Брана Димитријевић

Поговор књизи „Из митологије новије српске медицине“

„Војвода руднички, Милан Обреновић, умро је у Букурешту на крају 1810“— пише 1887. у уводу свог „Поменика“ Милан Ђ. Милићевић — „али се не зна дан смрти његове. Кнез Милош је кости свога брата дигао из Букурешта, где су биле сахрањене, и пренео их у село Хереште, где је јамачно поставио гробни споменик.

Надајући се да би запис са Миланова гроба разбио неку таму о његовој смрти, ја сам три пута писао српском посланику у Букурешту; молио сам овде неке дворске чиновнике; писао у Букурешт једном Србину, и у Добруџу једноме Румуну.

Г. посланик ми није никад ништа ни одговорио; дворски чиновници кажу да су писали… Румун из Добруџе, човек веома љубазан, тражио је начина да ми помогне, па му је одговорено: да нема ко прочитати и преписати српски запис, а Србин из Букурешта одговара: да би му од Букурешта до Херешта требало бар 80 динара за пут, а он је човек сиромах.“ 

Или:

„Иако је од 1. маја тарифа у државној штампарији поскупела, пише 1893. у предговору своје књиге „Како живи наш народ“ др Лаза Димитријевић, иако је ово друго издање на финијој хартији штампано и увећано са непуна четири штампана табака – ипак сам био намеран да цену књизи оставим 1 динар. Ну ово због књижевних паразита нисам могао извршити.

Што је најжалосније, ових има и на великим положајима, па ипак воле писцу појести по неколико комада књига, или би се разболели ако то не учине.

Пошто и они спадају у наш народ – то ћу се у трећем издању постарати да и њихове фотографије у оваквој форми изнесем, ради утехе оним сиротним књижевницима, који само од књиге живе, а на ове паразите не смеју да ударе.“

Све су то, почетком Трећег миленијума, искуства и писца ових редова, коме је током састављања овог списа, а и поводом других сличних подухвата, на ум падало да успут напише „Књигу срама“; без фотографија, просто списак оних који су били дужни да помажу, а нису хтели, или смели.

Али, чему? Није ипак све само у књижевним паразитима, књижевној или у некој другој смушеној власти; министрима, градоначелницима, посланицима, фондовима, привредницима, дизачима и перачима страног, домаћег новца, гадљивцима владиним, невладиним, ко зна чијим… Може се и овако, за спас душе, попут предака који нам и ту навику у аманет оставише.