Немања Митровић

Расла небу лоза

1.

Расла небу лоза, крилима лозова махала, махалом-механом харала, смрдљива гроза. Облацима жеђ појила, птице грожђем дојила, на Сунцу се пекла, на земљицу текла. Љубио је момак леп једне зимске ноћи дуге, пола века вечне туге у мрак гледа старац слеп.

Куд ко оком, ту он скоком. Цура цурка, он чеп гурка. Ко пита копита? Шта шапућу шапе? Брци кажу бррр... Ките су тучкасте. Букети су бучни, венци само вену, леје леже а вреже врече, ржу и реже.

На крај срца седе и леде се деде, у мрак црни гледе и сву ноћ бледе. Сељаци-весељаци користе алкохол за чишћење главе... не од касетофона. Ишчаше чашицу, па песничко вече песничењем тече до мрквиног мрака.

Цирку по цирку, испаде циркус. Унуче по унуче, деде подетињише. Жеђ гасе ватром. Пале се водом ватреном. Квасе и квасетофон. Шљива жеђ гаси, шљива бол гаси, шљива свест гаси, шљива око краси.

Коло води побра, љута кобра. Добррри брррале, але га знале! Марамицом маше, одмахују снаше. Играј снале, звецкале ти шнале! Ију! Ију! Ћију! Ћију! Кад те ћубим прегришћу ти шију!

Небом лети – Ију! Ију! Спотаче се, сломи шију! Запевај, заиграј, од живота до ћивота дели нас још шака нота. Дајте Музе да муземо! Куд зна сељак шта је уметност? Уметно је вештачко, а он је природан дечко!

Ван себе, сам, стоји деда уз там-там. Вири преко мере, без трунке намере. Оде деда одједном и тамо и вамо. Није то лако, али ако, кад је тако. На врх крда врба врда. Бура буре гњура. Једна ко пас опасна риба риби гризе рибу.

2.

Глиста листа старе ревије. Коњ коњкоњдаче. Вук вуче кола лако ко коњ. Кока кока кокице. Кука кукуруз, кукуриче кукурек. Пух пуши на пуштиклу, пуше му се уши. У ходу ухода ушинуо уши.

Лије лија деци литар пун. Патке пате, мачују се мачке, хрчу хрчци. Мишеви мисле и шеве ко луди. Вере се веверица. Верује верна вереница.

Течне су речи река. На пучини паучина опаучена папучом. Коале ко але бале, кокер ко кер закера, боксер ко сер сере.

Тачке су тачне на крају рајева, парајдајз-гајева. Печурке су печене, переце су опране. Плес плесан покрива. Пауне мучи паучина. Кењгури кењају, дрвеће дрви нешто.

Ветар тера кера, а теријер ветри ко илирски псетер. Кер керће, кева кевће, мама мауче, баба бауче, трава муче да бубе буче. Царић царује, уметност влада, ага кладе ваља.

Дижу буку јабуке, купе их купине јер су малине још мале. Годе јагоде, боре се боровнице, клека је поклекла. Руже круже друже, каранфили похотљиви љубичице упљували.

Маја се маје са мајком, мајка се маје с мајицом. Мија мије цело лице. Пера се пере и перута. Лаза не лаже него се плази. Блажа лаже, колаж слаже. Коле воле да смаже колач. Златан је златан и тачан златан сат. Жарко је Сунце.

3.

Пси псују и пију, пи бре! Зеке се кезе, брезе су брзе, брезе су зебре, ко зеба зебу зебре, еј бре! Пси пију змију, змију мију, ију ју!

Зец се кеца кецом из поцепаног рукава. Пси спикају дуге пасове, спас ове сове, друге туге, зеке су секе, секе се кесе, кесе су ексери исекли.

Спију пси, жека каже – Ћију ћи! Маже маци – Мац, мац... Куца куци – Куц! Куц! Кочи коку – Ко? Ко?

Пси спију! Ију! Зец се не сеца. Јавља се тици – Ти, ти! Одобрава јелену – Је, је! Одбија ишлер – Иш! Иш!

Снију псни, пис море! Зека се зеки Зевзековом улицом, псвима буши уши ко минђуше, зајецава за авлионом – Ав! Ав!

4.

Шта се бели у црном облаку? Дал је Месец, дал су лабудови? Нит је Месец, нит су лабудови, беловела сипа ронцу црно сипа. Ронац рони сузе низ бело лице, сузе пљуште из црног облака. Из црног облака на земљицу црну низ муње беле бело гледа ронац.

У срцу облака црног као зеница бели се сипа као беоњача ронца. Тако се у празној, ко окно црној ноћи лако бели Месец пун ко око. Ронац рони дубље у сузице росне, да ишчупа шкољку из кафане. Шкољка се скљокала па кењка, шкољка девојка мисли да је шљука.

Ведри се црни облак туша у води, све блеђе пише покисло перо из крила ронца – мање перо а више пераје, за пливање уз кишу, у месту.

У срцу црног облака, где не стиже ни шум силног Сунчевог гонга, пази сипа да не заспи. Пише тушем и кишом. Црни облак сад је на небу, а море из којег је излетео лије из њега ко из сунђера.

Руши се окомито море, кишне рибице падају и постају кишне барице. У ћошку шљока шкољка. Ронац је утонуо у себе, волео би да је не воли. Да није тако затворена, оба би јој крила убрао. Сипа му сипа још једну празну флашицу туша коју не може да испразни јер је празна. Потпуно.

5.

Гузе се гуске, кокетују коке, риба бари бару. Киша се кисели у бурном бурету. Веш се весели. И весла су весела. О, ости радости, О, ости гадости!

Ћале гули гузу, ћули ћелу. Шева веша веш. Кеша кеша кеш. Промашила је промаја, пропали су маст и част, млеко млевено вене.

Лица су налицкана, ликови насликани, обриси обрисани. Голо огледало од леда бледо гледа на облацима облице. О драги одрази, цркле црте црне срне ко косу кос-соко коси.

Село је леле легло, пеглом се опегло па за теглом потегло. Цело село није цело. Пиће им биће, а биће неће бити.

Из муштикле мушкатле су никле и никловане штикле. Кад је мала шала шалица, а мале ноге ножице,* што су велике гузе гузице?!

Лети, лети летар, ни литар ни метар него летњи ветар. Није лењи ветар него летњи ветар, лењи летњи ветар. Не види се али шуми, шумом тумара утвара зеленија од шумара.

Табакера таба кера. Кокошињац пун переца. Врата се враћају кући. Довратак, добратак, брат, брада, подбрадак, брадавица, брава... браво!

Добронамеран човек није ни случајно лош, а злочест је ретко добар. Добровољци су лоше воље. Мрцине убијају не бил живнуле.

Безглави људи безочним очима слепо гледају безглаву кокош. Безглава кокош сокаком скаче. Безглави људи колце дрмају. Безглави људи безочним очима слепо гледају безглаве људе.

У бунар нарцис нариче. Вену вене, црв вене. Небу се плави у глави. Речи черечи чича Мича, миче их миче да ич не личе на речи из обичних прича.

* шалица је у ствари шољица, а ножице свој назив дугују ножу, а не ногама (прим.аут.)