи.

Ми? Навикнут, биће, на прво лице множине?

Да бисмо добили ма какву формацију добро нам је дошла понуда Контесе Шабан де Палис... Сетимо се.

Ми? Ко је, тада, још био с њим? И натезао се са Риотом? Тада је Петровић тражио формацију, а не – болницу, иако то нама, на први поглед, изгледа исто. А баш то не допуштаху Французи, ни онај Париски споразум.

И, мора да је доктору, писцу дневника, напослетку, било свега доста, када се у Драгоманцима усталио. Беше уморан, преуморан од комбинација, надмудривања. Војни декор је остао, али не и организација војна по суштини. И могуће је да је др Нешића једва дочекао, да му је с олакшањем и место командира препустио. А Нешић потом наставио да управља по грађански, не наредбама већ договарањем...

Тако је српски војни санитет, не само по утисцима др Петровића, на солунском фронту, успевао да функционише као војни. Сарађивало се, планирало, али и натезало с Французима. Постојали су, срећом, појединци, попут Петровића, попут Нешића, преткумановски они интелектуалци, по Рајсу.[50]

Завршна реч

Бригадни ђенерал, потоњи професор хируршке пропедевтике на Медицинском факултету у Београду, основаном убрзо после Великог рата, др Михаило Мика Петровић умро је 4. августа 1934. године, „лако, без бола и самртног страха,“ попут Милована у рањеничкој оној бараци у Драгоманцима. „Затворио је,“ сведочи проф др Леон Коен, „уморне своје очи с осмејком на лицу као што доликује човеку који је у животу само добро чинио.“

„Најимпозантнија фигура нашег српског војног санитета, једна од најодличнијих личности српске хирургије, уважена и омиљена старина целог српског лекарског сталежа...“ каквим га, безмало обасјаног светлошћу, види др Радован Данић, сећамо се, онај медицинар, који ће једног сунчаног јутра рећи, у Драгоманцима, сасвим тужно: данас ће доћи Швабе да нас бомбардују... а који, 1934. године, истиче да је др Петровић био „први наш чисто српски хирург“;[51] дугогодишњи асистент др Војислава Субботића, а према објашњењу Коеновом; први хирург који се за специјалисту образовао у Србији. Родом је, иначе био, Србин из Хрватске, рођен у Малим Карловцима 1863. године, но беше у Београду одрастао. Медицински факултет завршио је у Бечу, а потом се: „...још као млад асистент деведесетих година прошлог века радећи на београдском хируршком оделењу опште државне болнице безмало читаву деценију, истакао као озбиљан раденик и појавио у Српском Архиву.[52]

Када је, затим, дошао у сукоб с бирократским цепидлачењима, као и толики други наши способни стручњаци, те је морао прећи у војску он је у Нишу створио два хируршка оделења, и на њима радио хирургију у најширем њеном обиму... Његов рад у Нишу који захвата четврт века остаће запамћен како у стручним радовима тако и у душама целог оног краја... с којим је Петровић остао присно везан до краја живота.“

„У то време,“ Петровићевог боравка у Нишу, вели Проф. др Леон Коен, „пада почетак јачег националног рада у још неослобођеним крајевима Јужне Србије. Велики број болесника упућиван је из тих крајева на лечење у Нишку окружну болницу.“ Те је:“... Не само својим знањем и умењем већ и својом добротом и предусретљивошћу придобијао је др Петровић тај свет за српску ствар.

… Његов практичан рад, као хирурга војне и грађанске болнице био је и обилан и тежак и пун успеха...“ каже даље Коен, који потом указује на “само једну Петровићеву публикацију запажену у интернационалној хирургији;“ јер их је повише било,“ на реферат на интернационалном конгресу хирурга у Брислу 1909. године у коме је изнео своја искуства о херниотомијама (операцијама киле) а на основу 3.000 операција које је лично извршио. Његови одлични оперативни резултати истакли су, тада, необориву вредност радикалне Базинијеве методе.“

Седам година касније натезаће се са француским санитетским ђенералом Риотом око оперисања килавих, препустивши му, напослетку, петорицу насумично одабраних српских бораца: мон женерал, сил ву пле...Учинили сте толико доброг, важног за Србе, за сиротињски српски војни санитет. Изволите, оперишите, испробајте драгоцену Вашу нову методу... Што га је, касније, ипак, пекло.

„Кроз цео живот, др Петровић, је био и остао,“ наставља Данић, “ честит. Свим његовим одлукама претходили су морални обзири. Без трунке меркантилизма, насмејан и ведар он се одједном мрштио ако би приметио ма какав знак моралне клонулости у својој околини... и одмах постајао оран за битку, коју је увек добијао, јер му се морални мач никада није могао иступити.“ Опасан противник који никада није постајао непријатељ.

„С тим моралним преимућством, све ређим и ређим у данашње штуро и мутно доба...“ Рајс је, да подсетимо, већ деценију мртав, а његов тестамент, његов вапај „Чујте Срби!“ ко зна да ли је, тада, до иког допирао. Но, Данић као да Рајса цитира; јер је, каже, уз то морално преимућство „... ишла напоредо једна доброта који су сви Петровићеви болесници и сарадници осећали. Дешавало се, нарочито у рату, да су се његове очи заједно с очима болесниковим препуниле сузама када је требало саопштити одлуку неке бруталне операције...“ Беше још пример „да успех хирургије зависи првенствено од самог хирурга, а не од услова под којима ради.“ Чиме Данић исказиваше више од пуке похвале. Подсећајући, истина, упућеније, на једну философију, једно од вечних питања које још Хипократ беше покренуо. Мало је ко доживео, с правом наставља Данић, да под свакојаким условима ради као Петровић. И на „оделењу модерно удешеном“ и под „на’ ереним шаторима“ и по „импровизованим заклонима“ и у „стародревној кући у Видинској улици“.

Врхунац Петровићеве моћи били су, и по Данићу, ратови, у којима су, по Коену, све Петровићеве лепе особине дошле до пуног изражаја. „Иако слабог здравља он се нештедимице трошио и радио би док га болест не би оборила. Те би „... само тешко болестан пристајао да се удаљи с фронта и чим би се мало опоравио враћао би се на дужност.“ Због тога, чини се, Коен а ни Данић не покушавају ни да наброје од чега ли је све, током ратова, др Петровић, боловао. Ни маларију не поменуше.

Ипак, „успомене из тог времена биле су доктору Петровићу најмилије. То му је била,“ вели Коен, „најдража тема разговора... кад год бисмо се састајали.“ И још додаје како лично бејаше те среће да у почетку светског рата буде хирург дивизије у којој је референт санитета био др Петровић. „Његово место било је у штабу, али он, Петровић, из завојишта није избијао... И сада ми је пред очима и гледам га како у вреви оних рањеника на Церу и Дрини врши операцију за операцијом... Резултати нису били сјајни; лежи то,“ наставља Коен, „у природи ствари, али кад би нам успело да некога од тешких рањеника отмемо сигурној смрти, Петровићево је задовољство било неизмерно.“

„Никада се неће заборавити“ вели Данић, „његова фигура у белом мантилу, засуканих рукава и накривљене шајкаче, која се много чешће виђала на свим местима где је требало помоћи рањеницима него ли у разним штабовима.“ Не беше атлетског телесног састава, али је ратове све изгурао и под најтежим, тада, околностима, каже Данић, „... подносећи све незгоде с оптимизмом коме није било граница и коме се тешко могло наћи пара и код много млађих, много здравијих.“

„После наше албанске епопеје,“наставља Коен, „по формирању српске војске, др Петровић, долази у Солун и успева, да још пре одласка војске на фронт организује једну пољску болницу у којој почиње интензивно да ради. По одласку војске и он енергично тражи, да се са болницом на фронт пребаци. Његова болница добија назив армијске болнице, те се придодаје Другој српској армији и упућује у Драгоманце...“

Недостају, и овде, датуми; и у овој улепшаној саги о Драгоманцима; опроштају, последњем слову Професора др Леона Коена над већ отвореним гробом првог нашег чисто српског хирурга...

„А у душама нас, који смо имали неописну срећу и недостижну част да будемо његови ђаци, остаће нешто узвишено, отмено и неодољиво; што ћемо, престати да осећамо,“ завршава Данић,“ тек онда кад дође и на нас ред да кренемо на вечни починак, на који је наш драги чича сада отишао да се својски одмори после рада у коме је све од себе дао...“

Не само Рајсов „љубимац“ него и Франклов, и још по којег старомодног метафизичара, склоног да духу да несумњиву предност над материјом. Неуништив. Лакше је сада објаснити како је до Ниша ипак стигао, упркос грозној оној лапавици и раскаљаним путевима; и поживео, на изненађење многих, још 16 лета после тога!?

Французи, који су, како вели др Нешић, високо ценили спрему и способности др Михаила Петровића, окитише га после Великог рата војничким ратним крстом и официрском легијом части. Ни командант Друге Армије, иначе врло штедљив у похвалама, не пропусти да у својој наредби 110. истакне да је:

„Др Михаило Петровић својим неуморним трудом и стручном спремом успособио небројено обвезника Друге Армије за борбу а не много мањи број најтежих отргао од сигурне смрти“; да су, “...најочајнији рањеници налазили под вештом руком г. др М. Петровића увек и на време сигурну помоћ у свако доба дана и ноћи и толико очинске љубави и братске неге какве ни међу својим најрођенијим не би имали... Признање наших савезника г. др Михаилу Петровићу које су му свуд и у свакој прилици одавали и оно поштовање које су му указивали може служити српском санитету само на дику и понос...“

А, пре тога ће др Петровић похитати свом родном крају, носећи му давно ишчекивану слободу. Биће, затим, постављен за начелника санитета Четврте Армије, и то време проведено у Загребу, за њега беше најпријатније, сведочи Нешић, и у животу најдраже... награда за све тегобе које је као лекар и као ратник преко главе претурио.

У складу с потоњим, вероватно, у „Medicinskoj enciklopediji“, биће му штедро додељен простор од – чак! – осамнаест редова, не рачунајући припадајућу библиографију и литературу.[53]

Тако дознајемо да се у Нишу, крајем јесени 1918. године, није зауставио; али да је, по сопственом сведочењу, тамо оставио сву своју рендген документацију прикупљану у Драгоманцима: Нажалост, рендгенограми, који су остали сређени у кутијама на хируршком оделењу Нишке војне болнице 1918., где сам их оставио, упропашћени су. Нашло се да је боље да се та стакла (јер тада још није било савитљивих рендген филмова) која су била једини документ, употребе за поплочавање стола за бактериолошки рад. Пошто није било кредита да се на други начин столови за рад стаклетом покрију...И тако ми сад треба да чекамо још један светски рат, те да би се научили да се користимо прикупљеним материјалом... Додајмо да је српски војни санитет већ био „потпун ратни погорелац“. Прича се, дакле, потмуло настављала, а сенка контејнера назирала. Водећи београдски дневни листови, тог августа, 1934., ни поменули нису смрт санитетског ђенерала др М. Петровићa, ни величанствени његов погреб.

Мада је, „...последње његово велико дело,“ како сведочи Коен, „југословенски хируршки конгрес одржан у Београду био – само! – неколико месеци пре тога.“ (1934.) „Оронуо и болестан, др Петровић је свим силама радио, да тај наш скуп испадне што боље. И успео је. Преко 80 стручних и научних радова на том конгресу, сами говоре...“

* * *

Разлози за обезглављеност српског војног санитета на солунском фронту, после Париске конференције, на којој се, по утиску др Михаила Петровића, о позадинским службама није ни разговарало – а ипак, јесте – оставља се у аманет историчарима од заната да га објашњавају; и нађу, може бити, какву присталију, ведрију реч, макар и сто година после Великог рата.

Читаоцу, пак, остаје да поверује, да је писац ових редова трагајући доиста ишао, већ описаним путем, на први поглед стародревним, држећи се превазиђених, наводно, методологија и начела.

Август-септембар 2000. године беше то време трагалачко. Онда, почетак октобра када већ постајаше јасно ко је писао дневник. Па, трен када писац ових редова телефоном обавештава г. Милорада Радевића, о својој истраживачкој претпоставци. И већ сутрадан је Радевић похитао у Архив САНУ. Тамо се налазио претходни ратни дневник Петровићев! Из 1914! Са Цера и Колубаре...Са свежњевима сачуваних његових ратних наредби... Документ број 14.559/II-1. Упоређивање рукописа донело је последњи, чак сувишни, доказ.

Указа се још једно метафизичко српско чудо. Беше у праву Михајло Афанасијевич Булгаков, да рукописи не горе. Сада постаје јасније зашто. Нешто, могуће је, од животне човекове оне неуништивости ипак остаје, и после смрти? Још ако ју је на претек било. Привидно попут чини или магије; а уствари попут невидљивог и вечно будног аранђела, с мачем пламенијем у десници. Да јоште неко време чува оно што беше створено – на ползу нараштаја.

крај

---

ПОСТ СКРИПТУМ

Душа Богу, тело земљи, срце хирургији

Крајем септембра 2001. г. Слободан Филимоновић, некадашњи директор и главни уредник „Нове књиге“, донесе писцу ових редова чланак гђе Олге Боснић, штампан у „Политици“ 1996, под насловом „Тело земљи, срце хирургији“ у коме се износе сећања унуке генерала Петровића гђе Босе Кићевац. Нада у проналазак ђенералових мемоара, коју су потомци дуго гајили, показаће се, међутим, као једна од породичних легенди, у коју спада и веровање да су Петровићу, на солунском фронту, хируршке инструменте ковачи правили. Екстензиону удлагу, a према његовим нацртима, јесте „један најобичнији колар сељачки“; док му је хируршке инструменте даровала контеса Шабан де ла Палис. Потоњег оца српске ратне хирургије још од младости су, мада кришом, пацијенткиње звале „Лепи Мика“, па то отвара низ питања, и свакојаких претпоставки, уз наду да ће се једном расветлити веза између њега и контесе, по искушаном, можда, „моделу“ частњејшег Влка Исаковича и принцезе виртембершке, из „Сеоба“ Милоша Црњанског, или Драгише и Арлете, из „Српске трилогије“ Стевана Јаковљевића. Будући да се лепота, у то доба, већ остарелог пуковника није више тицала црта његовог лица, стаса, смисла за хумор, већ изнад свега његове душе. Тек „Шабанка“ га је прозирала до сржи. Знала је да за њега постоје само два циља, два задатка, две светиње – Отаџбина и Хирургија; слутећи да ће једном, када и томе време дође, њима у част „располутити“ самог себе: земљи ће припасти грешно тело, душа Богу, а срце – хирургији. (Јер тако гласи право Петровићево завештање.)[54] Зато га је и даровала с радошћу. Више од тога, помагала му је, свим силама, током те бурне јесени 1916. године, да опстане. Из домаћих извора знамо, истина веома, веома околишних, али довољно поузданих, да је са Првом хируршком пољском болницом Василику напустила и „Шабанка“. Била је Петровићева сенка, и у Фуштанима, и у Вертекопу, и у Драгоманцима, одлучна, неотресива и нестварна.

Захваљујући и оно доба медицинару, а потом професору Универзитета доктору Светиславу Барјактаровићу, у музеју Српског лекарског друштва чува се њена фотографија. На њој додуше није само она, али је помоћу те фотографије потом „препозната“ на једној другој, много јаснијој, у заоставштини др Романа Зондермајера, која је, испоставиће се већином Петровићева. Крхка и нежна телом, безмало да се крије испод свог шеширића и на тој другој фотографији. Ипак запажамо одлучан њен, аристократски хладан поглед, којим „разоружаваше“ и Риота и Енглезе, а могуће је и (левичара) Сараја... Још одлучнија у штабу Друге српске Армије у Драгоманцима.

Чињеница да је отац српске ратне хирургије једва помиње у свом дневнику, говори уствари о силини и „необјашњивости“ тих њених утицаја (И „... да не беше Шабанке...“). Не беше само инструментарка и дародавац, него и дипломата, безмало наредбодавац. Постајала је Аријадна,[55] анђео заштитник (који свакоме од нас, по древном српском веровању, на десном рамену седи), део једног народа који дубоко вероваше у жртву и васкрсење; који и поступаше складу с тим. Тим јаче беху њена одлучност, и неотресивост. Зар је могуће да не видите што и ја видим као на длану? Говораше тај њен поглед, пред којим, потом, блеђаху слова несретног оног Париског уговора, и нестајаху.

Само, ко да објасни и ту „чаролију“? Како? Чиме? Сав њен преображај? Петровић не могаше.

Само, да ли је одиста било тако? Да ли је одиста толико познавала наше претке, боље него што их ми данас познајемо и схватамо?

Већ поменути оскудни трагови, ипак, казују да је контеса Шабан де ла Палис напустила Драгоманце тек 1. јануара 1917. године; тек када се баш сасвим уверила да Првој хируршкој пољској болници српске Врховне команде више не прети укидање; да се болница укоренила, да опстаје.

Те лако може бити да је по њеном одласку учвршћена она „монашка“ одлука, о „сувишности“ женског болничког персонала. Остала је непоновљива, попут легенде, коју у типично мушком свету, нико више није ни помињао, јер беше необјашњива до нестварности.

Само, где су њени трагови данас? Где је њен гроб? Њена заоставштина, барем писма? Шта је, напослетку, од свега овог књижевна, а шта научна претпоставка? Хоће ли контеса Шабан де ла Палис икада бити пронађена? Хоће ли јој бити исказана захвалност рода српског?

---

[1] Писац ових редова добио је речени дневник ксерокопиран на папиру формата А4, али је сам дневник писан на нотесу, подесном да се стави у џеп копорана. Тај нотес, како је касније утврђено, није дословце нађен у контејнеру. Беше издвојен поред огња у који је нештедимице бацан „стари папир“, допремљен, лако је могуће са тавана или из подрума „старе“ Војномедицинске академије. Човеку, иначе једва писменом, који је хранио огањ, паде у очи да нотес има доста празних листова, те је намерао да га задржи. Велика је срећа да је ту необичну ломачу у сред градилишта, у Жаркову, угледао грађевински инжењер Милош Зајц, старином иначе Лужички Србин. Он приђе ломачи, потом угледа, разгледа, па задржа нотес. Неко време је покушавао да растумачи његову садржину, али му „лекарске ствари“ не беху блиске. Стога се обртати књижевнику и академику Добрици Ћосићу, који му, пак, одговори да је „са Првим светским ратом завршио“, да га тај дневник не занима. Него, ви отидите у Архив САНУ, тамо нека процене и откупе га. Инжењер Милош Зајц поступи тако. Не дуго потом позваше га. Дневник је аутентичан, мада не знамо ко га је писао, спремни смо да га откупимо. Кажите вашу цену? А Милош Зајц се осмехну. Част ми је вам га могу поклонити. У време покушаја да установи ко је писац дневника, писцу ових редова не беше позната ова прича. Али све и да јесте била, наслов би највероватније остао исти.

[2] Недић Љ.: Новији српски писци, Београд, Геце Кона 1923; стр. 17-20.

[3] Вероватно, у лето 1915. Конгрес српских ратних хирурга? Радови са тог скупа, већ припремљени за штампање, пропали су.

[4] Документ Архива Србије. Видети: „Даница“, за годину 1999.; Вукова задужбина, Београд, 1998. стр. 284-312.

„Од 20. до 22. октобра воде се очајне борбе на Грамади. Непријатељ улази у Ниш. Све је ужи круг... Па ипак још увек већина не верује у пораз, још увек постоји нада. Србија не види и неће да разуме, да може доћи моменат, да света земља, која је купљена крвљу најбољих синова може постати туђа. Србија је све извојевала својом снагом, увек је била на висини части и достојанства, и зато цео српски народ, као обузет неком метафизичком идејом о иманентној правди, неће да разуме пораз.“ (стр. 288.)

[5] Ни то не стоји сасвим, јер је и у Северној Африци било умирања, што писцу дневника, који је вероватно познавао прилике само на Крфу, у тај мах није ни могло да буде познато. Детаљније о томе код: Станојевић В.: Историја српског војног санитета, Београд, 1925. стр. 417-423; из чланка др Пере Николића: „Медицинска опажања на нашим рањеницима и болесницима у Бизерти.“

[6] Станојевић В.: Историја српског војног санитета, Београд, 1925; стр. 395. Из: Стефановић С.: Фрагменти за историју нашег повлачења и изгнанства.

[7] Исто: стр. 390.

[8] Др Милош Борисављевић: Војни санитет у миру и рату од 1884 до 1921. из Станојевић В.: Историја српског војног санитета , стр. 800-808.

[9] Попут, на пример, издавача књига и публикација.

[10] S’il vous plait - изволите, на француском.

[11] Пнеумотомија је исецање, уклањање дела плућног ткива. Доктор би био прецизнији да је рекао делимична пнеумотомија, јер потпуна значи уклањање једног – левог или десног – плућног крила.

[12] Реч је о простој справи која се звала – српско буре, а коју су смислили Енглези током епидемије пегавца 1914-1915. године у Србији кад је настала несташица апарата за стерилизацију рубља воденом паром под повишеним атмосферским притиском. Коришћена су бензинска бурад а на поклопце је стављано камење.

[13] Логор недалеко од Солуна.

[14] Овде је реч о санитетском пуковнику др Јордану Стајићу, који ће нешто касније, у Мају 1917. године, постати управник болнице Престолонаследника Александра у Солуну, али је пре тога очито био беспослен; невољан да се попут писца дневника упушта у приближавање фронту. Штета је, и овде, што доктор не каже о каквој је то Првој хируршкој пољској болници реч, због чега ли је спакована па не ради? Ко је спречавао њено отварање? По начину на који је у дневнику поменут др Јордан Стајић испада да му писац дневника пребацује, у најмању руку, лежерност.

[15] Дучић Ј.: Стаза поред пута, Дерета, Београд, 1999. стр. 29

[16] Трепанација је отварање лобање, тада вршена трепаном или трефином, инструментом, ради уклањања сакупљене крви или крвних угрушака, гноја или страних тела. Али, доктор у овој реченици реч трепанација користи жаргонски, мислећи на рањеника код кога је трепанације лобање већ извршена. Такав треба да мирује, да се после трепанације не транспортује после извршене; што значи да таквог рањеника не треба тим начином лечити у завојишту.

[17] Драшкић П.: Мемоари, Српска књижевна задруга, Београд, 1991; стр. 232-233.

[18] Из есеја: Ко је Гомбрович? Милош Ч.: Континенти, Дечје новине, 1986, стр. 173.

[19] О том проблему др Александар Марковић, у тексту: „Моја радиолошка искуства у ратовима од 1912-1920“ – Историја српског војног санитета, стр. 723 – каже: „Компасне методе заснивају се на геометријским претпоставкама и биле би математичке методе, када би претпоставке увек биле тачне. Али то није увек случај. Кад помислимо, да на површини тела, у чијој унутрашњости лежи пројектил треба одређивати најмање три фиксне тачке, да пројектил треба да буде апсолутно непокретљив у телу и да одређивање даљине цеви од плоче и централног зрака као и покрет саме рендгенове цеви морају бити тачно одмерене, лако је појмљиво, колико има извора за грешке“.

[20] Реч је о др Милошу Ђ. Поповићу, једном од најистакнутијих доктора опште медицине специјалисте зубног лекарства у Краљевини Србији. Заузимањем др Милоша Поповића и Леди Тебит 1. јануара 1917. године у Водени је отворена савезничка зубна станица за српску војску. До пробоја фронта у њој је збринуто близу 18.000 пацијената. Др Поповић је, иначе, годинама био једини војни зубни лекар у Србији. 1904. године отворио је прву војну зубну станицу у Београду: а 1909. у Нишу.

Могуће је да је тог „критичног дана“ доктор, писац дневника, намеравао да му оде и као пацијент, будући да се у дневнику провукла забелешка:

7.12.1916.: Добио јаку невралгију у левој страни образа. Скоро до јутра нисам тренуо. Тог дана 12 а неки веле 15 аероплана прелетали Моравску дивизију и бацали бомбе. И, тешко да би доктор помињао ту своју „невралгију“ за коју би се пре рекло да је била зубобоља, да није, ето, преспавао појављивање 12 или 15 непријатељских аероплана.            

[21] То јест, подом лобање.

[22] Извиђач према тадашњој војној терминологији. Реч је остала још из времена када ратни аероплани нису били наоружани, већ су служили само за извиђање. Доцније су извиђачи постали митраљесци и бомбаши.

[23] То јест, до кука

[24] Микић С.: Историја југословенског ваздухопловства, издање писца, Београд, 1932.: стр.: 295-302.

[25] Микић С.: И.Ј.В. стр. 349-357.

[26] Осим Бранка Вукосављевића сачињавали су је: капетан Боривоје Мирковић, потпоручник Миодраг Милетић, мајори Драгољуб Плећевић и Радивоје Томић.

[27] Пршић М., Бојковић С.: Р. А. Рајс: О злочинима Аустро-Угаро-Бугаро-Немаца у Србији 1914-1918. Историјски музеј Србије & Стручна књига, Београд, 1997. Стр. 234-236 и 263-270.

[28] И – галаме. Авала је врста народног кола; па крај реченице може да се „преведе“ и овако: ...честитања и банкета, ордења и ђускања.

[29] Између осталих титула аустријски цар, тада, Фрања Јосиф, носио је и наслов цара јерусалимског.

[30] Кокоњешће или кукуњешће је пореклом румунско народно коло где се јако подскакује и преплиће ногама.

[31] Књига „Света крв, свети Грал“ штампана деведесетих, дакле, седамдесетак година по изреченој претпоставци докторовој, доказује исто то само мало друкчије, да су Меровинзи, некадашња владарска лоза у Француској потомци Исуса Христа; који и није био разапет на крсту већ неко други – његов двојник или какав пожртвовани добровољац. Христ, који је, наводно, био ожењен Маријом Магдаленом умакавши неправедној казни и осуди, допловио је до јужних обала Француске, ту се населио и касније умро оставивши за собом пород. Ипак, књига није последица француског генија већ – британског.

[32] Реч је о одвођењу 10.000 девојака између 12 и 14 година из јужних делова данашње Србије, које су Бугари баш као робље поклонили својим тадашњим савезницима – Турцима.

[33] Рајс А.: Последње бугаро-немачке повреде закона човечности.

[34] Сопор је дубока дремљивост, жеља за сном, а код повреда главе указује на повишење унутар лобањског протиска. Дање погоршавање је кома, стање врло дубоког сна, када нема одговора чак ни на болне надражаје. Сопор претходи коми, кома смртном исходу.

[35] „Из београдских болница пуштени су готово сви рањеници који су ране преболели. Међу њима, било их је који су, после десет дана, били толико оздравили, да су тражили да их одмах упуте у команде...То брзо прездрављивање пало је у очи немачким лекарима.“ Те се између њих и српских колега поведе разговор и о томе. „Једни су говорили да то долази од потпуно рационалног лечења, други од ваљане дворбе и угодбе, трећи од повољног душевног расположења рањеника...Господо, рече најстарији лекар, Немац, можда сваки од тих узрока има по нешто удела али ми се чини да нисте споменули један од најважнијих, који мора бити познат свим философима. Ови рањеници су млади људи, а запажена је ствар да свака рана брже зарасте на млађем него на старијем човеку. Јер бујнији проток свеже и здраве крви, из самог организма, помаже негу лекарску... Уз то сам ја, из дугогодишње своје хируршке праксе, запазио да се ране много теже лече код алкохоличара, код људи који су патили од заразних болести које додирују крв, него код људи здравих и нормалних. И ово брзо прездрављивање код српских рањеника за мене је доказ о чистој крви српскога народа. О томе ћу ја, у медицинском друштву, одржати и једно предавање кад се вратим у отаџбину... Бог и душа, има право, рече један наш млади доктор, потом. Одиста, само чиста, свежа, непокварена крв нашег народа, могла је да издржи онакве штрапаце и да однесе онакве победе какве је однела наша војска.“ (Из текста непознатог аутора. „Балкански рат, у слици и речи“ бр. 21; Београд, 1913, стр. 335.)

[36] Реч је о народном колу, које се под именом „дунда“ играло махом у Поморављу. Доктор овде, по свој прилици, прави алузију на „Коло“ српског песника Бранка Радичевића, песму за коју се сматра да је наговестила идеју југословенства. Алузија је врло суптилна, будући да реч „дунда“ има и друга, распрострањенија значења која редундантно појачавају иронију. „Дунда“ је, на пример, дебела, трома, чак приглупа, лења жена.

[37] На годишњем скупу Српског лекарског друштва 1913. године, др Ђ. Николић је одржао предавање а под насловом „Наш војни санитета у Балканским ратовима“, који је потом штампан у „Српском архиву“, 1914., а затим и у „Историји српског војног санитета“ од др Владимира Станојевића, 1925. год. - стр. 253-308 – заједно са дискусијама др Андре Николића, др Драгана Поповића, др Томе Лека и др Лазара Генчића; у којој потоњи каже и ово:

„Наш рат, 1912-1913., је дуго трајао, и било је тражено да се лекари врате.“ А опет су лекари недостајали и војном санитету. „Колико сам могао,“ каже даље др Генчић, „ја сам то чинио. Госп. др Ђока Николић је један од првих који се вратио. Он ми је ускоро после пада Битоља лично рекао: моја мисија је свршена. Вратио се и после тога није више ни видео бојно поље.“

[38] У вештачка сродства спадају: кумство, побратимство, посестримство... Према Тихомиру Ђорђевићу етички прекршаји у односима са вештачким сродницима спадали су у најтежи грех, раван прекршају поста.

[39] Један од рањеника у драгоманској болници.

[40] Станојевић В.: Епидемија пегавца у војној болници код „Ћеле-куле“ и улога те болнице у повлачењу 1915-1916; из „Историја српског војног санитета“, стр. 359.

[41] Из романа „Мочвара“ Андре Жида. Титир је принуђен да живи у мочвари сам самцит, и да опстаје хранећи се црвима. У почетку су му гадни, али му касније постају – укусни. Касније их Титир заволи.

[42] Дучић Ј.: Стаза поред пута. Дерета, Београд, 1999. стр. 77-92.

[43] Под којим се, у ствари, разуме посебан вид закључивања. У првом кораку се полази од тачно уочених и процењених чињеница али се у наредном извлачи „пребрз“, нетачан, „наиван“ закључак о могућностима побољшања. Закључује се да такве измене, односно побољшања, не захтевају велики труд; да је потребно да се учини мало, врло мало. Али, баш то „мало“ најчешће је непремостиво.

[44] Дучић Ј.: Верујем у Бога и у Српство, Дерета, Београд, 1999.; стр. 21- 22.

[45] Студенте медицине.

[46] Може да се учинити после ових редова да је реч о некој врсти разметања монашким правилима. Погрешан утисак. Женски персонал је за сваку болницу добит. Но, и то је требало тражити од Француза, или барем добити њихову сагласност. Те боље беше „не таласати“, на себе и своје присуство не подсећати.

[47] Нешић Ђ.: О повредама ока за време наших ратова. Историја српског војног санитета, стр. 701.

[48] Калус је „млада кост“ која премошћује простор између површина прелома. Разликује се меки и тврди калус.

[49] Петровић М.: Моја хируршка искуства у ратовима 1912-1918. Из: Историја српског војног санитета / Наше ратно санитетско искуство: стр. 623-666.

[50] И мада се баш за све околности, за сва чињења и не чињења не може да окриви само и само српски санитет, у ратовима 1912-1918, по смртности српска војска стаде, напослетку, на чело далеко испред осталих; што исказано у промилима изгледа: Србија 10, Немачка 2, Француска 3, Бугарска 3,6, Русија 4, Аустрија 4,8. Према санитетском потпуковнику др Тихомиру Симићу: „Критички поглед на рад нашег санитета“, Историја српског војног санитета / Наше ратно санитетско искуство; стр. 790-799.

[51] Звучи, данас, као врућа националистичка парола – по бољшевичким и постбољшевичким мерилима. Али, образовати „сопственог хирурга“ онда, крајем деветнаестог века, беше подвиг, тим пре што ће Медицински факултет у Београду бити основан тек крајем друге деценије наредног.

[52] Часопису за целокупно лекарство, Српског лекарског друштва, из кога су ови и наредни, цитирани редови. (Год. 36, Св. 8, август 1934: стр. 521-527)

[53] Med. Encik.; Jug. Leksikograf. Zavod, Zabreb; 1970, tom. br. 5., str. 240.

[54] У складу с завештањем, Петровићево срце је спаљено, а урна с пепелом уграђена у зид хируршке сале на одговарајућем одељењу тадашње Главне војне болнице. Урна ће, међутим, нестати у шуту и малтеру, по исељењу Војномедицинске академије, током реновирања, а пре усељења Клиничког центра Србије. Тада су, највероватније, и грдне „гомиле старог папира“ отправљене на једно од градилишта у Жарково, и тамо уништене паљењем у сред бела дана.

Ретки су појединци којима је још изодавна познато Петровићево ово завештање, а међу њима су још ређи они који још тврдо верују да урна с пепелом Петровићевог срца ипак није уништена, само је треба наћи.

[55] У старогрчком миту Аријадна, својом довитљивошћу, помаже јуначини Тезеју излазак из лавиринта.