Светлана Стипчевић

СРПСКИ у Италији

Проф. др Светлана Стипчевић
Факултет за стране језике и књижевности
Бари (Италија)

Почнимо питањем, можда необичним: Како се зове српски језик у Италији? Видећемо одмах да одговор на њега и није тешко дати, али да он отвара истовремено сложену причу у разним правцима : књижевноисторијском, лингвистичком, историјском и политичком. Причу чији крај још увек не знамо.

И данас, као и пре једног и по столећа, српски се у Италији помиње увек са хрватским заједно, било као српскохрватски (са или без црте између), било као српски и хрватски (serbocroato, serbo-croato, serbo e croato). Чезаре Канту, велико име у породици интелектуалаца која је изнедрила и извела најважније идеје италијанског националног препорода, средином 19. века у својој Универзалној историји, у оном делу где говори о Историји нација, пишући о књижевности у Срба, помиње први пут српски језик, као „један од најумилнијих и најмелодиознијих“ европских језика. Од тада до наших дана, у италијанској књижевној историографији, у зависности од књижевних раздобља, тече и различито именовање српског језика: илирски, словенски, народни, српски, српскохрватски, српски или хрватски. А када је реч о књижевном језику и: старословенски, црквенословенски, српскословенски и славеносрпски. Италијанска књижевна историографија која се бавила српском књижевношћу и, неизбежно, српским језиком, допушта нам да изведемо синусоиду о ставовима према књижевним и језичким питањима у простору српских и хрватских, а потом југословенских земаља и да у грубим цртама изведемо закључак да је она углавном пратила политичке ставове италијанске државе. У периоду после Другог светског рата, када проучавање српске књижевности и језика постаје пре свега универзитетска дисциплина и нема више пропагандно културолошко-политички карактер, који јој је био својствен у ранијим периодима, учвршћује се став о заједничком српско-хрватском језику Срба и Хрвата, поготово после доношења одлуке о заједничкој југословенској држави. У својој историји ова два народа, вели један од најугледнијих италијанских слависта, Санте Грачоти, „имали су у суштини заједнички језик“ („una lingua sostanzialmente comune“) и овакав став, уз указивање на различите дијалекте овога језика, углавном је био заступљен међу италијанским славистима, то јест, србокроатистима. До скора.

Иако на италијанским универзитетима још увек није дошло до званичног одвајања српских и хрватских катедара, већ је задржан углавном свуда исти назив (са неким варијантама), (Lingua e Letteratura serbа e croata), с тим да се језик може именовати и као serbocroato (са или без црте), или као два језика (lingua serba e croata), што подразумева два одвојена лектората у оквиру једне катедре, у последње две године све су присутнији покушаји да се на овом плану уведе „више реда“, пошто се у међувремену појавио и нови/стари језик, бошњачки, или босански, (негдашњи српскохрватски, хрватскосрпски), а куца на врата и црногорски, то јест, монтенегрински, како би то у Италији желели они који изводе име језика према имену новонастале државе. Ако изузмемо појединачне иницијативе неких хрватских лектора и њима склоних италијанских слависта (на пример предлог Морпурго–Лубиана на српско-хрватској катедри у Фиренци) да се у Италији изврши измена уобичајеног и прихваћеног редоследа у називу заједничког језика, српскохрватски у хрватскосрпски - разлог би био што се у абецедном редоследу х налази испред с - први озбиљнији покушај у том правцу, који је добио и одређену подршку италијанског славистичког друштва, може се сматрати Предлог за Форум о лингвистичкој ситуацији на подручјима неоштокавских стандарда (бившег српско-хрватског и хрватско-српског језика), скраћено Форум. Овај предлог разаслат је путем електронске поште почетком 2006. године, не само италијанским славистима, то јест, србокроатистима, већ и познатим лингвистима у Србији, Хрватској, Босни и шире. У виду упитника који у преамбули утврђује да је једна од последица распада Југославије (СФРЈ) разбијање језичког јединства народа са новоштокавским стандардима и да већ дуже од 15 година уместо јединственог језика с регионалним варијантама, међународна заједница признаје различите стандарде, чији се називи подударају с називима одговарајућих етничких заједница: по абецедном реду то су босански, хрватски српски (могућ је и четврти, када /ако/ се Црна Гора одвоји од Србије), формулисано је пет питања која би „лаичкој публици представила сучељавање различитих тумачења повјесно-лингвистичких процеса која су разрадили стручњаци различитих националности и западно-европски интелектуалци“. Према нашим сазнањима, са одговорима које је електронском поштом на овај упитник упутило петнаестак учесника из разних крајева света, пошавши од „строго лингвистичких позиција до нескривено политичких“, биће могућно упознати се у „Славистичким студијама“, ревији on-line Друштва италијанских слависта (АSI) до краја 2006, када је предвиђено њено излажење. Међутим, може се већ сада претпоставити да ни после ових у Форуму изнесених и сучељених ставова неће бити много јасније какав став треба да заузме италијанска славистика и да ли ће га уопште заузети. Да ли ће и у оквиру ове стручне организације италијанских слависта, чији су бројни чланови из словенских, католичких и православних земаља (у последње време може се уочити, на пример, приметан прилив из Пољске), доћи до подвајања по линији католичко-православној и лобирања у овим двема групацијама? Да ли ће тренутна ситуација на славистичким катедрама у Италији пресудити о називу језика, као што је увелико утицала на избор лектора, за српски, то јест, хрватски језик? Сигурно је једно: за разрешење овог питања биће одлучујући политички разлог да не кажемо државни, а још више, економски. Наиме, без обзира на уговоре које италијанска држава пописује са државама бивше Југославије о међусобној сарадњи, који би требало да удовоље обема странама (тако је Италија и званично, потписаним уговором, пре неколико година признала одвајање хрватске катедре, то јест, књижевности и језика, од српске и тако удовољила експлицитном захтеву хрватске државе), бројни италијански универзитети, у ситуацији скоро потпуне регионализације свога буџета и приступања Болоњском процесу, приметног смањивања издатака намењених образовању у целини, па и универзитету, наћи ће најбезболније решење у задржавању status-а quo у погледу именовања језика на својим славистичким катедрама. Заправо, као што су то до сада чинили, задржавању заједничког имена serbo-croato, то јест, serbocroato, без размака и препуштању случају (или намери) хоће ли се језик, који је за њих, баш као и за целу међународну заједницу исти, звати српски, хрватски, бошњачки или црногорски. Могло би се, такође, претпоставити да ће неку улогу у овоме имати непосредна граница, копнена или морска са новим државама створеним од негдашње Југославије као и самостално економско и културно повезивање италијанских регија са њима.

Погледајмо како данас изгледа мапа славистичких катедара у Италији коју је за ову годину понудило горе поменуто друштво италијанских слависта. Славистичке катедре заступљене су на 39 универзитетских центара, од Аквиле до Витерба. Најбројније су катедре руског језика и књижевности, које су заступљене на свим овим универзитетима. По бројности, следе катедре пољског, чешког (најчешће заједно са словачким) бугарског (ове последње су у опадању) и украјинског. Што се пак тиче језика са подручја негдашње Југославије, словеначки је заступљен на универзитетима у Напуљу, Падови, Трсту, Удинама, а македонски само у Напуљу. Катедре за српски и хрватски (или српскохрватски) језик и књижевност постоје у Барију, Пескари, Фиренци, Ђенови, Напуљу, Падови, Риму, Торину Трсту, Удинама, Венецији.¹ По бројности, дакле, оне су на трећем месту, одмах иза руских и пољских. Занимљиво је да их нема на два универзитета у Милану, у зони највеће српске дијаспоре данас, на којима су иначе заступљене искључиво русистика и полонистика. Међутим, овако добра позиција србокроатистике не значи истовремено и добру позицију српског језика и књижевности данас у Италији.

Наиме, пре распада Југославије, српскохрватски лекторати су били распоређивани по тзв. кључу негдашњих чланица југословенске федерације, то јест, назменично. Ситуација се драстично променила на штету српског језика у последњој деценији прошлог века. Рат, санкције, велики прилив избеглица у Италији са зараћених територија, међународна политика која је кажњавајући режим Слободана Милошевића кажњавала и српски народ уопште, па и његове лекторате. Крајем деведесетих година постојао је у Италији само један српскохрватски лекторат (лектор на размени, црногорски кадар и хрватски лектор којег је финансирала хрватска држава) и то у Барију, док се истовремено хрватски учио на осам славистичких катедара. Српски лекторат (ијекавска варијанта) у Риму покривао је и покрива лектор из Босне и Херцеговине, стално настањен у Риму, са статусом избеглог лица. Данас је ситуација нешто боља: поред Барија, где имамо и шефа катедре из Србије и лекторат који негује екавску варијанту српског језика, појачање смо добили у Торину где језик и књижевност предаје асистент пореклом из Србије. У Пескари, пак, постоји само хрватски лекторат и предмет који се зове „Mediazione linguistica: BCS“, у преводу, „Лингвистичко посредовање: БХС“ који држи професор под уговором из хрватског говорног подручја. Асистент, чији је матерњи језик српски покрива предмет „превођење са италијанског на српскохрватски“ и допунску наставу ћирилице коју хрватски лектор не држи. На универзитету у Венецији у оквиру српскохрватске катедре, постоји само српски лекторат и предаје се екавска варијанта. У Напуљу, пак, стално је запослен хрватски лектор, а ћирилица се предаје само у допунској настави коју држи предметни наставник. И то је све. На свим осталим катедрама српскохрватски , то јест, српски и хрватски предају хрватски лектори, на размени или у сталном радном односу у Италији. Што у суштини значи да се на свим осталим такозваним српскохрватским катедрама предаје искључиво хрватски, изузев Рима, где је заступљена јекавска варијанта српског језика. Посебно је занимљиво да на универзитету у Трсту, на катедри чији је шеф негдашњи професор београдског универзитета, не постоји српски лекторат, већ се под српскохрватским предаје искључиво хрватски, иако је по бројности сарадника и предавача за ову материју ова катедра на убедљивом првом месту у Италији. Универзитет у Трсту је, дакле, упркос традиционалном постојању српске општине и српске дијаспоре, избрисао српски језик из своје наставе, иако је Одељење за међународну сарадњу српског Министарства просвете уложило својевремено не мале напоре да се ту реализује предвиђено место српског лектора на размени.

Каква је даља перспектива српског језика у Италији? У овоме тренутку тешко је проценити. Може се, међутим, с добрим разлозима веровати да ће се одржати и опстати у Торину и Пескари, судећи по релативно млађим наставничким кадровима који су егзистенцијално и породично везани за ова места. Што се пак тиче лектората у Барију, он је био и сада је под великим притиском Хрватске, а последњих година и Црне Горе, да се доведу лекторски кадрови из ових земаља. Што значи - да се предаје хрватски, то јест, црногорски језик. Из ове и овакве перспективе произилази да од одлуке сваког појединачног италијанског универзитета зависи да ли ће узети српског, хрватског, босанског или црногорског лектора, а следствено томе, и под којим ће се именом предавати досадашњи српскохрватски, то јест српски језик. Пара нема нити ће бити за све његове варијанте, те ће се у избору политички различитог а лингвистички истог језика, одлучивати или политички разлог, или пак личне склоности и наклоности италијанских професора србокроатиста и шире, слависта. Сигурно је, међутим, да ће међу најређим бити они универзитети који ће се определити за све варијанте некада истог језика, докле год они ту различитост треба да финансирају. Уколико то преузму неке од новонасталих држава, чему се треба надати, препреке нема за БС(Ц)Х „медијације“ на свим италијанским славистичким катедрама. У овом тренутку српски језик је затеченом и створеном ситуацијом, у потпуној дефанзиви пред хрватским и уколико се не уложе напори да се ситуација превазиђе за бојати се да ће бити доведен у незавидну позицију и према осталим новоствореним језицима на територији бивше Југославије.

На судбину српског у Италији утицала је и још увек утиче реформа универзитета коју је Италија спровела у складу са Болоњском декларацијом. Ушавши вероватно међу првима у болоњски процес, Италија је, на брзину применила нову шему „3 плус 2 плус 3“, и своје факултете претворила у више школе. Говорим, пре свега, о филолошким факултетима који су сваки на свој начин, уводећи принцип различитих курикулума , од којих су неки требало да воде у смеру негдашњих филолошких студија (дидактика, превођење, док су други били усмерени ка тзв. туристичком и језичком посредовању у ЕУ. Могућност брзе дипломе и звучност нових усмерења имали су за последицу огроман одлив новоуписаних студената ка овим, условно речено, практичним усмерењима која диктира тржиште рада. У њима су језици Уније били обавезни, поред италијанског до којег се у Италији, с правом, веома много држи, па је безмало важнији од сваког страног језика који се студира, и постоји као обавезни предмет на свим групама у разним видовима: од језика, историје језика, књижевности, глотодидактике, до примењене лингвистике и социолингвистике. Тако је за остале језике ван Уније остало веома мало простора. За њихове књижевности, историје, историје цивилизација, још мање. Они су углавном бирани као помоћни предмети. Речит је пример Факултета за стране језике и књижевности у Барију где се ове године (2006) уписало укупно око 700 студената, и безмало сви на енглески, потом следе, према броју уписаних, немачки и француски, шпански и португалски. Десети део од овога броја изабрао је ове године да студира и руски као трећи језик, ретко као први или други, што у пракси значи само две године, без наставе одговарајуће књижњвности. Потом следи српскохрватски са око двадесетак уписаних студената. Остали језици, пољски, бугарски, румунски, грчки, албански, заједно са српским, не прелазе заједно број уписаних на руски, то јест, ни десети део оних који су узели енглески као први или други језик. При томе, катедра српскохрватског у Барију слови за једну до највећих у Италији, по броју студената. Брзоплетост и неприпремљеност за реформу универзитета спроведену на филолошким факултетима у Италији већ плаћају генерације студената који после трогодишњих студија не знају шта са том дипломом да раде. Реформу су најскупље платили тзв. мали језици, у које се убраја и руски, дакле, поред осталих и цела славистика. И међу њима и српски. Интересовање студената се дакле у огромном проценту окренуло великим, светским језицима ЕУ, а другима је преостало да се задовоље статусом допунских језика. Тако су у суштини укинуте славистичке студије, то јест, србокроатистичке студије и, на известан начин, укинула се и могућност да се у тим дисциплинама негују професорски и научни кадрови. Специјалистичке студије које би требало да буду осмишљене у том смеру, чак и када би и биле добро организоване, што није случај, барем на универзитетима у чији рад имам увид, не би могле толике и такве празнине да попуне и надокнаде. Уколико бисмо хтели да сумирамо своје виђење спроведених реформи на факултетима за стране језике и књижевности у Италији у складу са болоњским процесом, закључак би био: хаос и потпуни промашај. Универзитет је овом случају скупо платио цену глобализације и тржишног пословања, јер је прихватајући да производи „полуфабрикате“ за непосредне захтеве тржишта Уније, разорио своју суштину, а генерације својих студената дезоријентисао и жртвовао.

Ако све наведене разлоге за лош положај српског језика у Италији сврстамо у ред оних на које нисмо могли да утичемо, посебна пажња мора бити посвећена одговору на питање шта нам је чинити да српски ускоро не нестане потпуно са италијанске славистичке мапе, опстајући само номинално, у синтагми српскохрватски, или никако. Шта је то што би наша држава, наша министарства, наше националне културне институције, заједно и појединачно, требало да учине са своје стране да ову негативну тенденцију зауставе и промене.

Поменули смо већ штету коју су нанели српским лекторатима у Италији распад југословенске државе, рат, економске и културне санкције наметнуте Србији. Географска близина Италије имала је за можда специфичну последицу да су се упражњени лекторати и катедре попуњавали избеглим лицима било из Босне и Херцеговине, било из Хрватске, коју се многи интелектуалци напустили због близине ратишта или Туђмановог режима. Случај са римским универзитетом La Sapienza у том погледу је парадигматичан: и шеф српскохрватске катедре и лектор српског језика из Сарајева, су политички азиланти. Туђманова Хрватска, међутим, спровела је после 1991. годину праву културну револуцију која је захватила све хрватске лекторате у свету, па и у Италији. Тамо где није било друге могућности, то јест могућности размене лектора, они су се попуњавали лекторима које је плаћала сама хрватска држава. Почетком 2000 године, у Италији је Хрватска имала осам лектората, пет је самофинансирала, а три је имала на размени. Дакле, готово да није било ниједне србокроатистичке катедре где није били хрватског лектората. Да не говоримо о непрекидној помоћи коју је пружала својим лекторатима у потребним уџбеницима, училима, дидактичком материјалу, штампи, разноврсној понуди за учење хрватског језика као страног, од Загреба до Дубровника. Амбасадор Хрватске у Риму 2002. године посетио је Ректорат Универзитета у Барију уручивши књиге као поклон катедри која је у то време није имала и хрватског лектора. То је била прилика да затражи од италијанске стране да се и овде српски лекторат замени или допуни хрватским, који би плаћала италијанска страна. Наш тадашњи амбасадор у Риму, Миодраг Лекић, за две године колико је био на том месту у свом последњем мандату као српски кадар (!), никада није у својим бројним проласцима кроз Бари, пут Црне Горе, свратио да посети у то доба једину српску катедру у Италији. О било каквој помоћи наше амбасаде у Риму и да не говоримо. Српска држава ни после 2000. године није потражила начин да помогне својим лекторатима; напротив, укинувши на самом почетку своје власти негдашњи Завод за међународну просветну, научну и техничку сарадњу, ДОС је њихов рад још више отежао. Додајмо томе да ни до данас није потписана конвенција са Италијом у којој би се, између осталог, регулисао и положај и број лектората на размени. Посао није потпуно стао захваљујући само ентузијазму појединаца из негдашњег Завода, сада пресељених у Министарство просвете, у Одељење за међународну сарадњу. Што се, пак, тиче самих српских лектората, они су препуштени сами себи, личној сналажљивости самих лектора, што нужно води не само у извесну произвољност у одбиру дидактичког материјала, већ и у њихову ограниченост и оскудност.

Последњи је тренутак, барем када је судбина српског језика у Италији у питању, а уверења сам да не би шкодило ни када су у питању друге земље, да се сачини нека врста акционог плана за помоћ нашим лекторатима и катедрама у свету који би био део једног широко замишљеног и добро осмишљеног програма српске културне промоције у иностранству. У том смислу могли би се формулисати и следећи захтеви: 

• Српска држава мора настојати да се у што краћем року потпише билатерални уговор о културној сарадњи са Италијом и са свим другим земљама, поготово оним из Уније, са којима то још није учињено и да настоји да добије што већи број лектора на размени.
• Српска дипломатска представништва требало би у највећој мери и у оквиру својих права и могућности да помогну раду лектората. Ту пре свега имам у виду дугу и замршену процедуру добијања радне дозволе и боравишног листа за држављане ван ЕУ, прави ход по мукама који наш лектор на размени мора да преживи. Такође, коришћење дипломатске поште за достављање књига и осталог дидактичког материјала, као и сваке друге помоћи у погледу културне размене, гостовања професора, писаца, уметника, и сл.
• Српска држава би требало да начини дугорочну стратегију отварања српских лектората у иностранству, где је могуће и српских катедара, одсека, или српских студија, а првенствено у ЕУ, и њиховог финансирања, било из сопствених средстава, било на бази реципроцитета. То би било значајно улагање за афирмацију српске културе у свету, а тамо где има и српске мањине или исељеничке заједнице, и за очување њиховог идентитета. То би био и један од најбољих начин да се дуго урушавана и урушена слика Србије и српског народа у иностранству поправи.
• Српска држава би требало најхитније да оснује (што је чини се и дужна) Агенцију која би поново преузела, централизовала, проширила и усмеравала сарадњу са нашим лекторатима у свету, што је некада обављао Завод за међународну просветну, научну, и техничку сарадњу. Што у пракси значи да се на универзитете у иностранству шаљу добри лектори (или професори), да се шаљу књиге, приручници и потребна опрема. Да се подстиче израда неопходних приручника за историју српског народа, књижевности, културе и цивилизације, који су у потпуном дефициту последњих петнаестак година и да се они објаве барем на важнијим језицима ЕУ. Да се на том послу развије корисна сарадња са одговарајућим центрима културе страних држава у нашој земљи. Да се помажу инострани слависти који негују наставу српског језика, књижевности и културе. Да се помаже размена студената и професора и објављивање уџбеника на важнијим европским језицима (граматике, историја српског народа или српске књижевности, и сл). Да се помажу све иницијативе које иду у том смеру (попут МСЦ-а, Азбукума, језичких летњих колонија, приватних школи и сл.) и да се врши њихова стална координација.
• Српске институције културе (САНУ, Матица српска, универзитети, институти) требало би да поведу озбиљан разговор о положају (статусу) српског језика и писма у новонасталој ситуацији разбијања језичког јединства на територији негдашње југословенске државе; да заузму јединствени став спрам званично усвојеног и објављеног става Хрватске академије знаности и умјетности (Изјава о положају хрватског језика из 2005. године) и хрватске државе. Језичка аргументација предуслов је правној само утолико што треба одговорити на питање да ли је српски језик посебан језик, различит од хрватског, или од бошњачког, или од црногорског и да ли је језик Срба у Босни и Херцеговини исти као и у Републици Србији. Може ли се уопште прихватити „босански“ као име за језик свих који живе у Босни и Херцеговини, укидајући тако право Србима и Хрватима да језик којим говоре именују српским, то јест, хрватским. Највише српске научне и културне институције, дакле, морају послати јасну поруку какав став треба да заступају у погледу номинације језика и његове једнакости или неједнакости са хрватским и осталим изведеним језицима, и то не само наши лектори у иностранству, већ и сви слависти, то јест, србисти странци.
• Филолошки факултет, посебно Катедра за српски језик и Центар за српски као страни језик, уз помоћ ресорног министрарства или будуће Агенције, требало би да омогуће и организују обучавање лектора који би предавали српски језик на иностраним славистичким факултетима, било на својим катедрама за стране језике, било на посебним течајевима, где би се стекло и нужно познавање језика земље у коју се лектор шаље.
• Било би пожељно да се барем једном годишње организују стручни семинари како за лекторе у припреми, тако и за лекторе који су већ на раду, где би се укрстила искуства и реализовала нужна припрема за рад у различитим језичким срединама.
• Скупове попут овог, који би били посвећени учењу српског језика као другог и страног језика, требало би организовати такође најмање једном годишње, са циљаним темама и учесницима, то јест, са «носиоцима» тог посла, нашим професорима и лекторима у земљи и иностранству, и страним професорима са универзитета различитих земаља. Само тако би се систематски могла пратити искуства из праксе у настави српског у различитим језичким срединама, осмислити потребни уџбеници и приручници за његову наставу као страног језика.

Закључујући, рецимо да смо свесни у потпуности да сви наши предлози могу остати само списак добрих жеља, упркос појединачним напорима и делимично постигнутим резултатима, уколико не постоји политичка воља оних који руководе српском државом да се на прави начин позабаве изнетим проблемима и да системски и финансијски помогну њиховом превазилажењу. На тој црти више је него добродошла и преко потребна једна осмишљена и ефикасна културна дипломатија коју негују и стално унапређују све значајне земље света. Србија је у овоме тренутку нема иако  је управо њој она не само неопходна већ и спасоносна.

На самом крају, неколико речи о едицији Сербика, коју је покренула, на моју иницијативу, издавачка кућа Завод за издавање уџбеника. Ова едиција требало је да попуни управо оне празнине у уџбеничкој литератури које сам установила водећи србистику у Барију. Поред Граматике српског језика за странце Ивана Клајна (Grammatica della lingua serba, 2007), требало би да изађе  у најскорије време и Српска народна књижевност Наде Милошевић–Ђорђевић. У припреми су Историја српског народа и Историја српске књижевности. Предвиђено је такође да се ова едиција допуни Историјом српског књижевног језика и Историјом српске цивилизације. Ове књиге, које не прелазе 250-300 страница, замишљене су као минимални и нужни, и пре свега ажурирани уџбеници, неопходни за савремену универзитетску наставу српског језика и књижевности у иностранству. Земље у нашем окружењу увелико су на инострано тржиште пласирале своја виђења расподеле и прерасподеле некада заједничке језичке, књижевне, уметничке, културне и научне баштине, своја виђења историје, не само ове скорашње већ и оне из давних времена, потрудивши се да она постану доступна на свим значајнијим европским језицима. Најмање што треба да учинимо јесте да свету пружимо и своју истину, а то можемо учинити најефикасније  писаном речју на језицима којим данас образована Европа разуме. Зато сматрамо да библиотека „Сербика“ у овом смислу превазилази своју школску намену и може, барем за почетак,  да попуни празнину у нашем представљању у свету.  

Svetlana Stipčević

Il serbo in Italia
Riassunto

A partire da Cesare Cantù e Domenico Ciampoli, nel Ottocento, sino ad Arturo Cronia e Sante Graciotti, nel Novecento, la lingua serba viene nominata sempre con quella croata, (come serbocroato, serbo-croato, serbo e croato, o croato e serbo), e con pochi distinguo il loro giudizio potrebbe esprimersi con le parole di Sante Graciotti che ebbe a dire che il popolo serbo e quello croato nella loro storia avevano avuto “una lingua sostanzialmente comune”. Un giudizio affine, che menzionava inoltre i diversi dialetti della lingua comune, era accettato in genere nella serbocroatistica italiana. Con il dissolversi dello stato jugoslavo nei primi anni dell’ ultimo decennio del Novecento si frantuma l’unità linguistica dei popoli aventi lo stesso standard linguistico neoštokavo.  Già da quindici anni, invece di considerare questa lingua come unitaria con le relative varianti regionali, la denominazione della lingua segue i nomi delle comunità etniche o dei nuovi stati. In ordine alfabetico sarebbero: il bosniaco (bošnjački), croato, serbo, e, forse, in un futuro che si può immaginare – il montenegrino. L’Associazione degli slavisti italiani (ASI) aveva promosso nel 2006 un dibattito formulando una mozione sulla questione della lingua nei territori della ex-Jugoslavia. . Le risposte che verranno date saranno presentate “on-line” nella rivista Studi slavistici. Il dissolvimento dello stato jugoslavo ha cambiato anche il profilo dei lettorati di serbo-croato nelle università italiane. Sino al ultimo decennio del Novecento nei lettorati veniva insegnata una delle due varianti del serbo-croato. L’insegnamento della variante serba, della scrittura cirillica e della variante “ekava”, sta restringendosi. Si propongono delle misure culturali che dovrebbero portare ad un nuovo equilibrio.

Parole chiave: Slavistica, serbistica, serbocroatistica, neostokavo, serbo, lettorati.