Željko Đurić

Italija Miloša Crnjanskog : komparativne studije (knjiga)

Sadržaj

Iz knjige: Italija Miloša Crnjanskog : komparativne studije / Željko Đurić. - 1.izd. - Beograd : Miroslav, 2006. - 167 str. (Recenzenti: Akademik Nikša Stipčević, Prof. dr Mirka Zogović)
ISBN 86-7056-037-2

Predgovor

 

Veoma je dobro poznato da su Italija i italijanska kultura duboko upleteni u život i stvaralaštvo Miloša Crnjanskog, jednog od naših najvećih pisaca. Zna se dosta i o njegovim boravcima u Italiji, o službovanjima u Rimu, o njegovom višegodišnjem književnom druženju, na primer, sa svestranom stvaralačkom ličnošću Mikelanđela, o njegovoj ljubavi prema Toskani. Relativno je lako formirati i izreći uopštene stavove o toj dimenziji njegovih književnih i kulturnih interesovanja.

Teže je, međutim, shvatiti na koje se sve načine i do kojih se dubina u njegovom delu prostiru tekovine italijanske književnosti i kulture: dela pojedinih pisaca, dela slikara, vajara, graditelja, duh italijanskih gradova, narav samih Italijana; i u kolikoj meri je sve to uslovilo, eventualno, njegova poetička opredeljenja, strukturu i osobine njegovih pojedinih dela ili neke njihove segmente.

Miloš Crnjanski je pisac izuzetno kompleksnog književnog izraza, o tome svedoče mnoga valjana tumačenja njegovog dela; stupanj te kompleksnosti je, rekli bismo, jedinstven u srpskoj književnosti novijeg vremena: malo je, stoga, pisaca koji se toliko „uspešno“ opiru analitičkom tumačenju, koji oči i uši i um svojih tumača toliko zabljesnu, zagluše i omađijaju da se njihov analitički trud često odbija od njegovog dela, ili kliza u krug oko njega kao oko kakve glatke staklene kugle.

Da bi se nešto relevantno doznalo o njegvoj golemom stvaralčkom umeću i snazi mora se, naravno, ulaziti i boraviti u njegovoj radionici, među njegovim rečima, zvucima i slikama. Mi smo upravo to pokušali da učinimo, u nekoliko navrata, u povelikom vremenskom rasponu: od 1978. do 2005. godine: i uvek sa namerom da potražimo Italiju i njenu književnost i kulturu u delu Crnjanskog, i zbog Italije i zbog Crnjanskog, da bismo videli kako izgleda ta kultura u njegovom delu, koliko je ima, zbog čega je tu, koliko je važna bila u stvaralaštvu Crnjanskog, koliko je dala njemu i nama koji ga čitamo. Polazili smo od tog vidljivog ili nagoveštenog prisustva italijanske kulture u nekim delima Crnjanskog da bismo se što više približili samom Crnjanskom i njegovom književnom umeću.

Nudimo, ovde, nekoliko radova koji su nastajali u spomenutom periodu i koji se bave samo nekim od brojnih problema vezanih za odnose stvaralaštva Miloša Crnjanskog i Italije. Suština našeg poduhvata (ili projekta, ili avanture) nije bila, ponavljamo, sveobuhvatnost, jer tome nismo dorasli, nego smo koristeći teniku „uzorka“ izabrali nekoliko tema ili problema koji su nam se učinili posebno privlačnim te smo na njima pokušali da pokažemo ono do čega nam je bilo stalo. Ne govori se, u tim tekstovima, o uticajima, nego se čita tekst Crnjanskog, rasklapa i sklapa, posmatra i mikro i makro pogledom kako bi se otkrilo kako fakti italijanske kulture funkcionišu u njegovom tekstu: kako ih on usvaja, kako preoblikuje, kako utkiva u svoj književni govor, koliko su mu inspirativni, koliko deluju na formiranje misaonih tokova samog Crnjanskog, koliko uslovljavaju njegova poetička rešenja.

Ne ulazeći ovde u detalje i primere, jer detalja i primera ima dosta u tekstovima koji slede, daćemo jedan opšti utisak o poslu koji smo obavili: boraveći u književnoj radionici, naslutili smo iz naše, italijanističke perspektive, i to smo pokušali da pokažemo, veoma, veoma veliko književno bogatstvo koje taj naš pisac poseduje; veće, čini nam se, nego što se inače misli. On je, jedini, stvorio jednu književnost koje je kao „živa voda“: ni u jednom čitanju nije ista, sveža je i neuhvatljiva, bistra je i duboka, tajanstvena i mnogolika i pruža veoma veliko uživanje.

Čitalac će u našim tekstovima nekoliko puta naići na citat jednog divnog metaforičkog izkaza Miloša Crnjanskog; nama se čini da taj izkaz koliko god bio prepun dobro poznatog ustreptalog lirizma Miloša Crnjanskog, ima i izrazitu programsku dimenziju, da nam govori o tome kakvu je književnost Crnjanski hteo da stvori, i kakvu je, na kraju krajeva, stvorio (kurzivom smo obeležili po nama ključne termine):

Nisu li sad, iz talasa haotičnih, sumpornih i bezumnih, počela na nas da prskaju bezmerna vremena i bezbrojni životi što čekaju da ih zagrlimo i sastavimo. Ne čekaju li sad nas, pre ostalih, beskrajna videla, pre umiranja, radi njega, radi rađanja? U opštem, večnom treperenju prolaznosti i praznine, mir i besmrtnost, u porodilji.

Tako tek tu, u Sijeni, pomislih da, njenom blagošću i žalošću svojom, bivšom, mogu stvoriti jedan nov i svečan izraz svoga zavičaja, kakvog davno ne beše, šuštanje i prah pisanog, i pouzdanje u mutne mogućnosti sa zemljom našom i smrću nam. Ne vezuju me stare forme ni obziri, plave šume srbijanske jedva se vide. Prah i voda, vazduh i osvetljenja sastavljaju kraj u kom živim. Prineću sebe proleću, osloniću leđa o trešnjevi i višnjevi Srem i, nevidljivo, ni hvaljen, ni ismejan, sastaviću telom svojim, iznemoglim, blato i trave, brda i oblake, a kad bude gotovo, duhnuću, kao što se duhne na list jesenji. Svet je lak i narod ću da stvorim. Vazduh je oko mene.

 

На Растку објављено: 2008-02-16
Датум последње измене: 2008-02-16 16:48:54
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Италија