Брана Димитријевић

Уводна реч књизи „Из митологије новије српске медицине“

„… Јер судећи према себи они
и не могу да нас замисле без варварства!“

Ф. М. Достојевски („Идиот“, III књига)

На српском књижевном тржишту, све већма налик на раскаљани бувљак, књижице ове врсте ко зна да ли имају прођу. Ова је настајала постепено. Већина текстова који је чине објављивани су у књижевној  периодици („Даница“, „Задужбина“, „Савременик“, „Књижевни лист“, „Братство“), како би се круг читалаца оразноврснио; а плодови су подстицаја, учитељског и сваковрсног другог труда г. Милорада Радевића, историчара, повремене помоћи г. примаријуса др Будимира Павловића, кустоса Музеја Српског лекарског друштва и г. Живорада Крстића, геолога и књигољубца. Почело је од др Атанасија Пуље, па одгонетањем другог дневника др Михаила Мике Петровића. Касније је ово водило оном, подухват подухвату, дело делу, карактер карактеру, али не по навикама савремене историје медицине, у којој свака специјалност истражује своју прошлост, већ избором по сродности, а под упливом књижевног предосећаја. Не треба се бојати да су због потоњег трпеле чињенице. Приказан је сав научни апарат; и све се даде лако проверити. А избор није хијерархијски.

Историја новије српске медицине, особито на прелому векова, 19. и 20., обилује збивањима о којима се све мање зна; те се говори о – забораву.

Само, откуда заборав? Шта су покретачи тог неприродног, самоубилачког става, расположења налик на апатију, коме не недостаје битно својство: мржња до гађења, према сопственој прошлости, не само када је о историји медицине реч?

И заборав и гадљивост су научени. Све су то последице наморавања и свакојаких намама; плодови блиставих каријера оних који су баш на томе ударнички и удворички порадили; а заправо се сва њихова делатност, од нечињења и затирања састојала; којима су и дан дањи сва врата отворена, те су и даље спремни да заобиђу, прећуте најједноставније одговоре. А заправо их све пориче.

У Краљевини Србији још у претпрошлом веку постојала је, примера ради, лекарска комора. Данас је, на почетку Трећег миленијума, нема. Тридесетих година прошлога века у Краљевини Југославији донесен је Закон о лекарима  чиме је настављен развој Медицинског права, које се данас, на почетку Трећег миленијума, и по Европи и по свету помно практикује, но у Србији му ни трага.

У Краљевини Србији, потом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, потом, Краљевини Југославији дејствовало је стотинак добротворних друштава и удружења. Ни њих одавно нема. Као par excellance невладине организације, већ их је 1915, потом 1941. године распуштао окупатор; но, посао је довршен тек по свршетку Другог светског рата. Тада је укинут Закон о лекарима, укинуте су Лекарске коморе (1), и сва невладина удружења. Отета им је имовина, попаљена архива а истакнуте чланове дочекали су робија, беда, понижење. Српско лекарско друштво није распуштено, „само“ му је одузета имовина, отуд изгледа да је сјајно прошло; но, сведено је на сиротињско и парадно.

Одузимање имовине Српском лекарском друштву је и уништавање  памћења. Сва та имовина сведочила је о стеченом угледу  научне медицине у Србији, настајала је из захвалности, као последица задужбинарства чији корени сежу све до времена Немањића.

Ни на томе се није стало. Одмах после Другог светског рата, а по обнови Универзитета, укинут је предмет „Историја медицинске науке“ који је на београдском Медицинском факултету пре тога постојао (1934-1941); а њен наставник, доцент др Јован Мијушковић, стрељан (1944). Те као посебан предмет, никада није обновљена. А о институту за изучавање историје медицине ко и помишља? Ни Секција за историју медицине Српског лекарског друштва више не постоји.

Србијом данас шестаре, опет примера ради, које стране које домаће невладине организације, с задатком нескривеним, како то лепо примећује др Момчило Миљковић, професор биохемије и молекуларне биологије, с Државног Универзитета у Пенсилванији, САД, да би се обичан, поносни српски народ држао на кратком ланцу и стално подсећао на његов великосрпски национализам, злочиначка дела из прошлих ратова и његове геноцидне тенденције. (2) Њима је помагање баш оваквих, медицинско историјских пројеката, забрањено.

И, рекло би се да нема краја?

Само што је свака садашњост – пена историје. Постоје питања која ће увек изискивати одговоре. А једно од њих гласи: како је могуће да је непуних сто година пошто је Београдским пашалуком протутњао Свети рат (Џихад, 1813), потоња Краљевина Србија, у последњој четврти тог истог века, постала прворазредна културна сила међу јужнословенским, а сва је прилика и међу осталим балканским народима? А међутим, 1813-14 српско робље продавало се широм Анадолије, предње Азије и Африке, од Цариграда до Александрије, Дамаска и Багдада. Све се то преокрену; да би се почетком Трећег миленијума вратила безмало иста слика: одлив мозгова, младости, губљење крви, све убрзаније, без предаха… Србија стари, искићена попут мртваца, што ислуженим што новокомпонованим идолима и кумирима; измрцварена наказном митологијом, измишљотинама, белом кугом, а гадљивци се само коте.(3) Српске националне институције не постоје, а и када су ту, словом и у простору, бескорисне су или на штету. 

Отуда је ова књижица настајала и из потреба ментално хигијенских, као последица опирања духу смрти, учмалости и пораза; што не значи да је њен писац остао чврсто решен да последње часове свога живота намени разгртању рушевина. Још мање му је стало да се ућушка и међу историке.

Отуда ти на вољу читаоче, сматрај све ово што даље следи митологијом. Она претходи историји. Али се може и наопачке. Од историје па ка њој.      


(1) Историјски је тачније да нису обновљене, о чему проф. др Милета Магарашевић вели ово: „Ратни хаос 1941 однео је и Лекарску комору… која је до тада имала ове циљеве: обухватала је укупну делатност лекарског сталежа и лекарске праксе; регулисала је права и дужности лекара, обухватала је делатност Дисциплинског суда коморе…“ или Суда Части. Тако постављена Лекарска комора је имала за циљ да штити и заступа интересе, али и да одржава углед и професионално етичке норме и деловање лекарског сталежа…“ (Што је, у ствари заштита права пацијента.) „И док је чланство у Српском лекарском друштву била ствар слободне воље, дотле је чланство у Лекарској комори било обавезно. Без чланства у Лекарској комори није се могла обављати лекарска пракса. Ко је одговоран за обустављање  (или необнављање) рада Лекарске коморе, и то још у току 1944. године, то до данас није познато. Моје је уверење да је за злу судбину Лекарске коморе одговоран нико други до – Тито. Познато је да су лекари били код њега, тражећи обнову Лекарске коморе. Тада им је он рекао: шта ће вам лекарска комора када имате Српско лекарско друштво.“ (Јевтић М.: Корени и ослонци Медицине, књига прва. ЦИБИД, Београд, 2004. стр. 101-102.)

(2) Челне личности ових организација, вели даље Миљковић, који своје плате добијају у еврима, не у динарима, најчешће су бивши комунисти или њихова деца. Још је, дакле, остало да се затире, шутира, „склања“.

(3) На делу потврђујући оно на шта цитирајући Чајлда, указује Шафаревич: „Култура, ма како далеко била од очигледних биолошких потреба, у стварности се показује биолошки корисном, јер омогућава преживљавање врсте. Без тог духовног оружја, не само да се друштво почиње кретати према распаду, већ и појединци који га чине престају да се занимају за живот.“  (Шафаревич И.: Социјализам као појава светска историје. Светигора. Цетиње. 1997., стр. 364.)

На Растку објављено: 2008-01-29
Датум последње измене: 2008-01-29 19:22:28
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине