Брана Димитријевић
Temporas mutantur? (Женска и мушка козметика као друштвено питање)
Говорећи о чувању зуба, Пелагић пише и ово: „Она глупа и страшна мода белила и руменила ужасно је убитачна здрављу зуба. Тако исто прекомерно вршење полне љубави, и лумповање и кафански живот.“ (1) Но, грмљавина тек долази. „Да ли је потребно и да ли је морално улепшавање са помадама, мирисним водама и уљима, бојама и луксузним накитима?“ Што је наслов поглавља. „Мада то све осуђује наука о здрављу, ипак има посве умне и моралне сиромаштине, за коју изгледа да је коме лепша и милија ако се налицка и намаже помадама, белилом, руменилом, мирисавим водама и другим отровним лажаријама, и ако обоје косу, обрве, бркове, и ставе на себе разне наките. Ови здравствени богаљи немају чим да се допадну свету, па мисле: биће још будала, којима се та гадост допада. Такови јадници продају често не само своје имање, него и свој морал и себе самог само да добију средства да изврше што помодније то улепшавање спољашње. То су прави губавци, који развраћају млађи нараштај. Њих треба исмевати и презирати да се због не би невини и лакомислени свет губио у то блато материјалне, здравствене и моралне штете и покварености… Честити и разумни родитељи и мужеви не допуштају такву суманутост у својој кући и породици.“ (2)
На штетност козметичких средстава – шминке, мејк апа – белила и руменила, већ је указивао др Милан Јовановић Батут. (3)
„Куда је забасала таштина!... Енглескиње у 12. веку пуштале су крв само да побеле, а Францускиње јеле песак и пепео. Женска гизда већ није знала мере… Умешала се држава, те је 1770. енглески парламент издао строг закон против белила и руменила. Брак се могао развести, ако је муж доказао да му се жена бели. Зазор ми је да признам како и Србин пати од те заразе, за које старо доба није знало. Сва белила и руменила, све штрике без разлике руше здравље. (Курзив је Батутов.) Белило и руменило затире здравље целог тела, па чак и здравље подмлатка. Шта су наша белила? Сириџик (препарат од живе), мрсно и посно белило, сочивица (олово, бизмут, цинк), девојачко млеко (бенцоје), тенећар (боракс), белило (прах од пиринџа, магнезија, федервајс) штирка, креда итд. И руменила има више: ту је кармин (руменило, „женско здравље“) винобој, варзило, зелено белило (анилин), салфор…
Али, наставља Батут после знатно дужег набрајања, да не причам, насликаћу слику такве лепојке, да је видите како пропада. „Ни одмах се с почетка не можеш преварити. Из далека видиш нешто неприродно, модрикасто белило, по гдекад у млазевима или као прашина осуто, а погдекад глатко, сјајно, масно. Кожа затегнута, једнака, груба. Руменило јој натабано одозго, а не пробија као природна румен од доле, није тако живо и нежно. Из очију и отворених уста не бије живот него нека тама. Ретко се зноји, озноји ли се, онда зној прави путнице, а лепојка је у неприлици. Нагнеш ли јој се, осетиш несносан, необичан мирис. Ујутру ненабељена је жута, изнурена, као кухана јабука. Сад већ треба више белила и румена. Не потраје дуго а кожа око носа и браде почне црнити, грушати се и још већма губити. Природна свежина и мекост следила се у мртво бледило, а на њему руменило чудно одудара. Док се не намаже, кожа јој је као учињена: око очију, уста и носа, модра, страшна. Је ли белила прахом, оспе јој се по лицу нека лотиња (4), нека сукраста мртва перут. За кожом лица оболи кашто и око, а кашто и кожа целог тела. Жена се постари, збегне, збрчка и омршави. Да и то сакрије, удари још јаче у белило. Зуби помодре или поцрне, десни омекну и попусте па почну и трунути, дах из уста осмрдне, а пљувачка јој увек слатко-бљутава и необична укуса. Најпосле зуби попропадају, образи и усне наберу и упадну у вилице, десни буду сиве као у мртваца, дах још кужнији, очи утеку у главу и изгубе живахност, коса трепавице и обрве отпадну, тело отроми, јело не прија… Од младе здраве, чиле жене постала гадна, јадна, болесна утвара, ни за живот ни за смрт.“
Па још да је само на томе! Јер жена је, у првом реду, мати. „Дете заман нури на учмалим дојкама таке матере, па ако што и нађе оно је отров. Остане ли, никад права здравља, праве снаге. Роди ли, пород му још гори. Да не мислите сетићу вас прилика из вашег живота. Често ћете видети готову бабу поред снажна, млада мужа и још сасма ситне дечице. Дркће, вуче се као сен по свету, а једва претурила тридесету. Кад је запиташ за узрок, што је пропала, изговара се на тежак посао, на децу, а погледаш јој у лице или у зубе, па ћеш видети шта је. Белило и руменило затрло јој здравље још девојком, па кад је наступила да роди и ради, а она изнемогла пре рока. Варошанке и отмене госпође јамачно мисле, да се ово тиче само наше просте жене. Та госпође се не беле сириџиком, сочивицом и тд. Оне имају скупа белила са францеским именом, красне помаде и водице што, као, не шкоде, него само одржавају нежност тела, природну свежину колорита, и бришу пеге, перут, лишаје…“ Али, све је то отров: жива, олово, бизмут, цинк…
Па и када их нема. Сама маст, само трљање и пиркање не прија здравој кожи и телу. Болесну опет не вреди премазивати белилом или лечити хваљеним помадама и водицама редом. И ту ваља ударити правим путем: здраво не кварити, болесно предати лекару…“
У доба исписивања ових редова Милан Јовановић - Батут не беше ни старкеља, ни преиспољна Србенда. Његов чланак подстакнут је збивањима која су се тада одигравала и у великом свету: „Новије време пошло је бољим путем. Трезвена жена нашега века почиње мислити. Сада већ има“ али у великом свету, „разборитих жена, што не признају друге лепоте до природне, што држе све друго за гадно, бесчасно и недостојно.“ Те и остало, почев од схватања да жена носи Евин грех, да се са њеном тежњом ка украшавањима на крај тешко излази, али да је њена друштвена улога огромна, јер без ње ни реда, ни рада, а ни ваљаног потомства, ни морала нема, није баш сасвим Батутово. Пробија исто оно што налазимо и код Стерије, Јаше Игњатовића, Стевана Сремца. Потоњи у лику кћери оца Спиридона, указује на узор. Тек, женској ћуди не треба пустити да се отме. Ко се ожени девојком која се бели, нека се касније не јада и не каје. Наставиће та да се бели и кад се уда, не више због свога мужа – јер јој то ни од прве у памети није било – већ због свих других. Огадиће му се кад поружни, и ето брачних размирица, до прељубе. Мада српски народ не беше такав. Ево песме која Туркиње кори: Да какве су по Фочи девојке! Набјеле се и набакаме се, А навуку сурму на обрве, Кара-боју на сија-солуфе.“
Има у Батутовом слову силног уздања у српску народну традицију, напора да се помири оно што јесмо са оним што јоште нисмо, да се корисно а од великог света прими, штетно одбије. Јер су истине, сматра и он, вечне. А једна од њих је, као код Пелагића, да без морала нема здравља. Но, реч је, по ко зна који пут, и о успостављању ауторитета. Ако лекару не верујете, Србљи, барем се на старе своје угледајте. Белила, руменила у Срба никада није било.
Данас ту свашта може да засмета. На пример, Батутов избор дидактичког стереотипа. Зар да се од свих напасти које израбљиваној српској жени тада прете, баш одаберу белила и руменила?! Зар је слика здравог и једрог мужа покрај старице, његове жене, последица – терања моде? Зар су средства за улепшавање била одиста распрострањено друштвено зло? Не беше ли неупоредиво горих? Пречих? Но, Батут не сустаје, упозорава да је и наглих тровања било.
„Било је, да се красно детешце отровало… и на мукама пустило душу своју од оног чиме му се мајка бели.“
Не верујемо? Нека, онда, посведочи др Лаза Димитријевић: „Једну сам добру кућу изгубио (која му је за лекарске визите лепо плаћала), што нисам хтео госпођи да потврдим, да су јој зуби црни и десни болесне од цуга (промаје), но сам јој казао да је то од белила и да за љубав своје деце треба тога да се остави… Док ми нису отказали, ако сам требао изјутра доћи, морао сам прво да чекам да се госпођа набели, јер су такве жене изјутра модре и лице им је збрчкано…“ То је тек увод. „Једне вечери позваше ме доцкан к једном механџији. Нађем газду и његову жену где се од бола савијају, а три (њихова) момка повраћају; теку им бале из отворених уста.“ Тровање живом. Само, откуд жива у сиру? Расплело се. „Сви су јели сир из исте качице, купљене од жене једног другог механџије, али која се јако бели. Играјући се, узму њена деца оно стакло (бочицу) те сруче садржај у качицу са сиром.“ Ето тровања. „Најмлађи момак био је јако отрован, да сам мислио остати неће. Срећа те су само они тог сира јели, јер су га узели за сутрашњи бал у њиховој кафани…“ А ево сутрашњег, узгредног, закључака трованог механџије. Ееее… да не беше крви од патка, ноћаске сви помресмо. „Ну, благодарности!“ Завршава Димитријевић. „А што су сви од мога лека повратили сав онај отров, то ни у шта не рачунају.“ Јер како дођоше к себи, а доктор отишао, завапи механџија: дај, море, кољи патка! (5)
Данас, када је, барем у великом свету, жена која се бели правно заштићена, јер тешко фирми чији би производ какву непосредну или посредну штету оставио; када је правно заштићен и мушкарац, а индустрија козметичких средстава силне раднике упошљава и грдним капиталом располаже, те јој лекари нису противници, претходна прича може да се схвати и као једна у низу о напретку. Ето, како је негда тужно било, али данас… У нашим тескобним условима тек добродошла: запажате ли до чега је све српски патријархални догматизам и морализам умео да доведе!? Одиста, одједном видимо социјалисту Пелагића, као најцрњег десничара. Батут се женском делу становништва још и обраћа, не и Пелагић. Потоњи ће само мужевима, очевима, часним старинама, тим породичним деспотима да запрети. Ви сте ми одговорни. На вама је да неразумну женску чељад к памети приводите. Батут би читаоцу да се допадне. Пелагића се то и не тиче; већ грми, прети, захтева изопштење.
Још би се замерки Пелагићу, а и Батуту, пронашло на камаре. На пример: методолошко питање узрочно-последичног повезивања појава које могу да се истовремено јаве али да једна од друге не зависе. Тако је у XVIII веку пре настанка Сједињених Америчких Држава тамошње колонисте сатирала туберкулоза, али је био распрострањен и зубни квар. Беше реткост срести двадесетогодишњу девојку са једним колико толико читавим зубом. Те су туберкулоза и зубни квар довођени у непосредну узрочно последичну везу. Схватање на које се, у извесном облику, наилази и код др Милоша Ђ. Поповића, у његовој књизи о скаутизму „Четник“. Мада је било познато, и у Батутово време, да зуби и десни не оболевају само од дејствовања живе. Отуда су призори на које Батут указује, могли да буду и обрнути. Жена чије лице услед губитака зуба стари, посеже за белилима и руменилима.
Ипак, није „изишло из моде“ Пелагићево схватање да се од лумповања, неумереног кафанског, па и полног, живота зуби кваре, барем у свести данашњег човека развијеног Запада. Слика крезавог алкохоличара је опомена. Тај је или алкос или наркос или кримос, свакојако, па и полно, изопачен; јер му ни до каквих друштвених норми није стало, ма шта о томе причала наука о зубном квару. (6)
Опште место да је улепшавање колико и човечанство старо не помаже. Но, знак једнакости између крезавости и (барем) алкохола, указује да је ондашња европска мисао струјала и Пелагићем и Батутом. Осим тога, отрови су се тада користили у козметици.(7) А опирање тој појави, не беше последица пуког спасавања изумирућег морала. Пелагић, Батут, Димитријевић, три писца – три различите судбине – три сведока који једно те исто виде, упозоравају, преклињу, прете.
Ипак, као да смета Батутов дидактички стереотип: старица жена поред млада и здрава мужа?! Ох, не! Није само козметика томе могла да буде крива. Док Пелагићева грмљавина иде још даље: ама, ни накит! То је тек разметање, дембелисање на рачун туђег зноја. Јер о прошлости Пелагић и не расправља. А Батут одлучно тврди да за мазарије стари Срби нису ни знали. Променом вере закорачише у свет раскоши и отрова. Ето још једне посластице лажног раја! Те се из позадине помаља – Његош. Не помиње Батут Византију, Немањиће, Хребељановиће, Војиновиће, Мрњавчевиће, Бранковиће, њихове супруге, кћери, сестре, мајке. Његов ослонац је затечена плебејска рурална традиција. (8) Изоставља предосманлијску српску прошлост, заобилази поделу цивилизација, па и Лепоте, на наге и нафракане, извештачене и природне, а све то у позадини негде чучи. (9) Указује и на везу између белила, руменила и браколомства, откривајући, чини нам се своје право догматско лице. Али не… Историјска дистанца уме да изобличи, што се ласно уочава баш на клизавом овом примеру, белила и руменила; ни мало безазленом, вечном споредном питању с тачке гледишта неупоредиво пречих ствари. Само, којих? Када се војевало за начело: здраво не кварити, болесно лекару слати.
(1) Пелагић В.: Народни учитељ, Београд, Народна култура, 1940; стр. 76.
(2) Исто, стр.9 5-96.
(3) Здравље: бр. 12; Цетиње. 1880. стр 93-94, и бр. 13; стр 100-101.
(4) Прљавштина, нечистоћа праћена и задахом.
(5) Крв од патка, или патке, коришћена је као против отров ако би отров био узет преко уста, помешан с храном. Описујући како је отрован велики јунак из Првог и Другог српског устанка, прота Никола Смиљанић, Милан Ђ. Милићевић вели: „Пошто се из Каоне врати, Смиљанићу се веома смучи, и он доказујући да је по Штитарчевој наредби отрован, заиште да пије крви од патке. Браћа му напомену да је сада пост и да је срамота њему, као проти, мрсити у те дане. (Курзив је Милићевићев.) Смиљанић се поклони сили веровања; не хтене пити пачје крви, и умре, Ђука пак пијући пачију крв оздравио је. (Курзив је наш.)
(Милићевић М.: Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба. Слово љубве, Београд. 1979. Репринт 1888. стр. 654.)
(6) И лекари сматрају да запуштено стање уста и зуба указује на склоност те особе барем према алкохолу. У слабије развијеним срединама, поготову оним које је ојадио бољшевизам, постоји, међутим, тежња ка истицању, а не прикривању, беде; па се крезавост и не крије.
(7) Према сећањима г. Боре Тодоровића, окуларисте и зубног техничара, његов отац власник козметичарске радње продавао је и током окупације (1941-1944) у Обреновцу, „лојчиће“ за бељење лица, врсту сапуна с препаратима живе. Продаја „лојчића“ ишла је с јесени, уочи свадби. Знајући, међутим, и за њихово штетно дејство власник радње би уз продати „лојчић“ давао и савет нарочито каквој млађој особи, препланулој од рада у пољу: мажи се, дете, пред удају, и до удаје, али само ако ти је удаја близу. По завршетку рата справљање и продаја „лојчића“ су забрањени. Тешко је расплести питање да ли је продаја „лојчића“, особито с јесени, надмашивала продају „обичних“, тоалетних, сапуна? Можда није? Још теже одговорити да ли су се и по забрани, разноврсне помадице и масти за бељење справљале и продавале тајно; нарочито по паланкама.
(8) Боље рећи: оскудну, предустаничку, будући да је Драгиша Лапчевић забележио ове стихове: Што ти, Јово, невесело прође / Што се љутиш на наше ђевојке: / Ђе су оне косу бреновале, / Бреновале, лице моловале, / Моловале, те момке варале. (Лапчевић Д.: Уз Ужичког краја. Београд. 1926. стр. 68.) Ови стихови као да оспоравају Батута? Но, о тим песмама Лапчевић каже: „Прије ратова (оба балканска и светског) је била сама изванредна ријеткост у селу чути коју лирску пјесму; и ако се чула она је, потпуно сигурно, случајно донесена из вароши.“ О чему, додајемо, сведоче и речи: 1. Бреновати, од немачке brennen, горети, употребљене у овом случају да означи уковрчавање косе нарочитом, загрејаном направом. (Колмајзом, од које се потом изводи чешће употребљаван глагол колмовати, наколмовати итд.) Реч бреновати има у српском језику још значења. 2. Моловати од немачког malen, кречити, бојити, сликати, представљати, обмањивати, улепшавати шминком. Коса бренована, лице моловано; беше девојче к'о моловано; луче (моје) моловано, итд… Што, ипак, даје за право Батуту да су се белила и руменила ширила из града према селу, а не обрнуто. Из Војводства ка послеустаничкој Србији.
(9) И Гомбрович ће (1954) и о томе рећи своје: „… Француз се помирио с ружноћом цивилизације, штавише, заволео ју је. Француз не општи са женом нагом, него обученом – и са женом свученом. Француска Венера није нага девојка, него Мадаме с младежом и fort distinguee. Не недражује их мирис тела него парфема. Заволео је све вештачке лепоте, такве као шарм, елеганција, префињеност, духовитост, одећа, шминка – лепоте којима се маскира биолошко опадање и постарије године – та француска лепотица је четрдесетогодишња. И ако та лепота осваја свет, онда је то управо зато што је она одустајање (од лепоте) – нешто доступно старијим, имућнијим дамама, постаријим козерима и бонвиванима…“
(Гомбрович В.: Дневник I, Просвета, Београд, 1985., стр. 224.)
Текст из Савременика број 129-130-133/2005 стр. 114-119
Датум последње измене: 2008-01-29 11:40:53