Брана Димитријевић

„Песници и смрт“ др Милана Јовановића-Батута

Ако је стогодишњица смрти Змајове прошла како је прошла, шездесет и петогодишњица др Милана Јовановића-Батута (1847-1940), једноставно је прећутана, под објашњењем „да Батут не припада српској култури већ - медицини“(!?). Има Батут улицу, један институт носи његово име, а и бисте му се по варошима постављају. Ни прстом упирати... Ни доказивати ко је и шта је Батут био.

Невелик есеј „Песници и смрт“, написан 1895. године, штампан у Споменици Војислава Илића (1), један је од Батутових одговора на вечно-митске изазове.

„Кад сахранисмо Војислава, сави ми се око срца нека необична – рекао бих – двострука туга. Не жаљах само за њим... „Отеше се мисли и осећаји од Стражилова па до Ловћена, и онда редом по свим крајевима српским. „Уз Војислава створи ми се пред очима Петер Петровић-Његош. Бранко Радичевић, Лаза К. Лазаревић, Коста Трифковић, Богобој Атанацковић, Јован Грчић-Миленко... Сетих се, да су сви редом прерано преминули, и да их је – а то је још много необичније – све листом покосила једна те иста болест: несрећна сушица. (2)

Фаталисти је називају зла коб; која Србину од Косова не да главе дићи... а људи дубље, песничке природе мисле, да су истину нашли ако су у надгробним говорима поновили: да овај свет и није за божанствен дух песников, или да је слободном лету неумрле душе тешко у оковима трошног тела, или да је песничко одушевљење огањ, који срж пије и сокове гуши, а тело сажеже... Којештарије! Не каже Батут, већ мирније:“И сам Бранко праштајући се с овим светом исповедио је слично: Да те тако ја не љубљах жарко,/ Још бих глед'о твоје сунце јарко. „...па ко тај стих дословце тумачи... с правом може очекивати рану смрт сваког нашег песника.“

„Несрећна сушица“ косила је, међутим, још несвршене гимназијалце и богослове и студенте, а и прост народ. И Батут њоме беше докачен. Било би необично супротно, да је гањала само песнике. Отуда, сви ти говори и надахнута објашњења беху, за њега, учвршћивање древних заблуда ковањем нових митова, подизањем песничког, као, питања на „вишу“ раван.

И, морао је да одговори бројевима и рачуном, уз постављање ових претпоставки: 1. Је ли баш у природи песника да рано умиру и како стоје наши најбољи песници према општем закону у томе? 2. Колико губи српска књижевност прераном смрћу своји најбољих песника?

По дужини века поживеше најодличнији грчки песници (Софокле, Есхил, Пиндар) у средњу руку (просечно) 80 година. Римски (Овидије, Хорације, Вергилије) 56; немачки (Гете, Хајне, Шилер) 62; француски (Иго, Ламартин, Алфред де Мисе) 69; енглески (Шекспир, Милтон, Тенисон) 67, италијански (Данте, Петрарка, Торквато Тасо) 59; руски (Тургењев, Гогољ, Достојевски) 56.

„Према овим бројевима не би нико имао права рећи да је слободном лету неумрле душе тесно у трошном телу... Него напротив, да су људи највећега духа, најживљих осећаја и најбујније маште – да су најбољи светски песници – своју песничку нарав телесно баш добро подносили и дуго живели. Иначе би, не каже овом приликом Батут, српска народна пословица „Рад живот дужи“, била нетачна. Највеће светске песнике красила је дуговечност. „А ако је који међу њима баш и раније умро, јамачно га нису уморили дар и песничка нарав његова, већ друго нешто.“

Просек српских песника (Његош, Бранко, Војислав) је, међутим, 33 година. „... а то је према веку њихових другова из стране књижевности сасвим мало... Није у природи песника, да рано умиру, напротив:песници културних народа су дуговечни. Српски су врло кратковеки: готово упола краћа века.

Шта то значи за наш народ и његову књижевност, ласно је погодити: разлике у резултатима барем квантитативне мора бити.“ Рецимо да су Софокле и Бранко даром једнаки били, да су обојица почели од ране младости своје, од 18., да су продужили, под једнаким условима, до пред саму своју смрт, Софокле је могао радити 73 а наш Бранко само 11 година. Ко дуже ради више уради, те наша књижевност прераном смрћу наших песника и квалитативно врло много губи. Сваком природном дару, свакој урођеној телесној и душевној способности потребно је време да се усаврши и развије. Ни једна вештина – па ни песништво – не држи се и не богати се само природним даром. Ако и најснажнијем природном дару не остаје било времена, било прилика, воље, издржљивости он ће заостати, па може бити и пропасти.

Рачуна се да је песник стигао на врхунац своје снаге када је довршио своје најбоље, најсавршеније дело. Ево табеле: грчки, у средњу руку у 56. години, римски 47.;немачки 41.; француски 45.; енглески 52.; италијански 40.; руски 46. Према овим подацима велики песници стижу на врхунац своје зрелости између 40. и 56. године живота. Међу песницима који су обухваћени овом статистиком, а 21 их је на броју, само је њих пет кулминисало пре своје 40. године. Од преосталих 16, 6 је сазрело пре 50. године. А од тих 10 (дакле, готово половина укупног броја) претурили беху и 50. да тек онда стигну у свој зенит. А код три одабрана српска песника просек је била 27. година.

Батут је поседовао и књижевни таленат. Познавалац неколико језика, тражио је и налазио у светској књижевности ослонце за своју област – хигијену.(3) И, сувишно је доказивати да је високо ценио песнике.(4)

Кад упоредимо ове бројеве, вели Батут, с оним првим (који представљају општи закон), наћи ћемо велике разлике, те би по томе излазило, да су српски песници 20 година раније, од свих осталих, сазревали и врхунац своје снаге достизали. И, ево како настаје мит! Не каже Батут, него блаже: јако бисмо погрешили упорно тврдећи да су наши први песници доиста тада стигли на врх своје стваралачке снаге. То нам признаје и сам Бранко: Песме моје, јадна сирочади/ Децо мила мојих лета млади... Све нестаде што вам дати справља/ У траљама отац вас оставља... Траље, уместо сјајног руха. Ми, дакле, раном смрћу њиховом квалитативно изгубисмо још много више него квантитативно.

Болест је зло. Спопада и тежака и умног раденика и песника. И не терајмо капом маглу, већ прионимо да га требимо. (Не каже, произилази.)

Могли бисмо се још упитати: је ли болест песника имала утицаја и друге које врсте? Је ли тај утицај – ако га је било – помагао њихову песничком дару или им је, напротив, био на штету?

Овим питањима Батут приступа с крајњом опрезношћу, свестан да ласног одговора не може бити. (5)

Разуме се по себи да ће све – па и болесне промене у телу бити од пресудна значаја по правац, квантитет и квалитет душевних способности и радњи човекових. „Здрав човек има хиљаду брига, болестан само једну.“ Турска пословица. Не наводи је, али... Хоће ли болест песницима сметати, или их напротив, помагати и унапређивати, зависи од многих различитих прилика. Има случајева где су неке болести у стању да појачају душевне особине и радње које особе, али је ипак опште правило да телесне болести, које су јасно изражене и дуго трају – уз бол, нелагоду, немоћ – слабе и сузбијају племенитије и узвишеније покрете душе... Не клањајмо се, дакле, болестима.

Има ли трага и од утицаја патолошке природе код наших песника? И, колико је штете од тога било? То је питање које заслужује брижљиву обраду. Посао замашан, трудан, али у исти мах и са три гледишта важан: са литерарно-историјског, естетског и психофизиолошког. Неопходна су и медицинска знања, јер се не може порећи да се икоји уметник или раденик на умном пољу може савесно и достојно оценити све дотле док се не проучи цела његова природа – цео човек.

То је тек долазило. Што се Батута тиче, он је и сопственим примером доказао све ставове изнете у есеју „Песници и смрт“. Упитајмо се шта би било да је свенуо баш те 1895., да није поживео још дуго после тога? Шта не би било написано? А што и данас вреди.  

---

(1) Коришћен је Батутов рукопис (А. С.:М. Ј. Б. – 25) Подвлачења су Батутова.

(2) Јектика, туберкулоза. Батут је после овако убедљивог аргумента, минијатуром, могао да заврши овај свој чланак. Али, искорењивање ма и најсићушније заблуде је трудан посао. Да ли је кључна реч „несрећна сушица“, свима означавала „нешто опасно, смртоносно и прилепчиво“?

„У нас је много јектике (сушице)“ написаће Батут, четрдесет година касније,“а народ је према болесницима те врсте доста необазрив и још их је врло мало који верују, да је заразна; да се с болесника на здраве преноси.“ (Др М. Ј. Батут: Ваља се – не ваља се. Народна књижница Централног хигијенског завода „Здрав Дом“, Свеска 91-97. Београд, 1939. Стр. 85-86.)

(3) Што се и данас даде видети у прикупљеним „Афоризмима“ (А. С.:М. Ј. Б. – 111).

(4) Батут је један од оснивача Српске књижевне задруге.

(5) Остављајући места сумњи, да је понешто и до песника, навођењем немачких стихова, још на почетку овог свог рада, а који у преводу (Петра Новаковића) гласе: Свећа, која је стајала на ветру/ Брзо је пламтећи изгорела / Друга, у заветрини / Сијала је двоструко дуже мирном светлошћу. (Ајгенброт)

---

(Књижевни лист, бр. 50, стр. 17)