Per Jacobsen

Српска народна књижевност у Данској у XIX веку

 

На Научном Састанку у Београду ја сам 1973. год. говорио о неким данским преводима српских јуначких песама са краја прошлог и почетка овог века. Од тог времена сам наишао на три друга случаја присутности српске народне поезије у данском књижевном и културном животу у 19. веку. Овога пута ћу укратко да саопштим та три податка до којих сам дошао.

У поређењу са огромном масом материјала која осветљује наше контакте са тзв. великим земљама, као што су Немачка, Енглеска и Француска, контаката између Дакске и појединих југословенских земаља у прошлости је мало, а и континуитета у тим контактима није било.

Током 18. века данска књижевност се оријентисала према осталој Европи и постала је део европске књижевности, а током 19. века видик се још више отварао и дански духовни живот је примао импулсе из дотада непознатих крајева на другој периферији Европе. Путописи предромантизма и романтизма су упознавали данску читалачку публику са другим земљама и баш посредством овог жанра имамо ваљда прве податке о Србији у данској књижевности и то од великог писца бајки Ханса Кристијана Андерсена, који је 1840. и 1841. путовао кроз Италију, Грчку и Турску. На броду од Црног Мора до Беча пловио је кроз Србију Дунавом. Овај путопис, Пазар једног песника, штампан 1842. у Копенхагену је грациозан и пoeтски текст, али је на жалост изгубио доста својих нијанси у преводу који је београдски дневни лист „Политика" донео пре пap година[1].

Тај текст није само опис земље, људи и животних прилика; написао гa је не самo путник него и песник, а оно што је за нас важно то је да је Андерсен у свој путопис убацио три српске народне песме.

Ради се о три лирске песме, од којих се све три налазе у првом тому Вукове збирке[2]. Две песме, Нема љепоте без вијенца и Дјевојка и коњ момачки су цитиране у целини:

„Млада девојка је ишла да узме воду, сагла се над водом и говорила себи тихе речи: Јадно дете! о, како си лепа! Са венцем би изгледала далеко лепше, смела би да волиш пастира који хода испред стада као месец испред војске звезда!“[3]

“Када смо јуче били у конаку вечерали смо дивну вечеру и видели смо девојку, тако младу лепу, бисере лале је носила у коси! дао сам јој мог брзог коња и она му је говорила: реци ми, смеђи, је ли твој господар ожењен? и коњ је одговорио рзањем: Не, лепа девојко, он није ожењен, али на јесен мисли да те води своме дому! И девојка је радосна говорила вранцу: кад бих знала да је то истина одмах бих претопила моје копче и оковала твоју узду њиме, претопила бих своју огрлицу да бих позлатила твоје чисто сребро!“[4]

Прва песма, Чини Стојанове, цитирана је од стиха 22. до краја:

„Србин Стојан писао је четири љубавна писма, бацио је једно у пламене и рекао: „Не загори ти, него Ивановој сестри, њен разум да гори!“ друго је бацио у воду: ,,Не однеси ти писмо, него однеси њен разум!“ треће је дао ветру: „Не носи ово на твом крилу него одлети са њеним разумом!“ четврто је ноћу ставио под главу говорећи: „Не треба ти да почиваш овде него Иванова сестра!“ и када је дошла ноћ чу се лупа на његовим вратима и она је стајала тамо и викала: ,.отвори! за име бога! Пламени ме пождеру, вода ме однесе! помилуј, отвори! Олуја ме носи са собом!“ и отворио је Ивановој гордој сестри“.[5]

Песме су донете без икаквог покушаја версификације или ритмизирања, али у поређењу са истим песмама код Вука цели садржај је очуван. Наравно, поставља се питање откуд Андерсену те три песме. Да ли их је чуо на броду или их је касније изабрао из неке збирке и убацио у свој путопис да докаже и покаже своју тврдњу ,,колико је листова у овим шумама толико је песама на уснама овог народа“. Изгледа да их је тек касније убацио и пита се у том случају ко је његов извор. Када је Андерсен писао Пазар једног песника, између 1841. и 1842. године било је неколико превода до којих је могао доћи, не само немачких него и један шведски превод песника Ј. Л. Рунеберга, који је, додуше, преводио са немачког. Било би интересантно знати да ли је Андерсен у својој библиотеци имао један од тих превода српских народних песама. Судећи по каталогу из аукције његових књига после смрти 1875, није их имао, тако да је било потребно упоредити Андерсенове верзије са немачким и шведским преводима. Такво поређење показује да је по свој прилици Талвј била и Андерсенов извор. Јасна кореспонденција између Андерсена и Талвј указује на овакву могућност.

Али оно што је по мом мишљењу битније је облик у коме су три песме донете. То што их Андерсен није превео у стиховима није зато што је он прозаиста -- Андерсен је написао неке од најлепших стихова на данском језлку -- нити зато што је читав путопис у прози -- има неколико стихова у књизи, а и изворни метар српских народних песама му је био познат из његовог немачког извора.

Оно што је привукло Андерсена је очигледно садржај. Нема сумње у то да је доживео Србију као земљу из бајке. Он, у ствари, скоро није ни дотакнуо њено тло; пловио је по њеној ивици и велике храстове шуме ca српске стране Дунава су привлачиле његово романтичарско маштање. „Дрво стоји до дрвета као у шумским пределима Америке. Дријада приповеда дријади шта се догађа у затвореним долинама и у тамној густини шуме; звучи у наше време као бајка (моје подвлачење ПЈ.) да на рубу мађарске низије, у близини бујног Дунава живи ратоборан а истовремено и патријархалан народ чији је кнез као дечак чувао стада свог оца . . .“[6]. Препознајемо Андерсеновог јунака, који је јахао на јарцу, а ипак добио принцезу и краљевину. У овој Србији, у овом свету бајке жена са нестрпљењем чека да је води мушкарац са собом као у песмама Нема љепоте без вијенца и Дјевојка и коњ момачки; а љубав сама је чаробна и јака као природна снага као у песми Чини Стојанове. Према томе нема разлике између три песме са једне стране и осталог Андерсеновог текста путописа са друге, и нема нарочите потребе за версификацију.

Само неколико година после Андерсена један млад дански филолог је путовао на југ да се између осталог ближе упозна са словенским језицима. То је био Каспар Вилхелм Смит (1811--1881), будући први професор словенске филологије на копенхашком университету. Његов вишегодишњи боравак у иностранству одвео га је до Берлина, Прага, Беча, Будимпеште и Кракова где се дружио са познатим и значајним људима славистике и панславистичког покрета. Упознао се са Миклошићем и Копитаром, живео је једно време код Kollára, учио је српскохрватски у Будимпешти, где се упознао са српским народним песништвом. Касније му је Фран Курелац био учитељ српскохрватског језика.

У једном писму из Беча своме брату Смит цитира српску народну песму Петар Дојчин и краљ Матијаш[7]. У писму које је датирано 22. јула 1843. год. пише: „Путујем крајем овог или почетком идућег месеца са мојим професором српског и мађарског језика у Пешту; чиним то делимично из економских разлога јер могу тамо да живим за половину јефтиније него овде, а и стога што могу тамо да будем међу људима који говоре ова два језика. Да си само видео какву народну поезију имају Срби! Подсећа на нашу. Прочитао сам већ масу песама као наше романсе и баладе; у форми се потпуно разликују од наших али у тону и у читавом маниру личе много на данске народне песме. Од њихових историјских песама још ништа нисам прочитао. Њихове романсе и баладе нису тако дугачке као наше; али зато постоји у њима једно богатство којег у нашој народној поезији скоро нема; кратка каприциозна излагања малих сцена из живота које се не развијају у повезану целину него више личе на епиграме или на веселе досетке у приповедном облику.“[8]

Неколико година касније, 1857. год. Смит је објавио рад о српским народним песмама у часопису Dansk  Maanedsskrift[9]. Рад је доста  велики, објављен је у два наставка и његов укупни опсег је скоро сто страница. Наслов му је Српска народна поезија и колико нам је досад познато ово је први пут да се данска читалачка публика информише о српској народној књижевности и то од стручњака који је читао и говорио српски и био широко оријентисан и добро упознат са својим предметом.

Смит почиње своје излагање лирском поезијом. Његово гледиштс је да ове песме испољавају актуалне друштвене и моралне односе у Србији, тј. односе између чланова породице и појединаца; нарочито истиче блиски однос између брата и сестре, побратимство и за нас Скандинавце мало неуобичајени однос између мужа и жене.

Сличност у садржају између српских лирских песама и данских романси, коју је споменуо у већ цитираном писму и коју је и Андерсен запазио у свом путопису, мало је детаљније изложена у Смитовом раду са цитатима и директним поређењима мотива као, на пр., вечна верност или љубав до смрти и после смрти (Омер и Мерима, Иван и Јелина, Hagbart od Signe, Ahel og Valborg, Nielus og Adelus).

Kao увод великом делу о јуначким песмама Смит даје широк и темељни преглед историјских прилика пре и после косовске битке. У излагању о српским устанцима јасно је да има много више симпатије према Карађорђу него према кнезу Милошу. О Вуку Караџићу говори са великим поштовањем и његов скупљачки рад и његова сарадња са Подруговићем и Филипом Вишњићем се нарочито истичу.

Читаво Смитово излагање је сјајан информативан рад о стварима, до тада непознатим у Данској. Главни извор му је Вуков речник одакле је ексципирао много података о народним обичајима, и Вукове збирке народних песама; у прегледу Вукових циклуса даје много примера из појединих народних песама заједно са цитатима.

Смит завршава свој преглед овим речима: „Ми смо прегледали српску народну поезију у главним цртама. Наравно, могло би се још много рећи о њеној суштини као и о појединим песмама од којих многе врло лепе и интересантне нису овде споменуте. Када сам мање или више исцрпно наводио садржај неких песама, ја сам то чинио да бих можда код понеког читаоца пробудио жељу да се сам упозна са овим предметом. Избор српских народних песама је приступачан у одличном преводу Талјвеве.“

Тиме је просветни радник К. В. Смит завршио свој посао и научник u филолог наставља и дискутује питања у вези са постанком и старошћу песама. Ја ћу само да реферишем најмаркантнија Смитова гледишта. Oн сматра да је већина српских народних песама настала после пада Србије, тј. од половине 15. века зато што њихов језик садржи толико турских речи и израза; он наводи да све што се тиче администрације, делимично и војне области, лова и привреде има турске називе. Смит у томе види доказ да је Србија већ била турска провинција када су настале јуначке песме; даље сматра да су песме о Краљевићу Марку настале дуго после његове смрти, јер је као лик до те мере легендаран да је морало проћи дуго време да се створи такав фантастачан лик.

О питању улоге појединог песника у односу на традицију Смит има одређен, рекли бисмо романтичарски став. Он каже: „Јасно је да песништво које се кроз векове предаје усмено мора у току времена да се мења и да се допуњује али ипак је погрешно мислити да се народна песма налази у вечној флуктуантној промени тако да првобитни песник кад би устао из гроба после сто година не би могао да препозна своју рођену песму. Ова омиљена идеја немачких научника по којој би народна поезија тако рећи била дело целог народа јс непомирљива са суштином поезије као и са људском природом. Стварни поетски таленат је увек редак а зашто би један век учинио изузетак од правила које се заснива на искуству свих времена. Како иначе објаснити зашто од толико песама постоје само одломци; било би једноставно допунити их; зашто допуњавати у прози оно што се не памти, како то чине Исланђани а и Срби. Морам да кажем да се слажем са Н. М. Петерсоном: свака песма је у главном од једног песника; оно што је традиција мењала ретко је или никад није добро.“

Тако је један научник упознао Данце са српским народним песништвом и изложио своја гледишта у дебати о народној поезији, која се водила у Данској тих година.

Трећи и последњи контакт у 19. веку о коме ћу да говорим произашао је из једне веће словенске перспективе, не научне него литарарно-културне и донекле економске, и резултат је једног растућег интересовања за Русију. Интересовање за Русију је, као и у осталој Европи, расло од почетка 70-их година прошлог века, када су писци, као што су Тургењев, Толстој и Достојевски и још неки други били преведени. Данска је поред тога имала још доста тесне економске и привредне везе са Русијом. Не треба ни ту заборавити да се руски цар Александар III венчао са данском принцезом. Током 80-их година данске новине су доносиле много вести из Русије; велики број Данаца је посетио Русију и објављено је неколико путописа из Русије. Најпознатији су, без сумње, Утисци из Русије Георга Брандеса који се задржао пар месеци у Русији на турнеји предавања. Књижевно интересовање за Русију је достигло своју кулминацију 1890, када је у Данској објављено 12 превода са руског.

Један од многих Данаца који су путовали у Русију да стварају каријеру био је песник, преводилац и класични филолог Thor Lange (1851-- 1915). Дошао је 1874. у Москву да предаје класичне језике на разним лицејима. Постао је дански конзул, а после је живео као преводилац и писац управљајући пољопривредним добром своје жене Рускиње у Украјини. Иако је провео скоро читав свој зрели живот у Русији и иако је био заузет многим практичним пословима, учествовао је активно и живо у културном и духовном животу Данске. Докторирао је на копенхашком университету  1894. са радом о Алексеју Толстоју и од свог књижевног деби-а 1872. стално је објављивао песме, путописе, преводе, есеје и фељтоне у Данској. Наравно, постао је пре свега посредник између данске и руске културе, али током времена његово интересовање се ширило и на друге словенске народе и њихове књижевности. Тако је 1896. објавио антологију приповедака руских, пољских и чешких писаца[10].

Када се окренуо јужним Словенима и њиховој књижевности стао је код народног песништва. Посетио је Балкан и објавио је у Москви и на руском један мали путопис о Црној Гори[11].

Међу словенским народним књижевностима српска је оставила снажан утисак на Ланге. У пет антологија од 1878. до 1906.[12] објавио је тридесетак српских, црногорских и босанских народних лирских песама, поред пар бугарских, словеначких, чешких и пољских и разуме се великог броја руских и украјинских. Поред словенских народних песама објавио је и фламанске, француске, и немачке народне песме.

Наслов једне његове антологије је Неке народне песме, преводи и имитације и уопште је тешко видети границу између песника и преводиоца тако да сам досад могао да идентификујем само мали број његових српских песама. То су: Дојчин Петар и краљ Матијаш (Вук, I, 633), Смрт драге и драгога (Вук, I, 341), Жеља и по смрти (Вук, I, 346), и Љубавни растанак (Вук, I, 553).

Питање које сам себи поставио је да ли су Лангеове лирске инспирацијс имале формалне утицаје на данско песништво крајем прошлог века. Са симболизмом 90-их година једна млада генерација песника је тражила нове садржаје и нове форме. Песма је преовладала и песници су развијали сложене и рафиниране облике версификације а у погледу версификације Ланге је био веома традиционалан да не кажем конзервативан. Све његове словенске песме су спеване у тешком и монотоном трохејском метру чија је прва и главна информација: имитација народне поезије.

Али поред свега тога Лангеов рад је пробудио интересовање и за српску народну књижевност у Данској; његов пионирски рад је имао последице, тако да су око 1900. године објављене још три антологије српских епских песама.[13]

Ако хоћемо да окарактеришемо српско-данске културне контакте кроз 19. век мораћемо да кажемо да су случајни и спорадични. О континуираним везама можемо тек да говоримо у најновије време, после другог светског рата и касније. 

Напомене

1. „Политика", ауг.  1979,  9-14, преводио Стеван Мајсторовић.
2. Вук, I, 460, 407, 646.
3. En Digters Bazar II с. 152, København, 1943.
4. Ibid., c. 152-153.
5. Ibid., c. 150-151.
6. Ibid., с. 155.
7. Вук, I, 633.
8. Filologen Caspar Wilhehm Smiths Rejsebreve 1841--1845 ved H. D. Schepelern, 
   Danske Magasin VII Række, 1951, c. 139.
9. Serbisk Folkepoesi, af C. W. Smith, Dansk Manedsskrift 1857 c. 189-221. 277-326.
10. Thor Lange. Samiza, Stemninger fra slaviske og andre Lande, København, 1896.
11. Thor Lange (под именом Георгиј Ланге), Черна Гора, Москва 1895, 31 стр.
12. Thor Lange, Nogle Folkeviser, oversatte og efterlignede, København, 1878. Thor Lange, Gjennem farvet Glas, Smaating paa Vers, Kbh. 1894. Thor Lange, Nocturner, Folkeviser og andre Vers, Kbh. 1897. Thor Lange, Fjerne Melodier, Folkeviser og Smaadigte, Kbh., 1902. Thor Lange, Strengespil, København, 1906.
13. Пер Јакобсен, Дански Преводи Вукових Песама Зборник МСЦ. Београд, 1973 3, стр. 375-380.

Per Jacobsen, Српска народна књижевност у Данској у XIX веку, Научни састанак слависта у Вукове дане, 11, 1981, стр. 247-252.