Брана Димитријевић

Учитељ опстанка др Милан Јовановић – Батут

Највећи наш здравствени просветитељ, лекар и научник, учитељ опстанка, изучавалац и познавалац српског језика, стилски виртуоз, први декан Медицинског факултета Универзитета у Београду, носилац бројних одликовања и почасти, рођен је у Сремској Митровици, 10. октобра 1847. године, нежан и слаб, с невеликом изгледима за преживљавање. Отац му је био не баш успешан трговац, а мати, изданак снажније лозе, још од почетка јачи узор. (1)

Рођени њен брат беше сада заборављени Јоксим Новић-Оточанин, књижевник и јуначина, следбеник Вука Караџића, сакупљач српских народних умотворина и обичаја. Те ће и Батут на радном столу држати Вукову бисту. Следиће Вука и у трудном послу сакупљачком: народни језик и обичаји, поступци када је о болестима или о здрављу реч, што би се данас могло подвести под истраживања етномедицине, само неупоредиво дубље и свестраније. Саградио је на томе сопствену методику лекарског рада у народу, темељно проучавање и упознавање народног живота и здравственог стања у свим правцима, тек потом предузимање мера. (2) Та марна прикупљања превазилажаху и оно што би само српског народа могло да се тиче. Батутове свеске „афоризама“, ослонци његовог стваралаштва, садрже преко 5.000 прибележених мисли највећих умова света, пословица и стихова многих народа, наводе из светих књига.(3)

Културни успон Србије, особито у последњој четврти претпрошлог века, коме и Батут даваше допринос, био је утемељен на националној идеји, чија је суштина дуг појединца према племену, савременика према нараштајима. Не носи, стога, као мото једна од најблиставијих његових књига Препорођај Христове речи: Ваша деца биће вам судије. Појединац је део народа коме дугује језик, веру, морал, постојање. Уз поштовање предака и угледање, тај дуг се враћа деци. Што си образованији, што си на вишем положају, у бољој прилици, твој дуг је већи. Узалуд ти је сво лично твоје уздизање, и све усладе и све почасти, ако је народ у опадању, ако – шта више – ти томе доприносиш. Национални рад је и борба против заблуда.

Тај простор нових и плодотворних подухвата отварала је победа Пастерове науке. Открића сићушних изазивача врења, труљења, зараза преображавала су медицину. До тада, лекар је био вештак и занатлија, вели Батут, неко ко лечи а не спречава. Сад су видици пукли, те је потоња задаћа постала најважнија. (4)

Збивања тих деценија, посебно у области коју и данас називамо хигијеном, а чији је родоначелник у нас Батут (5), подсећала су на Европску Ренесансу, али уз снажно изражен етички захтев. Свако хигијенско питање истовремено је и морално. Сваки преступ против здравља је – фактички грех. Истина је у исти мах и моралност. Одјекиваше тада Европом. Ко је намеравао да свом народу врати дуг, морао је раном зорицом у то поље.

„Наш народ је у питањима свога тела и његових потреба тако неук; према своме здрављу тако несмотрен и нехатан; а у случајевима болести тако празноверан, такав фаталист, тако разним заблудама и несавесним варалицама одан; да није чудо, што у здравственом погледу стоји тако лоше, да му је то и у културном и у економском напредовању велика сметња. По својој физичкој и психичкој конституцији; поднебљу, плодности и здравини већине својих крајева могао би у здравственом погледу врло лако с другим европским народима бар у корак ићи... али то није случај.“ Изрећи ће једном касније.(6)

Младост Батутова протекла је у борби за преживљавање, што беше судбина не малог броја тадашњих ђака, студента и богослова. Економске, здравствене невоље. „Несрећна сушица“ (јектика, туберкулоза) пратила га је у стопу. Отуда, „... лепа и слатка, али варљива и неверна, младост“, за њега беше „... дрво, које се брзо упали; свећица, која брзо догори; боја која брзо избледи; лађица, која брзо тоне.“ (7) али и доба кад човек обликује, и можда, побеђује самог себе. Књижевни дар, склоности и почеци. Одлазак на студије медицине у Беч, све то испресецано, испрекидано... Упркос томе, још као медицинар објављује просветитељске књиге: Муж и жена (1874) и Здравље и напредак наше деце (1876). Започиње (1875) Грађу за медицинску терминологију, посао који ће му остати незавршен, а данас најмање познат. Студије завршава у тридесетој.

И тек што се као млад лекар беше настанио, посла му о Новој години варошки апотекар писмо и повелики пакет, у коме беху: глава шећера, килограм најфинијег руског чаја, боца француског коњака и једна Јамајка-рума. А у дну кутијица. Из ње засијаше нови дукати – десет на броју. „Одмах сам разумео шта апотекар намерава... да ме том честитком материјално веже. Радо би своју зараду самном делио, ако бих хтео да својим болесницима што више и што скупљих лекова преписујем. Мени се то учини ниско и недостојно. Зар да се лекар и апотекар споразумевају и погађају, како ће невољника баш у болести да опљачкају!“ Слути то народ, и зна. И стога јури врачарама и бабама, те живот губи. „Те му с учтивом честитком на карти, вратих поклоне.“ (7)            

У Сомбору ће, покретањем часописа Здравље, 1880. године, побости и свој стег: „Здравље је срећа и снага, а болест најамник пропасти.“

„Ваљда нема ни једне болести, кад наш народ неће лекара запитати: А да није то од крви? Ако је дебео – пење му се крв. Ако је мршав и слаб – гуши га крв. Ако га пробада – насела му крв. Ако му срце лупа – капље му крв са срца. Ако не може да дише – задављује га крв. Ако му нешто трне – наишла му крв. У свакој болести крв је крива... По многим крајевима ретко је већ наћи старије чељаде, које није пуштало крв час из леве час из десне руке, час испод језика, час из ноге, а час из слепа ока. Где је још надрилекара, онде је опет сваки мећао на се и купице и рожиће и пијавице. Крв је свугде крива: крв се лије немилице.“(8)

У поређењу с тада водећим часописима на немачком (Die Gesundheit и Schweizersche Gesudheitblatter), који су му били познати, Здравље је имало особен лик. Чланци се не потписују, осим иницијалима, па ни то увек; служе просветитељству, а не привлачењу публике овом или оном лекару. Из њих проговара наука, јединствен поглед.

Посредством часописа Батут је одговарао на питања, али и постављао своја.(10) Трагао за називима болести, а и како их народ лечи. Чинио оно што др Владан Ђорђевић, није ни покушао, приступајући писању Народне медицине у Срба (1872). Јер, упркос многим заједничким својствима народни живот у погледима на здравље и болест испољаваше не мале разлике у зависности од краја. Једна те иста бољетица различито је називана и лечена. Силне заблуде – и у погледу предохране – беху измешане с где кад корисним поступцима.

Два Батутова позна дела Ваља се – не ваља се (11) то истичу. Она су и одговори на Ђорђевићеву књигу, а и допуна Надрилекара, а говоре и о просветитељској стратегији и тактици Батутовој. Помагати свако корисно схватање у народу, па ма како да је празноверно образложење које га прати; а сузбијати штетно. Батут је уочавао и опасности од међу стања; када се корисни народни обичаји губе, а нема науке да их замени; те чешће опстају они штетни.

Одјек Здравља био је добар.(12) Те као већ истакнути јавни радник и познат лекар, Батут се, на позив кнеза Николе, средином августа 1880. сели у Црну Гору да тамо уреди здравствену службу. Прокрстариће је уздуж и попреко; и свачега се нагледати. (13) Здравље ће наставити да излази и на Цетињу. Уследиће понуда српске владе за усавршавање у иностранству. И већ новембра 1882. Батут стиже у Берлин, код др Роберта Коха. Одлази потом у Минхен код Петенхофера. Остаје у Немачкој две године. Прелази у Лондон, где се у Галтоновом лабораторијуму упознаје са еугеником, науком о чистоти зачећа (Батутов израз); заправо о чистоти расе, коју ће нацистичка идеологија педесетак година касније свалити у најгушће блато.(14)

Оспоравајући Дарвиново схватање да се сви рађамо с једнаким менталним способностима, Галтон се залагао за подстицање бракова између угледних породица, зарад рађања.(15) А Батут је у књизи Поуке о чувању здравља (1882) награђеној од српске владе, у поглављу Брак и пород, ослоњен на оно што је народ знао, већ заступао слична схватања. Те је у Лондон стизао у прави час. А из Лондона ће у Париз – Лују Пастеру.              

Није се могло замислити плодотворније путовање. Обишао је највеће научнике најнапреднијих европских народа, осетио се њиховим учеником. Те ће као спољни знак и те посвећености, Батутову радну собу красити фотографије: Пастера, Коха и Галтона.

Богат знањима и плановима, враћа се 1885. године у Београд. Но, нуди му се у Министарству чиновничко место. Разочаран и понижен одлази у Нови Сад. Наредне године објављује део Грађе за медицинску терминологију, са око 3.000 речи. Ипак, 1887. године постаје професор хигијене и судске медицине на београдској Великој Школи. Студентима филозофије предавао је школску хигијену, правницима здравствену администрацију и судску медицину, техничарима грађевинску хигијену.

Упркос слабом здрављу које му се поправљало постепено, снабдевен књигама на српском, француском, немачком, енглеском, чешком, тишином и удобностима своје радне собе, Батут не беше кабинетски стваралац ни из далека. Кретао се и залагао да Велика Школа постане Универзитет, да се оснује и Медицински факултет. Те већ 1898 објављује елаборат Медицински факултет, и стиче противнике, и у јавности, и у Српском лекарском друштву. Ипак, успева да Закон о универзитету из 1905. године стекне члан и о оснивању Медицинског факултета. Но, та његова битка потрајаће деценију. Питање новог факултета покреће Батут 1911, с бољим изгледима. Али избијање Великог рата то прекида. Награђен је успехом тек 1919. године када је Медицински факултет, најзад, основан, а он акламацијом изабран за првог декана. 

Један од значајнијих његових практичних подухвата, који се овде износи као пример, је и отварање школа за сеоске домаћице. Спрам којих од почетка беху неверице. Те Батут одговара огледом. На његов предлог као члана Главног одбора Друштва за чување народног здравља, траже се од свих сеоских старешина узорци хлебова и славских колача из целе Србије, па приређује изложба. Закључак је поразан: од доброг материјала прави се рђав хлеб; нечист и горак. Одмах су организоване прве школе за мешење и печење хлеба у селима крај Београда, Реснику и Кнежевцу, па је с тим материјалом приређена нова изложба у сали Велике Школе, фебруара 1904. И тек потом се наставља ова прича, али пространије, уз подршку женских друштава, и Министарства просвете.

Упорност, поступност, чињенице, уз добро промишљање сваког потеза. Такав је био и на практичном остваривању хигијенске мисли и културе, такав је био и као писац. Полагао је на своју спољашност, отменост, изразитост, па је и делима својим просветитељским настојао да даде лепо рухо. Стицао се утисак да није хтео много стварати, али да оно што се створи треба да вреди много. Хитао није. Пробирао је и ретко понављао грађу. А беше плодан необично.

Батутово просветитељско дело истовремено је историјат и затирања и опстанака српског народа, тадашњих прилика и неприлика. Иако свестан улоге власти, као и многи тада по Европи, Батут јој није много веровао, (16) већ писмености и словесности појединца. Сваки је сам ковач свог лепог живота, своје дубоке и цветне старости, говорио је, уздајући се у васпитавање народа попут спартанског законодаваца Ликурга: Не чини државу сретном закон, него васпитање. Рђаво васпитани грађани не поштују ни најбоље законе. Просвећивање, међутим, а то је Батутово, не сме се схватити као техничко питање просветитеља и васпитача, већ као психолошко питање оних које треба просветити. До танчина треба упознати народни живот да би се тачна дијагноза поставила. Тек потом следи наук опстанка. А тада народу треба дати само осведочене истине, око којих у науци више нема никаквог спора.

Његова најбоља дела Надрилекари и Препорођај, драгоцена су и као објашњења њега самог.

Борба против надрилекарства испуњаваше велики део његовог рада. У часопису Народно здравље, чијег се уредништва опет прихватио 1906. године, увео је рубрику Веровање-гатање-лечење. Материјала је имао изобилног, те су Надрилекари крцати застрашујућим примерима затирања и појединаца и нације. Каквих ликова све ту има. Како је мрачно, опасно њихово јато. (17) И – безобзирно. Но, вечна свежина овог дела потиче од Батутове дефиниције појмова надрилекарство и надрилекар, које су шире и дубље од оних које познајемо. И лекар постаје надрилекар када изгуби образ. И његов сличносудбиник апотекар.

Препорођај је најјаче Батутово дело, а и најјачи „разлог“ наше нечисте савести према њему. Написано одмах после Великог рата, ни у ком случају на брзину, у њему су сажета сва Батутова гледишта када је о опстанку реч.

„Последњи ови ратови немилице су сатрли нашу најбољу снагу. Изгибе нам цвет племена. Годинама је верна љуба чекала свога војна, а празна колевка принове. Пријатељи и непријатељи унесоше нам толико полних и других болести у народ и затомише му знатан део чилости и плодности. Па зар и оно што је живо и здраво остало да се не плоди?! Родољуби, политичари и државници! Привредна и одбрамбена снага једнога народа не зависи само од његових телесних и душевних особина, него и од његове масе; од броја чланова његових. Ако је икада постојала потреба, да се и на бројни напредак осврнемо, сада је то прва и највећа. Ваља народ и друкче пребрајати, а не само као потребну масу, коју златном брњицом или немилостивим бичем на биралиште изводимо. Снагу народа ваља опет васкрснути. Без тога нема ни будућности.“

Ослонцем на породицу и брак. Јер, породица је основ државе, морала, здравља. Брак је друштвена и верска дужност. И патриотска. Да српска породица отхрани троје деце до четрнаесте године живота, мора родити петоро до шесторо. Израчунао статистичар Пранцинг (тада је српски народ био један од најплоднијих у Европи). Најмање четворо. Захтева Батут.

Али, потомство мора да буде здраво, јер човек и његова судбина теку из наследства. Што колевка зањихала, то мотика покопала. Што из вране испане, тешко соко постане. А тек пијанство, које је порок, али нас горе трује и затире, него ма која болест, ма који други отров...

Што је написао, или ће написати, не противуречи ни једном од 570 ставова Препорођаја, још мање сав његов живот. Старио је а постајао све здравији. Његова умна, телесна бодрост постајаху врста чуда. Умреће 11. септембра 1940. године, деведесету претеравши. Назирала се и та тајна: добијао је јер је давао, враћајући племену онај дуг.

Батутово име носи улица у Београду, и Институт који је он основао, а испред Деканата Медицинског факултета у Београду му је и биста постављена; и још у Сремској Митровици и у Сомбору... Помињу се, када се помињу, славе махом његови положаји и одличја, заобилази његов културотворни допринос, његово вјерују о здрављу и моралу. Јер, чиме му се супротставити и дан дањи? Иако нам је минули век силу аргумената, а и гледишта против њега оставио, а и покрета, друштвених токова, и покушаја и судбина, а и огледа и теорија сваке врсте.(18)


(1) „Мати; ти рајски створе! Још се није родио песник, који те је достојно опевао. Само безазлена душа твога детета осећа сву твоју величину... Шта смо ми мушкарци према теби?! Како је узак, сиромашан, да не речем јадан наш делокруг према твоме!“ М. Ј. Батут: Препорођај. Београд, 1921. стр. 18. Издало Министарство народног здравља.

(2) С. Иванић: Животно дело, Здравље, 1932. бр. 11, стр. 209.

(3) Архив Србије: М.Ј. Батут – 111

(4) Време, 29.11.1926.

(5) Наука о здрављу; очувању и унапређивању здравља, о улози и значењу биолошких, економских, културних, просветних чинилаца у одржавању и унапређивању здравља појединца, ширих друштвених заједница, држава и народа. Први велики хигијеничар је француски хемичар Лавоазије (1743-1794). Испитивао је загађеност воде, ваздуха и земљишта отпадним материјама, стања у болницама, затворима, кланицама, пијацама, указујући на велику штету коју због свега тога трпи народно здравље. Први је уочио улогу друштвеног фактора у појави неких болести, која потом попримају својства друштвеног зла.

(6) Време, исто.

(7) Препорођај, стр. 5.

(8) М. Ј. Батут: Надрилекари (како варају, глобе и затиру народ) Издање Министарства народног здравља. Београд, 1923. стр. 73-74.

(9) Др М.: „А да то није од крви?“ Здравље, 1880, бр. 1, стр. 4.

(10) Овај вид прикупљања података није био једини. Батутова заоставштина врви од цедуљица и исечака из новина.

(11) М. Ј. – Батут: Ваља се – не ваља се, народна веровања о здрављу, болести и смрти: Прва књига: Ваља се, Народна књижница централног хигијенског завода „Здрав дом“, Св. 91-97; Друга књига: Не ваља се, Св. 98-103.

(12) Први број је штампан латиницом, на хрватском језику, пет дана пре ћириличног, српског, који је изишао 15. јануара. Потоњег је новосадски Јавор дочекао с одушевљењем. А ускоро је хрватски лист Smotra, који је излазио у Темишвару, објавио да „умољава др Милана Јовановића-Батута да издаје часопис и латиницом и под тим именом за хрватску публику.“ Успех „Здравља“ утицао је те су Краљевини Србији др Владан Ђорђевић и др Јован Данић, покренули 1882. часопис Народно здравље, као орган санитетског одељења Министарства унутрашњих дела. Али је угашен 1885. године. Деценију касније Батут постаје уредник Српског архива за целокупно лекарство па те исте године Народно здравље почиње излазити сваког месеца. Батут је уредио 1895. годину и четири броја у 1896. За њим се уредништва прима др Јован Данић. Обнову Народног здравља изазвали су и чланци др Лазе Димитријевића објављивани у Отаџбини, а потом његова књига Како наш народ живи (1893) која је имала у три узастопна издања. Највеће похвале упутио јој је Батут.

(13) „Видео је велики број надрилекара и бајалица; како ти прости људи без великог размишљања приступају трепанацијама лобање код јаке главобоље, како извесни људи с торбицом о рамену, пуном мокраћних каменова, снабдевени бритвицама и клештима вичу кроз села објављујући свој долазак, како испирају стомак помоћу цеви од зеленог лука...“ (Ђ. Нешић: Улога у оснивању београдског Медицинског факултета. Здравље. 1932. бр. 11. стр. 216-217.) Позив Батуту да пређе у Црну Гору био је, осим тога подстакнут чињеницом, да су у том трену, тамо радила само шесторица лекара, Грка, а од домородаца један медицинар, као управник болнице на Цетињу. У делимично сачуваном Извештају Министру унутрашњих дјела, од 16. јула 1881. године, о санитарним одношајима, Батут између осталог каже: „... здравствено стање у Црној Гори је сасвим лоше... Црногорац није она чила, снажна, скроз здрава конституција, која се обично налази у народа просте нарави.“ (Filip Šoć: Narodna i naučna medicina u Crnoj Gori, Institut za zdravlje Crne Gore, Podgorica, 2002. стр. 177)

(14) Лекар који обузда крварење хемофиличару, и омогући му да преживи, нарушава отпорност расе. (Б. Димитријевић: Стоматологија и култура, Нова Европа, Београд, 2002. стр. 107-108.)

(15) Галтонов приступ истраживању наслеђа био је биометријски и статистички.   

(16) „Наша политичка борба, а још више наша страсна, безобзирна страначка искључивост овладала је и делом универзитетске омладине и изазвала у њој штетно убеђење да за оцену вредности сваког јавног радника постоји само једно мерило – његова партијска боја и делатност.“ (Време, исто.)

(17) Б. Димитријевић: Просвећивањем спрам затуцаности, „Задужбина“: год. 17. бр. 73. 2006. стр. 14.  

(18) Здравље се данас повезује с лепотом, дуговечношћу, „вечном младошћу“, квалитетом живота... С потрошњом. Појава Ејдса (Сиде) изнова је иставила питања повезаности здравља и морала, но „спор“ је остао незавршен, будући да је морал у распадању широм света. Покушаји да се због претње Ејдса, а и других полних болести које су у порасту, обнови породица амортизовани су кондом-заштитом. А о „француској гумици“ Батут није имао ни једне лепе речи. Још пре ратова (Балканских и Првог светског), на његов предлог, Друштво за заштиту народног здравља затражило је од државних власти забрану њене продаје особито по селима, што није прихваћено.   


Објављено, у нешто скраћеном облику, у часопису „ДАНИЦА 2007“; Вукова задужбина, Београд, 2006, стр. 486-496

На Растку објављено: 2008-01-31
Датум последње измене: 2008-01-30 23:41:08
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине