Брана Димитријевић

In memoriam: Проф. др Алекса Пишчевић

Децембра 2007. године у Београду је умро проф. др Алекса Пишчевић, редовни члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва (1976) и редовни професор Стоматолошког факултета Универзитета у Београду (1971).

Име професора др Алексе Пишчевића везано је за успон максилофацијалне хирургије у Југославији и Србији; за оваплоћење једног давнашњег сна.

На тесну везу између хирургије и зубног лекарства указао је још 1914. године др Атанасије Пуљо. Изговоривши, после искустава из Балканских ослободилачких ратова (1912-1913), да: „...и најтежи случајеви виличних костолома спадају на зубног лекара.“; али да је најбоље „... ако је зубни лекар још и хируршки изображен.“ Рећи то у трену када су се зубни лекари у Србији могли на прсте једне руке избројати, када се и у круговима Српског лекарског друштва на „зубарију“ гледало као на пуки занат, беше визионарство и смелост. Но, ове речи убрзо ће широм Европе потврдити искуства Великог рата (1914-1918).

1923. године у Београду је у оквиру Опште државне болнице основана Поликлиника за болести уста и зуба, на којој су се свршени доктори опште медицине специјализовали у зубном лекарству. На њеном челу био је Пуљо. Практикована и хирургија, не у довољној мери да би се могла назвати специјалношћу. После Пуљине погибије (1944) на место управника Поликлинике именован је др Љубомир Ђоковић, убрзо (1948) један од оснивача и први Декан Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, један од твораца првог плана и програма тек основане школе. Хирургији лица и вилица он даје назив Стоматохирургија, постаје наставник на том предмету. Максилофацијална хирургија још није постојала као специјалност, а ни сам Ђоковић не беше хирург. Но, беше намеран да је створи. У томе је имао свесрдну подршку тадашњег најистакнутијег хирурга пластичара проф. др Винка Арнерија. А копља су се ломила и око питања да ли будућу специјалност дати само свршеним докторима опште медицине или докторима стоматологије; или и једнима и другима? Ђоковић доказиваше да без стоматологије максилофацијална хирургија не би ни постојала, док је насупрот њему професор загребачког свеучилишта и академик (ЈАЗУ) др Иво Чупар заступао схватање да је максилофацијална хирургија за докторе стоматологије прекрупан залогај. На помолу беше још један српско-хрватски спор! Стога, 1956. године Ђоковић повлачи тихи потез: на предмету Стоматохирургија у звање доцента бива примљен хирург пластичар др Мирослав Познић. Тиме је био поравнат пут максилофацијалној хирургији. Недостајали су јој припадници из редова доктора стоматологије, „острашћени“ њени извршиоци, носиоци и ствараоци. Ђоковић ни ту не оклеваше: његов прст, попут прста Судбине, беше уперен и на студента Пишчевића.

Потоњи др Алекса Пишчевић, један од првих специјалиста, те, рекло би се, и младе и старе дисциплине, беше рођен у Чачку 1930. године. Отац му је био носилац Албанске споменице и Карађорђеве звезде с мачевима, мати потицала из угледне фамилије Смиљанића. Стоматолошки факултет завршио је 1955. године с просечном оценом 9,6. У то доба његов омиљен предмет је Ортодонција. (Којој ће се касније „вратити“ уводећи у праксу Ортогнатску хирургију!) Но, после разговора са професором Ђоковићем, прихвата изазов, те буде изабран за зубног лекара приправника на предмету Стоматохирургија;1957. године за асистента.

Пред младим Пишчевићем простирао се још неизвестан пут. Нова специјалност. И питање: ко му у том трену може бити непосредни учитељ? А, преко свега Ђоковић од њега захтеваше упис на студије и диплому Медицинског факултета. После не мале унутрашње борбе Пишчевић и то прихвата. Касније ће бити доживотно захвалан Ђоковићу баш на том „наморавању“; будући да је Европско удружење максилофацијалних хирурга, чији ће један од оснивача бити и он, захтевало двоструку квалификованост, дипломе и једног и другог факултета, уз, разуме се, специјалност.

Медицински факултет Пишчевић завршава 1960. године, с просечном оценом 9,1; а 1962. године специјализацију максилофацијалне хирургије с одличним успехом. Те после још два реизбора у звање асистента (1960 и 1963) буде 1964. године изабран за доцента, а 1966 за ванредног професора на предмету који најзад добија своје право име: Максилофацијална хирургија. Јуна 1971. године успешно брани докторску дисертацију под насловом „Клиничка и експериментална испитивања вредности склерозантних средстава у лечењу сублускација виличног зглоба“, а истог дана бива изабран у звање редовног професора.

Овако муњевита универзитетска каријера, стајала је, и по његовом личном утиску, још увек испред угледа специјалности којој је припадао. Истина, постојала је Секција за Пластичну и максилофацијалну хирургију Српског лекарског друштва, у коју су, тада, били укључени и оториноларинголози, чији ће он, једном касније бити председник, али то беше недовољно. Ваљало је успоставити чврсте везе с неурохирурзима, трауматолозима, општим хирурзима, офталмолозима, радиолозима, патолозима, учешћем у раду њихових секција и конгреса, и у свакодневној пракси. Ваљало је одржавати тесне везе и са специјалностима које су ницале унутар саме стоматологије. Упознавати, осим будућих доктора стоматологије и студенте медицине са могућностима максилофацијалне хирургије. Стога Пишчевић реформише предмет „Одонтостоматологија“ који је на Медицинском факултету уведен још 1936. године, и чији је први наставник био већ помињани др Атанасије Пуљо, усмеравајући целокупну материју ка максилофацијалној патологији. Тако ће и будући лекари опште праксе знати где да треба упуте болне и невољне, у таквим и таквим случајевима. Оваква „политика и пропаганда“, која захтеваше и покретљивост и речитост и уверљиву документацију, а и сараднике јуришнике, уродила је плодом.

Посебан полет у раду Клинике за максилофацијалну хирургију настаје после Пишчевићевог повратка из Цириха, Диселдорфа и Стокхолма, где је боравио као стипендиста Светске здравствене организације 1969. године. Међу многим новим методама и погледима, истицаху се они из домена ортогнатске хирургије. И каснији његови боравци у Мајнцу, Копенхагену, Вроцлаву, Павији, Москви, Лењинграду, мада ће лично остати највише привржен немачкој школи, и међу немачким колегама нарочито цењен бити, били су плодотворни, уз реципроцитет. Упознавао је и припаднике тих центара са резултатима рада у Београду и Србији.

У свакодневном послу, Пишчевић постајаше све искуснији клиничар са развијеним дијагностичким и хируршким инстинктом, лекар који у сваком болеснику види посебност и – саборца. А наопака данашња мода, рак рана савременог српског здравства, недовољна информисаност болесника, код њега никада није постојала. Тај свакодневни клинички рад претпостављао је свему другом. Понирао је у људске судбине; прилагођавао методу лечења сасвим одређеном болеснику, а не обрнуто. Тежио успешном решавању случаја а не – спектаклу. А славу клинике проносио је изванредно документованим, уверљивим, поучним примерима, и разуме се, резултатима.

Једина замерка овако блиставој каријери, понајвише од стране највернијих његових следбеника, можда би се могла наћи у Пишчевићевој недовољној акрибији. 124 научна и стручна рада, од којих 29 штампано у иностраним часописима, коауторство у четири уџбеника, уредништво у једном („Максилофацијална хирургија“, за студенте стоматологије), иако задивљују својим разноврсношћу, помном обрадом целокупне материје максилофацијалне хирургије укључујући и многобројна њена гранања и граничења са сродним областима, у поређењу с његовим безобалним клиничким радом, овима се и данас чини недовољним. Још две, три монографије да је барем оставио... (Ars longa vita brevis!) Јер беше неисцрпан у самонадмашивању (и на то беше навикао своју околину). Отуда га, барем пред њима „не правдају“ни многобројне његове факултетске дужности. Био је члан Управе, продекан, декан Стоматолошког факултета, проректор београдског Универзитета, али увек присутан и на клиници. Био је и управник Клинике за максилофацијалну хирургију; оставивши и у потоњој овој делатности дубок траг. Настојао је да од невеликог колектива направи породицу, у којој владају слога, узајамно разумевање и уважавање, спремност да се свако свакоме нађе и у добру и у злу, у складу с положајем, знањем, могућностима, душевношћу. Тражио је од свих нешто мало више од – тимског рада; ефикасније, ведрије, с обиљем емоција. Тражио је од сарадника подвиге, а од клинике стварао уточиште. Одатле се и одлазило у свет с поносом, ту се враћало с радошћу, нестрпљењем и прегрштима новотарија. Неговало се искрено гостопримство за стране посетиоце и за колеге блиске сараднике с клиника Стоматолошког и Медицинског факултета. Стога би и страни и домаћи одлазили не ретко ошамућени и приказаним им стручним знањима и умењима, и понашањем свег особља, „инфицирани“ неком врстом „херојске“ атмосфере, „вечне младости у вечном заједништву“, па без обзира на „вечне недостатке“ у инструментима и опреми. Године највећег полета клинике – најсјајнијих победа духа над материјом – поклапају с управниковањем проф. др Алексе Пишчевића. И обрнуто, године опадања и егоизма стизале би попут казне, чим би се, ма и за длаку, одступило од тог „стила“.

Бројна признања којима беше обасут – Седмојулска награда Србије 1987, прва награда Groupement International pour les Recherches en Stomatologie et Orthodontie 1985, одликован је Орденом рада са златним венцем и Орденом рада са црвеном заставом – схватао је као још један успех саме специјалности, још једну стопу освојеног родног тла, надокнаду изгубљеног оног времена од Балканских ослободилачких ратова и др Атанасија Пуље па на овамо.

Ништа необично за оног који је кренуо баш том стазом, јер и древна мудрост вели да стваралаштво постаје стваралаштво само онда кад служи општем добру. Стога историја максилофацијалне хирургије у Србији, већ распознаје два крупна периода: сан и оваплоћење тог сна; доба од др Атанасија Пуље до професора др Алексе Пишчевића, и доба блиставог Пишчевићевог дејствовања.

(Објављено: „Medicus“, Београд. Год. III, бр. 25; стр. 17.
и „Српски архив“ 2008; 136 (3-4): 200-201)