Слободан Шкеровић

Киш лиже крваву кост

Киш лиже крваву кост

Пас се привио уз кожу.

Зора је, пре сто хиљада година.

Човек шара меки камен. Киш се обојио у плаво, обријао обрве.

Јуче је убио штићеника Вола, данас чепрка мождину.

Човек пискара по шкриљцу. Мозак телета, шта ће му?

„А“, каже човек. Киш га посматра сумњичаво.

Не може апстрактно да мисли, тотеми су око њега.

Најезда слепих мишева, у сумрак.

Не дели се на „нас“ и „вас“, гужва Киш обријане веђе.

Пас се прејео, уздише.

У великој кожи је вода, у њој су скувана црева.

То је дар медведима, они ће доћи.

Иду сад у заклон, медвеђа посла.

Пазите, на визију еволуције. Њих двојица, опекли су месо, запатили црве. Носе ранчеве, и копља. Пас шпарта шапама.

Данас је свети дан одмазде, цртају плавом бојом по врату. Киш пући дебеле усне. Човек вежба покрете. Он прича имитацију зеца. Киш се радује, не разуме причу, али воли човека.

Зец, ловац, шума.

Од гранчица праве ватрени круг. Круг је апстрактан појам, пи се не броји на прсте. Ватра није производ рада.

Она је призвана из духа дрвета, дрво се одазива.

Човек клечи, тако спава.

Киш седи, левом руком држи копље, главу је забацио, на чело је ставио пљоснати ахат, тако спава.

Тотеми дарују плиму, плове бескрајним простором. У струјама, сусрећу бића, свако има свој знак. Када се пробуде, човек урезује знак на шкриљац, а Киш не. Киш неће да чува, то чине тотеми. А човек их тако преводи у свест.

У великим струјама су бебе. Оне говоре свој језик, који је распоред знакова. Овако, кад се знакови распореде, то је беба.

Када је будан, Киш је само бледи одјек своје бебе из сна. Радује се повратку, неће да чува своја крзна и конопце. Шта ће му.

Када човек умре, згрчи се. Шарено камење падне, знаци остану, али нико их не разуме. То Киш зна, знаци ту не припадају.

Они су гробница, то је погрешно. У струји се креће према изворима. Извори су густа, бела магла.

Шта ће му тело?

Деца трче око дрвета. Гори велика ватра, у њу бацају зрневље. Оно пуца, и скаче, бело.

Бебе им све говоре. Киш се радује што се враћа.

Човек седи по страни. Кад је само с Кишем, сме да црта. Али сада се уздржава.

Замишља, свој распоред.

Богиња у телу га гледа. Она јаше, коњ је сам дошао.

Коњ није средство, дошао је из духа, да гледа.

Богиња има црне очи, као тамни кестен. Њен знак је дубоко у њима, и знак је око.

Мрзи месец, који је будан кад не треба. Скривен је у шалу, шивеном од меке длаке старица.

Она је богиња, јер је увек у струји. Она уводи дух у човека, дух узима знакове.

Празан је ум. Округао, као Кишев камен. Дух црта спиралу.

Човеку је тотем машина. У њеном средишту је кварц.

То је нова врста.

У овом часу је Џо будан у сну бебе. Киш одбија да говори, он процењује ствари према квантном набоју.

Знаци упућују на област струја, они су окна зенице.

Али човек спава у њима, а у знацима није дух.

Тако Џо спознаје раскрсницу, пре сто хиљада година.

Човек не сме да погледа богињу. Стиди се и црта.

Тотеми су гени.