Дмитриј Булатов

О принципима корелације културних кодова на примерима сигнализма и међународне културне мреже

1. INC. Структура поља
Механизам корелације културних кодова.

Уместо предговора сетимо се познате приче о човеку који је одлучио да научи језик домородаца. Научио је да пита „Шта је то?“ и понављао је то питање, показујући прстом разне предмете. На његово чуђење, добијао је један те исти одговор. Показало се да су домороци одговарали: „Прст“. Поучни смисао ове приче састоји се у томе што је тај човек тумачио језик доста уско – као укупност нових назива које је он био спреман да запамти. По његовом мишљењу то је било довољно да он себе сматра познаваоцем језика домородаца. Њему није падало на ум да посумња у разумљивост указујућег геста, а тим пре на могућност његовог укључивања у састав језика. Иако је сасвим очигледно да је управо различито тумачење психолошког геста и његове мотивације било узрок неуспеха у изучавању новог језика.

Да бисмо испитали појаву нових врста поетске делатности, оријентисали се у текућим променама у историјском пољу појмова, а кроз то и открили круг задатака које себи постављају савремени експериментални песници недовољно је, као што се види, попунити лексикон новим називима; неопходно је научити нову структуру мотивација делатности. У противном случају савремени истраживач ризикује да остане потпуна незналица о ситуацији, добијајући сваки пут један те исти одговор: „Прст“. Зато се, када је реч о савременој експерименталној поезији, мора најпре уложити значајан напор у наизглед неприметан посао – откривање комуникационе средине заједничке за данашњи корпус песника. Како пише А. Шиц у својим коментарима на радове Е. Хусерла: „... Заједничка средина формира се путем узајамног разумевања које се, са своје стране, заснива на томе што субјекти међусобно мотивишу један другог.“

Тешко да је поетска уметност икада преживљавала епоху тако многозначну као последњих деценија. Постала је сложена до крајњих граница, истанчана скоро до последње могућности. Од времена кардиналне поделе „заједничке“ литературе на визуелну и фонетску компоненту појавила се маса пратећих мултимедијалних праваца, а у сваком од њих, као у разбијеном огледалу, настајали су и ишчезавали одрази поетског, мењајући се понекад до непрепознатљивости. Понекад су се једне компоненте поетског процеса оштро фокусирале у свести на рачун других, понекад су мењале места, али скоро увек се осећало присуство и известан „напон“ поља где су избијали, гурали се, прекривали и апсорбовали један другог различити поетски покрети.

Вероватно једном од кључних појава последње две деценије у развоју савремене уметности у целини и експерименталне поезије посебно треба сматрати формирање таквог поља – становите хранљиве средине – за тотални међународни експерименат каква је данас Међународна Културна Мрежа (International Network Culture). INC као уметнички покрет, који у себе укључује многобројне арт-огранке свих актуелних праваца у уметности, представља у наше време – крајем деведесетих година двадесетог века – знатно моћнију и свеобухватнију појаву него Дада у двадесетим и Флуксус у шездесетим годинама. Док су дадаистички центри постојали само у неким градовима Аустрије, Немачке, Француске, Италије и САД, а Флуксус додао овом списку Холандију и Јапан, дотле INC обједињује отприлике 30-40 земаља света из којих песници и уметници под једнаким условима и правима учествују у међународном стваралачком процесу. На тај начин, децентрализација књижевног и уметничког живота је једно од најважнијих достигнућа и апсолутна реалност данашње INC, где развој средстава масовног комуницирања игра улогу посредника код преноса и ширења нових уметничких идеја. Вангранични покрет Међународне Културне Мреже својом појавом задовољава главни услов за развој и очување било ког процеса који се састоји у постојању физичке раздвојености уз истовремено повећање јединства поља. Самим тим остварило се једно од најважнијих пророчанстава Карла Билера (Bühler) које је он изрекао још на почетку лингвистике: „Појам поље постаће за лингвисте исто толико неопходан као и за нас психологе...“

Међународна Културна Мрежа, осим што обједињује велики број песника, уметника и активиста различитих уметничких сфера, представља и конкретну органску целину. Ова целина формира се у разним јединствима, у разним подгрупама – микроколективима, макроколективима – и она поседује нека својства. Не само физичка него и интелектуална. Роман Јакобсон је писао да „не може се схватити значење идиоме how do you do путем простог додавања лексичких компоненти једну другој, овде целина није једнака збиру делова. Слично томе као што се „не може гледати на теле као на збир шницли, ма колико шницли да слепимо нећемо добити теле“ (омиљени пример Јурија Лотмана), тако се ни колективна интелектуална делатност INC не може свести на збир појединачних интелектуалних делатности. Познато је да осим индивидуалног памћења ми имамо колективно памћење које се такође испољава у основним врстама знаковне делатности: у речи и цртежу. Залихе индивидуалног памћења износе се напоље, вештачки се шире до компјутера, библиотека, међународних архива итд... формирајући на тај начин колективно „складиште“. Али памћење је само половина или део интелектуалне делатности. Памћење чува већ формулисана саопштења. Међутим, њих не треба само чувати већ и стварати. Зато интелектуална делатност INC-а може бити, рецимо то овако, подељена на два процеса: процес стварања нових саопштења и процес њиховог чувања. Стварање нових саопштења на индивидуалном нивоу је рад мозга. Како су показала фундаментална истраживања физиолога и семиотичара, за стварање новог текста човек активира два типа свести које нису у међусобном хармоничном односу, већ у стању узајамне напетости. Другим речима, у оквиру једног човека ови различити типови свести морају се налазити у дијалошком режиму. У складу с тим, колективно мишљење у INC захтева другог човека с другим типом свести, слично томе као што физичко размножавање захтева постојање другог пола. То јест, да бих ја мислио, мени је потребан други човек. И то не просто други, већ да он буде управо ДРУГИ. Да он мисли друкчије него ја.

Према томе, феномену Међународне Културне Мреже можемо одредити не просто додатну улогу разоноде после рада – увек се подвлачи секундарност уметности, генетичка, функционална – већ улогом колективног интелекта. Сада су сви забринути због проблема вештачког интелекта. Сложеност се састоји у томе што нико не може јасно да каже шта је то интелект. У ствари, у појави Међународне Културне Мреже ми имамо ВЕШТАЧКИ ИНТЕЛЕКТ, ми га просто нисмо јасно препознали.

Сваки знаковни систем, сваки језик је мислећи уређај. А тим пре је то њихова укупност, таква сложена ствар какву данас представља INC. Где нема поезије неће бити ни науке. Зато можемо са сигурношћу рећи да ће изучавање INC и саставних поетских праваца већ у најскорије време постати такав полигон на коме се разрађују наука уопште и, посебно, наука о методу спознаје и наука о методу изучавања хуманитарних дисциплина, где ће се као најважнији инструментариј користити закони уметничког општења.

2. Сигнализам. Услови настанка, проблематика.
Принципи транспоновања и дијалошки режим.

Једну од најизразитијих компоненти INC, у којој су се доследно оваплотили основни принципи уметничког општења и много пре појаве саме INC, а којој је био приписан механизам корелације различитих културних кодова – представљао је песнички покрет сигнализам. Најпре је то био уско локални југословенски правац настао у педесетим годинама, који је објединио песнике, сликаре, књижевнике и дизајнере, а већ после неколико година попримио је међународни карактер. Није чудно што се он тако убрзано ширио јер су од самог почетка у програму покрета биле назначене тачке усмерене не само на интеграцију постојећих уметничких дисциплина него и на значајнији процес преноса и адаптације (транспоновања) појмова из интелектуалних сфера које су релативно удаљене од арт-ареала.

Експериментално-поетски правац сигнализам формирао се под непосредним утицајем филозофских, социолошких и естетских струја актуелних у шездесетим и седамдесетим годинама. Филозофија логичког позитивизма, аналитичка филозофија и структурализам, постструктурализам, лингвистика и разне теорије информације постали су, упоредо са њиховим убрзаним развојем, она научна основа на коју се ослањају песници и уметници сигнализма. Карактеристично за ове правце тумачење језика као појаве која формира сву људску делатност, а такође решавање и постављање општих проблема филозофије искључиво као проблем језика у многоме је одредило основни правац трагања у сигналистичком експериментално-поетском стваралаштву. Основни патос састоји се у томе што песници и уметници овог правца теже да сведу (редукују) своја дела на исконске и неуклоњиве услове и претпоставке постојања и поимања језика. И на овај или онај начин они увек откривају сам језик као такву основу. Оно што смо навикли да сматрамо актом непосредног, чисто визуелног поимања (стих, поетски текст), открива се у делима сигнализма као илузија, вербална мистификација, откривајући нам на тај начин приступ механизмима манипулисања свешћу читаоца (гледаоца).

Са сличном интерпретацијом језика повезан је један од основних парадокса који одређује суштину не само сигнализма него и све савремене експерименталне поезије у целини. У његовој основи лежи позната поставка о томе да никакво непосредно изражавање како у сфери језика (говором), тако и у области уметничких изражавања није могуће. Није могуће зато што језик помоћу којег се оно остварује постоји независно од нас, задат нам је мимо наше воље и преодређује структуре разумевања и поимања. Језик се испоставља као неотклонива посредничка карика сваког изражавања. Не може се ништа рећи изван језика. Али, обраћајући се њему бесмислено је претендовати и надати се на непосредност и субјективност. Разобличавајући илузију „непосредности“ естетског поимања, сигнализам се истовремено не ограничава на просту констатацију и демонстрацију језичке хегемоније.

Лингвистичка проблематика појављује се у поезији сигнализма у довољно парадоксалним облицима. Експериментални текстови у којима се реализују многи радови сигналистичких песника служе за њих пре свега као средство за одређивање граница језика и покушај да се ограничи његова претензија на власт (Види: Тодоровић Мирољуб. Regulae Poesis. Fragments of an essay. The limits of the language). Зато упоредо са интроспективним и аналитичким начелом, декларисаним више пута у манифестима сигнализма, за сигналистичку поезију суштински значај има усмереност на оне облике поимања који не подлежу језичком изразу и не могу бити названи. Овај проблем формулише се у сигнализму у виду парадокса: може ли се савремена поезија ослободити од језичког начина постојања, остајући без обзира на то у границама језичке форме.

Гледајући на језик као на основу и услов за остварење европске културе и уметности, песници и уметници сигнализма стално теже да путем различитих суспензивних радњи које оцртавају и описују ту природу уметности савладају хегемонију речи и изађу изван њених оквира. Упорно репродуковање аналитичких и научних форми мишљења у сигнализму, као и беспрекорно имитирана логичност су по правилу један од таквих гестова који суспендују и ограничавају власт језика.

У ту сферу спада и стратегија транспоновања, коју су песници сигнализма доследно реализовали, а која је касније постала један од најважнијих принципа који формирају структуру Међународне Културне Мреже у целини. У чланку „Signalism. Methods and classification of signalist poetry“ (1969-1970) исцрпно се врши набрајање сфера транспоновања које су актуелне за сигнализам, као: компјутер, статистика, математика, савремене комуникационе технологије и неки одсеци наука. Увођење у литературу и поезију граничних (није обавезно да буду граничне, низ се може наставити – физика, биологија, хемија, археологија, медицина итд., све до социјалних сфера као што су дизајн, исхрана, мода и друго) појмовних низова и њихово радикално спајање – ти експерименти омогућили суштински закључак, и то: путем ослобађања појмова и саставних елемената од за њих уобичајених просторних ареала могуће је створити уметност и поезију који у највећој мери одговарају духу савремености.

Ако појам, неки локални елемент који је раније функционисао у једној контури делатности пренесемо у другу контуру, он мора бити префункционисан и потпуно је природно да ће то утицати на његову морфолошку структуру (морфологију као такву). У оној мери у којој дати елемент скида са себе претходну контуру делатности-постојања (скида структуру), можемо га сматрати структурисаном организованошћу. Доспевајући из једне контуре постојања у другу, дати елемент преноси и систем функционалних очекивања (оријентација). Сликовито речено, елемент „хоће“ да га „употребљавају“ у складу са његовом организацијом („колач хоће да га поједу“, В. Леви), он заводи одређени начин употребе, указује на тај начин и утицаће на процес смене тог начина употребе. Једна од кључних особености интердисциплинарног поетског транспоновања, која је освојена и широко коришћена у делима сигнализма, састоји се у укидању естетске дистанце између пренесеним (транспонованим) из других области (математике, статистике итд.) поетским елементом и регуларне „јединице“ поезије (речи, слова, графичког поља, пасусе, празнине итд.) у својеврсном „кратком споју“ емоција којима би унапред изречена уметничка намера само сметала. При том, поетски елемент пренесен из друге области поседује другачији културни кôд, представља манифестацију другог знаковног система. Према томе, У ОКВИРУ СИГНАЛИСТИЧКОГ ПОЕТСКОГ ГЕСТА НА МИКРО НИВОУ БИЛИ СУ ФОРМУЛИСАНИ ИСТИ ОНИ УСЛОВИ ЗА ДИЈАЛОШКИ РЕЖИМ „ПОЉА“, КОЈИ СУ ПОСЛЕ ЈЕДНЕ ДЕЦЕНИЈЕ ПОСТАЛИ ТЕМЕЉНИ НА МАКРО НИВОУ МЕЂУНАРОДНЕ КУЛТУРНЕ МРЕЖЕ и били с моје стране горе описани.

Међутим, не можемо а да не признамо да такав феномен, који је од самог почетка својствен поетици сигнализма посебно, а читавој савременој уметности у целини, уопште није својствен индивидуалности већине читалаца (гледалаца), за које је њихово сопствено „ја“ условљено језиком као средством комуникације. Условљено у том смислу у којем језик, посредством линеарно изграђених стандардних штампаних знакова и логике која стоји иза њих условљава експлозију и експанзију људских појмова, циљева и оријентација – духовних вредности. слични методи транспоновања који користе неочекиване и потенцијалне методе спајања до те мере зближавају узрок и последицу да нам дају право да говоримо о неким схемама нарушавања доследне логике коју су развили векови традиционалне литературе и уметности. У том смислу Време, у којем коришћење оваквих пракси спајање културних кодова од стране литературе и уметности добија интернационални карактер какав видимо на примеру Међународне Културне Мреже, прети да разруши „ја“ које се формирало у оквирима традиционалне књижевно-писмене традиције. Ипак, у оваквим праксама скривају се истовремено како потенцијалне могућности савремене уметности, тако и перспективе њеног даљег развоја.

С руског превео Митар Поповић