Per Jacobsen

Хроника као књижевна врста

 

Ако претпоставимо да је догађај основна садржајна јединица приповедања, веза измећу појединих догађаја пружа нам могућност да одредимо разне типове текста. Хронолошко низање догађаја је начин повезивања који највише одговара току догађаја стварности и налазимо ову врсту саопштења најчистију у аналима старог века који су набрајали из године у годину значајне догађаје. Током векова ово обележење догађаја је махом изгубило свој објективни, помало суви карактер и прерасло у средњовековне хронике са субјективним гледиштима и моралним оценама хроничара. Хронике са много већом ширином описују догађаје, још увек временски једносмерно и без тражења унутарних каузалних или сложенијих веза између догаћаја. Као тип текста, хроника је једноставна и та њена једноставност заједно са њеним дидактичким и поучним могућностима одговарала је раним књижевним потребама Европе. Стога је хроника имала значајну улогу у генези националних књижевности.

Сличан однос налазимо у усменој епици. На српскохрватском књижевном подручју народна епика познаје хронику као посебну врсту која опева, пре свега, историјске тј. ратне догађаје и сукобе. Као и у прозним хроникама, главна одлика хроничарске епике је временска једносмерност и доста уједначене композиције. Садржајни елементи су мање-више исти: описује се доста детаљно ратни поход, окупљање војске, одлазак на ратиште, сама битка и на крају се налазе похвале појединим јунацима и њиховим подвизима и жаљење за палим јунацима. Као књижевна врста, ове песме су у суштини реалистичке и као код прозне хронике прва одлика им је аутентичност; певач и његова публика су сами сведоци збивања о којима је реч. У целини, хроничарске песме представљају прву фазу књижевног обликовања из којег ће касније израсти права епска поезија.

Књижевна хроника која је преузела главне црте средњовековне хронике припада, као књижевна врста, нашем времену. Појављује се с времена на време када је аутору нарочито стало до аутентичности и веродостојностп текста или када жели да саопшти неке националне, моралне, социјалне или егзистенцијалне поруке које се најбоље виде у дужој временској перспективи. У том смислу су писци, као Проспер Мериме (Chronique du Règne de Charles IX, 1829), Џон Голсворди (The Forsyte Saga, 1906-28), Томас Ман (Buddenbrooks, 1901) и, у Југославији, Иво Андрић, писали текстове у хроничарском или квазихроничарском облику. Временски размак који хроника описује може да буде краћи или дужи, али веродостојност самог исказа је прва претпоставка. Зато је присуство приповедача-хроничара доста осетљиво. Он се понекад обраћа директно читаоцу уверавајући га у истинитост своје повести, понекад то чини индиректно, на пример језичким или стилским средствима, као Жарко Команин у роману Преступна година, где хроничар употребљава масу дијалекатских речи и израза свог извора, старог црногорског партијског активиста да би на тај начин створио утисак о аутентичности текста.

Својом имплицитном или експлицитном претпоставком или тврдњом о аутентичности исказа и својом једносмерном временском димензијом хроника има две важне заједничке црте са историографијом. Али у међусобном односу догађаја — дакле у повезивању догађаја о коме смо говорили — хроника се битно разликује од историографије. Хроника занемарује, да не кажемо игнорише, каузалне односе измећу догађаја. Идеални хроничар забележава збивања и догађаје само зато што се догађају у временском следу и зато што их забележава колективна свест одређеног живља, било да је то народ, становништво неког града или краја, племе или фамилија. Ова каузална неповезаност даје хроници изразито обележје епизодичности. Хроника је, другим речима, низање еквивалентних догађаја.

Зато хроника у принципу није историјски роман и важно је правити разлику измећу ове две врсте. То да се писац бави такозваним историјским збивањима, да се његово дело догађа у историјским периодима и да је највероватније вршио обимне и темељне историјске студије и архивска истраживања не значи да је написао историјски роман. Историјски роман има своју историјску каузалност, своје схватање историје и мора довести до сазнања до којих се може само доћи преко историје као посебног спознајног вида.

У савременој српској књижевности Иво Андрић је без сумње најизразитији представник хроничарске прозе. Његови романи На Дрини ћуприја и Травничка хроника су најпознатије хронике, а како ми се чини могуће је и читати Госпођицу као хронику. Наравно, од та три дела На Дрини ћуприја је најузорнији пример књижевне хронике и Андрићева свест о хроници као типу текста се најбоље огледа у овој књизи. То је повест без главног јунака и јединствене радње. Догађаји су колективно искуство вишеградског живља а пролазност времена је постала такорећи главни лик књиге са привидном непролазношћу моста као чврстом тачком у односу на коју се време мери. У Травничкој хроници а још више у Госпођици психолошка компонента је јака тако да се ова два текста жанровски налазе негде између романа и хронике.

Али без обзира на жанровску припадност, у три споменуте књиге улази мање или више изразит митски слој, што је занимљиво зато што се обично сматра да је мит у многим погледима битно, да не кажемо, дијаметрално различит од хронике. Док је време хронике линеарно, време мита је цикличко, где је простор хронике јасно дефинисан, митски простор је нејасан и где су садржаји хронике специфични, мит исказује опште истине које важе за сва времена.

У првом, сижејном плану говори се, нарочито у првим главама вишеградске хронике, о легендама и митовима везаним за настанак моста тј. наводе се као саставни део колективне свести народа. Појмови мит и легенда се често употребљавају синонимно, а с обзиром да припадају различитим нивоима код Андрића и пошто је уопште сврсисходно разграничити ова два појма, говорићу мало детаљније о њима.

Мит је прича непознатог порекла и анонимног аутора чија се радња догађа у неодређено правреме. Његова је функција да објасни или тумачи опажљиве појаве као што су манифестације природних сила, стварање света и човека, цивилизацијске и социјалне односе итд. И легенда има нејасно и непознато порекло, али док је прича о давним догађајима за легенду само циљ она је за мит средство за објашњење и тумачење појава и њихових постојања у свету. А поред ове две различите функције легенде и мита, понекад је тешко одлучити да ли треба одређену причу окарактерисати као легенду или као мит.

Понекад није питање или-или него и-и, јер класификација зависи од начина поимања: ако се, на пример, прича о Потопу у Старом завету чита и схвата као покушај хаоса да поново успостави своју власт над силама постања, треба је класификовати као мит, а ако се чита као прича о великој поплави у прастаро време, имамо пред собом легенду. Али постоји још једна разлика између мита и легенде, која је баш занимљива у вези са вишеградском хроником, наиме легенда може као прича о догађајима који су наводно истинити у принципу да се верификује или фалсификује на научној, објективној основи, а тај аспект је код мита нерелевантан зато што се мит заснива на опажењу појаве чију егзистенцију (која је неоспорива) хоће да тумачи или објасни. Док легенда, бар у својој првој фази, носи у себи историјско језгро, мит је производ маштања и размишљања о постанку и суштини ствари.

Зато, када Андрић у првим главама романа На Дрини ћуприја такорећи демантира две познате легенде, наиме објашњава легендарно вилино рушење моста као баналну саботажу, и даље показује да је стари мотив узиђивања, познат и у другим крајевима Балкана, бар у овом случају у ствари неспоразум, он показује како се, свеједно, стварају нови митови на тим неистинитим причама.

У Травничкој хроници се митски слој налази, пре свега, у основној семантичкој структури, у којој се открива дуалистички поглед на свет, који се састоји од светла и мрака, здравља и болести, растења и опадања, младости и старости, истока и запада и још многих других великих и малих дихотомија на општем, на цивилизацијском и на психолошком плану.

Са правом можемо назвати Травничку хронику митском хроником, јер тумачи свет и појаве у њему, а формално је хроника која описује догаћаје у Травнику на почетку прошлог века.

Као што су поједина збивања и поједини односи у Травничкој хроници у суштини неисторијског карактера, имамо у Проклетој авлији као језгро читаве приповетке један историјски догађај или читав низ историјских догађаја око несрећног султановог сина Џема. Средишни текст целе приповетке је пета глава која је чиста историографија из које израста читав остали текст. О том комаду историографије се изричито каже: „Ово је само окосница Ћамилове приче, штуро и кратко казана“, и наставља се: ,,И све се сводило на једно: постоје два света, између којих нема и не може бити ни правог додира ни могућности споразума, два страшна света осуђена на вечити рат у хиљаду облика.“ У Травничкој хроници су сви догађаји и сви односи сведени на дуалистички принцип а и поука историје је митска; у Проклетој авлији се историјска збивања своде на исти принцип: постоје два света . . .

Но, не треба схватити митове само као производ прастарих времена. Једноставну семантичку структуру старих митова налазимо и у многим савременим политичким, националним и етичким програмима новије и најновнје историје. Функција ових нових митова је да утичу на људе у одређеном правцу, или да им наметну одређено схватање стварности или одређену идеологију. Тако се стварају нови митови који нам показују свет који се, као и свет старих митова, састоји од реда или хаоса, светла или мрака, добра или зла итд. итд. Живимо у бескрајно компликованом свету, а наше тумачење тог света је још увек бескрајно једноставно.

Један од тих нових митова је тема важног дела вишеградске хронике. Реч је о једном од најснажнијих српских националних митова новије историје, миту о пиемонтској улози Србије. Тема се отвара у последњим главама романа На Дрини ћуприја са дискусијама младих и ватрених студената који се окупљају око националних или социјалистичких програма. Али са избијањем првог светског рата и делимичним рушењем моста ове дискусије су нагло заустављене пре него што су остварене наде националне омладине. На Дрини ћуприја је пре свега хроника српског народа и повест је прекинута у тренутку када је Србија остварила своју државну самосталност за коју се борила током читавог XIX века да изврши своју „историјску“ улогу да уједини југословенске земље. Ова национална тематика се наставља у роману Госпођица. Изузмемо ли делове романа где је реч о психолошким особинама главног лика, Госпођица је хроника првих тешких и бурних година уједињене краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Повезаност са вишеградском хроником се види и у томе што се један од главних учесника у дискусијама на вишеградском мосту, Стиковић опет појављује у Госпођици као славни песник из Босне који је био у аустријском затвору због својих националних тј. југословенских идеја. Његов лик има у роману Госпођица емблематичку функцију; треба га тумачити са особинама познатим од раније тј. из вишеградске хронике.

Госпођица сс обично чита као психолошки роман у коме аутор наводно описује један патолошки случај лакомости. Не треба, мећутим, по мом мишљењу, сувише инсистирати на психологији случаја Рајке Радаковић; образложење за избијање њеног тешког менталног обољења је сувише неубедљиво и њена лакомост не треба да се схвати као реалистичан психолошки случај већ као симболска репрезентација апсолутне негације идеја на којима се заснива национални и политички живот у главном граду нове државе. Све Рајкине реакције на националне и политичке програме који се тако изобиљно излажу по београдским „бољим“ кућама и које сачињавају идеолошку подлогу нове државе су опште негодовање тако да би можда требало да тумачимо њен лик, не као психолошки случај него као другу могућност државног уређења. Хроничарски делови Госпођице су пуни отворених размишљања и оцена друштвених и националних односа и питања. Можемо у учењу професора Херцеговца препознати антропогеографску концепцију Јована Цвијића, по којој су морална схватања и особине, обичаји и склоности тзв. динарског типа играли важну улогу у изграђивању српске националне свести. Верујем да могу делови о личним односима и о психологији појединаца да се читају као алегорије и емблематичке репрезентације истих и других друштвених и националних односа у време кад су наде у пиемонтској улози Србије дошле до остварења.

Читана из ове перспективе, Госпођица улази врло лепо у круг Андрићевих романа написаних у окупираном Београду.

Вратио бих се на крају на монтажу текста. Као што сам рекао у уводу, хронику видим као хронолошко низање догађаја. То ствара, због међусобне еквивалентности елемената, веома отворену структуру у којој се налази у исто време велики број текстова. У Андрићевим хроникама су присутни текстови који одређују човеково место у универзалном и у друштвеном простору. Због отворености структуре, тј. због међусобне неповезаности елемената, често је тешко скупити све сегменте у целину. Разни текстови који се налазе у Андрићевим хроникама не стоје у истом временском односу један према другим зато што могу сегменти који скупа сачињавају подтекст да буду из разних делова хронолошког тока. На сижејном нивоу имамо мање или више чисту хронику, али за разне текстове од којих се састоји хроника, време је нерелевантна појава. У том смислу треба разумети митски карактер Андрићевих хроника.

Per Jacobsen, Хроника као књижевна врста, Научни састанак слависта у Вукове дане, 16/2, 1986, стр. 107-112.

На Растку објављено: 2008-03-03
Датум последње измене: 2008-05-06 12:27:18
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Данска