Др Драго Тешановић

Ћириличко писмо у очима свјетских моћника Бењамина Калаја и високих представника у Републици Српској

Од 1878. године вањска политика Аустро -Угарске се оријентира према Балкану. И једна и друга земља настоје да ојачају свој утицај у Босни. Баш у питању Босне појављује се између Аустрије и Угарске велико супарништво 4. Ипак, доминацију над становништвом добијала је Аустрија преко католичке цркве и војних кругова. Беч је тражио ослонца за своју политику на католичком елементу. Католички елеменат, нарочито онај досељенички, наилазио је на његову пуну потпору. 5 То је и кључни елеменат за разумијевање наведене политике у тадашњој Босни и Херцеговини, а тај католички мотив, релевантан је и дан данас.

Интересантно је напоменути да је Босанска комисија до 1880. године пословала у склопу Министарства спољњих послова, а од те године надлежности су пренесене на Заједничко министарство финансија. Од године 1880-1882. на челу тог Министарства био је J. Szlavy (Маџар), а од 1882-1903. био је Kallay, (Маџар), од 19 о 3-1912. био је барон Burian (Маџар), а 1912. долази Билински (Пољак).

Владавина монархије у БиХ на економском плану огледа се у експлоатисању природних богатстава, те ова земља у економском погледу постаје у правоме смислу ријечи колонија монархије.

Ријеч колонија избјегавана је од званичне политике монархије, јер би тај израз подсјећао на афричке црначке колоније као и да се економска политика вођена у земљи назове колонијалном економском политиком није било макар за очи и уши задовољавајуће, иако, су сви знали да нема битних разлика од афричких црначких колонија. У том окупационом простору БиХ разлетјели су се многи странци а посебно они из Беча и Пеште који су имали све погодности за трговину, јер дотадашњи трговци Срби нису умјели да се снађу у новонасталој ситуацији која је за њих била експлоататорска на свим пољима. Наведену ситуацију у БиХ није тешко потврдити и мишљењем тадашњег проф. Мите Живковића који каже:”Сарајевски трговци нису могли конкурисати дошљацима који „купују од бечко-пештанских банкрота јефтину робу“ тако домаћи „мало по мало остављају трговину и једу дотле стечени капитал, ако не могу да нађу друго поље рада. Данас је скоро сва трговина у рукама странаца-дошљака.”6 На сличан начин о земљи Босни као Колонији Аустро -Угарске размишља и Др. Eduard Richter познати аустријски географ, професор универзитета у Грацу који каже:”Босна је колонијални посјед монархије. Она истина није ни Јава ни Индија. Али ако се Босна упореди са колонијама које су стекле друге европске државе посљедњих десетљећа мора се признати да је Аустрија ипак добила много вредније и са повољним положајем подручје, неголи већина осталих држава. Проф. Richter каже, даље, отворено да окупација Босне значи за Аустрију „добитак једне врло корисне и важне колоније“.Ако управа и није казала да у Босни води једну колонијалну економску политику, она је ипак зато исту проводила у пракси. Заузећем Босне проширено је тржиште монархије 7 Када је у питању Земаљска влада она је у почетку била подељена на три одељења:за унутрашњу управу, судство и финансије. Финансијски стручњаци су претежно довођени из других делова Монархије, а готово сви финансијски послови вођени су на немачком језику. Влада је припремала законе и слала их на даљи поступак. Остала је стара турска подела на шест округа, са педесет срезова (четири градска) и 25 политичких испостава. 8 За вријеме своје владавине Калај је увео добро припремљен чиновнички кадар у управи БиХ, с циљем да се створе предуслови за спровођење анексије. Основна ствар у томе била је забрана националних покрета и националних имена сем у случајевима кад се нису могли избећи. Говорило се о босанском и земаљском језику, а службена наука је сматрала да у Босни и Херцеговини нема Срба ни Хрвата, него да је у питању посебна босанска нација. 9 О творцу босанске нације и босанског језика није на одмет напоменути да је у младости научио српски језик и да је гајио симпатије према српском народу настањеном у Сентандреји. Захваљујући тој блискости са српским народом Калај се 1865. кандидовао за посланика у сентандрејском округу. Иако није успио да добије посланички мандат, он је својим понашањем у току предизборне агитације стекао симпатије и глас великог пријатеља Срба. Због тога су му сентандрејски Срби дали надимак „Србољуб“.

Тај надимак вјероватно је имао додирних тачака са његовом мајком која је водила поријекло од српске мађаризоване породице. Калај је рано остао без оца, па је мајка Амалија преузела бригу над њим и његовим васпитањем, трудећи се да га што боље научи српски језик. Његова мајка Амалија потиче из српске породице Блашковић, о којој расположиви подаци и литература дају веома штуре податке. Новосадска „Застава“ писала је поводом Калајеве смрти да би се могло рећи да је и он наше горе лист, јер и у њему тецијаше нешто, по танкој лози, од српске крви. 10 Све те чињенице квалификовале су Калаја да добије предност над осталим кандидатима за дипломатску мисију од стране врхова Монархије, односно Мађарске за учешће у спровођењу политике Аустроугарске према сусједној Србији. Основни задатак Калаја био је да у дипломатској мисији сузбије утицај Русије на Србију. У првим својим извјештајима као дипломата Калај је имао благу наклоност према Србији, те је код водећих српских политичара стицао симпатије и повјерење, али и код неких и подозривост у крајње намјере, што је и природна посљедица сваке превелике ревности.

То се показало већ у јесен 1870. године, када је Калај званично понудио подјелу Босне и Херцеговине између Србије и Аустроугарске линијом Врбас -Неретва. Калајев благонаклони однос према Србији у првим годинама његовог дипломатског рада у Београду није био резултат наглашеног србофилства, него хладне и рационалне политичке рачунице која је Монархији требало да донесе богате плодове. И онда када се залагао да Србија добије Босну, био је неискрен јер је тиме желио да Србију одвоји од Русије, а не да она постане моћна и јака држава. Његове идеје а и ставове према Србији, као и сам боравак у Београду критичари оцјењују као негативне. Своје негативне ставове Калај ће пренијети из Србије и у Босну и Херцеговину, гдје ће православцима наметати негативна рјешења која ће их пратити и до данашњих дана. Једно од његових кобних наметнутих решења је стварање „босанске нације“, која је била критикована од тадашње опозиције и свих релевантних фактора у тадашњој БиХ. Под „босанском нацијом“ он је подразумијевао политичку нацију као почетну фазу у изградњи јединствене босанске нације. Бранећи своју политику „босанске нације“, Калај је понекад негирао и сам себе, долазећи у неизбјежне контрадикторности. То потврђује и његово дјело „Историја Срба“, у којој је говорио да је Босна у етничком погледу српска земља. Ипак, ту своју научну тврдњу оспорио је већ 1899. године, јавно оспоравајући српски карактер Босне како у етничком, тако и у историјском погледу па каже:”Није исправно и не може се хисторијски доказати да су БиХ српске земље. Против тому говоре како данашње етнографске властитости, тако и хисторијски развој“.11 По мишљењу Калаја, темељ босанске посебности у односу на Србе и Хрвате дало је богумилство, које је стално инспирисало Босну да се бори за очување своје индивидуалности. Као доказ за своју формулу о континуитету босанске посебности и послије турског освајања, Калај истиче тезу о муслиманима као даљим носиоцима богумилског сепаратизма. Он муслимане квалификује као чуваре босанске политичке и националне посебности. Освајањем Босне од стране турског царства, босанскохерцеговачко племство, и богумили у цјелини примили су ислам.

„Богумилство се било ограничило на идеју, која је само једну уску област испунила. У великој цјелини мухамеданства расла је босанска самосвијест човјека. Он је био мухамеданац, али не Турчин, не Османлија. Научио је добро његов језик, прихватио његове обичаје, уколико то произилази из заједничке вјере, али је сам задржао свој матерњи језик. Босански је он проговорио као дијете, босански је била његова пјесма, то је био језик куће, земље. Тако се стопио старобосански историјски-политички индивидуалитет са мухамеданством као религиозном и социјалном идејом. То стапање било је тако уско, да се мухамеданац који говори босански држао за бољег мухамеданца и бољег правовјерника од осталог мухамеданског народа“.12 Вјероватно да је Бењамин Калај трасирао пут и дао идеју водиљу о босанској нацији, а њени централни градитељи били су муслимани. Своје идеје и констатације изражавали су у разним листовима, а посебно у листу „Бошњак“. Концептом „босанске нације“ Калај је представљао заједницу све три конфесије које међусобно обједињује заједничка прошлост у оквиру посебног развоја Босне и одваја их од Срба и Хрвата. Наведене идеје о конституисању босанске нације Калај је још забиљежио у своме дневнику на путу кроз БиХ, гдје пише да се „више несвјесно назире постојање посебне нације у Босни. Босански муслимани, потомци старог босанског племства, као и раније и сада говоре српски са босанским дијалектом. Многи су задржали чак и своје име, тако да се често могу наћи код муслимана српска имена са додатком бег или ага. Многи су превели своја имена на турски са додатком –ић. Иако је језик којим се овдје говори српскохрватски, ако муслимане упитате којим језиком говоре, кажу „нашки „ или „босански“. Тај осјећај посебности односи се не само на језик, већ и на националност“.13 У Калајево вријеме и турске власти биле су суочене са српском и хрватском националном окупацијом, па су и они покушали да у земљу унесу босанску националну идеју. Та борба за националну босанску идеју ишла је веома тешко. Разлози за то су да су муслимани били протагонисти исламске вјере и турске државности, те су тиме направили велику ограду и одбојност према Србима и Хрватима, који и нису били вољни за заједништво с њима - па макар то била и босанска нација у којој они, заиста, нису пронашли упориште. О босанским муслиманима, поред Калаја, било је још теоретичара који су досљедно описали, односно представили Босну. На тако снажан утицај вјере на живот и понашање муслимана указао је Адолф Штраус:” Сваки поступак, свака ријеч, свака мисао босанског мухамеданца најуже је везана са његовом религијом. Иако у себи носи словенски карактер, он ипак у својој „религиозности далеко превазилази све исламске народе. Све што је у Корану записано, за њега је свето, а све остало изван Корана „презире“.14 Свјестан чињенице о уској повезаности вјерског и националних односа у БиХ, Калај је вјеровао да ће спровођењем тога принципа као тековине западног духа и елемента политичке синтезе успоставити унутрашњу равнотежу између вјерских заједница и неутралисати њихову функцију као дезинтегришућег фактора у изградњи „босанске нације“.

Ипак, позната је чињеница да Калај није реализовао своје идеје.

Ако данас упоредимо његов рад - као и идеје којима је он трасирао пут у вријеме своје владавине у БиХ - с данашњим покушајима муслимана, није тешко закључити да је доста тога и реализовано или је на самом путу да се реализује.

Када је у питању писмо није тешко наслутити да је оно доведено под велики знак питања јер су Калајеви окупатори створили такав амбијент да је:“Сарајево својим њемачким натписима и њемачким говором по улицама чини на свакога утисак стране, њемачке вароши“.15 Основна мисао – водиља српског националног покрета у БиХ било је схватање да Је Берлински конгрес 1878. извршио историјско насиље тиме што је онемогућио уједињење Босне и Херцеговине са Србијом 16.

Оно чиновништво које је у Босну дошло из Хрватске било је носилац првобитне праксе да се у унутрашњем службеном саобраћају управе и судства употребљавао у извјесној мјери и наш језик. Дјеломично је допринијела томе и околност што су у прелазном периоду наставили своју дјелатност постојећи окружни и срески судови као и други органи власти под контролом аустроугарских функционера. Међутим, екипа чиновника из Хрватске, која је пропагирала искључиво хрватство, потискивала је из јавне употребе ћириличко писмо, премда је оно у БиХ имало дугу традицију и за турске управе било у званичној употреби паралелно са турским писмом и језиком. Дакле, на једној страни Калај са свим расположивим средствима разара српски језик и ћириличко писмо, а на другој то исто чине и Хрвати.

Када је у питању образовање у 1902. години Срби су имали само 24 четири универзитетски образована Србина у цијелој Босни и Херцеговини. Међутим, кад се у обзир узму околности под којима су се школовали српски младићи у Грацу и Бечу, та бројка не зачуђује, јер су тадашњи српски студенти махом протјеривани из домова и са Универзитета уз инфантилна објашњења. Наведене чињенице из високог образовања говоре да је основно образовање било још у тежој позицији а болан је и податак да су:” Послије окупације 1878, у Босни и Херцеговини је било 56 српских основних школа са 75 учитеља и 3.523 ђака. 17 Поред наведених школа у литератури налазимо да су постојале у том временском интервалу и двије духовне школе једна у Житомислићима а друга у Бањој Луци, као и Послужитељска школа ученика у привреди. Све те школе биле су под надзором државе, а финансирали су их српски имућнији трговци, као и српска дијаспора.

Када је у питању школовање из државне касе влада је строго водила рачуна гдје и под којим условима треба отварати школе.

При отварању државних школа, влада је потпомагала несрпске области па су Босанска Дубица и Босански Нови са српском већином имали само 2 државне школе, а Столац и Љубушки у којима су Срби били у мањини имали су 15 и 13. Оправдање за то влада је увек налазила у чињеници да Срби и иначе боље негују своје школство и да радије шаљу своју децу у приватну српску него државну школу, јер „шиљање дјеце у те школе значило је што и њихово денационализовање“.18 Када су у питању државне школе влада је вршила избор учитеља а тиме је и давала профил тим школама у свим сегментима, с великом пажњом да се осујети запошљавање учитеља који су дипломе стекли у Србији и Русији, јер су они школовани на ћириличкој литератури, а то је за државу било и те како опасно. Међутим, ако је негдје и добио запослење учитељ са дипломом са српских и руских простора, стално је био контролисан од стране школских надзорника, тако да знање и ћириличко писмо које је носио у срцу тешко је спроводио у дјело. Од његове политичке оданости и „Свједоџбе о грађанском владању“, зависило је његово напредовање у служби, као и опстанак на радном мјесту.

Окупаторска власт послије отворене гимназије у Сарајеву 1879. год. отворила је гимназије и у Мостару, Тузли, Бихаћу, Бањалуци и Дервенти а полазници тих гимназија углавном су били из богатих трговачких породица. Главни циљ при отварању таквих гимназија био је да се на неки начин заустави српска приватна школа.

Уз владину помоћ била је од 1882. основана и православна Богословија која је од 1884. добила своју сталну зграду у Рељеву; ту су је издвојили да ђаци не би имали свакодневан додир с народом у Сарајеву. 19 За Богословију донаторство од седам хектара своје земље подарио је митрополит Косановић. Богословија је примала 12 кандидата годишње у надању да ће измијенити за наредних 25 година особеност и тип православног свештеника у БиХ, што је у добром дијелу и успјела, јер је међу своје становништво слала образоване свештенике који су на свим пољима помагали свој народ, уколико су то дозвољавале прилике у којима су се налазили. Из наведених чињеница очито је био велики надзор над школским институцијама у вријеме окупације, међутим, влада се побринула да и цркву стави под своју контролу.

По споразуму са Васељенском патријаршијом, цар је добио право да у три митрополије (од 1899. било их је четири) поставља владике по свом избору, а да их цариградски патријарх само потврђује. Уз владике, и митрополијске конзисторије су такође биле под непосредним царевим надзором као и каснији Духовни суд. Једино у цркви што није било под непосредним надзором власти била је црквено -школска општина која је наслијеђена из турског времена. 20 Институција црквено -школске општине наизглед није имала неки значај, међутим, у наредном периоду тачније 1892. српски покрет нашао је главно уточиште своје борбе за самосталност школе и цркве, што ће касније прерасти у национални покрет у цјелини. Национална борба почела је 1895. године, а вјероватно и прије јер притисци окупатора захтијевали су организовање тадашње интелигенције на свим могућим пољима. Из те борбе настала је и најважнија институција „Просвјета“, која је започела са својим радом 1902. године. То је и најважнији тренутак на културном и образовном плану у свим српским покрајинама. „Просвјета „ је у БиХ вршила ону мисију коју су у Војводини, Славонији, Хрватској и извјесно вријеме и Далмацији вршиле националне „матице“. До избијања рата 1914, „Просвјета „ је постала основна друштвена база српског народа у БиХ и окупила готово све српске интелектуалце. 21 Основна дјелатност „Просвјете „ била је ширење писмености у народу и за опште подизање његове културе као и прикупљање средстава за најталентованије ђаке који су одлазили на школовање изван граница БиХ. Руководство и чланство „Просвјете“ чинили су најугледнији српски синови који су преко културе језика и писма одређивали правце развоја свога народа.

Међу тим интелектуалцима истицали су се односно предњачили књижевници Јован Дучић, Алекса Шантић, Петар Кочић, као и научници Владимир Ћоровић, Владислав Скарић и многи други.

Када је у питању језик и писмо незаобилазно је поменути Кочићево обраћање Сабору:”Као што је окупација донијела много зла и учинила нам много неправди у свим правцима народног живота, исто је тако утицала штетно и на развитак нашег богодавног звучног и љупког језика. Тај је утицај тако штетан и тако очевидан да ми морамо страховати да нам се наш красни језик, најљепши међу словенским језицима, сасвим не изквари, не изблиједи, не изгуби сву ону своју кристалну јасноћу и љупку звучност којој готово нема равне. То нас као старе и добре Бошњане, мора бољети, јер је наш језик и у најстарија времена био необично лијеп и звучан …”22 Доласком окупаторске власти званичну управу у БиХ чинили су странци који су довођени из других дијелова Монархије. Језгро жандармерије било је регрутовано из Хрватске, а то је била и додатна тешкоћа за српски народ, па се Кочић сјећао тих „страшних људи у црним, чојевим хаљинама и црвеним капама, који су говорили нашим језиком, ачећи се и заносећи мало на њемачки да би се очевима нашим и мајкама чинили страшнији, важнији и ученији“.

Кочић није презао од тих и таквих чиновника, па је кроз и у име својих сељака досљедно опјевао и описао те зулумћаре, иако свјестан посљедица које су произилазиле из самих његових ставова. Нажалост, српска интелигенција није смјела гласно и слободно да говори, иако је имала шта да каже, јер окупаторска власт изрицала је строге казне и за најобичније гласно изказане мисли и осјећања. Све то говори о великим и тешким недаћама нашег српског народа, како са онима који су говорили наш језик, тако и са онима који нису.

Међутим, уз све животне тешкоће које су снашле српско становништво, српски језик и ћириличко писмо били су сатанизовани како од Бењамина Калаја тако и од свих његових наследника и блиских сарадника, без обзира да ли су били Мађари, Пољаци, Хрвати или неки други.

Појавом друштва Просвјета за кратко вријеме сакупљани су добровољни прилози који су помагали студенте у Монархији а и оне који су на студије одлазили у Русију и Србију. Образована интелигенција која је завршавала студије у Русији и Србији није олако прихватана од стране Калаја и његових следбеника, јер су млади интелектуалци поред образовања са собом доносили и ћириличко писмо, које се није уклапало у босанске аршине које је сновао Калај. То и није за чуђење јер један од најдоследнијих истраживача у БиХ о Калају и његовом злогласном режиму је свакако Томо Краљачић, који тврди да је Калаја родила Српкиња из фамилије Блашковића, те се Калај на све начине из дна душе срџбом и злом одужи земљи предака. И у данашње вријеме било би тешко побројати све Калајчиће који својим потписима отежаше живот потомцима.

У данашње вријеме, мада на један перфиднији начин, високи представници у Републици Српској, вјероватно су и немилосрднији од Калаја. Њихова моћ је таква да су у стању да намећу српском народу такве законе да се нормалан човјек понекад и упита шта нам то раде и у каква ће нас беспућа одвести „такозвана демократија“. Ова тема захтијевала би много више труда и рада, од овога које нудимо у овом тексту, јер направити анализу о свему шта се десило Српском народу у постдејтонској Босни и Херцеговини, био би велики драгуљ који би нормалним људима отворио очи и показао шта све преживљава један мали, али поносни народ у 21-ом вијеку. Кад говоримо о високим представницима треба поменути Карлоса Вестендорфа, који је преко ноћи поништио све Имовинске законе О замјени некретнина као и куповинама, које су протјерани српски живаљ из Хрватске оставиле без властите имовине што је непојмљиво за овај вијек. О његовим ставовима и наметнутим законима имаће историчари, политичари као и правници огроман посао.

Ако говоримо о наведеној господи у том случају када је у питању језик и ћириличко писмо незаобилазан је и господин из Монархије Волфганг Петрич, који је само наставио Калајев пројекат, јер је подржао пројекат да се из етника Бошњак, из кога би по дериватолошким законима логично било очекивати да се језик Бошњака зове бошњачки.

Међутим, то се није десило, па је - без научног покрића и утемељења - конституисан босански језик. Иако, је све то без покрића, то и није зачуђујуће, јер такав је и Устав и други закони који су српском народу наметнути, те је очигледно да нам такви закони не одговарају, нити за такве законе данас ико нормалан зна. Међутим, све што с разлогом није прошло у институцијама, високи представник наметне својом одлуком, па коме било криво или право - то њему није важно. Када је у питању језик општепозната је Петричева наметнута одлка о језику у којој пише да су у Републици Српској у службеној употреби користе три језика и то језик срског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. По тој логици ако би се нашли у њиховој „демокрацији“ тешко би дали одговор којим језиком говоримо, што је такође апсурд.

Занимљиво би било детаљно представити Петричеве одлуке и тада би се лако увидело да све то што он нама овдје намеће не личи на живот у демократском и цивилизованом свијету, а посебно у његовој домовини (Аустрији) у 21 вијеку. Довољно је да упоредимо њемачки језик у Аустрији с три језика у БиХ. Вјерујем да ниједном човјеку у Аустрији не би пало на памет да у ово вријеме ствара аустријски језик. Када би се, ипак, Петричев језички концепт примијенио у Аустрији, назив за нови језик могли би добити и Хрвати у Градишћу (и с правом га назвати градишћански) или Словенци у Корушкој. То говори о томе да су босанскохерцеговачки аршини другачији него игдје у бијелом свијету.

Ипак, све то кошта сва три народа у БиХ, па макар оно били и конститутивни.

Упоредимо ли Калајев режим и постдејтонску Босну и Херцеговину, лако ћемо закључити да у бихаћком кантону данас нема Срба, иако је прије само стотину година кантон био апсолутно српски! Ако високог представника зачуђује што Срби на будућност гледају са страхом и зебњом, с правом га питамо како је нестао српски народ из бихаћког кантона, гдје му је завичај и шта би високом представнику рекли они Срби који су отишли на вјечни починак у Царство Небеско.

Данас, ако посјетимо бихаћки кантон тамо више нема Срба, а нити њиховог ћириличког писма. Међутим, ако некога и сусретнемо он је свој национални идентитет у потпуности изгубио или му је прекривен црним велом. Ипак, по својој арогантности и некоректности од наведених високих представника предњачи Педи Ешдаун под чијом палицом је наметнуто бог зна колико закона, па и сам његов кабинет и његови сеизи тешко би то пребројали. Када је у питању језик он је прихватио Калајев стил те у сваком српском граду већина натписа и назива институција обојене су енглеским писмом поред ћириличког, а у посљедње вријеме и латиничког писма. О ћириличком писму значајно је казати да је поново у тешкој ситуацији, јер га тобож комунистички протагонисти потискују зарад лакшег учења енглеског и других свјетских језика, враћајући се латиници као једноставнијем писму. Ипак, без обзира што су трговима, улицама, путевима и другим мјестима латинични натписи прошарали и указују на опрез, мишљења смо да вјеронаука и вјероучитељи чувају ћириличко име, с којим се поносе, те га вјерно чувају. Када је у питању образовни систем ђаци и студенти су досљедни чувари свога ћириличког писма, док се нажалост њихови учитељи не могу тиме похвалити, јер нажалост олако одбацују своје, а прихватају туђе. На крају вјерујмо у своје ћириличко писмо, гајимо га, као што га чува и користи српска младеж.

4 Анте Малбаша, Хрватски и српски национални проблем у Босни за вријеме режима Бе њ амина Калаја, стр 7.

5 Анте Малбаша, Хрватски и српски национални проблем у Босни за вријеме режима Бењамина Калаја, стр 9.

6 Мита Живковић: Прилог познава њ а српских крајева и прилика, „Братство” за 1890. год, стр 153. Друштво св. Саве водило је националистичку српску пропаганду у „неослобођеним српским крајевима“, у Босни, а нарочито у Македонији. Живковићеве успомене из Босне носе антиаустријски дух. Није без интереса споменути да су оне изашле још у Обреновићевој Србији, која је водила пријатељску политику према монархији.

7 Prof. Dr. Eduard Richter, Bosnien, Oesterreichische Rundschau, Band VI, Wien 1906, стр 151. Чланак је написан 1898 године.

8 Историја српског народа, Београд 2000. год. стр. 556.

9 Наведено дјело, стр. 557.

10 Застава, бр. 150 од 9. 7. 1903. год.

11 Освит, бр. 102 од 20. 12. 1899.

12 Die Lage der Mohammedaner … str. 23-24.

13 Kallaj Beny, A serb…, str. 312-313.

14 Adolf Strausz, Bosnien, Land und leute, Erster Band, Njien 1882, str. 183.

15 Наведено дјело, стр. 565.

16 Наведено дјело, стр. 559.

17 М. Папић, Школство у Босни и Херцеговини за вријеме аустроугарске окупације(1878-1918), Сарајево 1972, 24

18 Р. Радуловић, Културни преглед, 25

19 Б. Маџар, Покрет Срба Босне и Херцеговине за црквено-просвјетну самоуправу, стр, 69.

20 М. Екмечић, Исто, стр. 571.

21 В. Грђић, „Просвјета“(Идеологија „Просвјете”), „Споменица Васиља Грђића”, Сарајево 1935, 131-132

22 П. Кочић, Дјела, Свјетлост Сарајево 1951. стр. 223