Микаило Бодирога

Манифест Цијанидне уметности (фрагменти)

Уметници умиру у двадесет четвртој години живота.

Сањајте да сте умрли. Када се пробудите схватићете да је разлика између сна и јаве у томе што у сну стварно можеш бити мртав а на јави никако.

Бити филозоф не значи схватити или променити свет већ уништити га.

Наше речи су, заумне цијаниде, за ваше срећне главе као мирис и звук за око. Нама је разум потребан једино као гутачу ватре упаљач.

Цијанидна уметност је прополис у огромним количинама убризган у вену.

Истопићете се и од вас ће остати само барица на пролећном асфалту.

Отроваћемо све феномене!

Уметник је месечар који пати од несанице.

Цијанидна уметност је обликовање воде кроз годишња доба.

Хаос и анархија искипели су из меланхолије. Муње и громови се скривају када ми наступамо.

Како је ружно и грозно бити срећан!

Како је ружно и грозно бити богат!

Уметници су војници радосних дивизија и зато морају бити тужни.

Ми једемо саму глад. Наш последњи дан биће срећан пут, смрт је наша пословица.

Нека угине музика! Нека замукне свет! Понорнице речи су наша моћна појила. Апсолутни збир свих хармонија даје хаос. Живот је за робове. Цијанидни уметници ће на дан Страшног суда пред Богом лако оживети свој лик који су градили – Смрт.

За оне који мисле споро попут векова:

Поштоваоци Цијанидне уметности гореће у рају.

Бог нам је опекао обрве. Отров се грана кроз дане. Кроз врт кртица и јеленака...

Прошлост је центрифугално, будућност центрипетално време. Ми сипамо отров у чашице.

Отроваћемо културе!

Отроваћемо државе!

Отроваћемо институције!

Кад дође Страшни суд никог бити неће.

Једини прави филозофски проблеми су:

1.     Постоји ли суџук-баба?

2.     Да ли ће у атомском рату на јавну кућу бити бачен нуклеарни главић?

То је оно што остаје.

Ви живите у тренутку а ми не. А тренутак је само сада. Нити је икада био, нити ће икада бити.

Вечност је толико велика да је све што је смештено у њој занемарљиво, и у ствари ништа, што значи да је вечност празна. А ако изаберемо овај живот, изван кога нема ничега, ограничен и пун? Вероватно је у питању грешка. С простором је исто: толико огроман да су милијарде галаксија у њему занемарљиве – и простор је празан. Космос је реч а у ствари је ништа. Камен је увек само за себе. Очигледно, наша представа о стварима је погрешна. Овде, у пуноћи нашег света, нас полако запљускују таласи ништавила, свеопшта сета.

Да ли се тренутак смрти за умирућег претвара у хоризонт догађаја? За посматраче трепне једва, а за умирућег?

И најмањи делићи трептаја продужују се у бескрај, и Умирући живи својих живота онолико колико је живео тренутака до тад.

Да ли смо пре нашег рођења били мртви? За живе у том времену наше стварно стање није се разликовало од стања давно, прадавно умрлих људи. То казује да је наш свет испуњен мртвима из будућег доба? Наши животи су савршена негација пупољака.

Да. Вечност је била па прошла! Заувек. Збива се да нема ничег осим оног што је било. Уметност је упућена на несрећу, као што је сваки нови тренутак истовремена смрт свих претходних, одрицање читаве вечности.

Смрт се леди на апсолутној нули.

И у том трену ће рећи: Зна ли се зашто је цвеће лепо? Зато да би га Бог, пренут, приметио, и ослободио га цвећа, односно лепоте, која је ништа. Бог је нужно, собом, ружан. Довољно му је што је Он – огледало. Он не може спознати: не сањајте га, не губите време, ионако је заљубљен у вас.

Бити некоме ђаво!

Заиста, све могућности су кунићи.

А што се тиче прошлости давне? Стоји сваки трен негде, и ми не бринемо, посетићемо га једног дана, изнебуха, и затим ћемо то чинити стално, у бескрај, из дана у дан, из трена у трен.

Боже, опрости нам нашу молитву! Нама је све лако и немогуће!

Самоћа је уљудност према Богу.

Никада нећемо бити слободни, слобода не постоји! И управо због тога смо слободни, ослобођени свега, слободни као што је то сами грех!

У сну стварно можеш бити мртав а на јави никако.

С тим у вези, и највећи број у космосу ипак је само један број.

И ватра је јестива у сну!

ЗРНЦЕ

Убијао сам бубе које су гмизале око тебе, великом дрвеном перницом. Друг ми је цртао аутобусе и псе који цвиле у жуто-зеленом шумарку, играли смо се пчела у стакленој башти, шашава нека бдења. Зашто је женска топола занела у белој грозници? Много, много зрака кроз кисеоник и азот. На дрвеном зиду моје собе држим увек слику фебруара зато. Иако ту собу крцкају и мај и јун и неки непознати месец, што је глупост. Тата ми се због тога запослио као Месец и упознао све месечаре. Јесте, смислио је плави сок. Његове су машине које раде, а моје су застале. По нашем дворишту леже гомиле камиона и дасака, залуталих паса. За нас је свет глуп. Глупости све, помешано дрвеће по целом свету, и живи се, сећамо се. Животиње волимо. Мачке су будилници, пси пророци, птице тужне. Не би ли могла да нам поживиш овде? Зар не би то било лепо? Било би ти тако грозно и стидљиво, било би ти мука и непријатно, боговетни дан. Љубила би нешто смешно и тужно? Ионако ће све иструнути. Никако! Није важно шта радиш, заборавићеш ти већ, мртва!

ВОШТАНИЦЕ

Лепо је било док сам био мали, зато што је било лудо, колико је дуг био боговетни дан! Довољно, доживео, и смрз. Има ту ствари; мач, и има још. Закопано куче, пиштољи за Нову годину, картони. Шапутати ту реч: поново. Божје авети чуче у пољским клозетима, у двориштима, са капуљачама преко сенки, и то је из ружног. И то је све у Белом месту. Па да! Kао мали сам знао и заборавио, па приче мог стрица са шеширом су време! Ео, али чим почне рат! Позвониће на врата наш жути мачак…

МАСКЕ

Крелице,

долази јесен. Дрвеће почиње да плаче жутим и руменим сузама. У планини горе ватре у ноћи, у снегу. Стари, трули пањеви. Полако ноћ реже. Све што дотакне рашчињава у прах. Вукови који извиру из мрака су, као и залазак сунца црвени и страшни. Животиње уходе планинску душу. У лелујава јутра у сваки дом стиже неуморни уметник мраз. На самом дну планине је река, траг дијамантске сузе, легура минерала и леда. Крвоток снега. Шуме су тек тихе душе остављених у молитви. А ја сам сам. Ветрови шестаре по мојим сновима и бришу сећања на благи лук обрва и очи причалица. Кад умру и они, отворићу конзерве препуне пролећа, у безданом свемиру лудства. Моја планина преко лета постаје град на води, Венеција, и крокодили чувају мој дом, сплав галиота. Зато, нека моја клатна буду љубичице за пролећа љубичастих грозница, на кипућем челу поданика. Крелице! Вежи ми трепавице да не видим ниједан други цвет осим љубичастог ока. А ја ћу треснути право у твој сломљени сат: трас! - Снег већ мирише на смрзнуте врапце. Спуштам их на длан и дахом им грејем промрзла пера, шапћући им своје око у дах. Врапчићи васкрсавају и одлећу пут пламеног града, малог града далеке браће. Крелице. Нацртај ми молим те цветну грозницу, цркву виолинских кључева, пређом твојих блиставих крађа злата и будућности вепра. У сненим кретњама ветра кроз које смо јездили у будалама. Снежни дух у изгубљеним ноћима жари наша чела црним кликерима мастила, врапци слећу на твоје груди и распрскавају плави сумпор плућа, пепео завејава наше ноздрве и ушне шкољке - уплашен, ја отварам очи и плачем. Мним да лежим на великој воденој лопти; ти вириш са стрме звездане латице, у моје усне, мрзле у прашнике даха, у венерин сан дубоке таме. Запљуснуо бих те таласима крина, сада, када сам те уснио, овенчану крвавим роговима срне. Сада, када ћу заувек сљубљен с твојим уснама, своје беле очи склапати анђеоским паперјем а на длану чак, склупчати једно око звезданом пинцетом. Небеску чинију напунићу крином; видим, мали јежеви остали су без мајке. Псетанце и деца натерали су је да залута, и није више могла да се врати у мали парк, над градом је сипила олуја стидљивим муњама преко северног неба, бејаше то ноћ црна: куц, куц, ко је? Зашто не отвориш, кључ је у телефону? Сан о љубичици склупчао се као јеж и зато не могу да продрем до њега, сав је изрецкан маказама; сунце просејава светлост кроз моју душу и сенка ми, попут паучине лелуја на ветру - у њу ловим светлоплава јутра. Тиха и снена од туге. Ја имам двеста седамдесет четири године. У првој години имао сам једну, у другој две, у трећој три, у четвртој четири, и тако даље... И кад их све саберем, имам пуне двеста седамдест четири. Односно двеста педесет три! Рачун ми је био врло непрецизан приликом првог мерења, двеста педесет три, проверено. Ако гледаш у ружу, ружа спаја твоја два ока, где је ружа?

Тамо је требало да однесемо наше мало, провидно срце које имамо. Гледали би како светлуца и трепери у води. Ту, где је извор на ком виленице ткају сребрне ланчиће. Потребно им је само мало снежних кристала и врх зрака. Онда то буде заљубљена пахуљица која боцка и жари срце. Али сада касно је, стаза само што није отворила очи. Ми нестрпљиво чекамо залазак сунца. Овде, у кањону, сунце је прозрачно, огромно и далеко. Ту су ствари одувек мирне осим, понеке благе олује и каткад разјареног сунца, боје су зелене све, и црвена боја је зелена, и жута боја, и плава. У кући има шкорпија. Ухватили смо јутрос једну велику на тавану и једну малу у кади. Умивајући се, скоро сам дотакао малу шкорпију. А има и неких бубица које преду у јастуку. Чују се зрикавци, што је знак да почиње вечност; месец касно излази а и млад је, треба се завући у кућу и закључати. Рано сам се пробудио и снови су заборавили своје руке у мојим џеповима. Покрали су ме, мада сам их затекао у крађи. Краду новац и кључеве. Чим се појаве у дворишту изјутра, пита их кућни дух из натрулих греда: ко ли то куца на врата? Капне им затим своје камено срце на праг.

Доћи ће, као облак дебела поподнева. Од свих птица, овде највише има детлића. И сваки детлић већ уме да изговори: да да, и на грчком и на српском. И вечерас, као и увек, овде брзо пада мрак, љубичице се већ жаре на хоризонту, корњача каже: Све је добро, да куцнем у дрво; ко је, пита одозго детлић. Сада је дубока ноћ, и небом шепају облаци као пијане фењерџије, месец ломи бели челик, очно сребро. О пахуљари! Улубио се век откада ми, злотвори, нисмо пили то сребро ока, површински напон мора, електрични нагиб! У закуп крмезног градива узет је Цица-ципелица, Квилимб дулуломби ... Пође на спавање кувано млеко. Топле су моје патике, говорио је хрчак; ево, помази образ да осетиш како се свађају звезде са твојом брадом ... кукуноћ, куцкуцноћ, делфини умиру у мом уху. Крелица се пуни очима. Очи лебде око ње, котрљају се, а она их узима, једно по једно, два по два, и пуни се њима, пуна је очију снених. О колико је натрпала у рибицу! Лирови дижу моју усну дупљу у небо, светли кестени ричу. Кајале су се чорбе-епидемије, чворци кристалног брка, у напуклом хоризонту дебелог шампањца риза, троугао лаж. Ко је јео папрат? И испио чист сируп? На ручку од чајева с курзивираним сукњама, олова и семења, ко пије мрак? По један на свакој постељи, и један по изливању зупчаника. Средњовековне брезе су посуте гаврановима. У мраку испраћају нас са обале беле очи бебица завејане мехом маламајки. У том трену зричци сричу капителе мрака, а жабе је опколио кремен. И плови петао с једром кресте право на нас. Њему дижемо церемонију у дан, свећама од паучине, и због њега, ево, анђели нас прскају сребром; они, сипају тмину у бездан. Шпорети, шпорети! Пукао им је осмех и испрскао нам нос. И још чезну капљице на нашим уснама; зри Крелица у водењаку, у својој кућици истканој из дамара, окамењеном маховином и смеђим каминима. С којих мед плави наша пристаништа, гатове градских часовника. Океани веју, звезде громоре у вресу. Бог каже: Нека пахуље укристале океан! Крелице. Наше дете било би врло ружно, мирисало на косу, повраћало куване уши, наврат-нанос, час, ашвих, а за кућу смишљало плаве смокве. Зар не? Загрлио сам јагоде, па су ноте на крововима оседеле. С неба, кроз облаке на пут силази караван. Беле облачице теку изнад нас, на столу су ножеви и прастара сребрнина за нас. У кућу, ломећи кров, улеће неоспорна кутлача и куса баш мене. Сламун пушта кишу. Овде је Бог зрнце ветра и зато пишким лепше од њега, само од њега. О знам! Зато је и Жан туцао магнете у вртлозима, у срцу високог кањона, за Крелицу, саму на врху успелог стења. Зато смо ми овде тако срећни. Пред стаситим чемпресима лишће нас лиже капљицама, плиша, древна река овде ноћу грми због нас, а дању меље месо за сан, у прстуху ваздуха. Овде, путеви су изгубљени, од страха прадавног, у тами моле смешни пипци... време је...

Нека свако направи сопствени закон и влада! Убијаћемо и палити, жетве наше! Чудно је слово е, од сунца и магле, чистих бисерних река и суза. Ово је обала сенке! И кућа нам тепа зоре румених образа, а усне пуцају у брљање црвених кристала, месечевом кором, кад је месец као мандарина. А чин? Угасиле су се боје фењера и река-риба, векови изводе партитуре на небу, док сребро креће се; једемо смрт. Гробља с прозорима од пузавица машу гранама својих крстова, фууу... дими се наранџин цвет! Поноћ гори. Магла је напољу од меда. Невеземе се грудвају, кредасти свет. Ко је иза свих цветова? Апараунати. Имбира сау квоти. Древно ротирање увек се тако оглашава. Сношај мртваца пред сан. Бледшкарити, зеленпух, Свилино око је смола леда. Рибља кост зуба, Кедал. Сумрачна јутра маштских поколења тапшу рашчупани сат. Каша за вечеру ври на шпорету округлог облика за сиромахе двогледа - то је слобода. То није слобода, крастачу један! Убити све шуме и обесити све ... Знајте, нећу убијати оне који ми отимају девојке. Дођите, узмите слободно танушне струкове драгог меса и носите, али... пре но што на сунце звезде не јурну слепо... Звезде су брада хоризонта, необријано небо. А кашике?

Кашике мисле споро попут векова. Драге, миле, из векова худих. У кући се у њима бели чај. У кући у којој живе две плаве магарице. Сенке су облака бронзаних, магарице, минђуша које им гризу уши, бесано, уз крик кафене беретке. Гурбети им доносе капе од порцелана за ветар, писмуне; много је кадифних буба у врту. Коралне есенције, оне су весници животом неукаљане васионе, миришу и узносе на брашно, или азбуке кад се усаме. Ми горе, данас смо стравично мокри од грмљавине, са шапа нам светлуца ... са шапа нам до изнемоглости зебе верност - хиљадама година ја већ нисам жив! Ухватила ме ровчица и умутила у живо јаје. А црви су расли. Дечаци су убијали цветове, давили их, вадили им очи вадичепом од слоноваче - рилцем украшеним јасписовим прахом. О желуцу! Трни ти зачињен сос. Здраво умирући фриждеру! Свици су у песку, мали мач је у хаосу, месец је отворио маслачке. Лаким умом подражава бокоре пурпурних виолина и шуму високих сутона, праисторију лета и бистре чаше. Веј. Подиже на обали комплементарне хридине, његове огромне плаве очи над риђом брадом с јесени, својим осмехом окрећу речни ток. Знамење ће нам отворити! Шу шу кров. Фебруар, али њега нема. Кога па то? Не знам. Ту је само стара васиона. Неуморно и тихо капље. Ово је ноћ у којој цветају маске; ми смо на врху планине, а у подножју је рат... и нашу децу сад доје звезде падалице...