Брана Димитријевић

Култура настаје у историји

Изговорено на ВМА 19. 09. 2006

О књизи др Александара С. Недока: Повлачење српске војске ка албанском приморју и њена евакуација на Крф 1915/1916 – Рад војносанитетске службе, „АМД систем” Београд, 2006.

Примајући Нобелову награду за књижевност у Шведској Краљевској Академији, у Стокхолму, децембра 1980. године, Чеслав Милош је својој беседи изрекао и ово:

„На планети која се из године у годину смањује, уз фантастичан развитак средстава комуникације, врши се процес који не успевамо да одгонетнемо, а који је могуће назвати одбијањем памћења. Сигурно је да су неписмени прошлих векова мало знали о историји својих земаља и своје цивилизације. Међутим, у умовима модерних аналфабета, који умеју да читају и да пишу, и који чак уче младеж по школама и на универзитетима, историја јесте присутна, али у чудној помешаности и замагљености. Молијер постаје Наполеонов савременик, а Волтер Лењинов...

... И, све више се ближимо визији Времеплова Х. Џ. Велса: планета Земља настањена је племеном деце, безбрижне, али безосећајне, лишене памћења, па према томе и историје, беспомоћне пред становницима подземних пећина, пред људождерском децом ноћи...”

Студентима пете године стоматологије постављао сам, почетком сваког зимског семестра једно те исто питање. Ко је био доктор Суботић? Окренут прозору и гледајући низ улицу која носи његово име. А одговор је увек био тајац. Не стида, већ чуђења.

Лакомислена и већ укорењена ова навика несећања с којом смо крочили у нови миленијум, први је разлог што се књига др Александра Недока може сматрати врстом чуда.

Наредни разлог тиче се већ саме историје као науке, питања шта у њу спада.

Велики рат (1914-1918 ) један од највећих пораза цивилизације којој припадамо, истраживан је до сада, и кривотворен, из свих могућих углова: војног, економског, дипломатског... Из свих осим из санитетског. Не само код нас, већ и у свету.

Трећи је саобразан нашим приликама.

А, где су документи? Будући да је из Великог рата српски војни санитет изишао као потпуни ратни погорелац. Његова ратна архива спаљена је по наређењу Врховне команде у јесен 1915. године у Краљеву.

Али...

Показало се, да је из разних других извора могуће сложити део по део и наше санитетске судбине. Пинцетом, али чијом?

Тиме долазимо и до четвртог чуда.

Др Александар Недок радио је сам самцит. Ни у каквом научном институту, нити у тиму. Срушио је и једну од илузија минулог века, о понорима које деле поједине специјалности, не само унутар медицине, него и историје; и о понору над понорима који дели природне науке од хуманистичких, медицину од историје.

Али, ова књига је, што је већ пето чудо, само делић једног већег и замашнијег дела Недоковог, капиталног, енциклопедијског, јавности непознатог; којим би се подичио не само какав мултидисциплинарни и хармонични истраживачки тим, него и један овећи научни институт. Седам стотина биографија лекара још од постанка српског војног санитета, што активних што резервних, потом ветеринара, апотекара, студената... Чини то 1.500 страница „живог текста”, исписаног лако читљивим рукописом. Непроцењиво благо. Које стоји... Док листа срама, оних који одбијају да га штампају, или помогну да се штампа, расте.

Неизбежно, баш то велико дело оставило је трага, на ово по обиму, али не и по значају знатно мањем. Структура ове књиге подсећа на ону коју виђамо по енциклопедијама и речницима. Приповедања је сразмерно мало, утисак је да преовлађују спискови и бројеви. Ту је и сав научни апарат. И све се може проверити.

Као увод дат је део песме Милутина Бојића „Плава гробница”. С правом, јер она говори о смрти и васкрсењу. Али постоји још присталији, такође Бојићев, прозни текст, до скора непознат, штампан је у обновљеној Вуковој „Даници” за 1999. годину, а наслов му је „Србија у повлачењу”. Мапе у књизи др Недока савршено одговарају том сведочењу од пре 90 година. Везе су чак и дубље:

„... Непријатељ улази у Ниш. Све је ужи круг... Па ипак још увек већина не верује у пораз. Још увек постоји нада. Србија не види и неће да разуме, да може доћи моменат, да света земља, купљена крвљу најбољих њених синова може постати туђа. Србија је све извојевала својом снагом, увек је била на висини части и достојанства, и зато цео српски народ, као обузет неком идејом о иманентној метафизичкој правди, неће да разуме пораз.”

У овим редовима сажета је основа српског етноса; избор Христовог пута од патње и смрти ка васкрсењу. Голгота, то јест Повлачење, и Васкрс Србије, то јест, пробој Солунског фронта, касније ће се као речи, појмови, као истинско осећање сасвим истрошити, али тада, баш тада, у том најстрашнијем трену, то оно прожима сав српски народ. Нико и никад, ни остарели владар, ни његов наследник, регент Александар, ни Врховна команда, ни Влада, ни Скупштина, не би били у стању да покрену то што је тада покренуто, ни да улију такво схватање да је и патња неопходна, управо равна оној Христовој, јер има смисао. Слично схватање је и на свакој страници ове књиге; запажа се клица живота усред помора.

Прадеда писца ове књиге, др Стефан Недок, по народности Словенац, дошао је у Србију још пре истека половине претпрошлог века. Био је први начелник Одељења за унутрашње болести Главне војне болнице у Београду, тек основане. Шта га је довело у Милошеву Србију, у то беспуће? У којој учене лекаре нису зарезивали ни власт ни народ, у којој су се и војни и цивилни санитет пробијали попут жилаве биљке на сушном и каменитом тлу.

Да ли је један од разлога било и стваралаштво? Јер стваралаштво је давање самог себе без остатка и без мере. То је и ход по плаветнилу, али и ратовање о своме руву и круву, баш као што је то чинио и учинио његов праунук, писац ове књиге, др Александар Недок, као што је и настајала Србија пре два века.

По традицији, санитет је једна од најосетљивијих тачака сваке војске. Мука га је, пре свега, саставити.

За рат са Турском 1912. године Србија је мобилисала, примера ради, према подацима др Недока, 356.000 људи. У својој књизи „Српске победе” публициста Анре Барби, заокругљујући ту цифру на 400.000, запажа да би у сличној некој ситуацији сразмерно броју свог становништва, Француска требало да мобилише 7.200.000! Србија је тада, више и не могавши, а према подацима др Недока, мобилисала 296 лекара. Колико би онда, питање гласи, требало да својих лекара, за војску од 7.200.000 људи, мобилише моћна Француска? Да би: а) постигла макар и такав однос борац - лекар, као Србија? б) да би га постигла какав ваља? И у којој мери би то утицало на рад њеног, лако је могуће, опустошеног цивилног санитета?

Санитет је најслабија тачка и војске у повлачењу. А поготову војске пред расулом. Примере даје Велики рат.

У својој књизи „Са српском војском” која је 1915. године штампана у Паризу, Анре Барби описује распад аустро-угарског санитета већ после Церске битке; расуло које ће после Колубарске битке достићи размере елементарне катастрофе и бити пример нељудског понашања аустроугарских команди и санитета према припадницима сопствене војске.

„Зар је једна високо развијена, рафинирана цивилизација, могла себи да то дозволи?” Пише Анри Барби. „У Аустрији постоје толики славни универзитети, пукови лекара и развијена медицина, фабрике опреме и лекова.”

А шта се десило? Рањеници и болесници остављани су попут лешева.

„Никада нисам наишао на нечистоћу која би се могла поредити са оном у гимназији (у Ваљеву ) и у (ваљевским ) касарнама 5. и 17. пука, од којих су направљене болнице, а у којима беше остављено 3.400 рањеника и болесника, без лекова и намирница.

... У сеоској кафани у Бољковцима негде око тридесетак рањеника, с пет официра. Ни један није превијен Најјачи је кредом нацртао крст и написао на лошем српском језику: Овде. 31 рањеник, лечите како ми лечимо ваше. Срећом по њих, Срби их нису лечили на аустријско-мађарски начин него на свој.” Нису их ни злостављали, ни убијали.

„Ах, како ли је”, наставља Барби, „здравствена служба аустро-мађарске војске морала бити дивна! Мислили су Срби који су учили високе школе у Бечу или у Грацу, Инсбруку.” Кључно опажање, али и питање: па зашто су се онда Срби понашали сасвим супротно? Шта их је подстицало? На које одговарају и Бојићева она песма, а и Бојићев прозни текст, а нарочито ова књига.

Да буде остављен попут лешине, тако нешто није се могло десити српском рањенику и болеснику, ни у најтежим часовима 1915-16 године, у Повлачењу. Смрт и патња сретали су се на сваком кораку. Изгледало је да су и народ и војска и држава у расулу. Но то је ипак био привид. Постојао је санитет. Дејствовао је, у тој титанској борби Реда против Хаоса. И, Хаосу је сломљена кичма. Србија је и у Повлачењу остала на висини.

Стога ова књига превазилази и задате санитетске оквире.

Превазилази их и по томе што сведочи да Србија није била „дивља и некултурна” земља, насељена „примитивним и крвожедним народом краљеубица”. Како је приказивана тада, а и данас широм света.

Како би могла да то буде? Ако је имала такав санитет, и као његове припаднике такве моралне горостасе.

Стога је пред нама исти задатак. Ми се, и као сталеж, али и као образовани људи, за капитално оно енциклопедијско дело Недоково морамо изборити.

Киње нас, као народ, и плазе нам се са свих страна. Али, страшно је рећи: овде је глава те немани. У нашем непамћењу, скрштеним рукама, непознавању и непризнавању суштине сопственог бића, наше, не мале, снаге.

Не придружујмо се, стога, Књизи срама, китњастим именима институција и појединаца који је чине, него дејствујмо.

Приближава се 2014., стогодишњица Великог рата. Припремају се конгреси, семинари, богато илустроване, танке, дебеле књиге. Снимају филмови... И сви то раде, широм Европе, широм света, па и они који до јуче нису ни постојали са својом сопственим санитетом, ни државом. Свако настоји да се прогура, да се истакне, и да исприча своју причу, да л' истиниту или лажну, неважно је. Једно је сигурно, у свима њима Србија ће постојати само и само као изазивач рата. Сарајевски атентат, одбијање ултиматума, и потом, кланица какву пре тога није видело човечанство. Али Србије нема. Ни битке наше неће постојати, ни епидемије, ни Повлачење, па ни још једно чудо историје: држава у егзилу, са својим верским, књижевним и позоришним животом, скаутима, друштвима трезвености и својим санитетом... Неће постојати ни чудо над чудима, пробој Солунског фронта, када српску пешадију француска коњица не могаше да сустигне. Баш то једва објашњиво дело никад опорављеног српског тежака, српског борца, чије су имунобиолошке снаге на нули биле у том трену. Све ће то однети пре свега наше непамћење. А Србију ће кљувати орли и гаврани, грабећи њене људе и њене истине, снажне попут легенди.

Култура, написао је руски академик и математичар, Игор Шафаревич, је најснажније духовно оруђе сваког појединца и сваког народа у немилосрдној борби за опстанак. Најдословније – борби, онако како је учио Чарлс Дарвин.

Али култура не настаје у природи, него у историји.