Никола Маџиров

Поезија

СЕНКЕ НАС МИМОИЛАЗЕ

(СЕНКИТЕ НÈ ОДМИНУВААТ)

Једног дана срешћемо се

као бродић од хартије и
лубеница што се хлади у реци.
Немир света биће
уз нас. Длановима ћемо
помрачити сунце и с фењером
приближаваћемо се.

Једнога дана ветар неће
променити правац.
Бреза ће лишћем напунити
наше ципеле испред прага.
Вуци ће кренути за
нашом невиношћу.
Лептири оставити свој прах
преко наших образа.

Једна старица сваког јутра
причаће о нама у чекаоници.
И ово што сад кажем
већ казано је: чекамо ветар
као две заставе на граничном прелазу.

Једнога дана све ће нас сенке
                                            мимоићи.

Превео са македонског

Душко Новаковић

КАД НЕКО ОДЛАЗИ
СВЕ ШТО ЈЕ СТВОРЕНО ВРАЋА СЕ

(КОГА НЕКОЈ ЗАМИНУВА

СÈ ШТО Е СОЗДАДЕНО СЕ ВРАЌА)

За Марјана К.

У загрљају иза угла препознаћеш
да неко негде одлази. Увек је тако.
Живим између две истине
као неонка која се колеба у
празном ходнику. Моје срце скупља
све више људи, јер њих више нема.
Тако је увек. Четвртину будности
трошимо у трептању. Ствари
заборављамо још пре него што их изгубимо –
свеску за краснопис, на пример.
Ништа није ново. Седиште у
аутобусу увек је топло.
Последње речи проносе се
као нагнуте кофе у уобичајеном летњем пожару.
Сутра ће се опет поновити исто –
лице, пре него што нестане са фотографије,
најпре ће изгубити боре. Кад неко одлази
све што је створено враћа се.

Превео са македонског

Душко Новаковић

ВИШЕ СТВАРИ СЕ ДОГОДИЛО

(МНОГУ НЕШТА СЕ СЛУЧИЈА)

Више ствари се догодило
док се Земља вртела поврх
Божјег прста.

Жице су се ослободиле
од далековода и сада
повезују љубави.
Капље из окена
нестрпљиво су се таложиле поврх
зидова пећина.
Цвећа су се одвојила
од минерала и кренула
за мирисом.

Из задњег џепа разлетели су се
листићи кроз нашу прозрачну собу:
безначајне ствари које никад
не бисмо направили уколико нам
нису већ биле записане.

Превео са македонског
Душко Новаковић

ДАНИ КАДА ТРЕБА БИТИ САМ

(ДЕНОВИ КОГА ТРЕБА ДА СЕ БИДЕ САМ)

Истина је да је град
изникао као последица лажи
неопходне за људе
саксије и питоме животиње

(тако се снабдевам
потребним оправдањима.)

Истина је да сви људи
излазе из зграда
(као да је земљотрес),
носе вазну у рукама
и ходају ка ливадама

Враћају се трипут тужнији
прашињавих дланова
уз неколико шумова
попут рупа у сећању

А онда,
поново, заједничка тишина.

Превела са македонског
Ана Ристовић