Исидора Секулић

Белешка уз путопис "Љубав у Тоскани"

Писање путописа можда је у суштини несагласно са природом правих песника. Бајрон, Словацки, правили су од описа крајева чисте поеме. Бодлер, на путу по Француској, није направио ништа, псујући једнако да му је све одвратно, јер је сав свет као Волтер. Песници не посматрају него асимилују: предмет спољњег света учине предметом свога света. И што значајнији предмет, настројење песника, у сразмери, све је јаче лично, све неподобније да се разлучи у елементе неличне, а предмет, према томе, све изложенији изменама, или везама, на које у својој стварности није навикао. Тоскана је сигурно први пут доживела да неко путује по њој послат "од безмерне будућности" и уједно "у име Руса и Пољака, Бугара и Словака".

Песници су на један особит начин људи с необоривим предрасудама: то су њихове страсти, или идеали, који носе све њихове књиге као што море носи бродове. Г. Црњански путује у Тоскану с предрасположењем, с новом историјском и новом уметничком интелигенцијом после великог рата, "с тешким временом у наручју". Он иде у туђ свет с грудицом своје земље у недрима. И док, визионарно, гледа у Тоскану златнога доба, од топлине тог гледања зре у њему поред путописа о Тоскани, и поема о родној земљи и будућности, природно, као семе у воћци.

Од првих страница књиге јавља се синтеза: Тоскана, Словенство, свет. Тоскана стара, како ваљда никада није у путописима рађеним од странаца, устаје ту као завичај, као земља топла и вољена; према њој Словенство је пролеће што руди свету, па и њој; свет, семенке из исте руке. "Из мојих крајева ни десеторо овде били нису, и ја сам дошао да дрхћућом руком успоставим везе, невидљиве и невероватне, милујући ову цркву. Ништа мене не занима шта уоколо говоре; камен питам у који су узидали киринејско хришћанство... Питам о судбини нашој, крв и лешине што су окусиле со мора средоземног."

Тако започето, тако настављено. Бог љубави, како је доказао Платон, онај је бог који нема ни оца ни мајке ни завичаја. Тоскана, Русија, Срем, свет цео. "Гробови, путеви, градови, путујем за добро света овог, у коме тице поје и гуштерови севају, звезде капљу, а војске пролазе као увело лишће."

Као што се види, и у овом путопису песника путопис се притаја. Incipit poesis.

Младости и варвара има да се боји све старо и прекултурно, ма колико сјајно, ако више зелену грану истерати не може; има да се боји пролетњег смеха, пролетњих речника и синтакса. Уметници младих народа као деца су, имају добре очи и здраво срце. Више воле иронију него истину, иако иронија много што квари и поквари. Пред лепотама су тронути, али са животом воле да се шале. Више имају у себи врлину срца него врлину културе. Врлина срца је у инстинктима, у оном што је оживљач и консерватор света. На челу мртве Тоскане се чита: историја, слобода, лепота, све је то метафизика. А младост одговара аутоматски, као пролеће: историја, слобода, лепота, то је срце човечје, то је одржање света, низ рађања, Љубав. Осветљени простори и љубав стварају светове. "Прах и вода, ваздух и осветљења састављају крај у којем живим."

Градови које је г. Црњански походио јесу, данас, мртви градови у своме правом бићу. Пиза, Сиена, Асизи, Перуђа, мртви су градови Италије, као што је у Немачкој мртав Вајмар, а у Белгији Бриж. То је један акценат више да се песник откине од описивача. За виђења своја у минули свет, г. Црњански је нашао медијум: делиричност оновременског живота по градовима Тоскане и Умбрије, а нарочито делиричност Сиене. Инспирисано је нађена баш делиричност. Платон, на уста Сократова, говори поновљено о плодоносној делиричности; каже да нам она "прибавља највећа добра"; између четири врсте делиричности подвлачи "четврту, најбожанственију, делиричност љубави". Делиричност ренесансних векова осетио је г. Црњански интуитивно као делиричност љубави. Са том цртом у плану, књига г. Црњанског добија темељ и врлину. Са том цртом у плану, ова добра послератна књига говориће о биткама као о пролазним шареним лептировима, а говориће о љубави као о трајању света.

Занимљиво је да г. Црњански делиричност доследно назива и "ћакнутошћу". Сократ не би одобрио тај израз. И ми се усуђујемо рећи да је чудан, нимало леп, сасвим нескладан према: "модрој гробници, виткој успомени, свиленој тами, риђокосој ренесанси", и другом. Међутим, постепено, кад тај назив добије свако и све од Сиене до аутора књиге самог, осети се смисао, добронамерност, чак врста оправдања. Треба израз да значи истовремени ентузиазам тела и духа, који су, зна се, непријатељи једно другом баш нарочито у тренутцима усхићења, и могу бити усхићени истовремено само посредством наивности или пјаности. Пјаност, то је оно повремено вибрирање људи, градова, нација, када се наизменично бацају из материје у дух, из духа у материју, у тим прелазима пророкују и стварају, а затим, као свеци после екстазе, не знају право шта су све били, јер су међутим делимично губили памет, делимично можда и умрли. Задржали смо се на том изразу да бисмо наговестили: како и други неки изрази г. Црњанског, и познате његове синтактичке особености, које понекад изгледају брутално "исповрнуте" - нису сасвим то. Тај оригинални писац, кога дах спонтаности носи од корице до корице књиге, не испише ни најнесрећнији свој израз без неког унутрашњег искуства.

У име љубави света, г. Црњански је синтетисао мртво и живо, спиритуалну лепоту у мртвој материји тосканских блага, и надирне снаге које бију из живих младих народа. Љубав света, то је вечно рађање, Марија Благовести, "девојка-породиља". Све што се у животу човечанства дешава, прне и пролепрша као лишће под ударцем ветра, и прође; све је само "мутна игра"; у томе свему, једино непомично и стално, то је породиља; у њој је трајање света. Лепа је, и не свакидашња, та визија чврстог престола једног, као сунце непомичног, и на њему мирне, Богу послушне чисте жене, која се посветила трајању овог света. Помогле су ту визију оне многе и дивне слике по Тоскани крунисања Богородичиног, које се дешава у висинама, на мирној тачци међу вихорима и путовањима света овог који од покрета живи.

Шта је све та Тоскана са свим тим споменицима! Уметност лебди између бесмртности, репродукција и трошнога праха. Уметници су постигли да им се чува и овековечује име. Љубав, она једина, овековечује човека и генијалност. Љубав надвишава свако стварање људског генија и руку. Највиша лепота је она која је у мистерију љубави. "Видех да је стварање само бура, што оставља за собом стене као рушевине... Унутра, у нама, нека жар држи свет, непроменљиво и непрекидно... увидех да је све што се види пролазно, али да је у мени могућност звезде."

Што је г. Црњански замислио цео свет на љубави, није, наравно, оригинално као општа идеја. Данте је већ синтетисао:

Né Creator, né creatura mai
fu senza amore,
o naturale o d'animo;

али што је замислио да љубави света даде поетски израз кроз обраду мотива Благовести, то је оригинално. Само, син народа пролетњег није знао бити доста реверентан кад је чинио анализе, или причао приче, о љубави која је кроз Тоскану развратну и крволочну градила Тоскану лепу и свету. То је велика штета г. Црњанског, јер су скепса и цинизам нашкодили само књизи. Религиозности нема г. Црњански. А нема у свету ни лепоте ни величине без елемената мистичног; а нема мистичног без елемента религиозног: повлачење у себе мислиоца и мудраца претвара се у повлачење у себе монашко. Мистика, светост, то није лаж, реч, маска; то је уобличење једно међу многим уобличењима духа човечјег. Тоскана је, у своје златно доба, достигла била толико разних уобличавања колико већ није могла да смести у се. То понекад не може да обухвати онај ко није Тосканац.

Сукобљавање стилова: праштавих циничних упадица, пореклом из путних цртица за новине, и поезије, не само чисте, него дубоко аргументативне - мислимо да је делимично последица чињенице што песник заправо није путописац; али је делимично и продукт темперамента над којим аутор није имао увек довољно власти. А кад је имао, тај темперамент, састављен, по једној шпанској узречици, од самих гуштерских репова, исписао је одељке блиставе веселости. Сваког читаоца ће задужити г. Црњански, рецимо, оним неисплативим хумором који се крије у записима (стр. 45) о томе како су госпође сиенске градиле утврђења.

Обрада Благовести, тог великог религиозног симбола, и идеје огромних сразмера, испала је једнострана. Има местимично надахнућа и за обостраност, али тако несразмерну, да је та обостраност ипак некако сва на једној страни. Г. Црњански види у Богородицама, светицама, анђелима, скоро искључиво знаке пролетњих мутних немира и немера, а као инспирацију за уметничко изражавање кроз иконе, једно те једно: глад и силу плоти. "Насмејана хетера", "играчица", "колена породиље", "рађа ту девојка а не жентурина", јесу неколики, најкраћи наводи из мало срећних, не довољно узрелих текстова о једној апстракцији која је, види се то по безброју покушаја, мучила и маште и мозгове највећих уметника. Одвише дефинитивно нас уверава г. Црњански не само о чулности, него о блуди. "Блуд" је у овој књизи поезије сувише честа реч.

Оправдавали смо г. Црњанског ми сами. Истина плоти је истина и аргумент; воља плоти је део воље оне љубави која светове гради; и монаси и свеци су људи (ми подсећамо г. Црњанског да је Гргур Велики исправљао устав бенедиктинаца с тим да минимум старости игуманија буде шездесет година); на дну свега крије се бол сексуалног. Али, човек превазилази човека. Човек лебди над безданом, и не падне у њ. И човек превазилази ствари. Најскромнији човек има тежњу да створи нешто што механичке силе не могу створити, и та чежња га чисти носталгијама и напорима за лепо и свето. Врло страсна и чулна љубав је друго, а блуд је друго. Оно прво је нормално у ненормалној мери, и не мора разорити човека. Блуд разорава не само човека, него законе света, који су баш доста широки да све приме у себе. Из блуди не може изићи ни тежња за делом уметности, а камоли дело. Кад уметник истера са искуством унутрашњим до квалитета јасноће и лепоте, све остало је пређени и заборављени инцидент. Кад дође до инспирације за св. Клару, крв и месо је нула. Ко би пред анђелима једног Лоренцетија, или светицама једног Сасетија (обојица баш из сиенске школе) хтео да мисли, или другима напомиње моменте плотне и блудне, тај се, што рекао Пол Валери, тешко "буди", то јест, тешко излази из своје материје. У стварању уметничком, ако ће да буде, већ врло рано пресеца акт спиритуални. Од доживљаја и искуства, до стања које одређено упућује инспирацији и раду, има дуго ношење и зрење [1] , има очишћење, има низ смрти и сахрана. Лепота је у свршетцима. И заиста је мала, и г. Црњанског недостојна критика: говорити за свеца да није свет, говорити да неко нема заслугу коју му је дала његова савременост, и векови је одржали; говорити да неко није оно чиме је једино реалан. Мит, легенда? Шта мари ако има и то. Пуно је великих личности које су окружене легендама, али су зато ипак стварне, и оно што јесу.

Љубав је и плот и мистериј. Благовести су мистериј. Они великани тоскански, и други, који су сликали и вајали Благовести какве до данас нико више не може да даде, имали су снагу да мисле и осећају само мистериј. Г. Црњански, који пише не само једну визију о зачећу оригиналну и јаку ("Бездан је то сиенски, по ком се зачеће врти као точак окован и непролазан"), он нема моћ да бар у Тоскани старој одвоји мистериј од плоти... Ренесанс је раширио свет, па и човека. Људи су у оно доба грешили разбојнички, и имали дугих периода кад им плот није чинила никакву радост. Људи су у оно доба газили по крви и разврату, а по једној нити паучине се пели у небо. Ренесанс је записао да пожуда, ако јој се дође одвише близу, није више пожуда. Да ли је г. Црњански читао преписку Галилеја са ванбрачном ћерком Челесте, која се млада закалуђерила, и коју Галилеј никада више није видео, ни у дубокој старости, ни кроз слепе очи? Да ли г. Црњански зна да песник Кавалканти, кога, уосталом, није обрадио, као што, на жалост, у књизи о Тоскани није обрадио ни Фиренцу, да о Кавалкантију, другу и иницијатору Дантеа, и лирском песнику једне тешко разумљиве метафизичке љубави, има да се чита, много и важно, у списима о религиозном покрету чувених катариста (једна форма чежње човека за савршенством), и да ту Кавалканти стоји као вођ једног од више удружења Љубави пожртвовних?

Тоскана, она златних векова, претрпела је сву судбину, али и довршила све своје задатке; па је постигла и светињу живота. Ако игде, у Тоскани се сазнаје: да Благовести и пролеће нису до краја истоветни. Пролеће је, цело, у Благовестима, али Благовести не могу стати у пролеће.

Уметник, прави, ствара, не из поседа и слика и ситости, него из ничега. Из једне мисли, из једног звука. А кад тако ствара, он излази из потреба и равнотеже човека; он ради сам сасвим, и чистих руку. Делимично је то доказао г. Црњански сам собом, у овој књизи. Оне странице где је реч о љубави према завичају и раси, о тајнама земље која нас храни, то је поезија начињена од ничега, то је писао песник завитлан као комета у напору да искаже не само своје идеале, него своју религију. Има дакле г. Црњански, писац Сеоба, Стражилова и Сербије, ипак и религиозности. Религиозна је, заиста, визија, по којој градови, времена и светови леже у осветљењима мора и небеса, која их могу, која ће их, бог зна докле и колико пута, остваривати. "Прошлост видех да је нешто друго" (како се осећа каденца увек слична, строфичност текста који је сав од поезије) "но што мишљах; и као наднесен над површином дубоког језера, приметих да нам то што је прошло опет иде, сазидано мраморно, огромно и плаво... [2] Видех да је свет неизмеран збир дела која ће се учинити... Словенство је у том свету напора, сводова, лукова и распона, дрхтало као звезда зорњача."

Бог није само дух свеопшти, него је и крв појединих раса и народа. Из земаља које су вољене, које су завичај, дижу се дејства нема, тајанствена, свемогућа. Г. Црњански, историк по струци, који добро зна шта значе струје и селидбе и преузимања, пише, поводом духовних тековина у Италији, једну лепу уопштену реч: "За све то, ако ће да буде, мора се у завичају чежња родити." И рађа се: из љубави. Заиста, рељеф и дубина стварности једне земље није у историји, није ни у уметности, само је у љубави. Г. Црњански тако види, тако доживљује Тоскану, и ње ради, и свога завичаја и света ради. Емоције владају и делају. У љубави у Тоскани било је сабрано све што је чинило живот народа и земље: и проблеми судбине, и снага воље народне према циљевима, и сва страдања од људских страсти. Све је било свирепо: природа, државе, наука - остајала је да трпи, дела и умножава, само љубав. Ни мач ни законик, само љубав. И то не "дивље превијање тела", него "благост рађања".

Занесен Тосканом као жариштем усредсређене љубави какву је свет ретко доживео, занесен пролетњим порукама дивних Богородица и деце-анђела, г. Црњански је, можда више но што је смео, транспоновао тосканско у своје, у осећаје завичајне, чак у врсту личне страсти. Али то се дешава. Пол Валери, пишући о Холандији, не престаје писати о Декарту (што код њега значи писати и о себи). Такви су путописи поета. Међутим, ако је Тоскана разбудила у г. Црњанском наде и понос патриотски, та ватра, обратно, учинила је да се Тоскана види не као музеј, него као родна груда, и да се напише не у низу утисака, него, са већ зрелом инспирацијом, као она сама, као вредност. Заиста, књига г. Црњанског, са оним што је најбоље у њој, јесте есенцијализација једног његовог дубоког унутрашњег искуства о Тоскани. И такви су, с друге стране, путописи поета. Забележио је г. Црњански, песник родне груде, местимично афирмације оне врсте какве долазе уметницима само кад се до дна потресу, и виде истине не свакидашње. У роду онога што се десило Ничеу када је, истовремено са једном истином, викнуо и то: да је Пољак.

Сан Ђемињано је последња етапа на путу г. Црњанског. То местанце га везује непосредно за завичај. После великих слава, и проблема, и бираних поетских израза, путнику годи одмор, "скромност и сељачка ведрина". Ту је најзад жива Италија; лето, жито, село, једноставни људи, трава, стока. Велика песма о љубави што светове гради, свршена је. Срце човечје је ипак мало тесно за цео свет. Не би г. Црњанског више одушевљавало да чује како на Волги има немачко село Белман, или како се у Француској ствара руско село Сорочинск. Мило му је, кроз умор, сетити се још једаред огромне љубави у животу св. Франческа Асишког, и мило му је што млада Италија има парне плугове и нема маларије (и то је љубав), али последњи акорди понесене његове књиге су мирни, интимни као шапат детета које хоће кући, ма каквој, али својој кући. Има у тој књизи поезије нешто од чари дуге. Разапета је дуга широко, дрхће у седам боја, али сви тражимо погледом: где и како додирује нашу њиву.

1. Рилке каже ванредно: Alles ist ausgeruhg Dunkel und Heiligkiet. Blume und Buch.
2. Занимљиво је, без непосредне везе са овим радом, учинити једно поређење. Тен има на једном месту сличну метафору за историјску прошлост: стоји "као смршен и дивни свет растиња на дну провидног мора". Која лепота слике, и која слика гробнице! Док син младог народа види мрамор огромни како ходи.