Момчило Бакрач

Песме

• ГОДИНЕ ГЛАДНОГ ПРОСТОРА
• МИКРО-ФИЛМОВИ, ГЛЕЂ
• POETAE LAUREATIS
• СЛЕПИ ПУТНИК
• ИКАР ЈЕ БИО ДВОКРИЛАЦ И НИЈЕ ПАО НИКАД
• НИШТА О ЧЕТУ БЕЈКЕРУ
• СНАЖНИЈИ ОД ПЕНЕ
• БИВША ЦЕЛИНА
• СТУПОР II
• НЕШТО
• МОЈЕ ПЕСНИЧКО ВЈЕРУЈУ ИЛИ ПОКУШАЈ МАНИФЕСТА

ГОДИНЕ ГЛАДНОГ ПРОСТОРА

Сад не знам јесам ли икада знао
Да се веселим
Сусрећем непознате жене с марамицом на носу
Погледом тражим нешто међу мрљама
На плочнику
Присећам се легенде о свакодневном неком
Свату што лечи огледала и замагљена срца
Искапи сан у пупољку
У простор носи лице хитнуто светлосном праћком
Јутарњом ривом хрли под чудовишним
Сунцобранима пинија, до неке камене увале
У коју обрушава неустрашив поглед
Металне рибе на тањиру услика оком памћења
Потом комада и прождире у сласт
Дал то још дрхтим у погонима ткива што надима се
Од унутрашње песме

Заглушујуће гложење облака
Дигне ме у непознату будност
За дуг тренутак сав сам ноћ, очи претачу
Њено олово
Да ме као шкатулу отворе на операционом
Столу века
Нашли би године гладног простора
Сале блажено празне
Холове где само слутња тумара

Јецаве цитре, тронути саксофони клијају у стакленој
Башти моје несигурне смишљене бонаце
Прати их друштво подсмешљивости и сете
Разматрам кобиље млеко на јеловнику предака
Кићење и помаму на празник Дагбога
Не налазим ни поимања ни закључке
Мисао склизне у поподне мог оца
Уловљеног узловима марљивих сатничара
Граничара кепеца што обезбеђују пустош
У саобраћају све чешће бежим од сенке
Црне антилопе
Закључујем да је то дивљач сна, наслеђени трзаји

Ако ме зауставе и спроведу у занимљиво свратиште
Да прокњиже и пропитају испуштени одушак
Неће то бити због игнорисања
Саобраћајног знака
Већ због сумњиве наклоности
Према пернатим створењима и другој дивној живини
На стрминама гранитне тишине
Можда због самоизабраног тамновања
Трамвајских путовања без циља у којима
Пролазност се усликава и греје као фетиш
Довољно дуго
Да дух заличи на сврдло, на идиотски неуморног
Црва ровца што буши без Аријадниног клупка
Дете без првог вриска и пупка
Пепељасто на усуканом друму што равнодушно
Само наставља да кривуда
А над њим лепет случајно пролазећих крила

МИКРО-ФИЛМОВИ, ГЛЕЂ

Устоличен искуством. Много одлежавања,
мало брзог дејства. Премда нисам гавран
на сувом штапу који је опипао
таваницу неба. Ни оклопњача, питоми морски
гмаз ком век је дремеж при жвакању
салате.
У цеви апарата лежи специмен. На екрану
усликано је трње синапси. Туда путују сигнали
што чине човека, његов стил. Може ли
специмен да разуме светлост метака
који у њему праште?
Мисли су предиво памћења у сиротињи тренутка.
Млако пратим како очи и уши доводе свет,
сличан већ гаврану који ретко лети. Све је
углачано и тврдо, изједначено сјајем.
У вину не постоји случај, само јеловник
узрока и последице, земља, сунчеви углови,
проста хемија кише, писмо наслеђа. Ни моћне
очи електрона не сниме дух који вино крсти.
Откуда, дакле, траг чуда на непцу специмена,
на часу географије, на залетишту трена?

POETAE LAUREATIS

Тврда је вера да постоји тренутак, његови становници
у облацима, на штулама.
Ту ми је завичај у који понекад свратим.
Све стане у мене и лебди.
Отуда насумичне бирам речи, па себи шаљем,
у празнину.
Нема се шта и нема зашто у таквој панорами.
Као и све око мене, присуствујем и мотрим.
Ево ме међу бусењем окатих глава, миран,
прекрстио кости.
Завереници мастила, писари од буке, појци
на царини имања без земље – то је моје друштво.
Наврли смо данас као у ход празником, кроз вис
ваздушни одакле се пада.
Треба да говорим, да разбацам
зрње, да шушкам, бајам, годим таворењу.
Устајем и шкропим капљицама сумње,
немуштошћу воде.
Тражи на мени нешто зевач с оног ћошка,
истражује хлапеж, лови измаглицу, на муцање вреба.
Да сам слаботиња слути нека мати што донела је
сузу и ташну.
У мојој песми руже се попеле саме уз хридину,
стале на пут бола, озарен
коњаник као трупац бубну, на шиљке ногу
пободе планету, у кљусету плахо бректи дамар,
јутром свечана страва просвирава,
кап сунчеве боје трепери на цвету.
Погрешно читам, све време у слутњи
временског позног лика, у знању недокучивом
неисписаног чуда.
То што не поменух бежи из памети.

СЛЕПИ ПУТНИК

Он крај прозора зури у валпургијску ноћ,
apage sotonas рецитује у себи, у акустичном телу,
у оделу на пруге, сред собе где костреше се
празне столице и висе зидне успомене, поглед на
голо море, јелен као пећински цртеж црним
страхом прободен.

Тај шара жаром цигарете кроз тмушу
на замраченом трему, можда смишља гробље
са огледалима место сликаних лица, да се потврди
свет с ове стране, у одраз дошета
будућност једнонога, стане у оквир генерал
анђеоски с тророгом шапком, ваздухом
прошишти подсетник.

Глава устаје из несвести, на списак додаје ствари
ухватљиве, доцртава се, сама од себе, искрзана
ружа разума, уклети летећи мрави насрћу, лепљиви,
обезнањени, чудесно милосрђе скрива
оно што мора остати непознато.

Мали сам да се играм, настао из једног скока.
Неко на вршку мојих буђења лупа на кућна врата,
дозива као глас удављен испод моста.
Очи би могле да прогледају
на другом крају света, сва уста постојања
проговоре у исти час, бескрајна књига тишине као
наличје укаже се.
Тада бих незваног госта, путника који путује слеп
превео благо на другу страну.

ИКАР ЈЕ БИО ДВОКРИЛАЦ И НИЈЕ ПАО НИКАД

Поднимљен седи на кули
скривеног ветра, шупаљ попут трске
мудар као кипови
у храмовима од голог
ћутљивог камења
Оскудна је мисао са висина, зато
шарлатан нема шта да каже о наслаганим
облицима, о шибама праваца, о ноћним
светлостима што се на тами земље
гоје и множе
Љушти са коже крпе старих воштаних крила
Клокот мајчиног млека и све
попијене воде окрепљују
за рад на крпљењу неба са ког се перута
састругана плавет
Толико векова а још
ништа полетело није осим трбатих кућа
ношених урлицима и сличних сабласти
Птице се у доконости шетају
безбрижне, презриве
по својој неисписаној
празнини, по своме пенушавом времену
што се само из себе разлистава
Месечев огризак и сврабеж звезда
не хају за свој одраз преко воде
стоје као златан осмех
радости изобилне бестежинске
што га је за куке свода привезала
у трену кад је полетео

НИШТА О ЧЕТУ БЕЈКЕРУ

Не знам ко је глодао Чета Бејкера,
шта га је ољуштило.
Ништа од женских прстију које му благо
масирају власиште, ништа од гугутавог посвећења
његовој храпавости.
Можда пацовска врева Сент Квентина,
сурова браћа пуна робије.

Испод склупчаних обрва
провирио би накратко ситан усисани поглед,
штрцнуо некуд преко прстију од чворова.
Светлост позорнице жмиркала је на трумпети
без сјаја.
Звук усољеног видика,
приклештена унутрашња галама, читава
изложба полупаности, плес премлаћене лепоте.
Дрво није равнодушно.
Дрво само на литици.

Не знам ко је волео Чета Бејкера.
Можда усахла мајка-материца.
Можда топлина на дојци одлуталој пребрзо
низ погон челичане, можда пси или веверице.
Гримаса тог лица умесила је тоне
гипса и бетона.
Ништа од лагодне говоранције, од неговања
ситних вечерњих туга, од пене за бријање,
ништа од госпођине супице.
Тек прљави шипраг намрштених градова.

Не знам да ли је научио да завапи.
Да ли чуо за богове. За неверицу. Можда схватио
зашто се најбезнадежнија свратишта редовно
зову Парадизо.
Да ли подигао кућу на обали, у магли из које
њиште морски лавови, гракћу пијани матрози.

Не знам ко слуша Чета Бејкера
у саборном собичку усамљеника, чим прошишти писак
нестану зидови, погубе алатке
сви што су икад почињали да их уздижу.

СНАЖНИЈИ ОД ПЕНЕ

Уосталом, колико само снова одсањах
на свом језику, материнском!
Није то заумље. Није пена.
Говорим, изричем смислом, говорим и без
разумевања, проходим кроз филмаџијске
материјале, сирова документа, обављам
посао дужи од три будна живљења.
И неме сцене на мом су материнском језику.
И странци сомнамбулни.
Свезан петао дрема у кошарици, дечије
небо над главом, окомито, врлетно, шетња
од тмурног изобиља што плута на тезгама,
уредни разреди биља посвршавани, положени.
Око све именује. И зраке којих нема, већ само
јутро пљуснуто као млечна локва.
Ту су сви градови разграђени, умешени опет
сред једне изгубљене улице кроз коју
претаче се, кључа једини један народ
без имена, што живи на мом језику
неопходном, на погачи од блата, као да
жив је вечно, као да извире и претапа се
из себе самог.
Каква пословна гомила, какав диктат из
обезглављеног грла, непрестан преображај
облих лица воде, какав сурдук
слова мађијских на мом језику целом од
две-три велике речи што нетремично шкрипе,
мумлају, реву, нечујне јер
све заглушиле су и потопиле.

БИВША ЦЕЛИНА

Драшку Ређепу

Једном повучена је и пецка бразготина над којом
застају тамни
звуци простора који из навике пуца
У заносу дознања наднети микроскопи
једино могу да оглупе
над тим ожиљком што пати а никад не процвета
Тако сам једном на повратку из Шлезије
сам у чекаоници сусрео кукца који је, зрео, знао све
о економичности и самоћи
Није то било доба ноћи кад у глувоћи све
постаје гласније, напротив, беше подневна моба
којом владају навике свесне разбежалих
ходајућих тескоба
Све што у вид је насељено купало се у крепкости
том страшном расположењу, некако рожнато
на ужасе отпорно, ногате грације клизиле
по разапетој нити, распадале се
од лепости
Кукац, од целокупне параде трезнији, разметао се
свешћу стрижући сувим зглавцима
С његовим чекалиштем растао сам се
пужући у многим правцима, спретан, никад поново
уједно склепан
Забасах успут, у једној од верзија, у вински
подрум што је над расадником кућа лебдео
Склупчах се тек да се склупчам, заболео ме
изненада под ребром откинутим опскурни
тесни предео
Ту сам мене самога под светлом црвоточним
запросио
након сеоба и соба које сам влагом
присуствовања пуког оросио

СТУПОР II

Истањена душа грофа Толстоја на клупи
торбар је разнежен црним завежљајем.
Некад је, до јуче, била тежак клетник,
а сада табани, путељак, отпуст забораву,
прамен беле мараме
што уз колосек вијори.
Завежљај – то су гуњ и тело.
Паслухај: мраз у степи пупи.
Срубљено с њивом љупко кромпириште,
ситно гомоље обасуто ињем, од уста,
некад незаситих, опростним покретом
одмакнуто јело.
Трошни велможа удробљен у млеко
непрозирног свега сад и сам је храна.
Пробудио се непознат уму и памети, тек
од јутрос траје.
Гледа: душице уснуле носе завежљаје.

НЕШТО

То нешто беше у жлездама траве
која је престала да расте, извила се над земљом
некошена, накострешена
Нешто ни налик на урлик ваздух је сасуло
у срчу
исцурела је као мехур снага плексуса
Заборавио сам одмах да то на градској пољани
за кружним зидом од приколица насељава се
циркусиште
где из кавеза тигар дозива Бенгал
а он одазива се
Нисам се сетио претковог шиљка, брзог трчања
осталих зверских дисциплина, само је из руку
клонуло
рогато кљусе бициклета, нешто се уплело у котур
међу жбице
Нешто у чему има леда и црног дима
нешто које траву не пасе и сво је од космоса

МОЈЕ ПЕСНИЧКО ВЈЕРУЈУ ИЛИ ПОКУШАЈ МАНИФЕСТА

Има ли смисла прогласити нешто усред памфлетске јаве која већ није „стање ствари“ него безмало некакво биће за себе, тричава свакодневна неман с безличним именом Информација? Друго њено име, наго и убитачно, јесте Производ. Ципеле су производ, као и вино, његов buquet, потом, дакако, деца, након хартије – књига и њено слово, са њима језик, говор, мисао. Ципеле су могле бити (некад су, негде, верујем, и биле) персоналне ходаљке по тачној мери, космички запис за „Сретан пут“. Деца су донедавно била нерукотворено чудо стварања. Онај већ добрано избледели дични брадоња што, како веле, целцатог Гетеа шапуташе наизуст, приватно писац езотеричне еротике а јавно Карл Маркс, философисимус, први је шематизовао децу на производној траци, зарад чега не читах његов манифест ни кажу о капиталу, мучио ме је застарели рефлекс гнушања. Данас је јасно да тај чова беше наивац блатњавих ногу, у пионирским гаћама, да је општи кумир звани Производ савршено упреден у језик глобуса а Карлито је само први јавно лануо ствар. Данас наиме знамо да ће се боја очију куповати на општинском шалтеру а сервисни бубрег ускоро, само што није, бити производ контролисано узгојен на леђима лаборанта миша, као и остали нам неопходни делови. Шта је, у поређењу с тим чудаствима продукције, пука милисекундна информација, упакована, сува, хрскава, са аромом празнине? Ништа до ситна електронска боранија у чију беспрегледност спада сваки отиснут титрај лирике, као и отипкан, олизан и објављени Credo. Тако пише на уговору новог говора.

Чини ми се да сам већ као нетом стасали бебан гвозденог XX века паметно бленуо у снег на ТВ екрану пре и после важних преноса, питао се где ли се дешава та занимљива вејавица, бесна, непрозирна, заувек истоветна. Сада је речено снегуљање све ређи призор, програми трају инфинито, међутим, са носталгијом без порекла – сећам га се... и све ми бистрије личи на свеприсутан, у презенту царујући „проток информација“. На лице стрине Информације, дискретно ошминкано и лично, налепљено на ваздух, на свако лице и наличје.

Шта дакле радим док пишем песме, или пак сада, док орно склапам свој манифест, занет утешном, искупљујућом идејом да се не бавим производњом, да не испаљујем пинг-понг лоптицу информације, важне управо колико и свака од безброј скочица на шуштећем телевизорском мозгу, а централни живац справе зване доступни свет хладно ми сигнализира да је моја идејица тек дирљива самолажа? Можда бих могао рећи како сасвим приватно и самодовољно општим са „идеалним саговорником“, Сартровим хипотетичким над-ја (би му то теренска замена за Бога), шапућем неизвесном, надманифестном трансценденту, или пак преко мреже разбокореног интерфона китњасто труним читаоцу који ће ме волети, цигољам свом братству по звучности. Појма немам, то јест: не могу да произведем еликсир дотичне мотивацијске самоспознаје. Постао је нераспознатљив њен хоризонт, исхлапео је у маглини размицања и удаљавања смислова. Да, готово сократовски не знам, али дознаћу путем игривог надомештања вакуумског недостатка, мисаоним плесом преко брисаног простора који се, хтели ми то или не, шири и раскраче као прождрљива амеба.

Поезија, ерго? За мене, између осталог, ретка могућност да присвојим говор у коме не постоји линеарно време, где нема мучног опонашања још мучнијег протицања, јалових покушаја реконструкције ненадокнадивог. Ма шта да је време и ма где оно било, ток му је изван песме, у песми тек његови беочузи, оканца и карике трепере, растављиви и склопљиви хиром играча, призивани по његовој лудости и жељи.

Постиже се то и игром звукова приведених феномену коме је име музика, која доиста тече, али тим током надилази пуки интервал трајања, док се унутар властите форме разгранава и врлуда у свим правцима. Потом сликом и скулптуром такође, оне су заустављени трен. Звук, боја, светлост и сенка, облик у простору – како фини и сушти материјали, чисти као у моменту настанка. У поређењу с њима људски језик је сумњива грађа, офуцана од опште употребе, податна празном брбљању, конвенцијама штурим и сакатим, свакој злоћудности, променљива, непоуздана, често непрецизна до безличности. Па зашто, умесно је упитати се, упркос реченим увидима, баш од језичког предива плетем своју мустру, артикулишем унутрашњи крик? Разлог је, погађам, управо та клиска многозначност, саблажњиво еквилибрирање на непоузданим темељима језичким, узбудљиво опипавање есхатона путем најмагловитије дисциплине. У питању је, разумљиво, нимало случајна склоност, прирасла или прирођена, свеједно.

Јасно је да засад мање-више успешно формулишем доследан anti-credo, распоређујем мислене и језичке фигурице по пољу негације. Можда би, с обзиром на задато устројство свега познатог, посве доследно и најпоштеније било да тако остане. Постоји, међутим, друга страна језичке клацкалице, на њој древан кумир разиграва тежу, поништава мир нултог стања. Зовем га онако како су га звали: Именовање, Изрицање, Вокација. Некад је личио на тмастог врача с ратничким бојама, сада је више као избељени албинац, пећински мрак виђен у негативу, али и надаље моћан, урокљив, могао бих се заклети да не уображавам. Дакако, као што беше од свог постанка, албинац је и сада по превасходству песник. Попут њега беличаст, играм се и ја старом гатком призивања и привезивања света узловима речи. Изузев 150 читалаца поезије и понеког од оних што се баве работом исписивања исте, сви остали се слажу да је то јалова рекреација, нимало забавно замлаћивање, једном речју дангуба. И сам се чудећи, увиђам како нимало не марим за то. Редовно и рекло би се неодољиво надносим се и чучим над белином празног папира илити његове електронске замене, сатима просејавам упамћено, препипавам по његовим рефлексима у мени, дајем им одблесак у језику, уверен, ваљда, да тиме разбијам окорели талог, рашчињавам мртву инерцију распореда, нарушавам срастање свега у неку помирену безличност. Албино је, мислим, увек чинио у длаку исту ствар, па и у оно прво време, док беше мрки шаман, бацао је клетву на укочен привид постојећег, звецкао језичким кошчицама у тврдој вери и настојању да њима доваби и замађија другачију, тајну слику света, скројену по мери властите нутарње глади, властите слутње, жеље, уобразиље.

Да бих своје песничко вјерују, свој МАНИФЕСТ (!) привео каквој-таквој проходности и смислу, ред је да уприличим некакав, макар и исфорсиран закључак. Све су прилике, дакле, да ме заводи и поезији приводи онај озлоглашени, многоструко злоупотребљавани фантом слободе. Привидне макар, слободе од ланаца линеарног времена, од ужасно заморне, убитачне каузалности појава, од овешталости служења свету сврхе и употребе, од постварења мртвог језика и мишљења, од непрозирности њихове армиране јаве. Савремени слободари, још увек вешти да препознају неке једноставније видове слободе, попут оне од ропског рада, од терора државе, затворских решетки, разних моралних стега и предрасуда - тешко да би знали о чему говорим. Не сумњам да би ме весели, распевани хорови савременика упитали шта ће ми речена слобода, закучаста, појмовно мутна, неопипљива, шта бих то могао радити с њом. Ништа, одговарам, изузев искусити је, плутати мало, као у кади с пенастом јутарњом купком, онако за себе, у хедонистичкој интими часова одсуства. Неко промућуран, склон да се лукавије замисли вероватно би хтео да зна да ли ми горе побројане луде и худе жеље испуњава баш та ефемерна дисциплина звана поезија. Рекао бих да сам неизлечиво, до неодољивости склон тој халуцинацији, толико да лебди око мене и кад је не упражњавам. Усвојен, никад до краја освојив, песнички говор ми дарује станчић-собичак мргодног али сретног азиланта сред света обесвешћујуће збрке, тесних стварносних калупа, кодова и формула што чврсну нагло попут гипса и бетона, света целог од узиђивања у општост, од пусте, прозукле заглушености сред које унутрашња тишина губи дах. Поврх свега тога, није поезија тек моја сирота ескапистичарска љубавница. Не, она је скривени агенс чија једна неприметна кап у клокоту оријашких водовода, премда не мења владавину муља и креча, не пролепшава плес отровних моћи, ипак обнавља тајни дослух са живим, првотним молекулима непролазне воде.