Брана Димитријевић

1914. година у дневнику оца српске ратне хирургије

„Заборављени горостас“ био је наслов фељтона који је у „Политици“ текао у нешто више од тридесет наставака, у периоду септембар-октобар 2001. године. Текст махом заснован на необјављеном оперативном, или ратном, дневнику др Михаила Мике Петровића(Архив САНУ, бр.: 14.559/ II – 1). Наслов је тада имао „стопостотно оправдање“, упркос млаким и ретким протестима појединих лекара, који доказиваху да баш „о забораву није реч“, јер се по стручним часописима још могу наћи чланци, који чувају сећање на оца српске ратне хирургије. Показало се, међутим, да ни у лекарским круговима име др Михаила Петровића, није баш познато, док би шира јавност, на помен тог имена, увек помишљала да је реч о Мики Петровићу-Аласу. Саобразан томе је и „детаљ“ да поменути Петровићев Дневник припада заоставштини др Романа Сондермајера. Објашњење потоњег лако се налази у чињеници да су се два истакнута српска војна хирурга по завршетку Великог рата ородили; Романов син Тадија оженио се старијом Петровићевом кћерком; па је и том „игром случаја“ бачена још једна копрена преко живота и дела др Михаила Мике Петровића. Било га чак „тешко наћи“.

Али, питање наслова може се поставити и овом приликом. Да ли је др Михаило Мика Петровић данас познатији? Не толико због већ поменутог „Политикиног“ фељтона. Знатно шири одјек имао је документарни телевизијски филм „Легенда о Драгоманцима“, произишао, такође, из пера писца ових редова, примљен повољно и од публике и од критике. Упркос томе Радио Телевизија Србије није испољила ни најмању вољу да се настави том „санитетском“ стазом. Испољила је чак зловољу према „тандему Феро-Димитријевић“, како је редитељку и доле потписаног већ називао Феликс Пашић; оглушивши се, потом и о благовремени апел Академије Медицинских наука Српског лекарског друштва, који је потписао тадашњи њен председник Проф. др Драгослав Стевовић. И да се с том врстом документарних телевизијских филмова наставило барем би се ублажило кривотворење и омаловажавање српске културне историје. (У првом реду! Те у вези већ насталих последица видети: „Поводом научног скупа Српски војни санитет у 1916. години“ од истог писца на истом овом сајту.) Изостанак тих пројеката није, међутим, омео даља истраживања писца ових редова, који је сада у прилици да се позива и на референце, присутне на овом истом сајту. У складу с тим ранији текст („Заборављени горостас“) је нешто скраћен.

И овом приликом писац ових редова изражава најдубљу захвалност историчару Милораду Радевићу, подстицајном ментору, помагачу свих досадашњих подухвата.)

НА КРАЈУ ЖИВОТНОГ ПУТА

Најимпозантнија фигура нашег војног санитета, једна од најодличнијих личности српске хирургије, први наш чисто српски хирург, уважена и омиљена старина целог српског лекарског сталежа, каквим га описује један од сведока, бригадни ђенерал и професор хируршке пропедевтике на тек основаном Медицинском факултету у Београду, др Михаило Мика Петровић, беше Србин из Хрватске, рођен у Горњим Карловцима 1863.; али се још као дете почео развијати у слободној Србији. Ту, у Београду, у околини Видин капије, на домаку Калемегдана, формирао се, кажу, онај његов прави патриотизам и увек усправан став који га неће оставити до последњег даха. Плетенице санитетског ђенерала никад достојније нису засијале него на његовим раменима, а његова љубав према војнику, у коме гледаше непобедног ратника, била је искрена и дубока и у многим приликама, и неприликама показана. Kао хирург радио је и на одељењу модерно удешеном, и на бојном пољу, под на'ереним шаторима и импровизованим заклонима, показујући да успех хирургије зависи првенствено од самог хирурга, а не од услова под којима ради. Виртуозно умешан. А уз велику његову стручност ишла је и савесност, по којој су га нарочито упамтили. Свакоме подухвату прилазио је најозбиљније. Хладно и брзо одмерио би све услове пре него што би се машио свог скалпела; а затим би, операцији приступао слободно, не зауставивши се никад на пола пута. Његова оперативна техника стајала је на врло великој висини али код њега жеље за акробацијама није било. Операцијом је ишао само на то да помогне болеснику, а никад да се својом мађионичарском техником подичи...

Таквим су га на крају његовог животног пута, када смрт, по речима Андре Марлоа, претвара живот у судбину, видели његови савременици.

ПЕДАГОГ

И дидактичка моћ била му је изванредна особина. Извирала је из љубави према млађима, којима је желео увек све да покаже, поучи их, и уведе у тајне лепе вештине - хирургије; говорећи им:

„Ступајући у просторе у којима се негује хирургија и лече њени болесници дао бих вам један савет: да пре него што приступите постељи хируршког болесника оставите ваше живце на дому, јер вам они не требају, ако су слаби. Но, ни у ком случају немојте заборавити да понесете собом срце и душу вашу, широко срце и топлу душу, у којима ће одјекнути болови и патње ваших болесника, у којима они треба да нађу сву утеху и сву наду, у топлини и саучешћу не странца, но пријатеља лекара, доброг и душевног човека.“

Живог темперамента, динамичан, отворен, искрен, младићког духа и под седом косом са намрштеним веђама, неодољиво је привлачио себи, и свом занату, орне за посао. За њега је медицина била и остала не једна у безброј струка исцепкана дисциплина, где често међу појединим струкама никаквог унутрашњег јединства нема, него једна општа и недељива наука; једно стабло са безброј грана израсло и храњено из истог корена.

КО ГА СЕ, ДАНАС, СЕЋА?

Само, ко га се, данас, сећа? Можда хирурзи? Али: из које бранше? И хирургија се, од тога доба, исцепкала, не само - медицина. И - људска психа. Отуд питање, можда сувишно: а у чему су се састојале високе његове моралне особине, којима су се дивили његови савременици?

Кроз цео живот беше честит, тако о њему говораху, а свим његовим одлукама претходили су морални обзири. Напоредо с тим преимућством ишла је и доброта коју су сви болесници и сарадници осећали. Дешавало се, нарочито у рату, да се његове лепе и благе очи заједно с болесниковим препуне сузама када је требало саопштити одлуку неке бруталне операције. И у својим познијим годинама без сна би остајао у свакој ноћи која је наилазила после какве неуспеле, мада мајсторски изведене операције. Дивна је била та младићка осећајност, код човека који је скоро пола века гледо крв и излагао се поражавајућим утисцима непосредно, без којих, опет, ни хирургије нема. Но, сав његов живот беше целина, један „гешталт“, а имађаше смисао (логос). И стога нам је невероватан, па и далек.

Уз то ми још сумњамо да су горостаси икада постојали, ходали Србијом и стварали је.

ЂАК СУББОТИЋЕВ[1]

Петровић је био ђак др Војислава Субботића, који од њега беше старији свега четири године. „Примићу вас, amice, на своје одељење под условом да станујете у непосредној близини болнице, да се 'раните што ближе, да се не бавите (приватном) праксом и да сте сваког тренутка болници на расположењу.“ Тим речима је дочекан др Петровић; који је примио све те услове, а слика драгог Учитеља остаће му урезана за читав живот. Призор човека силна, вредна, импулзивне енергије која руши, која се намеће сама собом освајајући и потчињавајући туђу вољу.

Данас то, можда, изгледа као ауторитарност, чак сувишна; последица патријархалног устројства тада још недовољно развијеног српског друштва, једна од неотресивих мана менталитета српског; прека потреба за Вођом... И тако даље и тако даље... Али то беше начин у то доба, на који је хирургија свугде у свету настајала, а особито у оквирима бечке, заправо прајске (пруске) школе, чији Субботић беше ђак. Баш та „свирепа“ ауторитарност. Принципи Пастерове науке нису трпели аљкавост. Разгнојавање хируршке ране није се више сматрало допуштеним. На то се гледало као на неукост, неодговорност, нехат. Тек откривена начела асепсе, подразумевала су корените измене у понашању свег особља у болници а од хирурга су тражили „целог човека“. Учитељ-деспот беше најодговорнији међу одговорнима, најпосвећенији међу посвећенима. Пардона није ни могло бити, ни компромиса. Неморал и незнање беху једно те исто.

На одељењу, Субботићевом, вели Петровић, владала је најстрожа, дисциплина, дисциплина без поговора, коју се имало или поштовати или се с одељења уклонити. А која је, по мишљењу Петровићевом, на младе лекаре повољно утицала... Учила их је реду и раду на одељењу, и од користи им непроцењиве касније била.

Не само операциона сала, превијалиште и собе болесничке, но и најскривенији кутак Субботићевог одељења морао је лекар обићи свакога дана и по неколико пута. Само на тај начин могла су на истом одељењу опстајати дифтерична трахеотомисана деца покрај болесника, код којих је трбушна дупља отварана. Једни нису смели да инфицирају друге. И, никаква прича о немогућим условима не би помогла. Иди или остани.

Но, осим ритуала и хигијенских својих правила хирургија је имала и философију. У Субботићевој школи она је гласила: упознати болест, проценити методу лечења, па тек радити. Начело бечког професора Алберта, код кога је Субботић учио; вјерују које је Субботић на своје ђаке преносио, а оно укључиваше пре свега процену способности организма болесниковог да операцију поднесе.

Једном, касније, Петровић ће поменути и „хируршки инстинкт“. (Пастернаков доктор Живаго одликоваше се дијагностичком интуицијом, што је овој Петровићевој синтагми врло слично.) „Хируршки инстинкт“ - наводнице су Петровићеве – дејствовао би нарочито у оскудици, када је мало чега при руци било. Но у то доба дијагностика уз помоћ Рендгенових зракова беше тек у зачетку; као и многобројне лабораторијске анализе. На хирургу је тада све лежало. И свеколика тадашња медицина била је на сваковрсне интуиције и инстинкте, тада, много више ослоњена.

ДОЖИВОТНА ЗАХВАЛНОСТ УЧИТЕЉУ

Хвалећи поменуто начело „... па тек радити“ Петровић истиче да је Учитељ ретко вршио пробну лапаротомију (отварање трбушне дупље зарад дијагнозе. Трбух се просто отвори и оком утврди шта је узрок болести.)

У време када је то све чешће постајао обичај.

Сећам се, вели Петровић, оне свеже атмосфере која је вазда са Учитељем била везана, испуњена честитошћу душе једног хирурга који свој скалпел није каљао, употребљавајући га тек онда када би разлози били ван сваке сумње...

Зато не беше какве год свечане или важне прилике да Петровић с поштовањем и захвалношћу о свом Учитељу проговорио не би. Као да му је Учитељ отац био, а не безмало вршњак. Јер Субботић је, каже Петровић, добио чисто национално васпитање у кући својих родитеља, књижевника др Јована Субботића и жене му Савке, не голим речима и шупљим фразама, но својим радом за Српство. Упамтимо ову реченицу, иако пара наше преосетљиве, данас, уши.

У Субботићевој верзији, хирургија је била Умење, Знање Моћ; и могла је, а и морала, да се на ползу отачетства употреби. Беше то у доба Субботићево неписан закон или барем недоумица сваког школованијег Србина. На ползу отачетства или - чрева својега? У се, на се, и пода се, или - задужбинарство? Па, шта ко одлучи, ко за шта кадар беше.

КРАТКА ИСТОРИЈА ДОТАДАШЊЕ СРПСКЕ ХИРУРГИЈЕ

Када је 1897. године августа месеца званично отворено хируршко одељење у сталној Моравској војној болници у Нишу, у њој не беше ни колико толико подесног локала где би се оно могло сместити. Просторија у којој смо требали да оперишемо, писао је Петровић, била је смештена у једној од болесничких соба Трећег павиљона, у којима су лежали сви могући болесници, но која је била моментално испражњена и окречена. Све до половине 1898. године радили смо у тој соби. Но, како се те године довршио један нов приземни павиљон са две велике собе и по две мале, то га је хируршко одељење заузело и у једној од тих малих соба - од 9 квадратних метара - наместило операциону салу, а од ходника оградом одвојило предворје операционе сале, за прање руку и пресвлачење хирурга и његових помоћника, према асептичном протоколу.

У исто време када је отворено хируршко одељење војне отворено је и хируршко одељење нишке Окружне болнице. Али ни та зграда није била подесна. По простору је била мала, нарочито за специјалан задатак, који јој је беше намењен: а то је лечење наших суплеменика из Старе Србије и Македоније; који су, до тада, кроз Ниш пролазили и одлазили за Софију. Али, од како би отворено, хируршко одељење нишке Окружне болнице, доби њена околина изглед каквог турског вилајета. Препунише је поданици из Турске царевине, тако да је бивало дана када ни једног болесника нисмо имали из своје уже отаџбине.

Остаће, међутим, нерашчишћено да ли је по специјализовању код Субботића, Петровић у Ниш отишао јер није имао куд? У Београду је, тврде, дошао у сукоб са бирократским цепидлачењима, као и толики наши, у то доба, способни стручњаци; па је прешао у војску.

Хирургија, једна од најважнијих грана медицине, по Петровићевом дубоком уверењу, у Србији се није неговала како треба, све до те последње деценије 19. века. Тај факт, вели он, ма колико да се могао правдати маленим бројем лекара, ипак је чудноват, већ и због тога што је Србија за непуних десет година имала да издржи три рата. Осим тога, хирургија је била мајка оперативне медицине, многих тек настајућих специјалности. И ту је Субботићева рука крчила пут.

„РАЗУЂЕНИ“ др ВЛАДАН ЂОРЂЕВИЋ

Петровић је, наиме, с правом оклевао да др Владана Ђорђевића, једну од најистакнутијих личности српског 19. века, назове оцем српске хирургије. Владан би, сматраше Петровић, то ван сваке сумње био, да није приликама које су се око њега стекле, или у којима се он нашао, скренуо са тог пута. А беше први и најбољи ђак прајског (немачког) хирурга, бечког професора Теодора Билрота,[2] с којим ће дуго одржавати пријатељске везе. Само што од тих дописивања развој хирургије у Србији неће имати фајде.

Недостатак школованих хирурга, или барем обучених лекара – за шта, каже др Петровић, не вреди кривити др Владана – Србија ће скупо платити у два узастопна српско-турска рата (1876/77). Узрок те неспремности не беше само одустајање једног човека (др Владана), да се у Србији хирургија укорени, већ неоснована претпоставка да ће за тричавих 10-60 цесарских дуката месечно током рата у Србију страни хирурзи да похрле. Да „из симпатија за род српски“ оставе свој тихи, сигурни живот. А што се баш такво очекивање меродавних тада није испунило, можда је узрок делом била и политичка констелација, а и свакојаки државни резони који спречаваху лекаре из суседне монархије - из Аустрије - да се на време прикључују, а можда и 'ладан рачун појединаца...

Тек, у тим моментима др Владан, коме је врбовање странаца било од владе поверено, за главу ће се своју хватати; и до горке истине доћи, да свака држава треба да се спреми за рат тако, да нема оскудице ни у чему... Па ни у хирурзима.

Отуда је и све потоње, што се хирургије тиче, од др Војислава Субботића у Србији потицало.

ПЕТРОВИЋЕВ НАЦИОНАЛНИ РАД

И национални рад Петровићев био је заснован на начелима школе Субботићеве: „Amice, пре свега долази болесник, а затим остало.“ Уз Знање и Умење и такав став национални рад долазио је сам по себи.

О Светом Илији 1905. године беше свечано, у присуству команданта дивизије и виших официра, представника града Ниша, гимназије па, редом, отворен нови хируршки павиљон Моравске сталне војне болнице, са операционом салом елиптичног облика на првом спрату, и са још једном на другом, или горњем, с источног фронта. Собе видне и лепе, превијалиште... Удобности, какве, убеђен сам, истакао је, тада, у свом говору Петровић, нису могли имати до сада, ни рањеници, ни сви они који долазе да ту потраже лека. И од грађана наше уже отаџбине, и од наших суплеменика с Југа. [3]

И, тако, појави се, једном чувени арнаутски зликовац Идриз носећи умирућег јединца на рукама. Петровић их кришом ноћу прими; дете опериса, од смрти отрже. А када га је тронут оволиком добротом Идриз, од кога је и турски аскер стрепио, запитао како да му се одужи, Петровић му одговори: „Слушај Идризе, мени ништа не треба. Нека ти Алах дом благослови, јединац нека ти је жив и здрав, а док не одрасте да нам чуваш од зулума рају.“ Идриз оде. Потом се дуго о њему ништа није чуло. А када се већ помислило да је мртав, појави се он једног дана у Нишу; радостан, весео, са сином. Дошао је да позове свог добротвора на свечаност освећења цркве Св. Архангела Михаила коју је Идриз, у свом селу, из захвалности према спасиоцу јединца свога подигао. Некадашњи зулумћар тако постаде бранилац српске раје.

Одмах по доласку у Ниш Петровић беше стекао глас одличног лекара и хирурга, те беше убрзо све до Солуна славан.

Уз Субботића и Сондермајера у Београду и Животе Јанковића у Крагујевцу, беше тада у Србији четврти хирург, најмлађи међу њима, а и на посебно истуреном положају; у трену почетка јачег националног рада у још неослобођеним деловима Јужне Србије, одакле пристизаше све већи број болесника на лечење у нишку Окружну болницу; где им Петровић својим знањем, умењем и добротом на најбољи начин казиваше шта је Србија Слободија. Радио је дању и ноћу, замарао се, сведочи др Леон Коен један од касније великих професора, трошио се и физички и душевно; но, увек весела срца а лица насмејаног, с пуно посебног хумора њему својственог. Само је човек његовог кова, савесности, издржљивости, а са осећајима дужности и одговорности, могао тако. Не беше атлетског телесног састава. Напротив. Стога за метафизичаре Петровић остаје згодан пример; дух је, што се његовог случаја тиче, увек и увек надвладавао материју чак - безобзирно.

ОПЕРИСАЊЕ КИЛАВИХ

Крајем 19. века тадашњи начелник војног санитета др Мика Марковић увео је корисну новину - оперисање килавих. (Детаљније, од истог писца: „Отац модерног српског војног санитета“, на овом истом сајту.) Пре тога војска је лишавана не малог броја регрута и трпела је уштрба. Но, од како ова операција постаде обавезна примани су и регрути с килама. Оперисани су после операције добијали 6 недеља боловања. Војним хирурзима операције су плаћане посебно: за регрута 10 динара, за резервисту 20. До 1906. године оперисано је у војним санитетским установама у Србији 2.500 килавих. Од тога у Моравској сталној војној болници у периоду 1897-1905 904; са, како извештава Петровић, незнатном смртношћу, од 0,20%. Те се, закључује он, наше хируршко одељење према својим добрим резултатима с правом ставило ако не на чело, а оно у прве редове у поређењу са најбољим страним статистикама на том пољу.

Захваљујући оперисању килавих војни санитет користио је и привреди, увећавајући и број способних пореских глава.

Године 1909. на Интернационалном хируршком конгресу у Бриселу Петровић ће изнети искуства на основу 3.000 операција које је лично извршио, што ће му донети међународни углед.

Ни то га није понело, ни утицало на његову скромност, још мање на поштовање које у свакој прилици указиваше Учитељу.

Деценију касније, крајем августа 1918. године, по Јулијанском календару, у болницу Друге српске Армије, у Драгоманце, доћи ће Учитељ већ поприлично оронуо. Спремао се пробој фронта, очекивала река рањеника.

„Ви сте, amice,“ рече он тада обраћајући се свом некадашњем ђаку санитетском пуковнику др Михаилу Петровићу, „сада одговорни за сав рад; а не ја; ваше је да заповедате, моје да слушам.“

То могу само - горостаси!

Муке су, потом, имали - Петровић, Коен, Крстић - док су, Петровић каже, „сломили“ Учитеља да се не сматра потчињеним, но, првим међу равнима. Потом је Учитељ наредних дана, тешко дишући, знојава чела, растрзан још и боловима у грудима чупао животе пристиглих рањеника из самих чељусти смрти. (Петровић)

ДНЕВНИЦИ СРПСКИХ ЛЕКАРА

Покушавајући да сажме српско санитетско ратно искуство др Владимир Станојевић понајвише се уздао у ратне дневнике српских лекара. Српски војни санитет, говораше, је потпуни ратни погорелац. Целокупна његова архива уништена је паљењем у Краљеву, 1915. године. Али су, на велику срећу многи лекари, активни и резервни, сачували своје приватне ратне, лекарске белешке. Питамо: због чега су их, или због кога, и писали?

Одговор се може наћи делом и у изгледу тадашњих стручних радова. Добар пример је рад др Ђоке Николића: „Наш војни санитет у Балканским ратовима“, читан на годишњем скупу Српског лекарског друштва, 1913. а потом, штампан са дискусијом, у „Српском архиву“, па у Станојевићевој књизи.

„22. септембра кренух се изјутра возом за Младеновац. Ту затекох све командире и лекаре осталих пољских болница... Наше беху у логору, на брду, више магацина. Одох одмах тамо и затекох колегу Вучетића, где диктује ћати извештај о бројном стању људи и дошавше стоке. Кроз маглу ромињаше ситна јесења киша и дуваше неки хладан ветар. Вучетићев вењак, импровизован од шаторских крила, добро наквашен, прокишњаваше, а ћата руком брањаше, да му киша не пада на извештај што га пише...

27. септембра одох команданту младеновачке станице и споразумех се с њим, да сутра до 8 час. пре подне све људство, комора и стока буде на станици, како би се пре подне могли сместити у воз и кренути у Врање...

20 новембра јавих се команданту Моравске дивизије првог позива, која само још беше остала у Битољу, и известих га, да је наша болница прикомандована његовој дивизији. У исто време, замолих га за обавештење, како ћемо вршити снабдевање болесника и људства болнице храном и осталим намирницама. Најзад се споразумесмо и командант изјави, да ће он издати потребне наредбе своме референту санитета, да ми наше болеснике евакуишемо у Прилеп, а отуда да дође у Битољ прва пољска болница његове дивизије на наше место, те ми да идемо у Скопље својој, Дунавској, дивизији. И о томе сам, доцније, морао у Скопљу давати изјаснења.“ Чврсто се ослањајући на свој дневник.

ИСКУСТВА ИЗ БАЛКАНСКИХ ОСЛОБОДИЛАЧКИХ РАТОВА

Према оценама страних посматрача српски војни санитет располагао је уочи ратова 1912-13 много бољом санитетском, материјалном и личном спремом лекара, у поређењу с бугарским, грчким, црногорским и турским. Према Субботићу, „рањеници из првих бојева, који су били у близини железничке пруге, стизали су у Београд брзо, добро превијени и у врло добром стању.“ Те су имали „такорећи идеалан ток боловања.“ „Код рањеника из доцнијих битака, код Прилепа и Битоља и оних који су долазили са бојишта у Санџаку, беше већ више оних који су показивали мање повољна стања ране. Ти војници имали су да издрже дуже и теже преносе. Често преко врлетних брда (преко 1.400 метара) без путева, по снегу, киши, блату, по зими и мокроти...“ путујући и по више дана до железнице. Ипак, у односу на ранија два српско - турске рата, беше то огроман корак напред.

„Са транспортима нека увек иде један поштен болничар,“ писао је после српско-турских ратова 1876/77 санитетски капетан др Кужељ, „или какав члан Друштва Црвеног Крста. На путу, ако су у волујским колима рабаџије лепо греју се и ноће у механи, а рањеник преноћи на колима, јер нико неће да га скине. На путу у механама нигде нема понуде ни поткрепљења, но сваки гледа да се што више користи од новаца рањеникових....Кочијашка кола опет јуре с болесником као с каквом бедом, које се треба што пре курталисати.“ Тога је нестало попут ружног сна. Као никад раније рањеник беше свеопшта брига, отачетство му је било дужник; и то не беху шупље фразе. Расцветаваше се и доктрина. Тамо је фронт, овде позадина. Рањавања настају тамо, овде се лече. (Само што је оданде довде требало стићи.) Знатан напредак беше и у погледу завоја. Уведен је Утермеленов (холандски) први завој, а сваки војник упозорен (и обучен) да не дира рану, већ да самога себе, или саборца одмах првим завојем превије; да у потоњем свој не користи већ саборчев.

Према Петровићу (1906) у прошлости су се - у српско-турском па и српско-бугарском рату - користили тифтици, којег су лиферовале вредне руке српских домаћица и деце. Беху то прости, отворени завоји, сачињени од платна и кучине, скроз инфективни. Захтевали су, вели Петровић, минуциозну пажњу и огроман посао јер је требало сваког рањеника бар једно два пута, а по каткад и чешће у 24 сахата превити и рану инспицирати. Како је пак то данас друкчије јасно ће бити и лајику кад знамо да јодоформ а и асептични завој у највише случајева стоји исто онолико дана колико дана треба рана да зарасте, а то је просечно 6-8 дана, а често пута и по 2-3 недеље, па и дуже.“

 И СТРАНЦИ СУ СЕ ЧУДИЛИ

Опаску Субботићеву да су многи од рањеника, у балканским ратовима, имали „такорећи идеалан ток боловања“, потврђују и запажања страних лекара. Према тексту непознатог аутора објављеном 1913. године, чудили су се брзини којом су се болнице, особито у Београду, тада празниле. Било је рањеника који су већ после десет дана толико оздравили да су тражили да их сместа упуте у команде. Пало је то у очи немачким лекарима; те се између њих и српских колега о томе поведе разговор. Једни су говорили да такав ток боловања долази од рационалног лечења, други од ваљане дворбе и угодбе, трећи од повољног душевног расположења рањеника, док један од најстаријих међу њима, Немац, не закључи да је такво, брзо, прездрављивање за њега доказ о чистој крви национа српског.

Субботић пише да је „наше стране другове задивила велика физичка резистенција наших војника. А она се објашњује и тиме, што су ти војници, махом сељаци, навикли на тешке пољске радове, и мање су осетљиви према зими, киши и непогоди...“ спрам варошана. Задовољавају са врло скромном храном. „Ако имају хлеба - доста им је!“ Уз то је, истиче Субботић, „алкохолизам у Србији сразмерно мало распрострањен“.

Што је у сагласности са аргументацијом оног лекара Немца. Чиста крв значила је осуство алкохолизма,[4] не само сифилиса.

„Сразмерно мали број српских лекара,“ писао је тада у нешто повишеном тону др Субботић, „иако је сву своју снагу посветио помоћи рањеника српских, а и турских, којих је такођер било у нашим болницама, не би при свем том могао постићи тако красне успехе, да им није дошао у помоћ леп број одличних колега из већине земаља у Европи...Нарочито наша словенска браћа и другови: Хрвати, Словенци, Чеси, Руси и Срби...

Нека је хвала и слава тим дичним друговима! (1913)“

По Петровићу, све то не беше баш тако сјајно: „Свима су нам познати рђави резултати лечења, нарочито при преломима бутина, јер су многи или остали сакати због рђавог срашћења, или су махом ампутирани. Ово је било с тога, што су 1912-13 у многим нашим резервним болницама у позадини радили странци, који су с малим изузетком дошли да се, без већег искуства и солидне спреме хируршке, вежбају на нашим рањеницима.“ (1921)

(Какав ксенофоб! По савременим „критеријумима“.) Али, Петровић ће довести у питање и првобитни, у српско-турском рату (1912), махом, успешан концепт лечења рањеника, што се сазнаје из другог његовог дневника. Наш тежак рањеник је, пише тамо, и сувише дуго, и мучно преваљивао пут од фронта до позадине, већ у српско-бугарском рату, 1913. године. У српско-аустријском било је - још и грђе.

ПРВИ ДНЕВНИК ПЕТРОВИЋЕВ (1914.)

Први дневник Петровићев[5] исписиван је у нотесу подесним да стане у џеп копорана. Страница нумерисаних, употребљених има 77. Писан је ћирилицом, час мастиљавом оловком, час пером и мастилом. Рукопис ситан, убрзаван скраћеницама. Петровић га је назвао: оперативним.

Овакав назив као да означава неку врсту службеног документа.

Петровић је, неко време, прескакао полеђину, прелазећи на наредни лист, што се објашњава тиме да није увек могао да пише за столом, већ на колену, или каквој присталој подлози. Доцније ће се вратити и тим неисписаним страницама, увиђајући да се расипништво не исплати; јер ће рат ће да потраје. Држао се правила: датум па забелешка; користећи, као сви тада у Србији, Јулијански календар.

Дневник почиње „статично“ мобилизацијским данима; потом, подсећа на - бродски. Уместо географских ширина и дужина, нижу се топоними: имена села и вароши. Ту и ту је стигао, то и то урадио. Извршио, издао наређење...

МОБИЛИЗАЦИЈСКИ ДАНИ

Петровића је интендантура нервирала још из претходних ратова. „Докле је та“ интендантска „импровизација ишла у нашој војсци види се из следећег: 1912. године Моравска дивизија другог позива добила је свега 4 следовања тајина од Мердара до Охрида. За тај месец имала је 29 дана борбе, а наша Интендантура није стигла да нам дотура лебац... Данашњи пуковник Јорговановић на место да ради свој посао у штабу месио је лебац, док је наш Начелник Интедантуре дубоко премишљао у Блацама, где се пекао хлеб за трупе у Кичеву, да ли да се примакне ближе фронту!“ Речју, „... трупа се хранила добро увек када је Интендантура није снабдевала.“ Написаће 1925. године.

13,14,15,16 и 17 јула 1914. иста прича. Мобилизација је имала добар одзив али „сви војници нису добили шаторска крила...Добили су блузе, већина и шињеле, а само један мањи део и чакшире. Обућу и опанке нису сви добили...Ни на сам дан мобилизације нису одобрени кредити за оправке запрежних кола. Стога су на брзу руку оправљана, а није било могуће набавити и мушеме. Сандуци за апотеке непопуњени, јер је предмет о решењу тога лежао од 29. марта до 27. јуна на столу у санитетском одељењу... Лекове нисмо добили у прописаној количини а ни завојни материјал. Са стоком је ишло најтеже. Коњска запрега није попуњена, махом су дошле воловске... Наредбом бр. 55 тражени серуми за дизентерију, тифус, колеру и тетанус. Упозорење: наредбом бр. 410/19/7 поручен серум није дошао. Упозорење: наредбом бр. 408/19/7 апарат за стерилизацију на оправци.“ „21 јула тражено до Г.С.С. (Главног Санитетског Слагалишта) да извести Команду колико је првих завоја послато трупама.“ Под истим датумом: „Г.С.С. одговорило да је издало завоје. Тражиће се извешће из обласне дивизије коме су завоји предати...“ По Петровићу мобилизација је у Србији почела два дана по уручењу ултиматума, ноте коју је гроф Бертхолд предао српској влади. Француски писац и публициста Анри Барби сведочи како је „цео свет овде“, у Београду, схватио да је Аустроугарска подупрла уручење ноте претњом војном силом. У Земуну су се аустријске снаге повећавале из часа у час. Тамошње школе пуниле су се војском, понтони су довучени из Панчева, а дванаест монитора било је смештено у близини Новог Сада. „Кажем за ту претњу председнику владе“ Николи Пашићу „ питам шта намерава да уради? До сада није предузета ни једна војна мера. Одговара ми једноставно.“ И сутрадан је по Барбијевом утиску „Београд имао уобичајени изглед“. И - Ниш. Шта више Пашић ће, у тим тренуцима највеће напетости, „скокнути“ до Зајечара; те су га с нестрпљењем чекали да се отуд врати, како би ответ срочен био. Све то не беше, можда, пука - аљкавост. А Београд ће и по настанку непријатељстава имати готово уобичајен свој изглед;чак и када буде жестоко бомбардован. Но, Петровић се питао колико је од Видовдана требало да прође, од атентата у Сарајеву, па да се неко сети и потпише онај предмет о попунама? Није ли све оно што се широм Босне, Херцеговине, Далмације и Славоније и Хрватске, па и у Словенији са Србима и Југословенима већ збивало (хапшења, преки судови, депортације), било довољно за ажурност? Ако се већ слуха није имало за кризу која је расла. Јер за Петровића су и у рату морала да важе света правила Субботићеве школе. (Amice, на првом месту долази болесник. У овом случају ратом угрожени – српски народ.)

„Први пук тражи 1.000 завоја и 30 носила. Г.С.С. одговорило да је издало завоје.“ За Петровића је све то било - несхватљиво.

Према попису људства, Моравска болничка чета оскудевала је и у лекарима; које је требало распоредити по пољским болницама и пуковима. Сваком пуку формацијски су следовала по два лекара. А у стварности је само код два пука могао бити задовољен тај услов; остала два могла су да рачунају на по лекара и медицинара (студента медицине), али код 3 пеш. пука ни то не беше остварено. Марвеном депоу следовала су два ветеринара, но један беше „ослобођен“ а други „није дошао“. Петровић, онда, записује како је начелницима срезова Гостиварског и Пријепољског депеше отпослао, да хитно шаљу докторе Секулића и Панајотовића у Орашац куда је дивизија требало да се крене. Уз то, пруга од Лапова до Београда беше у - квару.

Аустрија је за то време, како пише Анри Барби, на границама Србије, вршила демонстрације силе, и мање нападе како би прикрила одакле ће главнином ударити. Док, у то исто време, Петровић бележи кретање „свог“ санитета ка срцу Шумадије, Аранђеловцу, потом Лазаревцу, Лајковцу, па Коцељеви. Све је то данима потрајало.

У међувремену је начелник станице из Прокупља јавио да се ветеринар Марковић нигде не може наћи; а ни ујдурма са завојима никако да се реши, те је:“...јављено санитетским јединицама да штеде са завојима и лековима пошто их“ већ „нема довољно у Г.С.С. а“ нове количине „не могу се због европске мобилизације набавити.“

Војсци је, пак, стигла забрана једења воћа и кукуруза, и да се обрати пажња на бунаре, изворе, воду уопште... А Петровић се још бактао са праведном расподелом завоја и носила на пољске болнице и пукове. Прва пољска болница јављала је да располаже са 15, друга са 5, трећа са 20 носила, четврта није поднела извештај. 1 пеш. пук имао је 5.000 резервних завоја и 45 носила, 2 пук 500 завоја а 16 носила, 16 пук 20 носила и 1.000 завоја, итд... 29. јула наредбу Врховне Команде да се вода кува, то јест, „да се у местима кроз које пролази војска спреми у судовима кувана вода?!“ Петровић ће пропратити знаком питања и знаком чуђења; замисливши Србију у сред лета сјаћену око казана!

ПРЕМА ПОПРИШТУ

Мобилизација је још трајала док су се теглили Шумадијом. 30/7 увече кренута је дивизија од Аранђеловца ка Лазаревцу и Убу. „Наредба за покрет издата је још у 10 часова изјутра али су трупе кренуле тек увече“. Записује Петровић. А потом су се колоне Моравске, Комбиноване и Шумадијске дивизије слиле. Застајкивало се. Војска је на своје положаје стигла тек после 26 сахата досадног, спорог марша, око 9 увече. И полегала без вечере. „Заосталих је било доста. На пример у 16. пешадијском пуку чете су спале на 70 -120 људи уместо 250; али већина њих је дошла у команду раном зором...преко дана су остали по селима и одмарали се.“

 Сутрадан би потврђено да су Аустријанци ушли у Шабац и Лозницу.

„2/8 Покрет преко Коцељева. Пошло се у 4 изјутра. Врућина јака. Борци пате од сунчанице. Стигли после малера с колима у Коцељево. Ту смо нашли 3. пољску болницу Шумадијске дивизије првог позива (др Битерини и др Мита Марковић) До 12 сах. пет рањених официра.“

Анри Барби који је хитао да се нађе у првим редовима беше, такође, дан пре тога заустављен.

„Даље од Лазаревца нам је немогуће да наставимо... јер колица и аутомобили, топови и теретна кола иду у истом правцу...Зној тече у потоцима низ црне боре усађене у лица војника црвена од врућине. Многи од њих краћим путем преко поља секу завој на путу. Лица им радосна, пуна самопоуздања... Корак сигуран.“ Наредног дана: „Најзад, ево Коцељеве. Мали град, у ствари, веће село...претворен у велику амбуланту.“

Петровић: „Колоне заглавиле сав пут од Коцељева па све до самог положаја. Већ издалека види се напад на косу Цера. Цер је у аустријским рукама. У Криваји смо нашли болничку чету Комбиноване дивизије. Ту је др Здравковић наместио шаторе. Др Б...“ даље нечитко „рањен у уста. Нашли смо га у колима. Вилица му није разбијена но само меки делови. Упућен одмах у Ваљево. Терен је веома испресецан и тешко је за пренос рањеника. Наредио сам да се наше Завојиште пренесе и постави у селу Криваји на друму. Киша и громови по подне.“

По Барбијевом сведочењу ка Коцељеви су већ пристизали рањеници Дринске дивизије, измешани са „тужним групама избеглица“ из Шапца и из Мачве. „Неки од рањеника“ записује Барби, „прешли су барем тридесетак километара пешице. Врућина пасја, топлота заслепљујућа, олује се само смењују и по дебелој прашини коју подиже непрекидни пролазак трупа, ти несрећници се вуку... Неколико старих фијакера пролазе. Служе за транспорт тешких рањеника који су испружени на једној попречној греди од крова до седишта кочије. Српска војска нема довољан број амбулантних кола; уместо њих служе им било каква друга возила.“

(Тачно: Још грђе беше у аустријском рату!)

У БЕЛОМ МАНТИЛУ, ЗАСУКАНИХ РУКАВА И НАКРИВЉЕНЕ ШАЈКАЧЕ - ТАКВИМ СУ ГА ЗАУВЕК УПАМТИЛИ

„...У оној вреви рањеника,“ по сведочењу др Леона Коена „на Церу и Дрини, Петровић ми је пред очима... Гледам га како врши операцију за операцијом - лапаротомије, трепанације, трахеотомије...“[6] У белом мантилу, засуканих рукава и накривљене шајкаче...

Резултати тих наших очајних подвига нису били сјајни, то лежи у природи ствари, али кад би нам успело, да неког од тих претешких рањеника отмемо сигурној смрти, његово је задовољство било неизмерно.“

Петровић: „4/8 600 рањеника. 1 пеш. пук.: рањеника 27, лако 16, тешко 11. 2 пеш. пук: рањеника 32, лако 23, тешко 9.“ Упркос вреви покушавао је да у свом дневнику устроји и део за казуистику, какав такав; ако не баш за детаљне описе случајева оно барем за статистику; елементарну, барем у оквирима Моравске дивизије. Истога дана: „Превијалиште 1.,2. и 3. пука дошло под јаку митраљеску ватру. Шатор превијалишта 1. пука избушен зрнима. Из 16. пука лекар Јосиф Виђеновић на позив команде пука дошао ради неке наредбе и погинуо од шрапнелског зрна које га је ударило у темено-слепоочну област. Батерија Мил. Узуновића код 3. пука заузета. Тај командир утекао је између 3. и 4. августа ноћу када је била мала забуна у нашим редовима због ноћног препада. Вратио се својој батерији тек око подне. 5/8.: Рано изјутра летео аероплан посматрајући наше положаје. Наши пуцали на њега пушкама и из једног топа. И јуче увече је летео, те је могао да види да су трупе остале на позицијама на којима су биле. Али чим се одмакао наши су се рокирали. Борба је трајала цео дан и рањеници су долазили. На завојишту нестало материјала. Послат курир у Ниш са требовањем. Наше завојиште са свог положаја има преглед целог бојишта Друге Армије.[7] Цео дан су Аустријанци покушавали да нас потисну али су најзад сузбијени и Цер је у нашим рукама. Губитака је било мање јер је наша артиљерија била далеко надмоћнија од аустријске. Извршили смо под канонадом две трепанације (лобање). До увече је било око 600 рањеника који су одмах евакуисани у Ваљево сељачким колима. Данас је Аустријском Цару рођендан, те су његове трупе покушавале да тај дан освештају каквим славним делом, да потисну и разбију зид наших војника. Није им успело, а даће Бог да им неће ни успети.“

„ШАХОВСКА ПАРТИЈА“

Што ближе фронту, беше Петровићево вјерују. И можда су га и преко нишана гледали од оне стране, попут привиђења. Није марио. Његово место је било у штабу али он из Завојишта није избијао. Само што је до те „предности“ - рада у Завојишту - ваљало доћи комбинаториком.

Оперативни дневник Петровићев оповргава, између осталог, тврдње његових биографа, па и његове сопствене, да је био референт санитета Моравске дивизије у сва три рата. Барем у Светском, у српско-аустријском, и барем у почетку није. Та му је дужност свакако припадала, но трудио се свим силама да је утрапи неком другом, како по штабовима не би дангубио. „31/ 7: Дошло наређење да Референт Санитета буде Ђока Николић поред редовне дужности. Мене за дивизијског хируршког консултанта с тим да радим на завојиштима и пољским болницама за време рата, а доцније у резервним.“ Почетак матне комбинације. „13/8.: Дошла наредба да идем у Ниш у болницу. Гледаћу да избегнем. Наредни потез. 25/8.: Дошла наредба да се ја или Коен упути у Ниш као хирург, пошто има 1.000 рањеника. Др Ђока Николић који није вичан за референтски посао одредио Коена, који путује ноћас.“ Мат!

То је и хтео; иако га је, у писмима, отуд, из Ниша и жена преклињала да се врати. Препуна је и ратна престоница рањеника. Бадава. Петровић је сматрао да се судбина рањеника баш ту решава, у Завојишту, макар и на домаку непријатељске артиљерије и митраљеза. А као хирург чинио је оно што и његове колеге широм Европе у том трену: настојао је да се најбезизгледнијим и најтежим рањеницима најпре бави. Тукао се и пред чуном Хароновим. О томе и вели сведочење Коеново. И то је лежало у природи ствари.

Али и тада беше ђак Субботићев, као у мирно доба. Пре подне оперише, увече оперисане облизи, а сваком превијању присуствује, у сваки кутак завирује: „Amice, на првом месту долази болесник...“ Премда је она река рањеника покушавала да га преплави. Тек касније ће схватити да се у Завојиштима, истина, доста може, али не баш све. И да се упорно круни, распада концепт који је 1912. функционисао на удивљење и страних посматрача. Београд са својих 38 резервних болница као дубока позадина није више постојао. Слика је постала обрнута. Београд караула, град крајње несигуран, под непосредним ударом непријатеља. Шта је могло да га замени? Не само као престоницу, него и раскрсницу, чвор чворова? Ваљево? Ниш? Скопље? Или Битољ? Локалној испресецаности терена на обронцима Цера ваљало је додати, као отежавајућу околност, и правце пруга железничких; које су, као за пакост, ишле су од југа према северу; уместо како је требало том тананом трену, од запада према истоку.

ЈОШ ЈЕДНО БАРБИЈЕВО СВЕДОЧЕЊЕ

Река рањеника, како примећиваше Барби, настајала је од поточића који су вијугали ка Коцељеви, у почетку од припадника Дринске дивизије...

„И српски губици су прилични и све од Срба што може да помогне, старци, деца, па чак и жене спроводи конвоје са хиљадама рањеника у позадину... Још од другог дана битке пољаке болнице у Коцељеви су препуне, а сва могућа друга места - школе, кафане, магазе - претворене су у амбуланте. Ипак, многи од рањеника продужавају своју Голготу кроз тешку прашину и под неподношљивим сунцем до Ваљева. А у Ваљеву су болнице, касарне, гимназија препуне. И сале ресторана преузете су за болничке потребе. Негде око 2.000 рањеника а - свега шест лекара.“

О томе ће у свом другом дневнику 1916., у Драгоманцима, Петровић тек расправљати: Наши рањеници већ у самом бугарском рату морали су бити транспортовани до прве железничке комуникације па следствено томе и до прве уређене хируршке станице и по 80 и 120 километара. Још грђе је било у аустријском рату јер су хируршке болнице предвиђене у Ваљеву биле претрпане, а и оне 80 до 120 километара удаљене од фронта. Остале су биле у Нишу, Крагујевцу, Скопљу па и даље. У најбољем случају наш тежак рањеник имао је да издржи пут од три дана колима, често са воловском запрегом, а онда узаном или нормалном железницом. Као референт санитета у сва три рата и као хирург који је радио на завојишту уочио сам тај недостатак, и на основу стеченог искуства, на Крагујевачком састанку српских лекара изнео сам предлог о томе, да би требало, ако не свакој дивизији, а оно бар свакој армији ставити на службу једну болницу за специјалну хируршку помоћ. Тада још није било говора о таквим формацијама на страни а да на њих није мишљено види се по томе што ни Аустријанци ни Французи нису у почетку имали такве које су се тек доцније почеле јављати. Наш начелник санитета др Генчић прихватио је мој предлог и обећао да ће се ово уважити.“ Можемо само да горко зажалимо што је и документе са тог саветовања прогутао у Краљеву онај огањ. Што се, пак, Петровићевих „новотарија“ тиче, времена неће бити да се остваре. Уследиће Повлачење, Катастрофа, с великим „П“ и великим „К“ како су, мимо тадашњег правописа, те две речи доживотно писали преживели учесници и сведоци.

СУОЧАВАЊА...

Церску битку, као велику победу српског оружја, Петровић, међутим, не успева да доживи ни из близа онако као Барби; а ни сва тадашња савезничка јавност. Нема кликтаја ни бусања.

Предстојала су му и суочавања са злочинима. Чекало га је што и Барбија, а потом Рајса. Казнена експедиција, како су је у Бечу звали, војска убица, како ју је потом назвао Анри Барби, повлачила се у нереду остављајући за собом не само своје мртве и рањене, него и трагове својих непочинства. „4/8 На завојиште донесен мајор Финк из 26. чешке домобранске. Казују да је суров човек и као командант наспрам војника а и као човек према освојенима. При свему томе учињено му је све што се да у таквим околностима учинити. Чак сам му и цигарете дао. Видело му се на лицу да је изненађен нашом љубазношћу и посрамљен. Благодарио је веома снисходљиво. 9/8.: Отишао сам по киши у штаб. Ту сам чуо да су многа зверства почињена. Деца поубијана, жене силоване, људи стрељани. Нажалост, у тим трупама је било и много Срба.“

Истога дана: „Аустријанци се многи предају а и они из домобранства. Зачудо је како католици брзо заборављају своју народност и веру и јављају се као православни Срби из Босанског Брода. Официри из 6. пеш. непријатељског пука који је много зла начинио питају хоће ли бити заклани. И да се с тим свршава што пре. Савест им није чиста. По околним шумама много бегунаца. Наређено да се хватају. Наше завојиште налази се у Јаребицама. Рањеника је пуно, све Аустријанци. Тако да изгледа као да смо аустријска пољска болница. 11/8 На коси која води на Цер има много мртвих: аустријских око 500, наших 150. Наређено дивизијској чети да са водом болничара и инжињираца иде на косу ради укопавања лешина. Аустријских заробљеника око 400 само на нашем фронту. 16/8 Покрет према Шапцу. Према причању др Станоја Аустријанци су имали много губитака јер су све превлачили у Срем. При свем том више од 200 аустријских рањеника дошло је на њихово Завојиште. Од наших,“ Петровић под овим разуме припадника Моравске дивизије, „завијено је око 1.300 случајева махом тешких. Прелома је било око 700 случајева. Др Станоје још вели да су затечени аустријски рањеници били мизерно превијени; и да им ране смрде. Он је то показао њиховим лекарима рекавши: када би ми тако радили доспели бисмо под ратни суд.“

ЈОШ НЕОДГОНЕТНУТО ПЕТРОВИЋЕВО ПИТАЊЕ

„Данас су доведена двоје Срба Личана из 26. батаљона пучких усташа. Чудновато је да ти, иначе, кршни људи бистра изгледа кад говоре нису много интелигентни. О широј националној свести они немају појма. Њихов српски патриотизам не иде даље од њиховог села и највише - од њихове личке домовине. О српству у ширем смислу немају дубљег схватања - они су Аустријанци а, иначе, добри Срби који ће посегнути ножем или кубуром на Шокца, 'Рвата и којег код хоћеш ако им се дирне вера, поп, и личко српско обележје, али о разумевању онога што треба да води и струји српском националном покрету за јединство свих Срба у једну целину код њих не налази одзива и њихов мозак је закључан, јер је годинама, деценијама дресиран за поимање скученог личко-српског патриотизма. Реч србовање код њих не означава српство већ Србе у Лици, Крбави, Хрватској итд... Наша Народна Одбрана имала је у том правцу сувише мало или уопште никаквих резултата. Не само ова двојица, но сви Личани, сви Срби из троједнице такви су изузимајући по неке мало савесније.“

А Петровић им пореклом беше – земљак!

СЛОМ АУСТРИЈСКОГ САНИТЕТА...

Битка на Церу не беше по непријатеља само војни пораз; већ и цивилизацијски дебакл. „Ах, како ли је санитетска служба аустромађарске војске морала бити дивна!“ Писао је Барби.“ Аустрија је имала неколико славних факултета медицине, пукове лекара, огромне количине фармацеутског и другог материјала...“ Што је знао и Петровић, који је у Бечу студирао; а Учитељ његовог Учитеља био је бечки професор Алберт. Шта се, ваистину, збило с том рафинираном цивилизацијом, питао се, уз Барбија и Петровић. Осион према нејачи, али и према рањенику, упркос конвенцијама, о којима се звонило на сва звона, непријатељ као да одједном беше дигао руке и од сопствених рањеника. Као да ништа потом – после онаког убилачког пира – није могло да заштити рањеног аустроугарског војника. Српски рањеници, махом су убијани од стране противника; док су аустроугарски гладовали и трулили, хладнокрвно остављани попут лешина. Спасаваху их српски лекари, болничари и шатори. И Рајс то уочаваше, а и Барби.

„14/8 Издавани лекови из (заплењене) аустријске санитетске колоне за све пукове, болнице и чету. У свим колима поред четворних носила у корпама су смештени завоји. Уз сваку колону иду још и гвоздена кола с две преграде за смештај завојног материјала у корпама и малим кутијама. Кола санитетска су веома тешка. Наша колска и воловска запрега а нарочито товарни коњићи боље одговарају потребама брдске војне. Овако гломазна санитетска кола непријатеља морала су лако пасти у наше руке упркос одличном коњском материјалу који је у њих био упрегнут. Лекарске торбе - телећаци - само представљају тежак беспотребан баласт. И наше торбе нису ништа јер према својој тежини представљају сувише малу помоћ за лечење, али су, ипак, лакше, брже се отварају и као ручна торба далеко су подесније од аустријских“.

ЗАРОБЉАВАЊЕ ДР ПАЛИГОРИЋА

„16/8 Наша дивизија замењује Коњичку на сектору од Раче до Дубовића уз Дрину. Д. М „ име нечитко“ прича како је бомбардовао Митровицу. Лом од бежања румским путем. Шабачка црква сва срушена. Шабачки дућани сви поробљени. Кућица др Зорке Поповић сва срушена. Крсмановићева кућа где је била банка шабачка исто тако. 17/8 (Недеља) Покрет дивизије за Клење. 2 болнице у Дубљу. 2 у Слепчевићу. Завојиште у Клењу. Јутрос летео наш аероплан правцем од Богатића ка Шапцу.

На путу наишао на 3. коњички пук. Ту нађем др Палигорића који ми је испричао о своме заробљавању и где га је поставио аустријски генерал за бригадног лекара придодавши му три млада аустријска лекара као потчињене. У борби у којој је потом настала панична бежанија код Аустријанаца он је ослобођен.“

Са релативно лаким заробљавањем свог лекара команда коњичког пука безмало да је рачунала, препуштајући му да буде опрезан и добро гледа око себе. Санитетски мајор др Драган Бућић о томе вели: „О покрету пука командант лекара скоро никад не извештава, људства за одржавање везе нема, те је лекар изложен или лутању или заробљавању. Никад ни у највећем послу не сме коњички лекар сметнути с ума помисао на заробљавање. Пуковска застава! Напомињем. Увек сам гледао да будем поред ње, јер су ми њени покрети казивали како и ја треба да се крећем. Командант заставу никад неће заборавити.“

Што се, пак, тиче резервног санитетског капетана I класе др Илије Палигорића он ће умрети од туберкулозе септембра 1916. године. А мајор др Драган Бућић истиче после рата, његов пример: „Овако је заробљен у Мачви и лекар 3. коњичког пука, пок. др Палигорић.“

Пример који успут казује да су баш такви попут др Палигорића, недостајали војном санитету непријатеља; истински лекари којима милосрђе, људскост, одговорност - не према овој или оној конвенцији - већ према сваком, јединственом, непоновљивом Божјем створу, беше у души, уму, у погледу... То је у трену схватио онај генерал аустријски, додељујући заробљенику своје лекаре као потчињене.

СРЕМСКА ЕПИЗОДА И УЛАЗАК СРПСКЕ ВОЈСКЕ У ЗЕМУН

„24/8 (Недеља) Око 1 сахат изјутра плотунима бомбардована Митровица која је одмах истакла белу заставу, но, пошто нема преводних средстава 29. пеш. пук Тимочке дивизије не може се пребацити. Прва Армија код Купинова прелази стално на сремску страну. Командант дивизије јавља да се код Бјељине виде 2 јаке колоне које наступају у правцу Дрине на оцек на којем је Моравска дивизија првог позива.“

У овој краткој белешци Петровићевој је скица збивања. Србима се у Срем, тада, хитало није, но, морали су под притисцима савезника. Барбију се, пак, то чинило најприроднијим.

„Шестог септембра 1914.“ по Грегоријанском календару, пише он, „истинско сунце апотеозе поздравило је улазак Срба у Аустроугарску. Док су непријатељски авиони немоћно надлетали долину Саве, музика српских пукова свирала је маршеве и то најзаносније; цела војска је певала и прелазак реке беше заливен лудачким ентузијазмом...“ 10. септембра, по грегоријанском календару, уследило је још једно „јуначко дело војне српске офанзиве у Срему“ освајање Земуна, одакле је,“ кликће Барби, „непријатељ бомбардовао српски главни град”; вароши која пре рата беше мрски „жандарски инспекторат и права фабрика шпијуна“... Звона су, у том опијајућем трену, ударала свом снагом, а из цркава је допирао пој Тебе Бога хвалим; из Београда у баркама стизали су многи становници...

Остаће у свој тој гужви непримећено да је српском војном санитету из Земуна стизало појачање. Још један горостас, хитао је у помоћ својој истинској отаџбини – др Атанасије Пуљо.

У ПОМОЋ БРАЋИ

За српску стоматологију др Атанасије Пуљо остаће оно што беше Гогољ за сву потоњу руску књижевност. Стоматолошки факултет у Београду, чије оснивање није дочекао, уистину је његова замисао; дело које, затим, оствариваху његови ђаци, београдски доктори опште медицине специјалисти зубног лекарства које ће он образовати; а нарочито непосредни његов наследник, касније први декан новоствореног факултета доцент а потом професор др Љубомир Ђоковић.

За Пуљу је стоматологија била и родољубиви циљ као што је за Петровића била хирургија. Али Пуљо је и један од оснивача хирургије лица и вилица у много ширим размерама; што му, наравно, није признато. Завршивши Медицински факултет у Грацу 1901. године, о своме руву и круву специјализовао је зубно лекарство у Паризу, Берлину, Бечу, Цириху, у време када је оно тек настајало и као медицинска специјалност. А, речи које је изговорио фебруара 1914. године у сали Српског лекарског друштва у Београду, да „и најтежи случајеви виличних костолома спадају на зубног лекара“, и да „зубни лекар и хирург, када је о костоломима вилица реч, треба да раде заједно“ али да је „најбоље ако је зубни лекар још и хируршки изображен“ показаће се вртоглаво пророчанске. А све то беше засновано на сопственим искуствима из Пете резервне болнице у Београду, из оба балканска ослободилачка рата.

Прешавши по други пут у Србију Пуљо већ у септембру 1914., а по налогу Министарства војног, у Нишу оснива војно „Одељење за лечење изломљених и преломљених вилица“, у трену када се у доцније светом славном Британском санитетском корпусу на Западном фронту на тако нешто и не помишља;[8] када се у САД које не беху још у рату можда тек зачињала замисао о Првој Харвардској болници, и њеном слању у Француску.[9]

Пуљо је учесник и „саветовања лекара у Крагујевцу“, које помиње и Петровић, али га Пуљо назива „Конгресом српских ратних хирурга“. На том саветовању Пуљо је учествовао са својим новим радом о виличним костоломима, приређеним тада и за штампу. Све је то, потом, пропало у - Катастрофи. Пуљо је нарочито жалио за фотографијама „својих“ рањеника. А тај свој жал исказаће и у Паризу, на Интернационалном конгресу савезничких зубара, у раду „О костоломима вилица у Србији 1914-15“ који ће изложити на француском језику.

Тог 10. септембра 1914. године др Атанасије Пуљо својим преласком у Србију, ставио је на коцку и свој живот. Јер да је, којим случајем, пао у руке „својима“ као словом аустро-угарски поданик био би сместа стрељан. Пуљо ће и 1919. године учинити сличан гест. Напустиће Ницу, у којој је већ имао приватну зубно лекарску праксу, и вратиће се у Земун, па у Београд, да би се 1923. године прихватио управе над Поликлиником за болести уста и зуба Опште државне болнице у Београду, на којој су свршени доктори опште медицине специјализовали зубно лекарство. Одрекавши се тиме места у светској историји хирургије лица и вилица. Погинуо је 1. новембра 1944. испред своје куће на Славији, када је на њега налетео совјетски војни камион.

Потомство му се, ипак, одужило поставивши 2001. године спомен плочу на том месту, а три године касније једна улица у Земуну је добила његово име.

ОБЗИРИ

„25/8 Тимочка дивизија која је прешла код Чеврнтије (15., 13. пук и 3 топа) није успела да се пребаци сва. Изгледа да понтони не ваљају - расушили се!!! На нашем фронту бију цео дан рафалима, но без већих губитака. Рањено које лакше које теже неколико војника и један официр у десну руку лако. 26/8 Трећи позив 6. пука који је чувао одсек према Рачи попустио је и довео је 3. пеш. пук у незгодан положај. А потом је била огорчена борба по околним адама, а нарочито на Лиманској. На завојиште дошло до 1.000 рањеника. Радило се цео дан и преко пола ноћи. Извршено је три лапаротомије и једна трахеотомија. Увече су Аустријанци били одбачени са колосалним губицима нарочито 79 пеш. пука,[10] чије је остатке одвео један поручник. Скоро сви његови официри или су погинули или су рањени.

„27/8 Аустријанци покушали да своје чамце на којима су прешли на Лиманску аду превуку, али су их наши тукли као зечеве. Код Парашнице“ односно Аде Параћице“ три пешадијска пука напала наш 3. пук који је појачан 16. пуком. Борба се водила огорчено цео дан. Повреде су биле веома тешке, нарочито преломи костију и главе. Предвече је непријатељ био пребачен натраг са јаким губицима. Интересантно је да су сво време од два дана Аустријанци пуцали из топова плотунском ватром. У томе су много личили на Турке, јер су правили ларму ефект није био никакав. 26. авг. једна батерија грувала је цели дан плотунима, и избацила 1.500 метака. Наши су бројали. Резултат - свега 4 рањеника. Нарочито су се укопистили на Бадовинско гробље и цео дан га опет тукли, јер га туку већ неколико дана. Шта су им мртви криви не знам. Евакуација је ишла доста брзо. Са превијалишта до завојишта сељачким колима. Са завојишта до Дубља, где су 1., 2., и 3. пољска болница, на санитетским колима. А од болница до Слатине опет колима обичним. Један аутомобил ишао је неколико пута од Клења до Слатине. Незграпан и тежак на нашим путевима је веома неподесан јер није за тешке рањенике због труцкања . 28/8 Синоћ кад су одбијени Аустријанци су поново покушали да пређу на аду да покопају своје мртве и узму рањене, наши су их дочекали ватром. Шта ће рањеници радити међу оним смрдљивим лешинама може се лако замислити. Рат нема обзира ни према мртвима ни према рањенима.“

СПОРАЗУМ

Целог тог дана - 28/8 - није било нових рањеника, али је Петровића један, ипак, изненадио брзим развојем инфекције после прелома леве бутне кости, и смртним исходом; и учврстио га у уверењу о потреби блиске хируршке помоћи; ту, такорећи, уз сам фронт. „Из Армије јављено да је по исказу заробљеника у Јањеву и Бјељини међу аустријским трупама избила дифтерија и наређено да се наши војници чувају додира с њима. Команда левог оцека јавља да има, на том оцеку, много аустријских рањеника и лешева који смрде а Аустријанци не дозвољавају сарадњу јер пуцају. Наши опет пуцају кад Аустријанци пођу по рањенике који кукају. Тражено од Армије да нареди шта да се ради? 29/8 Од Армије наређено да се покуша под знацима Женевске конвенције сарадња. Ако пуцају послати парламентарца и уговорити време за сарадњу. Та наредба саопштена је команданту левог оцека, пуковнику Станојевићу, који је одредио поручника Милорадовића да иде са барјацима Црвеног Крста и белим као парламентарац на обалу где је испред предстража било много лешева и рањеника. Наш медицинар из 2. пука да иде као тумач.“

 Реч беше о Стевану Моравцу који је у Грацу студирао. Његов рођени брат Клемент Моравац, такође студент медицине (Грац) као медицинар био је додељен 1. пешадијском пуку.

Сарадња је потом уговорена. Прекид ватре, закопавање лешева, евакуација рањеника. „Дошав у штаб“ још увек 29/8“добијем изненађујућу наредбу за одступање наших санитетских јединица ка Слепчевићу и хитној евакуацији свих заосталих рањеника у позадину ка Слатини. С тога сам одмах издао наредбу да Санитетска колона крене и прими рањенике за Слатину а потом да се врате у Слепчевић. 1.,2. и 3. пољска болница да крену одмах за Слепчевић . 30/8 Стање је још увек лоше на јужном фронту где су Аустријанци нагомилали знатне масе војске. Да ли их има и према нашем фронту нико не зна. Око 10 часова пре подне јављено да су мртви покопани. Армија се повукла југоисточно у село Добрић. Наш штаб иде у Дубље. Од заробљеног аустријског официра 79. регименте који је рођен у Бечу чули смо да је његов пук огромно пострадао. У штабу су сви веома озбиљни и све до подне нисмо знали шта је. Онда је јављено да Прва Армија напредује у Срему али да су на јужном фронту Аустријанци продрли између Љубовије и Ковиљаче. Сад се око 2 сахата чује поново канонада. Око 4 и по часова по подне чује се да Аустријанци још напредују према Крупњу. Канонада траје с прекидима. Комбинована дивизија има да им пресече наступање наступајући ка Текеришу. Команда 2. пеш. пука јавља да са својим трупама може да издржи напад од три непријатељска пука. Јутрос покупљено 400 лешева на нашој а на аустријској страни преко 150, сем оних који су у води. Наше болнице стигле у Слепчевић и евакуисале све рањенике“.

 ОФАНЗИВА У СРЕМУ ЈЕ НАПУШТЕНА

Овим речима је француски писац и публициста Анри Барби означио већ сутрашњи дан по уласку српске војске у Земун - 11. септембар, по Грегоријанском календару. Отпор Аустромађарских трупа у Срему беше сломљен на свим њиховим линијама одбране али је пред фронтом Треће Армије започела битка дуж Дрине. Моравска дивизија првог позива бранила је фронт од ушћа Дрине у Саву до реке Љешнице. Циљ напредовања аустромађарских трупа било је Ваљево. Стога Петровић у свом дневнику с правом говори о јужном фронту.

„Под претњом смртне казне,“ објавила је непријатељска Врховна команда, „нико не сме да се врати преко Дрине!“

„30/8 Око 7 часова увече још по који топ. Јављено да је Прва Армија заузела Руму. Наш фронт појачан је са два батаљона 20. пука Тимочке дивизије првог позива као резервом. Иако је боље расположење у штабу још увек се примећује забринутост због јужног фронта. 31/8 Ноћ прошла апсолутно мирно. На Рачи покушали Аустријанци да узму чамце по мрклој ноћи јер је јуче цео дан до дубоко у ноћ падала киша, али су дочекани ватром. Целу ноћ издавана су наређења предстражама да се пуца тек кад Аустријанци дођу на пет корака и да се побију као зечеви.“ Стара тактика још из Карађорђијиних времена. „ Јутрос освануо леп дан па је и лепо расположење. Око подне јављено од Команде Дринске дивизије да су Аустријанци који су другом колоном прешли преко аде Курјачице потиснути и да су наши под заштитом Дринске дивизије прешли у Босну (Тимочка другог позива). У 12.30 чује се да су наши заузели Овчу и Борчу код Панчева. 1. септембар: цео дан чују се час добри, час лоши гласови на нашем фронту. Аустријанци на два места пробили. 70 и неколико их је ухваћено. Већ трећу ноћ како смо у приправности да бежимо. Дошло 180 рањеника синоћ. На Парашници опет Аустријанци. Око 1 сахат по подне јављено да Аустријанци на Парашници праве мост. Хаубичке батерије их туку; аустријских заробљеника око 400 на нашем фронту. Сви који су прешли или су поубијани или су ухваћени. Из њиховог причања види се да су трупе изгубиле поверење у вођење својих виших команданата, тим пре што су се уверили да причања о победи над Русима нису истинита као што није било истинито ни да се са Цера враћају с тога што је сувише много трупа овде и да их сада шаљу у Русију. У своју артиљерију изгубили су свако поверење а о нашој имају веома добро мишљење јер наш сваки метак погађа. Затим, да су се две дивизије (?) чешке побуниле из 8. корпуса... Вечерас је из Армије јављено да смо у добром положају на Крупњу; да су код Аде Курјачице Аустријанци одбачени. Код Парашнице ничег новог. Целу ноћ је трајала канонада с прекидом. 3/9 Од јутрос Аустријанци нападају на наш фронт, јер су начинили два моста на Парашници; стога што је Армији код Крупња рђаво. У 8,5 часова изјутра јавља шеф штаба Комбиноване дивизије да је Министар унутрашњих дела јавио да су код Крупња Аустријанци потучени; на положају остало 10.000 мртвих (!?)“.

ЛАЖ НАСУПРОТ ИСТИНИ

Учиниће се да је, осим свих мука, Петровићу и до - до поука; на тесном, тефтерском, простору свог оперативног дневника. Лаж насупрот истини! Како дејствује једно а како друго. Лаж која од свих национа црножуте монархије начини ону војску убица, а потом унезверених очајника који ни о сопственим рањеницима не беху више у стању да се постарају. Лаж да су Срби краљоубице и варвари, и мучитељи поражених, о чему, као могућем покретачком мотиву, и „оправдању“ за сва зверства, и Рајс писаше. Лаж с којом се, потом, није више имало куд. С којом је морало да се настави; мада истина од вајкада беше јача. Лаж барона Гизела да се на Церу још увек налазе царско-краљевске победоносне трупе, и да Цер од њих просто врви.

А ево, како лаж кукавно дејствоваше. На то упозорава Петровић. Да би, као тачку на јоти, ставио ускличнике поводом изјаве тадашњег српског министра унутрашњих дела; који претериваше у бечком стилу:10.000 лешева непријатеља. Зар и ми?! Лаж је ужасавала Петровића колико и интендантска аљкавост.

„9/9 У петнаестодневном извешћу тражено категорички да Начелник Санитета Друге Армије залегне да се војници обуку, да добију опанке и шаторска крила ако се не жели да се разболе. 10/9 Цео дан а и ноћу од времена до времена пљусак. Војници услед тога јако пате. Појавиле се заушке у неколико случајева. Никакво чудо када се у обзир узме скучен простор у рововима где људи живе у прљавштини која тамо влада...“ Пре тога; „15/8 Интендант дивизијски јавља да је у Младеновцу читава гомила хлеба који се буђави...И уместо да га товаре и одвезу у Ваљево, коморџије га оставише и одоше празни.“

Не беше Петровић цепидлака. Насртаји на тада још увек стамену метафизику српског етноса прогонили су га попут море. Нама се, данас, све то далеким чини, и - бесмисленом. Али и њега је, хирурга све до Солуна славног, покретала, као босог и често гладног српског борца - Кнежева клетва, коју ни Рајс није схватао иако ју је назирао, па ни Барби који је марљиво бележио њене последице. Једна те иста војска „летела“ је с краја на крај Србије, без одмене и без предаха, ступајући из маршева у битке, а из битака у маршеве, запажао је Анри Барби, но, Петровић је назирао, да се баш тој „необјашњивој“ снази српског војника једном може и доскочити. Само и само лаж је могла све то да сруши. Уз багателисања, неодговорност виших и највиших, и уз себичност њихову, бесловесје и свињоглавство... 18.02.1918. године, записаће у Драгоманцима: „Изгледа да су се војници и са једне и са друге стране фронта заситили туче, али зато уколико је већи мир на фронту утолико више пуцају шамари по Скупштини на Крфу. И право је! Нека се боре песницама јер главама својим нису кадри много да учине. Изгубили су отаџбину, знају за јад и невољу у народу, па сад, уместо да решавају паметно и озбиљно ствари које су исувише судбоносне за нашу земљу, они изазивају скандале. Данас у магацину нисмо могли купити ни брашна, ни шећера, ни уопште никаквих намирница. Као што се види сумаренска акција је - блеф!“ Јер је према писању тадашње француске и српске штампе, Средоземно море очишћено од непријатељских подморница. „О нередима и тучи по Скупштини на Крфу Влада издаје демантује... али наши војници који читају новинске демантије и званичне лажи, тумаче, ипак, догађаје у обрнутом смеру и не варају се. КАКО МУ ДРАГО, ВЕЋ НИЈЕ ДОБРО НИ ТО, АКО СЕ ЛАЖИ ПОТУРАЈУ. Само што све то утиче на људе који су већ 24 месеца без одмора у рову. И ти се људи питају: шта се то ради по позадини док они труну? Наши позвани изгледа да не разумеју, или се оглушују о појаве које могу наступити у маси која мртва од умора, бриге и тешких потреса бди над сигурношћу господе ужирене и одморне; којој је до скандала и скупштинских и уличних.“ То је тек - долазило.

НЕ БАШ ПОВОЉНА ПРЕДСКАЗАЊА

„3.09. Усмено наређено да се отворе болнице за пријем рањеника. Око 8 х. изјутра Аустријанци напали свом жестином на леви одсек. Мост који су направили покварила је наша артиљерија, али имају још један. Онај одред чији је мост покварен ударио је свом снагом на 3. пук, и тада је погинуо храбри потпуковник Мих. Ристић, под чијом је командом 3. пук постао један од најхрабријих у овој дивизији. Сада је 10 1/2 час пре подне, борба се огорчена води на том делу нашег дивизијског фронта.

Цео дан траје с прекидима борба.

Ипак: „Командант 3. пука Мих. Ристић рањен је у врат; куршум прошао с десне стране позади душника а преко једњака.

На завојишту 200 рањеника. Сви су, махом, из јутрошњих борби. Око 3 1/2 изјутра најснажнији напад на Парашницу од свију досадашњих одбијен. Око 5 1/2 изјутра аероплан бацио на Први позив бомбу.“

Многобројне скраћенице сведоче и о брзини записивања, о драматичности ситуације у којој беше Моравска дивизија; будући да је непријатељ надирао и надирао. Уз то, штедљив на запажањима, Петровић не пропушта да забележи и нов вид дејствовања авијације, која је и по његовим искуствима све до тада коришћена само и само за извиђања. На једном ранијем месту пише како је један непријатељски аероплан летео дуж Дрине али је попут какве орлушине „отеран пушкама“. Но, вратила се грабљивица, још крвожеднија и опаснија.

Али, авијатика ће му тек додијавати, како стоји у оном другом дневнику. Марта 1917., у Драгоманцима, забележиће и ово: „Преко нас лете читаве ескадриле. Но, од како су у Вертекопу направиле русвај постављена је пољска артиљерија да их туче!? И сада морамо стрепети и од наших. Пре неки дан ударио је упаљач по сред Црвеног Крста; срећом се нико није десио иначе би било несреће.“ Пуцњава пољске артиљерије могла је да има, ако је имала, само повољно психолошко дејство. Против авионска артиљерија појавиће се тек уочи пробоја Солунског фронта, а до тада је, записује Петровић: „ могао Сербо да се туче и без тога.“

У пролеће 1917. године авијатика непријатеља жарила је и палила по Моглени. „23.03.1917. Посетили смо реконвалесцентно одељење, ту затекосмо све Енглескиње и Мишу[11] на чају. Али, чим поседасмо јавише да топови већ пуцају на 16 непријатељских аероплана. Наравно, о чају више ни говора; све се то разбежало по јаругама. Иако је артиљерија тукла и тукла ипак су аероплани успели да баце неколико бомби на енглеску болницу у Вертекопу.“ (Ова енглеска болница служила је за лечење српских рањеника.)

„24.03.1917. Наш авијатичар Милетић је 21 или 22 марта оборио непријатељски аероплан.“ Тачан датум догађаја је 20. Март, и даље по Јулијанском календару.

Непријатан предосећај неће Петровића преварити ни овога пута: све то је тек долазило, и - авијатика, поврх тешке, најтеже артиљерије, сумарена... У самозаваравању неук назирао је зверски искежену слику надолазећег 20. века.

ЕПСКА ОСНОВА СРПСКОГ ВОЈНОГ САНИТЕТА?

Осим оскудица, и, нарочито, аљкавости војне интендантуре, Петровић је стрепео и од зараза. Цео „...систем, кога се наш санитет поглавито придржавао и спроводио, био је у суштини дефектан.“ Написаће, о српском санитету, потпуковник др Тихомир Симић 1925. године. „Треба се само сетити наших болница с примитивном, често нехигијенском инсталацијом, оскудних у свима модерним средствима за дијагностику и терапију. Треба се сетити да није било ни једне дечје болнице, нити болнице за заразне болести иако је смртност деце у нашем народу огромна... Сем тога, у раду појединих установа није било апсолутно никакве сарадње, такав рад носио је обележје индивидуалних схватања, тежњи и способности... а био је најубедљивији доказ слабе организаторске способности оних, од којих је требало да долази иницијатива и директива за целокупан рад санитета. Сличне прилике владале су и у војном санитету. И тамо налазимо иста идејна схватања, исти правац рада... Исту девизу а то је - само лечити. У војном санитету, томе су повучене још уже границе. Јер, докле су у грађанском скоро све гране куративне медицине подједнако примитивно организоване, дотле се у војсци једино поклања пажња хирургији, на штету свих осталих грана. Имати што више добрих хирурга и добро уређених хируршких одељења, бити снабдевен свим хируршким потребама, то је била главна брига војног санитета. Те човек и нехотично добија утисак да је тада преовлађивало гледиште да је војска витешка установа, па пошто је бој и сеча једино занимање витезова, то и њихов санитет треба поглавито да је организован у том правцу. Проблем чувања здравља и овде је био од другостепене важности. Важно је умети код војника добро оперисати килу, наместити прелом, превити рану, а споредно је што ће он после свега тога пасти као жртва неке заразне болести... Такав санитет као да је стајао на гледишту, да није његово да даје последњу реч по свим питањима, а нарочито оних која су се односила на смештај војника или исхрану, на снабдевање здравом, пијаћом, водом, на питања дезинфекције, купатила итд...“

Испадало је да само хирургија уважава достигнућа Пастерове науке; да је и - миљеница. Беше истине и у томе, иако је, барем по Петровићевим схватањима, санитетски потпуковник Симић претеривао у погледу „мажења и пажења“ хирургије. А после свега, остајао је мучан утисак незарезивања. Као да су тадашње војне поглавице примењивале спрам санитета и спрам лекара, већ поменути „коњички метод“. Гледај где ти је - пуковска застава. И - сналази се!

Што је могло да изгледа баш - епски.

Према др Милошу Борисављевићу који је једно време био и Начелник Санитета Министарства војног: „Војни санитет као струка у војсци све од свог почетка била је стално запостављена...Војни лекари давали су предлоге својим претпостављенима...“ који су на то остајали глуви и неми. Када је Борисављевић, својевремено, као референт санитета у Нишу предложио свом претпостављеном, ђенералу Мостићу, да се војници барем једном у 15 дана окупају у новом варошком купатилу, добио је кратак одговор да - војници нису рибе.

Отуда Симић беше у праву но само што се тиче околности да је постојала, што се лекарских знања и умења тиче, већ уврежена и некорисна подела на хирурге и - остале. Тако су два о државном трошку ишколована бактериолога, по избијању српско-турског рата, отпослана у трупу као „прости“ лекари, и тек су по избијању епидемије колере тражени и нађени, но, тада им је недостајала опрема за бактериолошки рад. Стога су за не мале новце довођени страни бактериолози, али је епидемија терала своје.

Ни остале специјалности не бејаху боље среће, не само у српско-турском, српско-бугарском, и српско-аустријском рату, већ и на солунском фронту. Др Соломон Алкалај радио је као хирург скоро до пред сам пробој солунског фронта у завојишту Шумадијске дивизије, иако беше један од тада ретких специјалиста за болести ува, грла и носа. Његов двомесечни успешан рад као специјалисте оториноларинголога развиће се са закашњењем. Мада је пример над примерима допринос др Ђорђа Нешића, једног од ретких тада специјалиста за очне болести, кога у свом другом дневнику с уважавањем помиње и Петровић; кога ће помињати и касније, можда и стога што му је у погледу несебичне љубави према тадашњем српском борцу био веома сличан.

ПЕТРОВИЋЕВА ПОХВАЛА ЂОРЂУ НЕШИЋУ

Као што је познато свима нама, написаће Петровић 1925., који смо имали част да будемо на солунском фронту, наши војници, раслабљени дугим лежањем у рововима од 1916-1918, без прекида и одмора, станујући у влажним земуницама, иако одлично храњени, били су ипак изнурени, јер су били изложени беспрекидним и душевним и физичким напорима и потресима, а раслабљени тифусима прележаним у Србији и повлачењу, смлаћени скорбутом, маларијом и денгом на фронту. Услед тих општих узрока, код њих се појавила хемералопија (кокошије слепило) не у једном, не у десет и сто, но у хиљадама случајева. Иако су били познати случајеви да су такви војници ноћу на стражи били потпуно слепи и да су често пута због те своје слабости доспевали под војни суд, ипак није ништа учињено да се почне с лечењем и сузбијањем тих појава. А, ако је случајно где и рађено да се те мане уклоне, то није била заслуга нашег санитета, но је то потицало из сопствених побуда и личне иницијативе и љубави ка српском војнику од стране појединаца. Такву иницијативу јасно је манифестовао резервни санитетски мајор и наш одлични колега очни лекар др Нешић. Једино њему и ником другом, има да заблагодаре хиљаде српских војника са хемералопијом, и са другим акутним обољењима ока и хроничним променама хориоидеје, ретине и оптичког нерва, те су спашени да не ослепе. Једино њему благодарећи, тај велики број очних болесника није отишао у инвалиде, но је враћен и војсци и својима здрав. И док се то радило на фронту Друге Армије иницијативом једног лекара, што је било познато било и тадашњем новом начелнику санитета (др Зондермајеру) ипак није ништа урађено да се то и код Прве Армије установи, мада су тада у Солуну била два активна санитетска официра, специјалисте за очне болести. Један је био запослен већ у Солуну као очни лекар, а други на сасвим другом послу...

Ја не сумњам, са су сви ти лекари у Солуну имали доста посла и да нису седели беспослени, али, при свему том мислим, да се могло у овом питању лечења очију водити више рачуна а не дозволити да очни болесници са фронта иду у енглеске и француске болнице или, што је још горе, да их често пута сматрају као забушанте.

Према Нешићевом послератном извештају легендарна болница у Драгоманцима уочи пробоја фронта располагаће очним одељењем са 120 болесничких постеља; што се никако не би могло да објасни учесталошћу ратних повреда органа вида.

Али и то је тек долазило.

Сопствене побуде, лична иницијатива, љубав према српском војнику, и она вага Архангела, нама данашњима тек непознати „критеријум“, спасавале су ствар.

ИПАК - НЕЗАРЕЗИВАЊЕ

И епски дух национа беше у истој причи привид. Испод те копрене лежаше сва дотадашња државна традиција незарезивања медицине; будући да је како запажа Тихомир Ђорђевић, положај лекара под кнезом Милошем, био врло тежак. Тадашњи лекари беху људи са стране, из сасвим другојаче средине, са другојачим навикама, интелигенцијом, схватањима и потребама, који су се у примитивној Србији јадно осећали. Ни публика не беше навикнута на њих. Мало је тражила њихове услуге, верујући већма својим 'ећимима, видарима и видарицама, врачарима и врачарицама... Пракса по удаљеним местима, куда су позивани или куда им је наређивано да иду, за тадашње лекаре била је скопчана с великим тешкоћама. Путовали су по рђавом путу, ноћивали по неугодним преноћиштима, излагали се свакојаким опасностима. Кнез Милош поступао је са њима као да су дворани и пандури. Беше право чудо што их је у Србији тада уопште било. А када је бурне 1842. године Господар Вучић (Тома Вучић Перишић) протерао Кнеза Милоша, сматрао је за исто тако важну ствар да из Србије протера и половину тадашњих лекара; од шесторице тројицу.

„Остављене“, пак, позва к себи, да их, као, упозори: „Ја сам вас троје зато позвао, да вам кажем, да на својим местима останете; друге докторе 'оћу да протерам, јер ми од три доктора не треба више ни један. Ја сам и тебе Белони хтео протерати (и ту се насмеши a la Mephisto) и зато сам бар сто људи питао какав си, но сви су те 'валили. Што ја тако говорим, немој ти мислити да се ја тебе бојим. Ја се никога не бојим.“ Но, за сваки случај, заузе се Г-дин Аврам Петронијевић, који сеђаше до Господара Вучића, рекавши како је Г. Белони његов земљак, Јагодинац.

Иако као и др Линденмајер и др Карло Белони беше странац, један од одличника који ће у великој мери задужити и српски војни санитет, у коме од

од домородаца не беше ни једног све до 1864. године. Стога бива јасније какав је то колосалан подухват био оснивање Српског лекарског друштва. Напредак, како вели др Владимир Станојевић, и добитак првога реда не само за грађански санитет, већ и за војни. Уследила је одмах и материјална помоћ Њ. Св. Књаза Михајла, у годишњем износу од „100 цесарских дуката“.

Али стање се није дало поправити преко ноћи.

Почетком рата 1912. године српска војска бројала је према подацима др Александра Недока 356.000 људи. Србија је тада, више и не могавши, мобилисала 296 лекара. Заокругљујући тај број на 400.000 Анри Барби, у својој књизи „Српске победе“(1913), запажа да би у сличној ситуацији, сразмерно броју свог становништва, Француска требало да мобилише 7.200.000! Колико би онда требало да мобилише лекара?

Да потражимо, да видимо, која је војска, грмео је тадашњи начелник војног санитета др Лазар Генчић, само са толико лекара пошла у рат! А при томе је цивилни санитет остао опустошен. С војском одоше готово сви. Сви чланови Санитетског савета, сви физикуси, сви срески лекари... у земљи је остала неколицина. Према тој Генчићевој грмљавини (на Годишњој скупштини Српског лекарског друштва 1913. године) требало је спремити барем 800 лекара за војску од близу 400.000 припадника; требало је спремити свакој дивизији по једног лекара бактериолога с покретном лабораторијом, у овом случају, за колеру; требало је спремити колоне за дезинфекцију, апарате за стерилизацију воде, требало је сваки пук, сваки батаљон снабдети барем тим апаратом. О томе говорим већ три године... али није продрла свест, да и санитет треба да се спреми као и артиљерија, или коњица... ..

Тек сада почиње да бива јасно шта је Врховна команда хтела с оноликом куваном водом, и казанима широм Србије а у сред лета. Бива јаснија и интерпункција Петровићева поводом тога.

НАЈУПОРНИЈИ ОД ЧЕТИРИ ЈАХАЧА АПОКАЛИПСЕ

Заразе су, попут неотресивог оног јахача Апокалипсе, пратиле српску војску; још од балканских ослободилачких ратова, у којима је доминирала колера.

Према Генчићу српска Врховна команда знала је да колера постоји код противника, код Турака. Знала је, потом, да је бугарска војска била разбијена на Чатлиџи не турском војном силом већ колером. И код борца Друге српске армије који су ратовали код Једрена беше се запатила колера; те је из Београда слата помоћ да се сузбије. Не само код Бугара, колера је завладала и код Грка; и само су наступајући зимски месеци (1912-13) предупредили балканску епидемију ширих размера.

У пролеће 1913. године већ заражене бугарске трупе пребачене су на Овче Поље. Хоће ли или неће избити нови балкански рат нико то поуздано није знао. Но, стизали су извештаји да се у грчкој војсци већ врши вакцинација (пелцовање) против колере. На потезу је био српски војни санитет. Вакцинација или не? Упитан је професор др Палтауф из Беча, шта да се ради. Био је против пелцовања. А од стручњака у Србији др Михл, и он је био против. Па, др Були и др Карановић. Генчић се колебао. Те је „као пријатељ нових ствари“ изабрао - средњи пут; набавио је извесну количину вакцине. Убрзо је нађен и куражан лекар, др Милосављевић, који није чекао да домаћа и светска наука искажу своја коначна мњења. Генчић му посла вакцину, те је Милосављевић, потом, извршио пелцовања у Тимочкој дивизији Другог позива. Показаће се да је био у праву, као и тадашњи грчки војни санитет.

Остатак приче одвијао се по предвидљивом, средњовековном, сценарију. Војске су се, заражена и незаражена, помешале. Незаражена српска, одбивши заражену, бугарску, прешла на њихов заражени терен. Беху то оне прве борбе око Криволака, на Брегалници; у оним данима без одмора. Људи нису имали када до воде ни да дођу, камо ли да је кувају... Вода се пила и из Вардара, и из Брегалнице. Довољно за почетак. Сиромаштина у лекарском персоналу а немаштина у материјалним средствима потребним за санитетске послове путеве зарази поравнаше. А и покрети трупа. И, ко би се у тим тренуцима усудио да карантински изолује ову или ону дивизију?

Српско-бугарски сукоб, истина, није дуго потрајао, али су летњи месеци погодовали колери, која се разбуктала. Поставило, онда, питање како да се зараза не рашири и међу становништвом? Преложено је да се сва војска стави у карантин, али то беше немогуће.

У међувремену су доктори Михл и Владисављевић променили своја мишљења, усвојивши гледиште Професора Фон Дригалског који је саветовао да се војска пре демобилизације, ипак, пелцује. Но, убрзо је схваћено да, сад, вакцина нема довољно; али да има на располагању, чак и преко мере – серума.[12]

Давање, пак, серума још необолелом није долазило у обзир; те се прича унутар лекарских кругова, потом, заплела у међусобне оптужбе. Ишло се дотле да се тврдило да Санитет Врховне команде није ни знао битну разлику између серума и вакцине, када су вршене наруџбе, па и када је наручено, потом, стигло.

Тек, ширење колере и међу становништвом није, после српско-бугарског рата, спречено. А ни све поуке извучене.

ПЕТРОВИЋЕВА ИЗГУБЉЕНА „ШАХОВСКА ПАРТИЈА“

Отуда се Петровићу чинило да би могао барем да од појава заушки истера какву фајду. Стрепња од свакојаких зараза очито је постојала; а осим тога за заушке нису постојале ни вакцине, ни серуми. Лечиле су се лежањем, како би се предупредиле две њене непријатне компликације - запаљење тестиса, и запаљење панкреаса. Те је и ту врсту заразе требало посматрати са становишта борбене готовости. За Петровића је појава заушки добила снагу аргумента. Доказивао је и указивао да услед слабе снабдевености шињелима и шаторским крилима опада општа здравствена отпорност војске. Видите ли од чега већ оболевају - од заушки, а где су озбиљне народне морије!?

„10/9.: На завојиште доведен рањеник из 2. пеш. пука са појавом заушки.

Данас с тога упитан лекар“ тог пука „шта је учинио са заразом и какве су мере предузете? Одговара да је то - један случај.“

На томе се и завршило; на том једном једином случају. Нова Петровићева „матна“ комбинација пропала је неповратно.

А, киша је лила и лила...

ВАРИОЛА ВЕРА

Показаће се да је и један једини случај заушки ипак био предзнак. У међувремену Петровић се петљао с распоредом болница. Беше му наређено да једну постави у Липолисту, у коме, пак, не беше подесних зграда. Змињак му се више допадао; био је фронту ближи. Но, др Ђорђевић је у селу М. (не да се растумачити назив) већ пелцовао против великих богиња „сво село и добеглице“. А др Николић убрзано вршио прегледе, али заразу у Дубљу, срећом, није нашао.

Нешто се непријатно ипак збивало, осим већ поменуте грозне кише.

„25.09.: Ведро, час киша, час град. Др Борисављевић наређује да се у Липолист пошаље лекар који ће констатовати да ли има заразе или не (великих богиња). Чудновато је то тражење, кад у Липолисту већ седи сам Начелник Санитета Армије, који би могао то сам да учини. А и у Белу Реку где се такође појавила“ вариола вера „могао би сам отићи. Др Пајићу наређено да извиди. У Накучанима где је пекарска чета појавио се тифус. Наређено да се чета исели и др Ђорђевић да обиђе то место и изврши шта треба и да се зарази стане на пут, и да поднесе извештај“ Под истим датумом, нова белешка. „Наређење бр. 436. Начелник Друге Армије јавља да се појавила болест богиње у општини Липолиста и у селу Белој Реци. Наређује се да се пошаље лекар у Липолист и Белу Реку ради констатовања болести. Наређено да др Ђорђевић“ па, прецртано, „др Пајић иде да обиђе та места. 2. пољска болница јавља да би пекарска чета требало да се премести из Накучана због тифуса и предлаже место Виликовац 1. километар даље, где има и чесма. Наређено да се пекарска чета премести у Виликовић и да командант 2. пољ. болнице др Ђорђевић иде у Накучане и да предузме све мере да се зараза даље не шири. О извршеним мерама да команданта извести. Начелник санитета Друге Армије јавио актом да је нашао рањенике рђаво превијене и препоручио како ваља радити. Јавља Армија да се обрати пажња на то што се у Бечу чује да има колере, те да не долазе војници у додир са аустријским заробљеницима“

Вести попут шамара, а и Петровићево бележење. Да се колера до Србије докобеља баш из - Беча? У то је мало веровао. Али не имаше када да коментарише. Све је то можда закувала ратна пропаганда, а и „покварени телефони“. Откуд у Бечу колера ако не са Балкана! Откуд на Балкану колера ако не из - Беча. Но, вариола вера беше факат.

„26.09.: Ништа. 27.09.: Др Пајић поднео извешће да је извршио преглед у Липолисту и Белој Реци. У овој последњој нашао неколико случајева великих богиња и стражом изолисао кућу да спречи додир осталих становника и војника с оболелима. Др Ђорђевић прегледао у Заблаћу, Накучанима и Симошевићу и нашао неколико случајева. Наредио је да се изолишу та места. У исто време јавља да је тражио потребну мају од Начелника Среза Поцерског, па ће извршити пелцовање у околини заражених кућа“

Профилактичка изолација оболелих беше позната од памтивека. Најстарији народи, цивилизације и племена, примењиваху овај, на први поглед, суров начин. А током средњег и почетком новог века примењиваше се и у Европи. Спречавање ширења епидемија куге - црне смрти - вршило се ни мало нежно, закивањем врата и прозора у домовима где би се појавио макар и један оболели; постављањем стража око села, вароши, градова... А у мирнијим периодима карантинском изолацијом трговаца и путника. И вариола вера спадала је у велике народне морије, и карантинске болести попут куге. Строга изолација плус Џенетова вакцина, која је, срећом, настала још пре Пастерових открића. То беше она „маја“ коју је Петровић захтевао да му доставе.[13]

НОВЕ НЕВОЉЕ СА ЗАРАЗАМА...

Петровићевом успеху у сузбијању вариоле вере свакако је доприносила и свест народа о томе шта је та смртоносна, и често, унакажујућа болест. Али та иста свест беше поприлично „попустљива“ спрам цревних инфекција. Сматрало се, осим тога, да војник мора да буде вашљив. И на то је у оном свом жестоком ответу циљао Генчић, пребацујући себи и свим члановима Српског лекарског друштва да нису ни у цивилству, а ни у војсци били просветитељи.

„29.09.: Николић поново под бр. 2220 поднео Армији извештај о зарази тифуса и великих богиња у Накучанима, Белој Реци и Липолисту.

30.09.: Био по наређењу Команде у Дуваништу да разгледам куће за болницу. У Дуваништу нисам нашао згодну, али у Петловачи има зграда задруге земљорадничке која би могла да послужи за апотеку и лекаре. Начелник Санитета Друге Армије тражи извешће о стању тифусне заразе. Одговорено му је да је под наредбом 2220 од 29/9 поднет извештај о томе. Наређено др Ђорђевићу да иде у Накучане те да види како стоји са заразом и да извести мене и Армијску Команду.

1.10.: Реферисао Команданту писмено о томе да би требало тражити упут од Врхове Команде за сузбијање куге и колере. Исто тако да би требало прекомандовати чети“ Петровић овде мисли болничкој чети „ једног лекара бактериолога и припремити све што је потребно за отварање заразних болница, ангажовати стране лекаре ако немамо својих лекара за лечење куге. Тражено од Друге Армије да се одобре кредити за новоотворену амбуланту на десном крилу левог одсека“

Нејасно је, шта је требало да се подразумева под кугом, шта под колером? О томе се, околишно, распитивао Петровић; не упуштајући се откуд Санитету Врховне команде обавештења да постоји и - куга. Осим ако под тим нису сматрали вариолу веру?

Јер, није свеједно да ли хара колера или трбушни тифус, или дизентерија. Оболелих је на све стране, и рањених. Лекара шака јада, а посла преко главе. Клиничке слике цревних зараза често су сличне. Зато је тражио бактериолога.

„ Наредба 1995 тражено да се на место др Панајотовића упути други лекар, пошто је др Панајотовић оронуо здрављем, а ова дивизија нема лекара да га замени“.

(Др Панајотовића је својевремено Петровић тражио да се прикључи дивизији телеграфишући Начелнику Среза Пријепољског. И, ето, дође му, а каква фајда?)

„Др Ђорђевић јавља да је обишао Накучане и да се тифус не јавља више али да богиња има. Од вариоле умрло неких 6 случајева. Ревакцинација околних кућа извршена и стража постављена. 5.10.: Врховна Команда јавља да се не може добити више лекара пошто и другим дивизијама треба, а Србија због ратних прилика није у стању да набави лекаре са стране. Армијска команда наређује строг лекарски преглед оних који се јављају за лекарску помоћ. (Под овoм наредбом подразумева се „откривање симуланата“.)

 Наређење бр. 532 Другој Армији се наређује“ од стране, Врховне команде, „да се заробљеници код Тимочке другог позива и Моравске првог позива пет дана држе у карантину у Змињаку. Начелник Санитета Друге Армије јавља да му је 14. пук другог позива јавио да има великих богиња. Команда 14. пука јавља и тражи инструменте за пелцовање. Тражена маја од Начелника Санитета Армије ради ревакцинације чете у 14. пуку 2. позива. 11. 10.: Појавио се један сумњив на велике богиње код 14. пука другог позива. С тога ишао тамо и нашао да је то коморџија који се заразио у Богатићу. Наређено да се све коморџије пелцују. Послато 50 боца маје трупном лекару 14. пука 2. позива у Црну Бару. Тамо извршио инспекцију превијалишта и нашао да је све у реду. Службена белешка: Пошто у наређењу Врховне Команде нема ништа о томе куда ће се преносити колерични болесници, питана армијска команда, пошто је у пољским болницама немогуће због осталих болесника а и због неподобности положаја вршити лечење као што би требало да буде. 13.10.: Тражено из Змињака извешће од команданта 1. пољске да ли је отворио болницу и је ли готов за примање одређених за карантин. Јављено да др Станић иде у Липолист и изврши пелцовање и поднесе извешће. Начелник Санитета одговара да ће Врховна Команда нарочите колеричне бараке инструисати. Тимочка дивизија другог позива пита која ће болница примати заробљенике. Одговорено да ће примати 1. пољска болница у Змињаку и то од 14. октобра почевши.“ Има ли, напослетку, или нема колере? Никако да се сазна.

„14.10.: Услед ноћашње борбе дошло је на дивизијско завојиште око 250 рањеника до 5 сахата по подне. Случајеви су доста тешки. Највећи губици су код 3. и 16. и 14. пешадијског пука са Парашнице. Евакуисано око 250 махом на сељачким колима. Тежи су најпре упућени до Змињака, где би требало да остану. С тога је наређено да од Клења до Змињака спроводи само Санитетска Колона па да се враћа. Но, како је ситуација на бојишту била таква да су били изгледи за евентуално повлачење, то је наређено у 3 и 45 сахата по подне првој пољској болници у Змињаку да одмах све даље евакуише до Симошевића тако да би била спремна за полазак. Капетану Среза Мачванског у Богатићу јављено да пошаље одмах у Клење до 20 кола за пренос, јер у Клењу нисмо могли добити кола колико је било потребно, пошто их људи а нарочито газде крију. Кметови, председник и ћата под претњом батина упућени око 5 и 6 часова увече да нађу кола код богатијих и да дотерају најмање још 20 кола. Наредба Армије да се жене прегледају пошто доносе венеричну заразу.“

ЧЕДНОСТ СРПСКОГ ВОЈНИКА

На чедности која супротна блуду инсистирало се у српској војци. Према др Драгану Петковићу главне моралне болести сваке војске су: блуд, коцка и трговина, пљачка, досада и носталгија, вашљивост, алкохолизам. Блуд није сматран опасним само због ширења полних болести, него је сврставан у исти ред с алкохолизмом, коцком, трговином и пљачком као једна од слабости које од јунака чине кукавицу, од патриоте издајника, од трезвенога пијаницу, а од поштеног мародера... Која храбру чету, батаљон, пук или дивизију претварају у гомилу разузданих и непослушних, наоружаних људи, који су изгубили сваку светињу и који беже од првог пуцња непријатељске пушке. А ако би се, сходно тадашњим критеријума, поставила јерархија свих тих зала пљачка би свакако била врхунац војничког расула. Пљачка је била и највећа слабост бугарске војске, разлог што је, по Петковићевим речима, та војска била страшна само у првим данима борбе. Силовање се није помињало. Беше то једно од гнусоба оне војске убица; царско-краљевске казнене експедиције.

У балканским ратовима венеричне болести, према утиску, али не и прецизним подацима српског војног санитета, нису биле осетно распрострањене ни у војсци ни у грађанству. Што се објашњавало и тиме да је поред релативно кратковремених војних операција, у ратној зони био и висок морал становништва; повученост женскиња уз удаљеност од позадине у којој је владала проституција. Изузетак су чинили Ниш и Скопље. Но, српски војник мрзео је да види женску на војишту, нарочито на положају, што је спадало у древни херојски поредак. Сматрало се да жена, тада, доноси несрећу и да сваки онај ко се пода женским чарима већ сутра мора погинути. Ово сујеверно мишљење, каже др Петковић, код нашег војника током 1912-13. било је толико укорењено да српски војни санитет у погледу венеричних зараза није имао никаквих тешкоћа. Па и у почетку Европског рата, све до пред крај 1914. стање је у погледу ширења венеричних болести било повољно, а према статистичким подацима санитетског потпуковника др Боже Јанковића. Премда су оцене др Петковића нешто оштрије. Свет је, вели он, био задивљен чедношћу српског војника која је међутим поколебана 1914. и 1915. услед специјалних околности, али је чедност ипак ускрсла на Солунском фронту. Др Божа Јанковић пише да се већ током јесени 1914. у околини војних сеоских кантонмана налазио и известан број женскиња које је узгредно вршило блуд. Вароши су већ у велико, у то време, имале свој женски пролетаријат, остављен без посла и средстава, склон проституцији; а велики број избеглица из Београда и већих вароши беше преплавио велике војне центре. Међу овим избеглицама, често остављеним без средстава, било је доста професионалних и јавних проститутки, које су у општој пометњи, неузнемираване од полиције, разгранале свој посао.

Што се, пак, Петровића тиче, њему је још само тај нови задатак недостајао; да истражује распрострањеност венеричних зараза! Не гунђа баш; али се по тону и каснијим опаскама запажа да га је тај задатак узнемирио и стога што је увиђао да попушта чедност српског војника, а с њом у изгледу и борбени морал. Никакво чудо. Мачвански ратни призори те кишовите, дуге јесени беху за неки будући пацифистички филм као створени. Особито уз Дрину, око ада. Блато, пљускови, тмурни пејзаж. Једно те исто збивање: час отуд прелазе, час не прелазе; тамањени, на тренутке, као зечеви; час незаустављиви попут потопа. Лешеви, заробљеници, рањеници... И - заразе... Бесмисао...

БАРБИ ЈОШ ЈЕДНОМ УЖАСНУТ

Са својих орловски висина неуморни Барби осматрао је и Аду Параћицу, а једном када је слетео до самих ровова могао је да чује причу, о тој застрашујућој барикади; и да удахне страховит смрад лешева који је дуж Дрине разносио ветар.

После једне битке, пише Барби, преносећи речи сведока, када је месец у потпуности осветлио долину, видео сам руке како се дижу а онда падају. Беху то рањеници који су покушавали да се извуку из загрљаја мртвих. Звали су у помоћ; преклињали своје другове, Бога, и нас, њихове непријатеље, да им помогнемо. Било је, међутим, ово потоње немогуће, јер када би се неки наш болничар појавио ван заклона дочекао би га плотун. А када је тај бедем мртвих постао толико висок да се од њега нису могли видети покрети непријатеља, две до три гранате послате од стране српских батерија рашчистиле су терен кидајући комаде остатка лешева који су падали све до самих српских линија.

Ах! те последње битке последњих дана октобра - по Грегоријанском календару - дуж Дрине! Пише Барби. Аустрија којој не улази у главу чињеница да је потучена на пољима битака које баш она сукцесивно бира, наставља да тера своје армије против слабашног зида српских бајонета, с таквом тврдоглавошћу коју не могу поколебати ни узастопни порази ни покољи њених људи. Али она, она има средстава и начина да попуни губитке доводећи са италијанске границе пукове ландштурма и тешке артиљерије. Дуж Дрине и Саве те артиљеријске батерије не знају више за одмор. У величанственој грмљавини мешају се дубока оглашавања тешких топова и хаубица, кратке и енергичне детонације пољских топова који пуцају у рафалима, експлозије шрапнела и бризантних експлозива. Шта може у таквим условима да уради српска војска? Шта да у том тешком часу може да учини пешадија коју више не охрабрује моћни глас њених топова? Како пружити отпор без муниције у офанзиви у којој непријатељ разбацује пројектиле, не бројећи их? Повлачење је неминовно и Врховна Команда може само да га успори мудрим маневрима. Друга Армија се у потпуном реду повукла 1. новембра. Моравска дивизија на линију река Ноћајица - село Добрић.

Устава беше проваљена и потоп крену, још једном, богатом Мачвом.

ПЕТРОВИЋЕВО СВЕДОЧЕЊЕ...

Половином октобра, по Грегоријанском календару, чинило се да је повлачење још далеко, иако су се непријатни предзнаци гомилали.

„1.10.: Ужичка војска одбила напад непријатеља. Код Тимочке дивизије другог позива предала се комплетна чета 270. аустријске дивизије; која је после продора преко Дрине била одсечена. Увече Дрина почела да опада. Код Дринске дивизије другог позива 500 аустријских заробљеника. У Армији чусмо да је стигло 45.000 топовских зрна у Солун и да ће бити за 2-3 дана у Ваљеву. Руси такође шаљу велику количину убојног материјала.“ Све то још беше на дугу штапу. „3.10.: Ноћас Аустријанци поново напали на Еминове воде, али су са јаким губицима одбијени. 7.10.: Непрестано застој у операцијама. Из Ниша ми јављају да има много тешких рањеника нарочито са преломима костију. Умирање је јако. Од коморџијских вести чули смо да ће наша дивизија ићи на Београд. С тога, иако не верујемо, влада расположење у штабу већ и због тога што нам је додијало овде. 8-10.10.: Почиње поново да се облачи а наши су у рововима. Обишао амбуланту 1. пеш. пука. командант ми каже да им је један аустријски подофицир рекао да су 3.10 при нападу имали 600 мртвих а око 2.500 рањеника. Чудновато већ два дана нема пуцњаве осим неколико топовских метака. Командант 2. пука непрестано предлаже да му се дозволи да јурне у Босну и узме Бјелину, али не добија дозволу. Алек. Белић пише да је муниција дошла, нарочито упаљачи и да је према томе бројно муниција осигурана. До 15. овог месеца, тако се чује, долазе нашој дивизији 7000 регрута, и тада ћемо бити снажни за сваку акцију. Наши са Есад Пашом погодили се да за 3.000.000 динара добију 20.000 Арнаута који ће ићи као наши војници. Да ли ће бити што од тога и какве користи сумњам, знајући тактику арнаутску да пред артиљеријом бежи.“

 Око 4 1/2 сахата небо се беше баш натуштило, а он у соби сеђаше с Г. Николајевићем. Разговарали су о Русима и руској помоћи, кад уђе Т. и рече: пазите какво је страшно време, али сад да видите шта депеша јавља - да су Руси разбили Аустријанце на целом фронту. У соби одушевљење, огромно. А већ сутрадан је стигла наредба да се трупама саопшти та победа над Аустро-Немцима у подне и да музике, потом, одсвирају химне савезничких народа.

Борба против досаде. Уливање нада у скори свршетак рата? Контраст између натуштеног, претећег неба и добрих вести, о тамо далеким савезничким успесима, што Петровића не беше у стању да обмане.

„Пре неколико дана један наш наредник разговарао на предњим положајима са аустријским војницима који му на питање: што не иду већ одатле одговорише да су њихови официри рекли да ће за 8 дана ићи у Беч. Као што се види они су већ пре три дана знали да ће бити потучени. Од Руса? У Беч, по Петровићу, значило је да ће да их пребаце на угрожени Источни фронт. Премда је и њега прича да ће Моравска дивизија бити пребачена на београдски, замајавала неко време. „Јутрос, међутим, поново звали наши војници али им није одговорено. Тек после неког времена, јавише им се Аустријанци и рекоше:“ том нареднику, „немој да нас зовеш више јер нас наше старешине киње, туку и злостављају. Кратко време потом почну да пуцају али са цевима у вис колико да забашуре.“ Призор, узгред, примеренији јењавању а не почетку рата. Много ће воде ипак Дрином протећи, а Петровић ће једном касније, у Драгоманцима, поводом жестоке немачке офанзиве с пролећа 1918. на Западном фронту, забележити да су се „војске по свој прилици заситиле ратовања.“

„11.10. Монитор аустријски наишао на мину, спреда проваљен. 12.10. У 14. пуку другог позива појавиле се велике богиње. Наредио да се пошаље маја. По подне око 4 сахата враћајући се из Црне Баре путем Баново поље чуо сам једно десетак шрапнела како се у околини распрскавају. Када сам дошао у Клење чуо сам да су тада Аустријанци изненадили наше и заузели тај пут. Целу ноћ пуцњава до пред зору. Комите са Курјачице(аде), њих 400 дошле у Богатић, где су добиле наредбу за преки пут. У комитама нашао сам и Шефкета.

...И „ПОБУНА“

„Јанковић ми прича да је његова трупа неспремна за офанзиву, јер су људи изнурени од лежања у рововима. Одреди у Босни одступили су према Вишеграду - дакле, цео тај план је пропао. Наша Врховна Команда врши све саме наполеоновске операције а Аустријанци је редовно изманевришу. Преки пут по доцнијем сазнању напуштен је из нехата у посматрању кретања непријатеља. Батаљон 20. пука првог позива утекао када су се Аустријанци појавили без и једне испаљене пушке. Као плен остала и 2 митраљеза. Одговорност је на команданту равањског одреда мајору Лазару Максимовићу против чијег постављења су били и Командант дивизије и Командант Парашничког одреда и пук. Бож. Јанковић. Код те трупе проглашен је преки суд и поведена је одмах истрага да се кривци казне.

Цео дан канонада али тај положај још није повраћен. 400 комита дошли у Симошевић али још нису радили ништа. Око 5 х. чује се пуцањ ка Шапцу из топа великог калибра. То градски топ бије шеварице где је виђена непријатељска комора. 13.10.: Целу ноћ и цео дан туку нас из топова. Наши изгубили до 79 људи. Сумња се на једног реконвалесцента из 20. пеш. пука који је пребегао пре неки дан код Аустријанаца из равањског одреда, да им је саопштио да немамо муниције. Срамота је како су нас послали у рат без игде ичега. Говори се за неке добивене упаљаче, и за могућих 5.000 граната, али све је то врло свирепо пошто нема још да муницију довозе. Целу ноћ ужасна артиљеријска ватра.“ Али - непријатеља. „Јавља се да су сви трупни ровови разнесени и затрпани земљом. Ако наши људи нису узели задње ровове тада смо имали добрих губитака. Наша артиљерија почела је најзад да пуца иако нема муниције. 14.10.: Дан почео рђаво. Аустријанци који имају много муниције засипају терен нештедимице.

8.25. х. Бож. Јанковић јавља да су 9 батаљона напали на равањски одсек. Артиљерија наша када су пошли на јуриш сатрла их је. Цело поље се плави. Командант честитао Божи на успеху. Наши на Парашници изгубили предње ровове под ужасном ватром артиљеријском. Ова вест била је морам да признам поражавајућа с тога, што смо са свију наших одсека слушали једну те исту песму о томе како се лако могу дочекивати корпуси непријатељски. Додуше ми нисмо рачунали на то да исто тако као што Аустријанци праве киксеве, можемо и ми да их учинимо и то у ствари где треба памети. Тако на нашем Парашничком одсеку којег је бранио 2. бат. 16. пука и 2. батаљон 14. пука шанац који је за прву одбрану постављен имао је два крака: а и б.“ Под правим углом. Приложен је и цртеж. „Из тих ровова била је ватра у два правца, али је постојао у мртав угао. То су Аустријанци најзад опазили и јуче су почели бомбардовање нарочито тог дела. Тамо је изјутра упућен напад и главна сила непријатеља дошла је до тога места без икаквих губитака и ускочила у ровове који су већ били испуњени земљом од артиљеријске ватре. Оно што је од Аустријанаца изгинуло било је од наше артиљеријске ватре, али нажалост на сваких 10 аустријских метака одговарао би један наш јер се морало штедети у муницији. Како би друкче ми данас стајали да само је имали у изобиљу! Али је прече било лонџање око тога која ће фабрика давати муницију, при свем том нисмо имали искуства у квалитет француских фабриката. Потпуковник Николић причао нам је да нам је Шнајдер одмах после свршетка рата нудио не само муницију него и брдске хаубице без новца, на кредит, али се то разбило о неразумевање чланова нашег артиљеријског комитета. Гојковић је за време министровања нашао и новац за хаубице брдске из разних уштеда на буџету Министарства војног, али га нико није хтео да помогне. Исто тако са неразумевањем или из личних интереса једна лепа и сигурна ствар и победа може да се изгуби и да буде пораз. У целом нашем ратовању нигде нисмо могли да осетимо памет виших команданата. Све што је извршено било је на рачун снаге сељака и нижих официра у чију храброст нико не може да посумња.“

У длаку исто запажао је и др Арчибалд Рајс. Само што то не беше, код Петровића, обична љутња:

„С тога, што је општа ситуација била пооштрена, морали смо поново да кренемо нашу болницу из Змињака у Симошевић и тако сад поново морамо да преносимо наше тешке рањенике до Ваљева.“

Претрпаног и загушеног. „Бар да су ме послушали и дали ми је пре шест недеља,“ уместо што су се замајавали колерама и карантинима, не записује, али произилази, „имали бисмо колико толико користи.

И ноћас најстрожа приправност. Сандуци су у кола и све потребне ствари. Спавамо обучени али нас Аустријанци нису узнемиравали. И њима је доста. Заузели су цео фронт Саве, појавили се на истој висини, али су платили крваво. Само што смо ми много слабији јер прво, изгубили смо морално. Људи осећају да нема муниције. Затим цео простор од Црне Баре где се сада налазе до Равни није утврђен, но то се ноћас радило. 14. пеш. пук растројен, а 16. и 3. пук разбијени. Поједини делови њихових батаљона по селима се прикупљају патролама. Доста има и заробљених. Да би иронија била већа и ми смо заробили 4 Аустријанца.“

ПОВЛАЧЕЊЕ

„15.10.: Ноћ протекла у миру. Аустријанци добили регруте и затим се појавили на нашем фронту, имају још и три ескадрона. Данас је пуцања било мало. Напади су им одбијени при покушају да прођу наше десно крило. Паника у 14. пуку мора да је била веома јака докле имамо два случаја лудила. Први случај Милош Минић 14. пук 2. позива из села Б.“ нечитко,“ десетар, непрестано фиксира у даљину и креће главу као кад пушком вреба у лову. Руке наместио у положају пушке на готовс. Кад се упита он одговори: ено их, иду Швабе, где је моја десетина? И тражи руком фишеклију у намери да пуни пушку. Брине за заставу да ли је спасена. Други случај опет из 14. пука 2. позива. Разбила га је граната. Лежи апатично, па тек скочи и виче: ево их, дај бомбе! Данас дошао енглески коресподент Рајс са Ђорђевићем. Мисирска баба није му равна.“

Очито да овде није реч о др Арчибалду Рајсу. Др Светислав Барјактаровић у свом ратном дневнику помиње енглеског кореспондента али Прајса, који је дошао са већ поменутим Ђорђевићем.

„Комори Моравске болничке чете наредио да се у подне крене и остане на јужној страни Липолиста. Увече наредио да три болничара иду у Змињак и заузму болницу за евентуално завојиште и спреме се да дочекају рањеног капетана Благојевића коме је трбух повређен. Наређено да се на носилима однесе у Змињак. Свега било рањеника око 380.

16.10.: Ноћ прошла мирно, само се на појединим местима чула пуцњава. Јутрос дошло неколико рањених. Међу њима и из 2. пука који су послати у Црну Бару да помогну и зауставе бежанију 14. пеш. пука 2. позива. Један од њих из Прокупачког Среза прича: Они из 14. пука су кукавице. Чим су видели Швабе бацају пушке, па је чак један подофицир бацио капу. Кад сам га срео и питао: а, где ти је пушка, он рече: бацио сам је. Па, болан, како ћемо се вратити без пушке? Па, добићу другу пушку. Јес', одговори наш Топличанин, тамо у рововима направио Шваба ливницу, па лије пушке за вас, срам вас било! Око 8 часова увече дошли су Командант 2. пука и артиљерије на договор с Командантом.“ (Дивизије)

„Лица тих добрих људи расположена су и њихово је мишљење било да не треба никакво повлачење јер су Аустријанци слаби. Ово је било сада после два месеца оправдано и са војничког и са политичког унутрашњег и спољног гледишта, а најзад и са чисто економског. Јер за два месеца никоме није пало на ум да храну из Мачве повуче у позадину и смести је у стовариште, но је сва богата жетва остала али за исхрану Аустријанаца. Под тим утисцима легосмо да спавамо. 17.10.: Кад смо устали око 7 х. дошао је армијски аутомобил са мајором Дрг. Ивковићем, који је донео армијску наредбу за повлачење ка Церу. Узрок тога је ужасан - немање артиљеријске муниције ни могућност да се са ма које стране добије. Од њега смо чули и то да код Руса не стоје ствари тако сјајно као што је Врховна Команда раструбила. Французи су неспремни да је то скандал. Дописник енглеских новина Рајс“ (уствари Прајс!) „кад је оно био рекао је да се Енглези и Белгијанци туку за неспремне Французе, а Срби да се боре за Русе, који ни из далека нису мобилисали онолико колико се то прича; јер да су јачи не би морали да се пребацују са Карпата према Варшави. Ова вест је била гром И слом мачванских грађана и њихових имања неизбежан је. Дакле, овај рат ће плаћати скупо Србија због неспремности и своје и својих савезника. Хиљадама мртвих прекривају падине Цера, Иверка, Гучевских планина и врлети босанских као и равницу Срема и Мачве а десетине хиљада осакаћених српских војника који су још са крвавим ранама из једног рата улазили у други, трећи, најзад и овај, жртвовали су своје здравље, своју душу и све своје за опстанак Земље. Њихов примеран патриотизам добио је овом наредбом шаку смрдљиве погани у образ свој. То му је спремио Министар војни и Влада својом неквалификованом и издајничком аљкавошћу не збринувши тог војника који би чинио част свакој војсци ни толико да му да барем довољно џебане да се го и бос по влажним рововима бије не очекујући никакву другу награду до штаку и болештину која ће га временом учинити неспособним за рад у својој породици. (Подвлачење је наше.)

Увече око 6 сахата отпутовао за Радовашницу. Пуно збегова успут. Јад и чемер гледати свет што бежи са целим малом. Око 9 сахата свратих у Манастир у који је залутала и Санитетска колона. Једна кола болничке чете скрљала се у јаругу 4. метра дубоку. У Манастиру чуо да је Турска мобилисала и огласила рат Русији. Русија дала ултиматум Бугарској да се изјасни на што је ова одговорила мобилизацијом.

16-17.10.: Завојиште ради али помало пошто Аустријанци иако много пуцају мало погађају. Капетан Благојевић умро. Увече у 17 и 10 ч. покрет у назад ноћу. Много избеглица. Пут од Липолиста ужасно тежак све до Цуљковића, а одатле у Радовашницу. 19.10.: Обишао преко Десића где је Завојиште и наше болнице у Симошевићу-Накучанима, где су добро смештене. Пут којим има да се креће наша Санитетска колона веома је тежак и стрм. Земљиште глибовито кад је киша, и волови се неће моћи користити јер је јако блато. Како ћемо изићи на крај с транспортом рањеника сам не знам. 20.10.: Враћали се у штаб у Б.“ рукопис нечитак. „нашли један случај вариоле која је у једној засебној кући потом изолована.“

Наредних дана Петровић је обилазио пуковска превијалишта, одређујући правце повлачења. „21.10.: 1. и 3. пук своје превијалиште поставили у Белој Реци у самом селу. 16. пук код Манастира Петковице. Пут иако је просечен веома тежак кроз шуму. Од шуме до Радовашнице тежак али док је суво моћи ће се кренути. 23.10.: Јуче је дошло одељење болничарске чете у Манастир Радовашницу а Прва пољска болница.“ Она из Змињака, „око 8 часова у Десић где ће са Завојиштем заједно да организује болницу. 24.10.: Обишао сам превијалиште 2. пука где сам остао до 10 1/5 час. На превијалишту ничега. Свега 3 лака рањеника. На Завојишту у Десићу затекао сам постројену 1. пољску болницу за сваки случај поред школе у којој је смештено до 40 постеља за тешке рањенике. Наредио сам да се из учитељске куће исели благајна те тамо да се изврши уређење за операциону салу“.

Шта год да данас мислили о ондашњој Србији неизбежно се понавља прича о - школама; као најпространијим, најпогоднијим, најмодернијим зградама подесним да се и у болнице претварају. Не само по градовима и варошима него и по забитим селима. И Кајзерови војници застајаће крајем 1915. године запрепашћени пред том, на око, ситном околношћу. Школе, чак и сеоске, привлачиле су њихове погледе попут лепотица, попут будућности; говорећи да држава, ипак, почива на - просвећености.

„Санитетска колона веома је ослабила. Коњи једва да ће моћи вући кола толико су раслабљени и израњављени. У селима нема више превозних средстава те ће нам то још више шкодити при транспорту. Позван депешом у Десић ради операције тешког рањеника. 25.10.: Извршено рекогносцирање. У Десићу рађено пуном паром до 11 сахата ноћу. Доста тешких случајева у груди и у трбух. Евакуација вршена веома брзо трупном и провијантском колоном. У Манастиру Радовашници примљено свега 30-35 случајева. 27.10.: Сви рањеници су експедовани комором даље до Симошевића где смо дошли у по подне и одмах кренули за Коцељево где смо дошли предвече. 29.10.: Били у Коцељеву и кренули за Грабовицу, Дупљаје. 30.10.: Стигли у Грабовицу са болницама, којима би наређено да иду у Јасеницу а Завојиште у Дупљаје..“

ПОВЛАЧЕЊЕ АЛИ У - ПОНИЖЕЊУ

Одступајући Петровић је осећао дубоко понижење. Није га тешила ни помисао да блато и стрмине које савлађује Санитетска колона његове дивизије треба да превали и непријатељ; навикнутог на снабдевање готово расипничко, добре путеве и железничке пруге, на равнице. При том се и он понашао расипнички барем што се тиче бележења. Пунио је свој дневник, као никад пре тога, обележавајући истоветне датуме али на различитим страницама. Препричавајући не ретко исте догађаје.

„25.10.: Данас наше трупе добиле наређење да извесни делови врше напад ка Липолисту и Добрићу. Услед тога наређења имали смо преко 500 рањеника. Радило се до 11 сахата увече. Међу рањенима су и три мајора: Гојковић, Симовић, Танасковић и четири нижа официра. Нажалост опет због штедње муниције нисмо могли онако дејствовати како би то требало да буде. Ухваћено 32 заробљеника; то су они који су по Прњавору покоре чинили. На фронту целом бој. Кота 708 и Еминове воде пале. 29.10.: Кретали у назад правац Ваљево. Стигло само „ подвлачење је Петровићево, „до Грабовца у 4. сахата изјутра 30.10. Тај дан скоро нисам ништа јео од умора. Одјахао сам у Штаб где сам добио наредбу да постројим Завојиште на путу где се дели друм за Свилеуву. То је таман толико да цела чета треба да дође у назад за неких 7. километара и да у случају одступања буде приморана да остави свој багаж. С тога сам се са Шефом Штаба уговорио да први део чете остане, а остатак да се паркира на раскрсници пута Уб-Ваљево. Вратио се из Штаба али чете ни од корова. Ја појаших за њом путем и нађем је на томе месту где стоји у недоумици шта да ради јер је усмено наређење добила и она и све јединице да иду у Грабовицу .“ подвлачење је Петровићево. „Изгледа да су се у Другој Армији жестоко поплашили јер су стругнули у 10 час. из Коцељева, кроз редове добеглица чији се писак чуо на све стране. Наређено да се редовна колона уврсти са једне стране како би могла проћи наша артиљерија кад одступа. 30.10.: Полако пристизали возови а ми са њима, по тешким, рђавим путевима. Турци су били паметни људи, ушорили су села а ово је да Бог сачува. Док сам наишао случајно на Штаб прошао сам сваку кућу и појату упропастивши 4. сахата јахања уместо 1 1/2 сахат. Увече сам дошао мртав уморан. Жедан више од унутрашње ватре, а зима ми је била у души. Појео сам једно јаје и легао у 7 х. увече у сељачку постељу чији су јастуци мирисали на загорелу мамаљугу. И лежао сам до 8 х. изјутра.

31.10. Болнице на путу за Лазаревац. Дивизијско Завојиште у П.“ нечитко. „школу а тако исто и Санитетска колона чија стока крепава помало. Ја се осећам уморан, тако да нисам у стању да кренем ни до Завојишта. Нисам ништа јео сем два залогаја с кајмаком и не више до један залогај старог печења. Напољу је гадно и стално сипи снег. Хладноћа није велика али је непријатно, нарочито кад човек види ово небригу и наше војне и наше цивилне власти и према војсци као и према приватнику. 1.11. Ноћас дошло наређење од Врховне Команде да се врши напад у правцу Коцељеве. Услед те наредбе командант дивизије (Гојковић) био је толико узбуђен да се не деси растројство у трупи да је добио малаксалост у срцу те сам известио Другу Армију да није способан за командовање. Чудновати су ови наши људи. Сви се сакривају за леђа лекара јер немају куражи да изиђу на среду са својим мишљењем - стара подофицирска навика. У овом случају био је јак замор и неумерена радња срца те је било лако објаснити његову слабост. И збиља изгледа да је због тога и обустављен напад. И, чудновато! Око 5 часова звао ме опет командант и било му је веома добро, пошто се најпре добро прочистио од узбуђења“

И то је понижавало Петровића.

„Аустријанци веома споро иду за нама. Уопште они нас никада нису гонили енергично. Да ли зато што немају снаге физичке или моралне, јер иначе не могу да објасним њихову инактивност. Наши су ту још гори, наши уопште ништа не знају, или ако знају што о непријатељу то је веома мало. Изгледа да ће бити поновљена игра из бугарског рата где ће се посебно тући поједине дивизије. Данас дошла два заробљена Србина, један је из 79. регименте а други из 12. уланске. Причају да се чуде што се повлачимо, и држали су да у први мах да су код нас и руске трупе. Рањеника имају веома много. Око 6.30 х. дошао мајор Даскаловић у нашу собу и рече нам, да је хитно наређено повлачење целе Армије.“

ПРИЛАГОЂАВАЊЕ

„Наше повлачење...“ објашњаваће Војвода Путник Анри Барбију, по добијеној Колубарској бици, „... створило је извесно обесхрабрење код нашег војника који је навикнут да увек напредује. Али, то је наш, војнички, посао. Напредовати и повлачити се! Колико пута сам ја био приморан да се почистим с бојног поља.“

Петровић није мислио тако, но беше приморан да се свикне. И одболује; умором, губитком апетита, дугим сном... Блажом симптоматологијом у поређењу с тадашњим Командантом Моравске дивизије Гојковићем.

„Кад сам отишао код Команданта,“ 1. новембра, по Јулијанском календару, „нашао сам га где издаје наређења. Саопштио сам му жељу да се одмах кренем, пошто је пут за јахање рђав а ја нисам ноћу сигуран јахач. Командант весео и расположен! Он који је у Штабу постао легендаран како ће Аустријанцима ударити ситан камен до камена и запржити чорбу, нити је био вољан за ударање ситног камена ни за запржавања чорбе. Не само командантско но и калдрмџиско-паракуварско одушевљење попустило га је. Иако је непрестано говорио о офанзиви, или бар о офанзивној дефанзиви Коцељевског положаја, изгледао је блажен и весео кад је добио наредбу за повлачење ка Лазаревцу.

Отишли смо сви као убијени. Војници незадовољни, пуковници пуни срама и стида, осећајући да сјајна њихова дела почињу да тамне без разлога. Само је хистеричан старац био срећан, јер се решио да на том месту удара ситан камен до камена и да погине. У јунаштво његово нико није сумњао, само су јунаштво и војсковођство два појма и војсковођа треба да има више ума а мање срца, а то је нашем Команданту недостајало.

То га је спутавало у сва три рата да не буде ни приближно оно што је по своме моралу и по својој способности могао и требао да буде.

Ноћ је била доста топла за ово време. Пут прекрчен колонама. Како ће се све то извући сам Бог зна. У Словцу чух да је пут за Лајковац опасан јер су Аустријанци већ ушли у Уб. Као што се види, почели су да енергичније наступају. На путу у Боговађској Кавани затекосмо др Живковића и остале те попијемо неколико кава, и покусасмо кајгану око 7 час. изјутра те се кренемо за Лазаревац. Успут нађох Ча Љубу те се поново огрејах пошто сам се ноћас већ огрејао у оповичкој шуми од 31/2 до 6 изјутра код његове ватре. Доиста смешно! Тог јутра мада смо одступали сви официри збијају шалу!“

Остатак дана Петровић ће провести тражећи свог Команданта, који беше као у земљу пропао. Одједном га је, у том трагању, прекинула некаква вриска и галама. Узвици: „Швабе! Швабе! „Ја полако изиђох и утишавам свет, да се не боје, да Швабе не могу ући, и изгледа да сам успео да их умирим.“ Санитетска колона којом је командовао враћала се безмало истим оним путем од Коцељеве према Аранђеловцу. Рањенике у Ваљево више нису ни слали.

„4.11.: До увече добили смо 20 рањеника који су упућени у Аранђеловац. После подне отишао у Даросаву да обиђем наше болнице. На велико изненађење нисам ни једну нашао. С тога тражио да се 1. пољ. болница врати у Даросаву. Наш Штаб стругнуо до Аранђеловца !

5.11.: Померио због рђавог времена један километар у село Завојиште. Сретам велики број младих, здравих људи поднаредника, ђака који иду својим пуковима. Сви румени, златни и весели. Командант коморе пијан, оставио храну на брегу која кисне“. 6.11.: Данас смо чули коморџијску вест да је Штурм заузео Ваљево, заробио 7.000 Аустријанаца и 24 топа и да га је престолонаследник произвео у чин војводе!? Исто тако да је 7. пук преко Земуна отишао на Фрушку Гору!? Прошло око 50 заробљеника са једним резервним официром потпоручником из Плзена. Сви говоре с респектом о српској артиљерији. Данас примљено око 180 рањеника. 7.11.: Рањеника из јучерашње и данашње борбе има око 1.000. Већина их је лакша у руке и ноге. Тежих шрапнелских повреда има мање. Био у Даросави где сам са Начелником Санитета уговорио евакуацију за Аранђеловац. Санитетска Колона која је отишла у Б.“ нечитко. „због рђавог пута још се није вратила. 8.11.: Борба цео дан. 400 рањених, међу њима и капетан Јоца Стојковић у обе ноге. На левој почела флегмона. Превијен и даље транспортован. Наши напредују.“

Шездесетосмогодишњи „татица Путник“, како га Барби у својим текстовима представљаше, ипак је био у праву: не напредовати - то онда није рат! Чак је и трезвени др Михаило Петровић био склон повременим самозаваравањима. Ако је рањеника на стотине, онда, напредујемо?

ПРОСЛАВА СОПСТВЕНОГ РОЂЕНДАНА

„9.11.: Данас сам пуних 51 годину. Да бих учинио нешто корисно обишао сам трупна превијалишта и отишао Команданту дивизије у Шушњар. Ишао сам новопросеченим друмом одмах изнад велике ћуприје изнад Трбушнице. Пут је ужасан, у самој глини усечен. На целом путу чисто блато, заравњују и шире га, али је толико рђав да упадају коњи ногама до колена, те једва извлаче ноге. Док сам стигао до Пирамиде код села Стубице прошло је добрих 2 сахата. Ту сретох војводу Степу а са њим и једног мајора у изгужваној капи и похабаном, блатњавом шињелу. На питање рекох да идем, ако је могуће да извучем Завојиште, јер је далеко, а по моме би га требало спустити до Лазаревца. Не знам да ли ћете моћи то учинити данас, проговори мајор који ми је изгледао све више познат. Доцније сам сазнао да је то био принц Ђорђе. Испод Пирамиде Завојиште Тимочке дивизије 2. позива. Миливојевић превија једног са повредом у леђа, а десном размахнуо торбу па распалио болничара по глави. Код два стола Мазнић ради. Завојиште у глибцу поред друма. Санитетска колона уз друм. Да ли ће се и како извући, нека им је Бог у помоћи. У Штабу нађох С. „ даље нечитко, „ десператног због ситуације. Чак и Јова Јовановић прилично озбиљан. Командант на положају. Ја се договорим да привучем још једну болницу у Крушевицу а Завојиште примакнем у Трбушницу.

На превијалиштима 2.,15.,4. и 16. пука лом од тешких рањеника. Пошто је пут веома лош а далеко су од Завојишта то сам наредио да се у Стубици нађу куће и са сваког превијалишта оде и лекар и отвори привремено склониште. Трупна и провијантска комора као и сва дивизијска комора доћи ће да извезе те рањенике у позадину. Да бих видео какав је пут преко Лазаревца отишао сам тим правцем. Ту сам видео осветљење шареним ракетним бомбама. Илуминација одлична. У Лазаревцу се чуло на предњим положајима живо пушкарање, које је све жешће бивало у колико смо ми долазили ближе. Одмах на уласку у варош прелетеше неколико зрна преко наших глава, а једно удари у блато између мене и потпоручника Стевана Павловића који ме је пратио. Мој сеиз Влајко изгуби нас у мраку па кад је чуо пушкарање он окрете преко брда и изби на сењак. У Лазаревцу је било све мирно, само су по кућама били осветљени прозори. Пуних 4 сахата сам јахао до нашег Завојишта преко Лазаревца, али је бар пут иако до зла Бога рђав, био ипак тврд“

Ако ништа друго, барем је за опис прославе сопственог рођендана могао да употреби перо и мастило. Но, већ сутрадан наставиће мастиљавом оловком и свакојаким још скраћеницама, сведочанствима нових, нервозних, све горих збивања.

ИЛУЗИЈЕ И МИТСКЕ СЛИКЕ?

Беше наложио потпоручнику - вероватно оним истом Павловићу - да оде и да обиђе село Луковицу, између Лазаревца и Трбушнице, и тамо нађе подесан локал за Завојиште, и да нареди кмету да нађени локал очисти какво ваља, и још да добави што више кола, ради довлачења рањеника. Намеравао је да Другу пољску болницу, ако све крене како треба, пошаље у Крушевицу, а Завојиште у Луковицу. Упорно се, међутим, држала она коморџијска вест да је Штурм у Ваљеву и да је заробљених Аустријанаца на хиљаде. А тим гласинама придружило се и сведочење личног лекара принца Ђорђа да је Обреновачки одред тукао непријатеља, да је Живковић код Умке и Обреновца, чак, прешао на леву обалу Саве. Ноћу, 10.11., донесоше и мајора Чађевића, кога је претрпала земља од хаубичког зрна, док беше на осматрачници, који тек у Завојишту дође к свести... Борбе су се, извесно је, водиле, но с каквим резултатом? Лако рањени, пак, артиљеријски потпоручник Поповић говораше да су Аустријанци гурнути у баруштине око Колубаре, да тамо седе до појаса у води. Што потврђиваше и поднаредник Вујић рањен при јуришу у бутину револверским метком. тврдио је да су у тој – безмало метафизичкој - бари заглибљени не само пешадија и коњица непријатеља него и силни артиљеријски возови. Али су се уз свакојаке, све упорније коморџијске вести, појављивали и случајеви агравације код официра, а и по које самоповређивање код подофицира.

„11.11.: Јављају да 150 рањеника има у Стубици. Известио команданта 2. пешадијског пука да се лично заузме да мунициона колона помогне у евакуисању. Данас хладно. Изгледи за мраз. Цео дан се бије бој, нарочито на фронту Шумадијске дивизије. Дошао око 5 час. Чађевић потпуковник који је засут земљом био, сав је сломљен, али је ипак отишао на положај.“

Као да је код Петровића желео да отклони сваку сумњу да је - симулант.

„12.11.: Отишао сам у Штаб где је с првог краја било расположење веома добро, јер је Врховна Команда јавила да Руси напредују, да су Бугари дали реч да неће нападати на Румуне у случају њихове акције, која се очекује за 2-3 дана. Мимо тога рекоше да су Руси, већ, у мађарској равници, да марширају ка Будимпешти те да ће се напад Аустријанаца на нас умањити под претњом са севера. Ми одосмо на ручак весели, кад Јоца дође и рече: kritische situation! Аустријанци напали на центар, на 1. пук који је у нереду попустио и наредба за одступање је дата. У Стубици сам нашао у две куће 26 рањеника, које смо узели на колима и носилима да пренесемо. При повратку, Завојиште које је требало да дође у Трбушницу није било ту. Сва колона била је већ у покрету у назад. Кола морала на стрмом, рђавом путу да се узбрдо крећу. Пут до главчина испроваљен. Болница такође у покрету. Командант чете отишао у Даросаву до Армије те да се види може ли се добити школа. Ту наређено да одмах иду у Крушевицу натраг. Друга пољска болница да се задржи у Даросави, а Санитетска колона да пође у Завојиште. И у нашој дивизији самоосакаћењаa, нарочито у 1. пуку који се разбежао. Све враћамо.“

СУРОВА СТВАРНОСТ

У време када је ревносни Петровић настојао да свој педесет и први рођендан освешта по род и племе своје каквим корисним делом, Ваљево је већ било у рукама непријатеља, који је уз велику помпу, и славопојке престоничке своје штампе, тамо поставио свој Главни Штаб а дуж Колубаре водиле су се, по Барбијевом сведочењу, сабласно исцрпљујуће битке.

„Започета 19.,“ пише Барби, „ битка се наставља 20., 21. и 22. новембра (по грегоријанском календару). „Из Ваљева, у којој је смештена аустромађарска Врховна команда, наредбе сустижу једна другу. Нове јединице замењују оне исувише исцрпљене. И тако, само у једном дану, 19. новембра, једна аустријска дивизија бива замењена, не постигавши никакав изузетан резултат. Ноћ не доноси прекид крвопролића. Користећи се помрчином, непријатељ прелази Колубару негде око 11 сати увече, у ноћи између 21. и 22. новембра. Под леденом кишом напредује, испред десног крила Друге Армије... Срби га пуштају да се бори на две тачке између три рукавца река, а онда се бацају и међу аустромађарским трупама које се налазе у тим мочварама праве покољ.“

Одбљесци тих битака налазе се и у Петровићевом дневнику, у новој бујици рањеника.

Али, наставља, затим, Барби: „Рђаво време, умор трупа, недостатак животних намирница и муниције не омогућавају да се изврше све наредбе.“

(Војводе Путника, међу којима је и она која се тицала Друге Армије, која је требало да пређе на леву страну реке Колубаре и нападне непријатеља одржавајући везу са Трећом Армијом.) „Хиљаде мртвих“, сведочи Барби, „које су пале у току претходних дана лежи згрчено на две обале реке Колубаре. Не евакуишу се ни рањеници који се вуку по замрзнутом блату. Већина њих ту и умире, без помоћи.“

„24. новембра,“ наставља Барби,“ појављују се нове аустромађарске трупе, и огромни број топова. Непријатељ којима има муниције, троши је не водећи рачуна о њој. Војвода Путник шаље следеће инструкције команданту јединице Одбране Београда: Уколико вам наредим да се повучете или уколико вас догађаји на то приморају, повући ћете се на линију Кошутица-Варовница где ћете се ушанчити.“

Отуда добро расположење у Штабу моравске дивизије првог позива 25. новембра, по Грегоријанском календару, само неколико дана после тога, изгледаше невероватно. Уместо сурове стварности удаљене једва неколико десетина километара одатле - митске приче! О браћи Румунима који само што нису рад браће Срба заратили; о моћној, непобедивој Мат-Росији, са којом нема трте-мрте, о способности ипак браће Бугара да барем за неко време држе задату реч. Јер, ено, са обронака Карпата силазе незаустављиво козачки ескадрони. Лепршају се стегови православни. Сирота Пешта. Још један Вилагош; спаса им нема... У тренутку, када Врховна команда упозорава све команданте армија: да ће муниција стићи за кратко време...

„Мит, међутим,“ написаће касније Карл Густав Јунг, „није фикција, већ се састоји од чињеница које се понављају и увек се испочетка могу посматрати. Људи имају исто тако митске судбине као и грчки хероји.“ И народи?

Описујући трагедију Србије у повлачењу (1915.) савременик Петровићев и Барбијев, песник „Плаве гробнице“ Милутин Бојић на једном месту каже и ово: „ Па ипак још увек већина не верује у пораз, још увек постоји нада. Србија не може и неће да разуме, да може доћи моменат, да света земља која је купљена крвљу најбољих синова, може постати туђа. Србија је све извојевала својом снагом, увек је била на висини части и достојанства и зато цео српски народ, као обузет неком метафизичком идејом о иманентној правди, неће да разуме пораз. „

Једном, касније, 28.10.1918. године, и Петровић ће записати у свој дневник: „Данас је донесен глас да је најзад Кајзер абдицирао као и његов син. У Берлину бољшевизам у највећем јеку, рецепт којега су Немци у своје време преко агената Лењина-Троцког преписали Русији пренесен је у Немачку. И сада Немачка исто пати од бољшевизма... Ни Руси ни Немци нису нам били пријатељи. Ето сад су дошли испод нас - пропали су, а ми се опет у име Бога подигли.“

С вером у савезништво и савезнике, чак и на основама разума, а не само пуких емоција, Петровић беше већ тада рашчистио, али не и са метафизичком идејом о иманентној правди. Јер, чему онда смисао и појединца и историје, и постојања? С том заблудом или истином можемо се слагати или не слагати - но, без те „заблуде“ и Петровић је необјашњив. Не само његови напори, његов морал, његова дела, већ и његова душа.

„ЗАРАЖЕН“ ЈЕ И БАРБИ

Предност и Барбијевог и Петровићевог текста можда је и осуство много хваљене историјске дистанце; то јест, довољне удаљености од историјских догађаја. И зна се и не зна шта се под том синтагмом „историјска дистанца“ подразумева; количина расположивих информација, можда, познавање последица, хладнија глава...? Но, удаљавање, исто тако, има својих мана. Много онога што сачињаваше вјерују сваког ондашњег српског борца, и одличника, попут Михаила Петровића касније ће се омаловажити, унаказити и чак извргнути руглу. Заборавља се да је у тим тренуцима, баш те несретне јесени 1914. Србија иза себе имала један успешан век. Беше заостала већ по тадашњим стандардима европејским, али се уздизала, и оне малочас наведене речи Бојићеве не беху пуста патетика, ни родољубиво празнословље. Објашњавати зашто тадашња српска свест, скупно и појединачно, није могла да прихвати чак ни могућност пораза, захтевало би странице. Јер најтеже је објашњавати губитнику како изгледа свест добитника.

„Срби,“ писао је Барби, „свакако, нису још загосподарили хигијеном. Њихове селендре задржале су утисак оријенталне немарности; жаришта инфекција још остају. Време и новац изнад свега им још недостају, али они чине бар хвале вредне напоре да побољшају то стање. Упркос својој сиротињи и својој исцрпљености које произилазе из три велика узастопна рата, њихова санитарна служба је остала особита и ако је број лекара недовољан, а сваки од њих, жртвујући се више од сопствених снага, испуњава свакога дана десет пута свој задатак...“

Шта их је покретало; одржавало, нагонило? Барби не расправља. И он беше „заражен“ метафизиком посматраног национа:

„...Премор, оскудица, покољи, нису успели да ослабе српску енергију. Снабдевање је врло отежано и споро; извесне јединице остају понекад и по недељу дана без хране. Али, упркос посту и неспавању, ти војници се једино буне због - недостатка муниције!! Црни од барута, блата, прашине, спечени од сунца, потамнели од кише и ветра, личе на епске јунаке. Зарасли су у браду али њихове очи налик на жеравице одају непоколебљиву храброст. Величанствени су када у трку узвикују своје дивље: урааа... Та војска се сада бије у униформама које има после два тешка рата. Капе начињене од козје или овчје коже, избледели и непогодама спаљени шешири, чак и сламни, искрзани од паљбе, подједнако су бројни као и шајкаче, регуларни део српске униформе. Данас су - почетком октобра - ти војници гола кост и кожа...“

Што потврђиваху и хвалисави аустромађарски коминикеи телеграфски слати широм планете.

„Доиста,“ наставља Барби, „када пролазе кроз села и градове, човеку се стеже срце због њиховог бедног изгледа, али их зато поздравља скинутим шеширом, јер то је слава која пролази крај њега!“

Све „опсесивније“, Анри Барби вероваше у непобедивост такве војске. Тада још, почетком октобра... Постојаније и од Петровића.

УДВАЈАЊЕ

Не зна се због чега је у Петровићевом дневнику почело да се појављује удвајање? Под истим датумом записивани су, гдекад, исти догађаји али на поприлично удаљеним страницама. Као да је током једног те истог дана проживљавао два живота? Не знајући који је гори.

„14.11. Јављају да се пред нашим фронтом налазе само слаби делови. Коњичка дивизија потврђује то исто. Комбиновану дивизију, чује се, разбили Аустријанци. Љ. Јовановић министар био и рекао нам да Руси напредују силно. Један немачки корпус разбијен и ухваћен. 200.000 Руса иду на Пешту од које су 250 километара удаљени. Јовановић министар каже да је предато 190.000 пари обуће, и чуди се да се одело од којег се дневно 1.000 шињела прави не издаје.“ Петровић није имао ни снаге ни воље да ово таламбасање министарско пропрати горчином или хумором. „15.11. Отишао у штаб у С.“ нечитко. „Ту сам затекао пуковска превијалишта. Скоро сва су погубила своје шаторе, тако је било нагло одступање. Др Сребреников из 1. пука изгубио је све своје ствари. Наредио сам да се превијалишта поделе. У штабу чуо да наши Шумадинци и Моравци напредују, да је заузета Конатица. Наша дивизија добила наредбу да својим десним крилом помаже лево крило Тимочке дивизије. Увече чусмо да је одступање, од артиљеријског потпуковника Јовановића. Што нас је све изненадило с тога, што је само тог дана пред нашом дивизијом заробљено око 900 војника. Кад смо чули глас о одступању послали смо одмах телеграм и сазнали да се наредба која се односила само на артиљерију опозвана, јер јој је наређено да буде у приправности. За сваки случај евакуишемо се одмах. 16.11.: Јутрос отишао командант 1. пука који је оронуо“ здрављем „и добио 5-6 дана поштеде. Наређено да се Завојиште крене у Буковик. 17.11.: Наша Армија морала се јуче повући због тога, што су Аустријанци продрли преко Ужица и прете да заузму пут Чачак-Крушевац и упадну нам за леђа. Неред у позадини. Војници лутају к'о бајаги тражећи команду. 18.11.: Наредба против продавања алкохолних пића мртво слово на 'артији, јер се врућа и 'ладна ракија продају у вароши, Аранђеловцу, на очиглед полиције. Тимочка болница одбија рањенике. Истукао сам болничара Тимочке дивизије

19. 11. Остао у Штабу. Свуда мир. Краљ дошао.

20. 11. Напад целе војске. Ја имам ангину и не осећам се добро.“

 Исто то, али на одвојеним страницама, на полеђинама: „Сва пуковска превијалишта изгубила своје шаторе. С тога подељена превијалишта у два дела тако да се рањеници сместе у село где ће др Пантић бринути о њима. 16.11. Прва пољска болница ставља се на располагање за резервну Врховној Команди, по наређењу бр. 4560. С тога примио од Друге Армије“ наређење, „да се шатори дају из 4. и 1. пољске болнице 2. и 3. на располагање. Примљено 50 рањеника. 17.11. 4. пољска болница враћена је у наш састав и отворила је примање. Тражено да се алкохол избаци из употребе. 18.11. Лекар 1. пука поднео рапорт да су му приликом повлачења, Тимочке дивизије другог позива, изгубљена сва носила. С тога упућен акт Начелнику Санитета с молбом да поради код министарства војног да се пронађу 30-50 комада носила. Наредио командиру болничке чете да одмах пошље курира са требовањем и актом Начелника Санитета министру војном, те да се та носила донесу. 19.11. Био у Штабу где ми је наређено да санитетске установе остају где су. Начелник Санитета тражи да отворим још једну болницу. Одговорио му да се обрати Команданту дивизије пошто ја не могу то да учиним, имајући у виду да нам је још једна болница узета. 20.11. Наређен покрет лева колона ка Чибутковици, десна колона ка...“изузетно нечитко и бледо, „Санитетској колони наређено да чека наређење. У Гароше отишао око 12 час. и известио команданта. Другој пољској болници наређено да буде спремна за покрет. 3. пољ. болн. добила наређење да са Санитетском колоном дејствује као евакуационо средство...“ И тако даље. И тако даље...

Напад целе војске је почео. И дејствовање космичких закона.

СВЕ ШТО СЕ СКУПЉА МОРА ЈЕДНОМ ДА ПОЧНЕ ДА СЕ ШИРИ

Покретљиви и митологијом посматраног етноса већ „заражени“ Барби није, наравно, пропустио да присуствује доласку већ остарелог Краља Ослободиоца на прву линију фронта. „29.11.1914. по Грегоријанском, или 16.11. по Јулијанском календару,“ пише Барби,“ У Врањској Бањи, где се био повукао, Краљ Петар I под утисцима све горих вести постаје ћутљив, суморан, као сатрвен. Увече, наредног дана, појављује се са смешком на лицу. Ићи ћемо да видимо те фамозне Аустријанце са Аустерлица и Солферина! Сви су се скаменили. Покушава лични краљев лекар: Височанство... Али га Краљ прекида: Лекар нема право гласа, сада је ред на војника! У Нишу, ратној престоници, на железничкој станици дочекује га господин Пашић. Идем на фронт. Једноставно му објављује Краљ. ОНИ су пред Тополом.“ „Ситуација је,“ наставља Барби, „очајна. Непријатељске трупе не прекидају свој страховити притисак. Авиони, надлећући српске линије, бацају позиве на дезертерство... али ево Петра I. Ветар из далека разноси његове речи: Изгледа да сте се уморили од битке... да бисте више волели да се вратите у своја села, као што вас позива непријатељ? Е, па, добро... Ослобађам вас заклетве да ћете бранити краља и отаџбину... Ја остајем. Нека они који желе да победе или погину уз свог старог краља, остану самном. Господару, ми смо уморни од повлачења. Одговара му из једног грла присутна војска. Потом, уз помоћ своја два сина, краљ стиже у прве редове, узима од једног погинулог војника пушку. Дајте ми педесет метака, тражи једноставно. Некада је био сјајан стрелац. У часу осећајући да му се враћа сигурност руке и ока коју је имао у младости, отвара ватру. Једна граната експлодира, убија војника с његове леве стране, рањава другог с десне; стари монах, хладнокрвно, наставља да пуца.“ А потом ни Барби као да више не влада собом: „И... као да се запалио барут! Вест се шири од чете до чете, од пука до пука, од армије до армије: Краљ је у рову! Краљ је у рову! Крик наде...“ који бејаше допро и до Петровића. „2. децембар (односно 19. новембар).“ само дан два касније, „Муниција је „ сведочи Барби, „стигла, а и тренутак за офанзиву... Српска војска је постепено напуштала сваку од својих одбрамбених линија, повлачећи се скоро до центра земље. Једно ново повлачење и с њом би било готово...“ Запажа Барби, не позивајући се, истина, на искушано космичко правило, да све оно што се скупља једном мора да почне да се шири. Такозвана „мртва тачка“ тада се у преображава у неслућену енергију.

Но, Барби ће у својим описима отићи и корак даље, угледаће, осим већ помињаних природних закона, и вертикални поредак васељене, крочивши 25. децембра 1914. у префектуру у Крагујевцу, претворену у Генералштаб српских армија, по свој, иначе, заказани новинарски интервју. Један велики сто, неколико столица, голи зидови, радни кабинет који се граничи са собом у којој, кад стигне, кад узмогне, кад му прилике дозволе, спава генералисимус – Војвода Путник. Недвосмислени ауторитет у српским војним круговима. Строг, немилосрдан према који нису спроводили његове наредбе, или су их спроводили лоше и немарно... Козер, са смислом за хумор, изнад свега једно велико срце, које често није могло да загосподари својим емоцијама када би чуо за смрт на неког од заслужних официра... Велики стратег прима Барбија испружене руке, пријатељским речима, као ветерана српских ратова; а њихов разговор почиње истог часа. Распростире се истина о повлачењу и победи. Попут светлости угледао је Браби двојицу испред карте. Седели су из дана у дан, од јутра до вечери и од вечери до јутра, бележећи напредовање аустромађарске војске; сатима, без изговорене и једне речи. Заслепљен привидима сопствених победа непријатељ је срљао према судбини коју му беше наменио Ум; куљао означеним правцима, запоседао већ предвиђене терене, заглибљујући се постепено, све удаљенији од својих линија за снабдевање, намамљен да преко мере рашири фронт...Овде! Одлучио је једне вечери Војвода Путник, обраћајући се ћутљивом шефу оперативне секције, пуковнику Живку Павловићу, показујући на масив Сувобора. Ту ћу потући Потјорека!

Никада једна тако велика војска, пише даље Барби, није била тако брзо захваћена паником највећих размера. Масив Проструга - Сувобор беше заузет за 48 сати. А нарушени морал од кога је до тада патила српска војска беше обновљен једним ударцем.

КА БЕОГРАДУ

Петровић, међутим, све то не доживљаваше тако. За Петровића као да горег тренутка не беше за кликтаје. Ангина му је досађивала и ломила га, још се петљао с инвентаром; прикупљањем и распоређивањем носила, згрожен, бекријски депресивном атмосфером Аранђеловца.

„21.11.: Наши су Штаб преместили у Крушевицу. Целу ноћ трајао напад а од поноћи борба с артиљеријском ватром. Јавио да овде нема носила. Свега 1 рањеник из 3. пука, а јутрос 3 из Комбиноване дивизије. У Штабу ничега нисам добио. 22.11. Прва Армија избила на главну вододелницу. Аустријанци беже у паничном страху остављајући за собом сваковрсан материјал и оружје. Много заробљеника. Кренуо завојиште у Крушевицу. Био на положају. Наши никако нису могли да 16. пук натерају на јуриш. Тада почеше бомбе и Аустријанце отераше. Али су сви ровови преко ноћи напуштени. Тимочка дивизија која је јуче заузела Дрен отишла за Београд. Наше трупе и 19. пеш. пук заузеле њихове положаје. Ми смо примали рањенике Тимочке дивизије. 23.11. Ничега новог. Евакуација рањеника иде добро. Вести о нашим армијама нису неповољне. 24.11.: Полако напредовање. 25.11.: Увече наредба за покрет ка Великој Иванчи у помоћ Београду. Све евакуисано.“ Сви рањеници. „Чујем да Аустријанци на свима тачкама беже остављајући богат плен и масу заробљеника. 26.11: У Великој Иванчи добили наредбу за Младеновац. Ту смо заноћили и добили наредбу да смо у армијској резерви. 27.11.: Доста Аустријанаца се предаје. Увече чух да је Текериш у нашим рукама. 28.11.: У Мали Пожаревац чета 2. и 3. болнице и чета у Младеновац. Завојиште отворено у школи, где је нађен и један број Бечких новина у којем оглашују победу над нама код Гучева. Испред Малог Пожаревца има доста мртвих који још нису покопани. 29.11.: Наши напредују на фронту према... „ нечитко. „Заробили 4.000 војника, око 28-30 возова и осталог материјала.“ (Под возовима Петровић овде не означава железничке; већ артиљеријске, муниционе и провијантске.) „Имамо око 280 рањених. 1.000 рањеника. Командант 1. пеш. пука рањен,. Извршена једна ампутација у 2 трепанације“(лобање). „30.11. Покрет за Врчин. У Врчину наређено да кренемо даље. Наши су на Источном Врачару. Датум замрљан: Београд пао. Плен огроман. Неописано весеље. Предаја војника грађанима. Мостови срушени. Кољичка батерија бије чамце на Сави пуне војника. 3.12. Завојиште у Великом Мокром Лугу страшном селу где ће бити отворена дивизијска амбуланта. Добио наређење да се поново прекомандујем Штабу. И са тешким срцем одвојио се од Завојишта.

4.12.: Ничега на фронту. Био у Београду. Порушен али не тако страшно. Изгледа да су лекари нарочито страдали .Ноћас издато наређење да се крећемо за Торлак, јер су Аустријанци добили појачање(?).“ Интерпункција Петровићева. „6.12.: Стигао по јаком ветру Влашко Поље, ту се разболим и 15.1.1915. под знацима тифуса евакуишем у Ниш, где сам 6 недеља одлежао од повратне грознице.[14]

ГРОБНИЦЕ И КЛОАКЕ

„Трећина Србије, област која се налази северно од лука који чине Београд, Младеновац, Чачак, Ужице“ записао је Барби, „ бескрајно је гробље велике балканске аустромађарске војске. Свуда, у градовима и селима, у долинама, у равницама, на падинама и висовима, непријатељ је оставио своје мртве. У најмањем усеку, на свакој окуци, могу се видети лешеви... Ваздух окужен, гадан, неподношљив за дисање... Коњи и волови који су цркавали постали су искључива храна поражених. У том каљавом и загађеном месу секле су сабље и и бајонети, кидали су, боље рећи, широке бифтеке. Непријатељ је јео и псе луталице, дебеле и масне од трулежи... Међу хиљадама торби које су аустромађарски војници за собом оставили ни у једној не беше других јестивих намирница осим корења купуса, или, веома ретко, пресног кукуруза.“

Потпун дебакл. Од прошлог још страшнији... Но, и сам Барби беше згранут прљавштином коју су за собом оставили Аустријанци и Мађари. „Они су, изгледа, уживали да живе у једној правој клоаки.“ А једну од упечатљивих слика беше за собом оставио господин барон Видерхофер, капетан комора 5. бригаде. Ево Барбијевог описа: „Прозори“ старе и трошне куће, која барону беше за коначиште одређена,“зачепљени аустријским и мађарским новинама. На поду гомила кутија од сардина, празне конзерве, корице хлеба, прљава хартија, кости, остаци хране и ... друге ствари.“ Барби се још не усуђује да напише: којих. „За петнаест дана тај фини господин је од те једине собе направио себи не само радни кабинет, спаваћу собу и трпезарију, већ и - клозет. Радио је спавао, јео поред сопствених изметина згомиланих у једном ћошку.“

Покушавајући да овај призор објасни, Барби претпоставља да су по таквим својим коначиштима аустромађарски официри живели у сталном страху; не усуђујући се ни пећи да потпале, бојећи се од подметнутог експлозива; а ноћу од - четника. Дрхћући с првим мраком. Гушени остацима некадашње своје словесности, али и сопственом ратном пропагандом, наредбама и расписима. Што је за објашњење, ипак, недовољно. Јер, српски војник за њих не беше просто непријатељ већ - наказа; као и васколики српски род, спрам кога милости није било. Све је спрам тих варвара било допуштено, свако убиство, сваки злочин. Те поче озверавање војске убица. Постепено, или, може бити, истога часа, ти вољни невољни учесници до тада незамисливих радњи, све чешће постајаху неспособни да се старају, чак, и о самима себи. Постепено или нагло „несретни“ барон Видерхофер и сам звер постајаше, а коначиште његово смрадна јазбина.

Само, шта, онда, рећи о Битољу, у јесен 1918. године, а према опису Петровићевом?

„12.10.1918.: Лепи мој Битољ из 1912. сада је у рушевинама. Квартови лепих, засебних, кућа сада су рушевине. Французи су могли с Талијанима да нам уштеде ту штету да су били мало агилнији. Али, тада је Сарај имао прву бригу да у Битољу прави банкете... Овде је, иначе, такав вашар и тако је нечисто, да се још из далека осећа смрад на поган. Свуда без разлике. У рушевинама касарне спавају заробљени Бугари, а врше нужду ту одмах до својих лежајева. Иако има цркнутих животиња међу зидинама ипак ником не пада на памет да их уклони. И код Талијана није боље. И мада се власти спотичу о брегове погани никоме не пада на ум да то почисти. С тога сам био код др Васића дивизијера и скренуо му пажњу на те недостатке, јер може да се појави зараза. Обећао је да ће учинити све код Француза и Талијана, да се ствар побољша...“

Тровлашће! Претеча колективне одговорности? Или последица неискорењивог оног потцењивања што Срба савезника, што донедавно сасвим забатаљеног солунског фронта, што Балкана?

КА ЕПИЛОГУ

Други Петровићев Дневник (1916-1918) спашен је безмало чудом. И тек је приликом снимања документарног телевизијског филма „Легенда о Драгоманцима“ разјашњено шта се, у ствари, збило. Извесна гомила „старог папира“, ко зна одакле довучена, требало је да на извесном градилишту буде спаљена у сред бела дана, не зна се наравно по чијем наређењу. Но вољом Провиђења ту се затече инжењер Милош Зајц, који угледа нотес, те га узе у руке и поче прелиставати, више предосећајући него разумевајући његову вредност. Он сам беше пореклом Лужички Србин, чији су претци до Сремске Митровице својевремено добегли, потом до Шапца. Необјашњиво узбуђење беше га на трен преплавило, те он задржа нотес. Доцније га је однео у Архив САНУ на експертизу. А тамо потврдише да је реч о вредном документу. Колико за ово тражите (новца), упиташе. Зајц се на то осмехну: мени је част да вам га поклоним. Јер и култура је отаџбина. Могао је да дода. Барем ми, несретни Лужички Срби то добро знамо.

Крајем лета почетком јесени 2000-те писац ових редова успео је да докона ко је писац поменутог Дневника, а потом напише књигу „У контејнеру – дневник српског војног хирурга 1916-1918“, на основу које је касније снимљен и већ помињани документарни филм. Али том приликом уобичајених претходних припрема, на теренима Северне Грчке није било. Рупила је екипа РТС-а баш попут командоса, но тај други Петровићев Дневник беше сигуран путоказ. Нађено је и снимљено све што је трабало да се пронађе и да сними, па и више од тога. Поравнати су многи путеви за низ документарних телевизијских филмова под заједничким насловом „Санитет у егзилу“; што је „појава“ итекако необична не само у Великом рату (1914-1918), него и у историји света; а опет је само и само део једне још шире и необичније приче о – држави у егзилу. Где су још авијатика, где позоришни, где верски живот, издавачка делатност у тој одиста држави али на туђем тлу... Непобитни докази постојања и тајања једне културе коју не беше разорити тако лако.

Стога се заинтересовани упућују на поменуту књигу писаца ових редова, на овом истом сајту; а првобитни текст фељтона за толико и скраћује.

 ЕПИЛОГ: СМРТ ЈЕ САМО - ПРОМЕНА СВЕТА

„- А где је Милован? - запита Регент.

 - Милован је синоћ умро, Височанство. Најпре је од других у бараци узео опроштај, и свима рекао збогом, говорећи да ће још те вечери променити светом. И то с таквом мирноћом таквом сигурношћу да су и лекари били изненађени. А када се са свима опростио, као да полази првим возом, који је на поласку и не чека, исто се тако мирно окренуо на леву страну и умро нечујно.

У овом пределу где је смрт на сваком месту, у свакој капи воде, у сваком уздаху, смрт овако спокојна импресионирала је Регента. Он тада рече (Јовану Дучићу): :

 - Не знате како ови сељаци спокојно пређу из живота у смрт ма на којем месту умирали. Као да је смрт једна обмана, предрасуда, интрига,,,“

Санитетски бригадни ђенерал, професор хируршке пропедевтике на Медицинском факултету у Београду, носилац силних одликовања, између осталих и два француска Крста Легије Части, др Михаило Мика Петровић умро је 5. августа 1934. године „лако, без бола и самртног страха“ по сведочењу Коеновом, попут Милована у рањеничкој оној бараци у Драгоманцима.

„Затворио је уморне своје очи с осмејком на лицу као што доликује човеку који је у животу само добро чинио.“

Умирало се, тада, и – тако; док још бејасмо народ, те имађасмо и горостасе. С погледом упртим у вагу Архангела, најбоље можда приказану на зиду у Грачаници. На једном тасу ти, грешниче, шиљат а склупчан попут плода, на другом дела твоја; чињења и нечињења, и вољна и невољна...

Чега су такви имали да се плаше?

КРАЈ

---

[1] „Субботић“ са два Б није штампарска грешка, тако се правилно пише.

[2] Билротове операције под називима Билрот I и Билрот II примењују се и данас. Био је ученик је фон Лангебека, те је неко време радио је у Белину, потом је био професор хирургије у Цириху и Бечу. Заслужан је и за унапређење медицинске наставе и побољшање неге болесника. Написао је уџбенике хирургије, међу којима му је, „Општа хируршка патологија и терапија“(1863) један од најпознатијих. Др Владан Ђорђевић ту књигу превео. Детаљније о др Владану Ђорђевићу од овог истог писца, на истом сајту. Видети: „Отац и деда или пренапрегнутост као судбина“ и „Владанова Народна медицина у Срба“.

[3] Детаљније од истог писца на истом сајту: „Отац модерног српског војног санитета“.

[4] Што унеколико противуречи налазима и труду др Јована Данића и др Милоша Ђ. Поповића. Видети: „Белешка о праведнику“, „Неисцрпиви др Милош Ђ. Поповић“, „Др Милош Ђ. Поповић и алкохолно питање у српској војсци и држави“, од истог писца на истом овом сајту.

[5] Врло је вероватно да је постојао Петровићев дневник и из балканских ратова. А други, вероватније је трећи, Петровићев Дневник, сачуван је безмало чудом.

[6] Лапаротомија је хируршко отварање трбушне дупље, трепанација лобање отварање лобањске ( названо по инструменту трепану или трефину ), док је трахеотомија, данас, трахеостомија отварање душника како би се, у хитним случајевима, омогућило дисање.

[7] Моравска, Шумадијска, Тимочка и комбинована дивизија пропадале су Другој Српској Армији.

[8] Британци тада у том корпусу формацијски нису имали ниједног зубног лекара. Тек ће тек пошто им је, половином 1915., један генерал сломио доњу вилицу у саобраћајној несрећи основати доцније легендарни центар за повреде лица и вилица у Олдершоту крај Лондона.

[9] Прва Харвардска болница на Западни Фронт стићи тек у априлу 1915. године. А њена „звезда“ постаће, затим, Варазтад Ованес Казанјиан, амерички зубар, према британским ратним извештачима „Чудотворац Западног фронта“, који је дословно оваплоћење Пуљиног пророчанства. Казанјиан ће потом постати и „најславнији хирург пластичар света“.

На овом сајту од истог писца, судбине др Атанасија Пуље и др Варазтада Казанјиана, обрађене су у радио драмским текстовима „Балканска метода“ и „Чудотворац Западног фронта“ (обе драме изведене су на Другом програму Радио Београда пре више од 10 година), и у посебно тексту „Др Атанасије Пуљо“.

[10] 79 пешадијска регимента, Јелачићев пук, имао је, тада, према Барбијевим подацима око 3.000 изгинулих.

[11] Реч је о др Милошу Поповићу, доктору опште медицине специјалисти зубног лекарства, који је низ година био једини војни зубни лекар у Краљевини Србији. 1904. отворио је прву војну зубну станицу у Београду, а 1909. у Нишу. 1. јануара 1917. захваљујући њему и Леди Тибит у Водени је отворана зубна станица за српску војску, која је до пробоја фронта збринула близу 18.000 пацијената.

[12] Вакцина садржи антиген, на који организам одговара стварањем антитела. На тај начин ствара се активна имунизација. Када изазивач заразе доспе у организам препознају га и уништавају већ створена антитела. Серум, међутим, садржи готова антитела настала у неком другом организму. То је пасивна имунизација. Таква готова антитела брзо се потроше.

[13] А како је „маја“ коју деценију пре тога доспела и у Србију, видети у тексту „Отац модерног српског војног санитета“.

[14] Fеrbris recurens, болест чијег изазивача преноси ваш. Карактерише се периодима атака (напада) и ремисије (привидног оздрављена). Може да буде смртоносна, или да изазове опасне компликације. Спада у карантинске болести, то јест, захтева строгу изолацију оболелог. Епидемија повратне грознице јавља се упоредо с епидемијом пегавца. Према подацима тадашњег српског војног санитета први случајеви повратне грознице појавили су се већ током октобра 1914.