Per Jacobsen

Да ли су синтагме "Бeскрајан плави круг" и "Бескрајни плави круг" синонимне?

У првом издању свог великог романа Сеобе, Милош Црњански је као мото првог поглавља ставио чувене речи: Бескрајан плави круг. У њему звезда. У каснијим издањима, међутим, неуобичајена синтагма Бескрајан плави круг је промењена у Бескрајни плави круг.

Да ли је Црњански сам извршио ову измену или је то пак лекторска поправка, не знам, то ће моћи да нам кажу књижевни историчари, али моја је претпоставка да је синтагма промењена без ауторовог одобрења и поставља се питање, да ли је поправљењем ове привидне граматичке грешке дошло до битне садржајне промене пишчевом исказу.

Проблем је и књижевно-естетски и лингвистички. Просодија и ритам синтагми, одступање устаљене норме а можда поготово истицање основних појмовних јединица су фактори који у сваком уметничком тексту а нарочито код Милоша Црњанског играју важну улогу. Ја нећу, међутим, да улазим у иначе занимљиву естетску проблематику него ћу да разјасним ствар лингвистички, јер синтагма бескрајан плави круг није изолована. Сличне синтагме се јављају и код других аутора српске и хрватске прозе.

Ради се, као што се види, о такозваним неодређеним и одређеним придевима, за које ћу у следећем да употребљавам чисто дескриптивне термине кратки и дуги придеви. С обзиром на то да морају синтагме за које се интересујемо да имају два двовидна придева у првом падежу једнине мушкога рода у атрибутној функцији са нстом именицом, њихова фреквенција је доста ниска. У синтагмама

бацао се тврд пљесниви комис[1]
у удобан топли мир[2]
мрачан, уклети сан[3]

имамо исту структуру као у синтагми бескрајан плави круг.

Можемо констатовати да је редослед: кратки придев/дуги придев/именица исти и да нигде нисмо нашли обратни редослед.

Пре него што почнем са анализом ових и сличних синтагми бавићу се мало неким карактеристикама дугих и кратких придева.

У вези са дугим придевима задржаћу се код односа између њих и именица са којима улазе у синтагме и поставићу три типа семантичке везе.

1. Пример првог типа налазимо у синтагмама као што су родни крај, радни дан и сл. Придеви су нзведени из именица, а њихов дуги облик
има чисто релативни значај; родни означује 'који се односи ка рођење', радни , 'који се односи иа рад' итд. Одговарајући кратки придевн, родан и радан имају други садржај и не може просто да се каже да су кратки облици синонимни за дугим — одређеност; родан значи ,способан за рађање, плодан, који рађа изобилно' и сл., радан пак означује 'који воли да ради, вредан' и сл.

Синтагме са оваквим (дугим) придевима одговарају композитима у германским језицима.

радни дан немачки, Arbeitstag
родни крај дански, fødeegn

Карактеристично је да овакве синтагме не могу да се парафразирају у предикативне реченице, тј. да радни дан не може да се парафразира у дан је радан или родни крај у крај је родан; прва парафраза би била апсурдна а друга би променила садржај исказа потпуно.

2. Други тип односа имамо код извесног броја изведених и неизведених придева, који су заједно са неким — дакле не са свим — именицама лексикализирани у одређене појмове. Ради се о чисто конвенционалним семантичким односима где је придев донекле изгубио своје првобитно значење. То су примери: као сшари сваш, слепи миш ванредни професор, Нови Сад и сл.

И ове синтагме личе на композите: ни они не могу да се парафразирају у предикативне реченице и у неколико случајева имамо чак прави композит као варијанту, нпр. старосват = стари сват, белобор = бели бор, или се од читаве синтагме ствара придев: новосадски, старозаветски

3. Трећи тип односа имамо у безброј синтагми, где дуги придев служи за идентификацију именице. То је функцнја описана у свим граматикама српскохрватског језика од Вука на овамо:

Прилагателна имена првога реда свршују се у мушкоме роду јединственог броја двојако, тј. на полугласно слово, или на и: зашто ми говорнмо, и слушамо ђе се говори, н. п. добар п добри , зелен и зелени, дрвен и дрвени, двогуб и двогуби и т.д. Ово су прво назвали Славенски граматици прилагетелним усјеченим , а друго цијелим . . . А ово је друго начињено од првога, и каквоћом одређује ствар (на питање који ? као Њемачки член der, die, das), н.п. црвени појас изјели миши; изгубио сам сребрни прстен; продао сам мој необрани виноград и т.д.[4]

— а у исто време је то функција која, судећи по безброј „грешака“ које граматичари и нормативисти стално налазе у српскохрватским текстовима, по мом мишљењу није најјасније дефинисана.

Подела коју смо сад учинили је семантичка подела, јер синтактички однос између делова синтагми је исти. Има међутим битне разлике између типа 1 и 2 са једне стране и типа 3 са друге. У прва два типа два дела синтагме чине заједнички појам, а у трећем типу придев одређује именицу, тако да имамо садржај који је познат у другим језицима као граматичка категорија одређености. У српскохрватском језику ова категорија је дефектна јер не дејствује у читавом придевском систему него само када се ради о такозваним двовидним придевима и то у пракси само у првом падежу једнине мушкога рода. У тим случајевима можемо да говоримо о морфолошкој функцији придева.

И код кратких придева полазим од њихове синтактичке дистрибуције тј. од чињенице да у предикативној функцији имамо од двовиднпх придева само кратке облике. У предикативним реченицама

човек је млад
круг је бескрајан

изречено је експлицитно нешто ново и досад непознато о именицама. Ова семантичка маркираност, ова рематичност је важна карактеристика не само у предикативној већ и у атрибутској функцији.

Тако улази у однос пзмеђу придева и именица не само једна опозиција већ неколико опозиција; особине придева могу да буду:

позната/непозната кишовити Лондон/магловит Акрополис

конвенционална/неконвенционална стари сват/стар сват

константна/неконстантна страни језик/стран човек

релативна/конкретна културни живот/културан живот

а у морфолошком односу имамо опозицију:

одређена/неодређена млади човек/млад човек.

Све ове опозиције можемо да сведемо на две главне опозиције. Семантичке црте непознатост, неконвенционалност, неконстантност и конкретност , које имају исту манифестацију тј. нулу свешћу под једну црту коју називам семантичку маркираност, а морфолошку црту одређеност, манифестирану у наставку -и у 1. падежу једнине мушког рода иазивам одређеност.

Схематички изгледа ситуација овако:

Као што се види не оперишем са категоријом неодређености, него сматрам да је права опозиција између кратких и дугих придева у српскохрватском језику одређеност — семантичка маркираност. У разним синтагмама тежиште може да буде час на једној, час на другој црти. Тако имамо кратке облике и у случајевима где бисмо по правилима очекивали дуге (одређене) придеве (после присвојних и показних заменица):

Апелирам на Ваш здрав разум (М. Крлежа)

Он је осјетио њен хладан, неумољив поглед (М. Крлежа)

Овај млад свет . . . (Иво Андрић)

Његов укочен поглед почивао је на белој плочи. (Иво Андрић)

Код ових придева је категорија одређеност ирелевантна а особине придева су семантички маркиране. Пример са релевантном одређеношћу и ± семантичком маркираношћу имамо у синтагми:

Тај мудри и побожни, тврдоглави и упорни човек (Иво Андрић)

А ± одређеност и ± семантичку маркираност имамо у примерима псеудо-композита које сам уврстио у прва два типа односа:

(мртав) слепи миш

(досадан) радни дан

Да се на крају вратимо на полазну тачку, на синтагму Бескрајан плави круг.

Јасно је да је бескрајан семантички маркиран а за плави знам само да је семантичка маркираност ирелевантна. Да ли је одређеност релевантна или ирелевантна не знам, дакле да ли да тумачим плави круг као нормалну номиналну синтагму или као псеудо-композит. То и није тако важно.

Важно је да су синтактичке структуре две синтагме различите:

бескрајан плави круг / бескрајни плави круг

Дакле није говор о кругу који је бескрајан и плав него о плавом кругу који је бескрајан.

Напомене

1. Miroslav Krleža, Hrvatski Bog Mars, Zgb, 1965, стр. 23.
2. Anton Šoljan, Nikola Šubić Zrinski , Suvremena jugoslavenska novela, Zagreb, 1965, стр. 403.
3. Ivo Frangeš, Riječ okrenuta zvijezdama, Matoš, Vidrić, Krleža. Zagreb, 1974, стр. 236.
4. Вук Ст. Караџић, Српски Рјечник, 1818, стр. ХLII.
   

Per Jacobsen, Да ли су синтагме бескрајан плави круг и бескрајни плави круг синонимне?, Научни састанак слависта у Вукове дане, 12/1, 1982, стр. 103-106.