Per Jacobsen

Раск и Вук

Типологија двеју ортографских реформи

 

Када је Вук Караџић у фебруару 1819. год. после кратког боравка у Варшави стигао у Петроград сусрео се у руској престоници са великим бројем истакнутих филолога и књижевника који су већ раније утицали на његове погледе на језик и књижевност или који ће пак касније имати значај за његов даљи рад. Дружио се, између осталих, са двојицом најистакнутијих међусобних противника у борби за руски књижевни језик: председником Академије наука, адмиралом Александром Семјоновичем Шишковом и песником Николајем Михајловичем Карамзином, заступником модерног, грађанског руског језика. Дружио се са познатим немачким историчаром Аделунгом који је посредовао уговор између њега и петроградског библијског друштва о превођењу Новог завета на српски језик, што је само по себи било од огромног значаја за развој српске писмености и културе уопште. Вук је примљен срдачно у руској престоници и активно је учествовао у научном животу града; позван је на састанке Академије наука и био је чест гост на Аделунговим суботњим ученим дискусијама.

Међу научницима са којима се Вук лично упознао и дружио у Петрограду био је и дански лингвиста Расмус Раск, који је ту већ боравио око годину дана. Он се налазио на студијском путовању које га је касније водило на Кавказ, у Персију и Индију и које ће трајати више од шест година.

Расков лингвистички рад се у то време (1819. год.) састојао од већ читавог низа научних граматика разних језика и епохалног Испитивања порекла старонордијског или исландског језика, у којем је ударио темељ упоредне лингвистике. То је све у свему био рад који, бар на око, није показао нарочите додирне тачке између данског лингвисте и српског реформатора језика и правописа. Раскова теоретска разматрања о генетским или, боље речено, систематским односима између индоевропских језика била су доста далеко од Вукових преокупација о стварању модерног српског књижевног језика. Било је, међутим, једно подручје где су Вук и Раск нашли заједничко интересовање, а то је био њихов рад на правописним проблемима.

Расков значај за општу и упоредну лингвистику је познат. Међутим, чињеница да се Раск у више наврата врло живо и озбиљно бавио правописним проблемима — мање је позната, бар ван оквира данске и нордијске филологије, иако је та чињеница релевантна за тумачење његове концепције језика. Сви његови радови на овом пољу су или написани на данском или необјављени, тако да су непознати ван круга данских и нордијских филолога.

Циљ овог рада је да укаже на упадљиво подударање између Вукових и Раскових погледа на правопис и правописне принципе и проблеме, упркос њиховим веома различитим полазним тачкама. Вук Караџић је потицао из друштва где је читање и писање било привилегија малог броја људи, он сам је заговорник и вођа новог развоја и покрета који је увео сељачку и неразвијену кнежевину у ред европских културних друштава. Расмус Раск је са друге периферије Европе, из средине са дугом књижевном традицијом, где је језик књижевности од реформације у принципу народни језик. У тој средини правопис је, као ваљда свуда и свагда, показао извесну инерцију, тако да није увек, или није можда скоро никад могао да прати новине у развитку језика, што је водило до сталних дискусија о правописним реформама, дискусија у којима је и Раск учествовао.

Изгледа да је Раск већ у школи почео да се бави проблемима правописа. Већ као гимназијалац у Оденсеу створио је свој такорећи приватни правопис, који је наравно могао да примени само ван школских писмених задатака. За тај правопис знамо из његове заоставштине[1]. То није била радикална реформа, него се ограничила на неке перманентне тачке неслагања у дебати о правопису, као нпр. писање дуплих вокала, употреба слова ј уместо i у консонантској функцији или стара традиција да се дужина самогласника изражава помоћу сугласника h. За овај последњи начин писања Раск има следећи трезвени и умесни коментар у једној свесци из 1806. год.: „Ма колико да су самогласници дуги, остају свеједно самогласници до краја.“

У малом необјављеном раду из исте 1806. године Раск говори о томе да дански језик треба да се пише латиницом уместо готицом, а 1808. започео је рад који такође никад није објављен, у којем излаже теоретске основе својих погледа на правопис. Из овог рада се види да је млади Раск већ у првим годинама студија у Копенхагену имао консеквентну и логичку концепцију правописа.

У уводу Раск указује на фундаменталну разлику између говора и писања:

„У сваком образованом језику мора се одмах правити разлика између два дела од којих је један део сасвим дело уметности, а други сасвим дело природе: лако је увидети да овај други део претходи првом и мора бити важнији од њега, да први мора да буде заснован на другом. Први део састоји се у томе да помоћу чујних речи изражавамо појмове и мисли присутним људима који разумеју наш језик; други део се састоји у томе да излажемо наше речи или појмове видљивим знаковима, тако да одсутни људи који разумеју наше знакове могу да читају наше мисли. Један називамо говор или природни, чујни језик; други је писање или уметни, привидни језик."

Пошто је подвукао велики значај словног писања за развој и распростирање културе, Раск се враћа на предност говорног језика над писаним и говори о томе да имамо право да мењамо начин писања тј. правопис, зато што је писање само покушај да се изрази језик:

„Језик је дело природе и припада целом народу; мењати га својевољно била би лудост и злочин; али шта то значи када говоримо о представљању језика, који је само дело уметности и према томе може, као свака друга уметност, да се приближава савршенству, а да никад не досегне овај високи циљ. (...) Оптужба да се квари језик када се побољша правопис је, дакле, неоснована. У језик се у том случају уопште не дира.“[2]

Колико се Раскови и Вукови погледи на однос између језика и правописа у суштини слажу види се из следећих Вукових речи:

„Правопис није најмања ствар у писању никаквог језика, и који говоре да јест, они највећу вриједност у њему налазе, па онако само говоре да би се остало при староме макар како био рђав, тежак и несавршен. Дужност је дакле свију списатеља и књижевника, особито у почетку књижевности, и за то старати се да се начини и прими правопис што је могуће лакши и савршенији или најкраће рећи, према својству језика којијем се пише. Али говорећи да је правопис овако велика ствар, ја не мислим нити кажем да је он једина потребност у књижевности, или да је он и језик све једно; правопис је друго, а језик је друго.“

А и у питању о принципима самог правописа Вук и Раск се слажу. Као и Вук, Раск у већ споменутом раду из 1808. године категорично одбацује традицију, аналогију и етимологију као правописне принципе и одговара сам на питање шта је „најосновнији темељ“ правописа: „Ја мислим да то није тешко открити, јер ако је писање видљиво представљање језика, онда следи да уколико тачније изражава свој оригинал, утолико је савршеније.“ И као примедбу на маргини пише: „Око мора да види што уво чује“, исказ који поред идентичног садржаја има скоро исту програматску тежину као Вукова односно Аделунгова парола Пиши као што говориш... И Раск наставља: „Најпре мора да се води рачуна о томе да се ништа нетачно не налази у писању, да око ништа друго не види сем знакова, које реч сама нуди уву, да се ништа друго не пише сем тога што реч стварно садржи. Из овога следи да се сваком звуку, који је основни део језика (подвукао П. Ј.), придаје један знак и да се после не меша са другим знаковима (...) да се исти звук увек мора писати исто. Речи које звуче различито не смеју се писати исто, и обратно, речи које звуче исто не смеју се писати различито"[3].

Дакле, исти принцип који налазимо у Вуковим размишљањима: инвентар графема који одговара инвентару фонема. Наравно, овде је битно како тумачимо Раскове појмове и изразе као „основни део језика, исти звук, звучи исто односно звучи различито“ итд. Јасно је, и из других његових радова, да када говори о звуку као основном делу језика, не мисли то фонетски него фонолошки. У раду Језик сељака на Финену [4] , где је као дијалектолог морао да представи писмом ненормиран језик сељака свог родног острва, елементи писања су, јасно, фонеми, које је етаблирао пробом комутације. Раск више пута подвлачи како манифестација једног истог фонема не мора увек да „звучи исто“. Овај Расков приступ указује јасно на лингвистичке методе много каснијих времена.

Вук је, што се тиче етаблирања фонолошког састава српског језика, био у лакшем положају. Фонетске варијације српских фонема су знатно мање од варијација данских фонема; али је јасно да су Вук и Раск сматрали да основни елементи писања морају да буду фонеми језика.

Раск је морао дубоко да размишља о томе које елементе израза треба представити у писању, што није било проблематично за Вука. Разлог томе налазимо у изразитој структуралној разлици између данског и српског језика. Варијације појединих фонема, поготову вокалних фонема, у данском језику су велике и могу да имају веома различите фонетске манифестације зависно од положаја и околине.

Да бих дао малу представу о проблемима данске фонологије навео бих пар примера у којима се види разлика између фонетског и фонолошког правописа.

Зависно од комбинаторике дански фонем /а/ има најмање две фонетске манифестације: [а] и [ а ] . У стандардном језику се по доста сложеним правилима фонем /а/ манифестује као [а] у речи каt 'мачка', а у комбинацији са /r/ као [ а ] у речи rat 'волан'. Фонетска разлика између манифестација овог фонема је доста велика и фонетски правопис би морао да региструје ову разлику, док би је фонолошки правопис занемарио. Исти је случај са дистрибуцијом фонема /е/, који за разлику од свих осталих вокалских фонема не постоји у финалном, неакцентованом положају. На том месту се са друте стране налази вокал [ə], који ван овог положаја не постоји. У фонолошкој анализи се ова два вокала тумаче као манифестације једног истог фонема /е/, тако да се оба вокала у речи 1evе [1evə] 'живети' у фонолошком правопису пишу истим вокалским знаком, док би фонетски правопис морао да нађе посебан знак за финални, неакцентовани вокал. И у примеру са а и са е фонолошки правопис је једноставнији од фонетског, ако под једноставношћу подразумевамо што мањи број елемената у инвентару.

Ситуација у данском језику је друкчија од оне у српскохрватском, где фонеми свуда имају скоро исту фонетску манифестацију. Једини изузетак од значаја видим у веларизацији фонема /n/ испред k и g. У погледу фонетског и фонолошког правописа разлика између српско-хрватског и данског језика је доста велика.

У пракси Раск није био у стању, за разлику од Вука, да спроведе теоретска размишљања свог правописа, него је 1826. године знатно ослабио своју теорију у раду Покушај научног данског правописа [5] , где је узео у обзир аналогију, етимологију и подударања са шведским и исландским, обзире које је млади и неискусни Раск енергично одбијао у својим ранијим радовима о правопису, тако да је дански правопис данас мешавина врло различитих принципа.

Можемо да размишљамо о томе зашто Раску није пошло за руком оно што је Вук, додуше оштром борбом, успео да спроведе у Србији. Споменули смо већ структуралне разлике између данског и српског језика, а морамо додати и разлике у културно-политичким и историјским приликама у Данској и у Србији односно јужној Угарској.

Као занимљив детаљ био је још један случај где су се Раск и Вук бавили истим или сличним проблемима — додуше опет из различитих побуда, али интересантно је видети како су се опет сложили у битним стварима. Ради се о ћирилици. Раск је већ у свом делу о пореклу старонордијског језика (1814. год.) због примера из руског језика имао потребу да транслитерише ћириличку азбуку латиницом. Касније је о томе даље размишљао и 1816. године конкретизовао је своја разлмишљања у једном раду где је покушавао да пише руски грчким словима. У Петрограду, где је боравио више од годину дана, наставио је и довршио овај рад иод насловом Wie man russisch mit griechischen Buchstaben schreiben kann, nebst einem Versuch über die Pasigraphie [6]. Пасиграфија је Расков покушај да створи систем опште транскрипције као што га имамо данас у IРА (International Phonetic Alphabet). Иако очигледно припремљен за штампу, рад никад није објављен, него се налази у рукопису у Краљевској библиотеци у Копенхагену. Теоретска основа је мишљење да је, пошто су знакови писања арбитрарни, сасвим могуће и дозвољено прелазити из једног алфабета у други. Раск је налазио да је руски правопис несврсисходан и критиковао га, као што је Вук отприлике у исто време критиковао славеносербски начин писања, пошто не испуњава најелементарније захтеве једносмислености, него садржи масу сувишних знакова, при чему више знакова могу означавати исти звук.

Пре пар година Никола Родић нам је открио још једно конкретно сведочанство о личној вези између Вука и Раска у облику посвете у једном примерку Вуковог Рјечника у Универзитетској библиотеци у Хелсинкију[7]. Веза између њих двојице је позната. Неколико њихових писама је објављено[8]. Али поред тога постоји низ неосветљених питања. Никола Родић поставља нека питања о Вуковом и Расковом дружењу у Русији, на која није могао да нађе одговор у објављеној кореспонденцији и другим њему приступачним изворима. Ја ћу зато на крају, као додатак овом реферату, да цитирам неке одломке из Расковог дневника, где говори о својим сусретима са Вуком. На жалост, Раск је, бар у том делу свог дневника, врло сумаран и не говори о садржајима разговора и дискусија које је водио са многим интересантним људима које је срео. Али, с обзиром на то да истраживачи Вука из језичких разлога досад нису имали могућности да се упознају са овим одломцима, мислим да је занимљиво да их цитирам — иако су кратки и сумарни.

У недатираном запису између 21. јануара и 9. јуна 1819. године Раск пише како је поручио Менинскијеву граматику у Бечу преко Вука Стефановића и наставља:

„Овај учени Србин био је веома интересантан и одличан човек, написао је српску граматику и речник и такође је објавио старе песме. Био је у Петрограду да тражи пензију, што му је, међутим, одбијено; зато је ангажован од библијског друштва да преводи Нови завет на српски, а од грофа Румјанцева да предузме једно путовање по свим јужнословенским земљама, да би осветлио историју и књижевности словенских племена...“

И касније, у истом недатираном запису, када су се и Раск и Вук спремали за даљи пут, Раск пише:

,,Вук Стефановић је желео и моје друштво, бар до Москве, али ја сам више волео цесту преко Волку и то са Граборичем...“

Раск је стигао у Москву 24. јуна 1819. и већ 26. јуна пише:

„Срео сам, међутим, Стефановића на улици и одмах сам га позвао на ручак 25. код једног крчмара код кога смо ручали сасвим пристојно... Код Стефановића сам се упознао са Русом Константином Фјодоровичем Калајдовичем и са лифландским Немцем Максимом Карловичем фон Цајмерном... Са Стефановићем сам био код руског професора Каченовског, издавача часописа „Вестник Европы“; то је био образован и учен човек са слободним погледима на књижевност ...“

И на крају, када се Раск спремао за даљи пут у Казахстан, пише о тешкоћама да се нађе поштен кочијаш. У томе није сасвим успео, него је 5. јула коначно нашао извесног „Ивана Тиханова, зловољног, похлепног и фаталног човека, са којим сам акордирао о путовању за Астрахан са два коња за 200 рубаља; претпостављам да је то онај исти човек који је преварио Стефановића приликом његовог путовања за Кијев“[9].

Постоји бар спољашњи повод за ово поређење Вука и Раска и њихових правописа, а то је чињеница да су и Раск и Вук рођени исте 1787. године, тако да славимо и Раскову двестагодишњицу. Вук и Раск су из два супротна краја Европе, али су, као што смо видели, имали исте погледе на најбитније правописне проблеме. О директном међусобном утицају не може бити речи: и један и други су имали већ формиране погледе на однос између звука и писања када су се упознали у Петрограду 1819. године. То што је ипак било толико слагања у њиховим погледима било је због тога што су и један и други били делови једног заједничког струјања, једне опште концепције која је обухватала целу Европу. За кнежевску Србију то је била ваљда прва могућност да се озбиљно укључи у европске културне токове, и Вукова је заслуга што се та могућност остварила.

 

1. Ny kgl. Samling 203 d 8° I.
2. Additamenta 627 g 4.
3. Наведено дело.
4. De fynske Bonder Sprog , Ed Poul Andersen 1938.
5. Forsog til en videnskabelig dansk Retskrivningskaere, 1826.
6. Nу кg1. Samling 149 с 42 4°.
7. Никола Родић. Једна досад непозната Вукова посвета, Зборник МСЦ 15/2, Београд, 1986, стр. 257-261.
8. Вукова преписка, Београд, 1909.
9. Rask dagbog (Расков дневник) 1816-32 . Ny. Kgl. Samling 389 ek. 8°.
   

P. Jacobsen

TYPOLOGIE DER ZWEI ORTOGRAPHISCHEN NORMEN – RASK UND VUK

Der Autor gibt historische Daten zur Beziehung zwischen Vuk. St. Karadžić und dem dänischen Linguisten Rasmus Rask, und vergleicht die Elemente ihrere Reformen in den betreffenden Sprachen.

Per Jacobsen, Rask i Vuk. Tipologija dveju ortografskih reformi, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 17, 1988, str. 313-319.