Богислав Марковић

Слепи путник

Усмерих клизач наниже, стрелица се спусти на следећу страницу. Доле, у десном углу, дрхтуриле су цифре, пеге, флеке и мрље од мастила, показујући сву узалудност мојих довијања и мучења да испричам један од чудних, истински чудних и бесмислених снова који су само бледуњави и неуверљиви одрази болесне и изврнуте стварности у којој ни сâм себе нисам примећивао.

Дакле, на самом сам почетку.

Почео сам у пет и четрдесет три. Сео сам на ивицу кревета, погледао кроз прозор и узео књигу. Нешто ме протресло, устао сам и пошао према вратима.

Девојка се у хаљини са белим цветовима шепури у предсобљу. Лева јој се обрва извила и издигла, а њено око ми се, лево, полузатворено, смешка. И подрхтавају љупка улегнућа на крајевима њених усана.

Нетремице сам је гледао и нисам знао шта да радим, да ли да изађем у предсобље и да јој помогнем да се пресвуче, или да наставим прекинути сан.

„Зар си ме заборавио?“ – осмехнула се.

„О чему причаш?“

„Удесио си ме, одвео у Москву и оставио. А говорио си, усне ти се биле искривиле и брада дрхтала, говорио си да нећеш моћи без мене. Ни да помислим нисам могла да ти до мене није стало. Данима ниси умео да се осмехнеш, гледао си само себе. Предосећала сам зло. Био си већ хладан, хладнији него икад. Хладнијег од тебе нема, знам. То сам и у Хајату рекла, памтиш ли?“

„Чекај, који Хајат. Када?“

„Признао си наводе из оптужнице, написао и потписао Признање. Истог дана си ми телефонирао, молио и преклињао да се видимо. Невидљивих и ситних створова сам се плашио и само мени чујних шумова с оне стране огледала. Те речи си ти написао, баш ти. Цео свет се ишчуђавао.“

Узех цигарету, креснух шибицу и погледах према предсобљу.

Стајала је испред огледала, усправна и непомична, прозирна чак. Само су јој усне биле тамномодре, готово црне.

Помислих да нисам добро видео, ни чуо. Нешто није било у реду. Повукох дим, накашљах се и испустих цигарету.

Причу морам да завршим, шапутао сам, то је на првом месту. Теди Вулф је новац уплатио крајем априла. Нека га, нека се гомила. Ни оне милијарде што ме чекају на Фениксовим острвима не знам како и на шта да потрошим. Нико се не јавља, ни деца, ни Отилија. Ни Милена. А ова је дошла, ова што чека у предсобљу. Хоће новац, само то. Још ми је у Москви рекла да јој они из Стокхолмског трибунала за ратне злочине ништа нису платили. Платићу ја, што да не. Али не одмах. Нека изађе из куће, нека се прошета. Енглези чекају да им сваког дана, тачно у подне, за сутрашње издање новина пошаљем наставак романа. Не знам да ли ћу успети да се извучем из временског теснаца. На смрт сам уморан. Нити ћу роман моћи да завршим, нити ћу у предвиђеном року урадити драматизацију Чистилишта. Кривица је моја, похлепа и лакомост ће ме скупо коштати. Да није било Фриде Глени, све би се друкчије завршило. Завртела ми мозак из прве. Спавали смо у истом апартману, али ја сам био пун вискија, никотина и неког смрада чијег порекла не могу да се сетим. Потписао сам уговор не рачунајући на последице које ми се о главу могу обити, ако не будем поштовао динамику писања и слања рукописа.

Сетих се и оног комбија што је био паркиран испред мртвачнице. Три човека су подигла лимени сандук и изнели га напоље. Тела оних човечуљака била су покривена зеленим чаршавима, и само им је по једна рука (и она у рукавици) вирила.

То сам ја видео, одозго, док сам лебдео десетак метара изнад свог не сасвим хладног и беживотног тела. Знао сам да је и четврти човек учествовао у том послу, али он је и за мене био невидљив, и само је он имао право да говори, даје упутства и каткад подвикне. И пети је човек био ту (одевен у бело и са стетоскопом на прсима).

Из мртвачнице су ме изнели пре подне, било је четврт до дванаест.

„Најзад! Најзад!“ – рече возач.

„Тело господина Херцфелда преузели смо тачно у једанаест“, уздахну доктор Еберсолд.

А шта сам у његову крв убризгао, то само ја знам, помислио је и наставио:

„Потписао сам у кабинету управника затвора. Нисам дозволио да ме онај дрзник, издајник и никоговић обмане, узео сам и копију и оригинал потврде. А Селма Циганчица, она је ушла да магичном крпом обрише екране монитора и стаклена вратанца приручне епотеке. Вешто је мазнула склопљену књигу умрлих и на исто место ставила празну, коју је, само минут или два раније, ни од ког примећена, узела из главног магацина. Ето.“

Дан касније, осамнаестог фебруара, тачно у једанаест сати, били смо на пола пута Новосибирск – Семипалатинск. Дубоко у шуми, испред куће од храстових облица.

У лоше заптивеном сандуку нисам могао да дишем. Било ми је тесно и топло. Да ли сам почео да се распадам? Или сам одебљао?

Чим нас спази, девојка устаде са троношца.

„Ленчи, Ленчи, ниси нам се обрадовала!“

„Солде, Солдићу мили, убићу те, опет касниш.“

„Зли синови, алтајски, умало да нас похарају и усмрте“, рече Сергеј.

„Престала сам да се надам“, рече и, поцупкујући и ситно трепћући, доскакута до нагорелог прага, гурну железну куку у рупу (кроз коју је и сасвим малецка змија могла да се протне), реза зашкргута и врата се отворише.

А кад је, минут касније, изнела из куће котарицу од дреновог прућа, па се вратила и изнела још једну, исту такву, из које се ширио мирис печених јабука, помешан са мирисима пустињског песка и акмолинског црног вина, дакле, тада, оног часа када Еберсолд пљесну по стражњици лепушкасту и пегаву девојчуру, и када сласно уздахну, ја тада не издржах – не пробудих се, али не бејах ни мртав.

Окренух се на леви бок и схватих да сам још читав и здрав, и да још добро видим и да се неких својих ђавољијада, и пегавог лица, и удубљења на крајевима девојчиних усана још добро сећам. И знам, видео сам је, последњи пут, испред пријемне затворске зграде, испред шалтера где примају пошиљке. Покуцала је на прозорче и рекла: За Бориса Херцфелда.

„А сад?!“ – цикнух безгласно.“ „А сад!“ – јекнух.

Нису ме чули, или су се правили да ме не чују. Нисам могао да се помирим са тим да моју Ледочку,

лепушкастоледенуинаивнучак

неко непознат, макар био и мој спасилац, пљесне по гузи, и то сласно, два или чак, шест пута.

„Руке себи!“ – викнух, али ме нико не чу. „Руке себи!“ – понових.

Смирих се, не верујући ни својим на изглед полумртвим чулима, али ни Фројду, ни новим тумачима снова, ни психоаналитичарима, нити свемоћном Закону сублимације.

Очигледно је да се нешто отело контроли и испало из давно написаног сценарија. Ова девојка, гле, она је Леда, без сумње је она. Како је стигла овамо? Или је нека друга неваљалица из Катринхолма, која би да се на лак начин домогне високих хонорара каквим се нису могли похвалити ни прворазредни судски тумачи.

„И ја бих црно, црње чак и од крви коју сам изгубио“, рекох.

Опет ме нису чули, али не што нису хтели, већ зато што сценаријем није било предвиђено да ме чују.

Онај што је прихватио и играо улогу возача, нагло устаде и потрча, и када се нађе поред девојке, штипну је за образ, осмехну се и нешто шапну, па оде иза куће.

Муњевито (и још брже) се возач (и пре него што се нашао иза источног зида куће) беше пресвукао. Такав, незграпан и ружан, у маскирној униформи, испод шеширића широког обода, подругљиво се осмехну, доњим зубима угризе горњу усну, и, тресући се, опхрван изненадном грозницом, рече:

„На посао, на посао, доста је зајебавања!“

Тада се, ни сâм не знам како, нађох у магли и диму. Већ сам се био предао, већ сам мислио да сам, стварно, још у Новосибирску, пре два дана, био мртав. Сасвим мртав и гладан. Смешно. Милена је, или Леда, нисам сигуран која је, шефу пријемне канцеларије пружила завежљај, али овај, када је чуо коме је пакетић намењен, рекао је: „Борис више није луд. У мртвачници је, и није гладан. Али добро, оставите то, однећу му.“ Кад сам отворио пакетић, на земљани под сибирског лечилишта скотрљала се коцкаста кугла (кугласта коцка, или не знам већ каквог облика) осушених мрвица каменосивог и полуцрног хлеба, величине гушчијег јајета. Сама ме слика хлеба прошараног делићима прашњавог сира вратила међу живе. Мртав или жив, свеједно је, помислио сам, али Леночку ћу и по цену нове смрти наћи. Тако ми свега!

Сведок је онај у маскирном оделу. Намигнула ми, видео сам. Намигнула и кренула уз брдо. Или уз степениште. Ја за њом. А за мном, чекај, знам, онај Еберсолд (или Страхински), био је бржи.

„Ледо!“ – викнух, „лудачо“, наставих, „ког ђавола тражиш овде?“

„Будало, будалетино белосветска“, смешкала се изазивачки. „Излечићу те, стрпи се.“

На овом месту, и у писању овог дела приче, али и у логичном одвијању подсвесних и несвесних радњи пишчевог јунака, долази до изненадног преокрета.

После досадашњих дешавања, сан се притајио, и приповедачу се учинило да је престала активност и једног, и другог, и трећег, и четвртог мозга. И пишчевог двојника, и самог писца, и оног што је лежао у сандуку и правио се да је мртав. Чак ми се чинило да су и лобање празне, па сам се уплашио и за своју и за судбину свог јунака.

Да бих спасио и себе и оног наспрам мене, и штошта још, кажипрстом сам се устремио на типку са тачком и двотачком, не бих ли откуцао три велике тачке и од Свевишњег измолио вишесатни предах.

Али тада се догодио још један обрт.

Човек из двоструког (лименог и чамовог) сандука беше нестао.

Јуче, у једанаест нула нула, јула двадесет четвртог, потврдили су својим потписима – и управник Лечилишта за умоболне у Новосибирску, доктор Анатолиј Рудаков, с једне, и др Роналд Еберсолд, с друге стране (за рачун и у име душебрижника и коначног смештаја будућих клијената и корисника услуга подземног царства) да је Борис Мургулски (онај што се до прекјуче тако звао) у мртвоживућем (пола-пола) агрегатном стању преузет и, из практичних и тајних разлога, утоварен у мртвачки комби.

Упутство о правцу и времену кретања, паузама и другим важним детаљима, налази се у розикастој коверти, формата Ц 5, поред главе оног који ће током путовања бити мртав, али ће онда када прилике дозволе, тај који се презивао Мургулски, тај ће поцепати велики коверат и из њега узети онај плави, у којем су лична карта и пасош са новим именом, и он ће, са разарајуће брзим мозгом тромесечног детета, он ће изаћи из ковчега и успети се спиралним степеништем без одморишта на један од североисточних врхова Алтаја.

Херцфелд је већ био огуглао на приповедачеву самовољу и хирове, па је с не малим олакшањем закорачио на последњи, шездесет четврти степеник.

Иза себе је оставио шездесет, ма не, иза себе је оставио 666 препрека и судара са смрћу, и Бориса Мургулског је, и Селену Петровић је оставио, али не и заборавио, и све остало, баш свега се, под дејством исцелитељскотерапијских електрошокова одрекао, и потписао је чак да се ничег и никог не сећа, ни свог имена, ни свог живота, нити било чега што се односи на БМ, родитеље и познанике, надања и неурозе.

„Ја сам нови човек“, рекао је.

„Гласније, гласније, да се земља тресе“, рекао је доктор Анатолиј Рудаков.

Мајку вам олошку, помислио је и уздржао се да не заплаче. Само ја знам одакле сам и ко сам.

„Ја сам“, викнуо је, „ја сам Богислав Леонидович Херцфелд. Нови Борис. Потписао сам.“

Ето, ни Борис Мургулски се овоме не би надао, поскочио сам и, ипак, осврнуо се.

„Из Либије сам их донела“, чуо сам Лену.

„Шта си донела? Како си смела?“

„Једва сам их искамчила. Гадафи није оно што мислимо да јесте. Ако се пробијеш кроз први обруч, онда се надај да ћеш за дан или два стићи и до старијег водника. И, наравно, после глупог и дозлабога досадног пропитивања, изгубићеш наду и пашће ти на ум да се вратиш и одустанеш, али ту су поручници и капетани, чудотворци, шпијуни и бестидници. Учтиви су, стрпљиви и строги, али на изглед само. Добродушни су и зли у истоме часу и не знам да ли је све што видим нестварна слика, или добро научено блефирање. Сваки би да ме овлаш пипне и свуче, и да ме само за себе задржи и да ме обаспе љубављу, зебњом и љубомором. Нису веровали, нису хтели да поверују да сам Главни заступник фармацеутске индустрије Руске федерације. А кад сам, не плашећи се, показала енглески дипломатски пасош, видела сам да се ни тада нису збунили. Ни тог јутра, јунског, шеснаестог, ни касније.

Било је онако како сам хтела – неочекивано брзо сам ушла у Гадафијев шатор. Лично је пуковник наредио да ме одведу њему. Правио се хладан и невешт, гледао кроз прозорче и слушао. У почетку ми је глас подрхтавао, правила сам кратке паузе између једносложних речи, чекала да он коју каже. Његов енглески је био течан и без погрешног нагласка. „Еноугх!“ – осмехнуо се, устао и пошао према мени. Да, убедила сам га да су једино руски лекови стопосто ефикасни у лечењу изненадне и до тада непознате болести плућа и мозга од које је било оболелео више од половине либијског становништва. Ставио је потпис на уговор. Платиће и златом и нафтом, обећао је и дуго држао моју руку у својој. „И надам се скорашњем сусрету, у Европи“, додао је. „Где ви будете хтели.“ За узврат сам добила 13000 таблетица и тајну формулу за њихово справљање. Само је 13 таблетица потребно да болесник наште срца, пре спавања, унесе у организам и... Епилептични напади се никада више неће по...“

Нисам је видео ни наслућивао је нисам и као да се удаљавала њен глас је постајао све тиши нисам је ни чуо назирао сам само тамноцрвену боју њених беоњача која ме подсећала на боју тек охлађене крви и неки плашт тамносмеђецрвенкаст спуштао се на моју главу на рамена и нисам имао снаге ни да седим ни да дишем ни да мислим готово је знао сам и хтео сам да кажем али не не јесте свеједно је нисам овде нисам ни тамо ни горе ни ти ниси испред огледала само разарајуће топла тамноцрвенкаста светлост је падала то сам осећао и знао сам она је сигурно још стајала испред огледала још још чинило ми се да још чујем њен глас који се претварао у шапат и повремено се губио

епилептични епилептични епилептични

одбијао се њен замирући глас од прозорског стакла.

„Нисам те питао како си се успентрала. Неколико их се, пре мене, стрмоглавило. Ништа, ни део делића ничијег тела нису могли да нађу. Нису могли ни до половине степеништа да се успну. Грешим ли ако кажем да сам ти пружио руку?“

Севнуше Селенине сузе, севну и њен осмех. Јамице су јој на образима поигравале, риђасте пеге се смешкале, а полугласан ме смех зачикавао, изазивао и мамио.

Конце приче сам давно већ био испустио, али на обавезу према лондонском Дејли мирору нисам заборавио. Себе сам смирио на енглески начин – саговорника пустиш да прича и да се истутњи. Дозволиш себи да будеш пажљив, да климаш главом и да слушаш. Нико и не очекује да причу запамтиш. А онај се, преко пута тебе, растеретио и унередио, па једва чека да оде под млаз воде, потом узме ноћну таблетицу уместо чаше вина. И не може да се смири. Грозно празно, стерилно празно и чисто, осмехнуто и празно.

Стресох се.

„Иза мене је“, огласила се Селена, „иза мене је ходала Сара, моја несрећна мајка. Да ме ниси прихватио и да ме ниси наглим трзајем повукао, не бих се стропоштала. Аха, чекај! Дошла сам с повезом преко очију, и с још једним, преко уста. Или су то биле узде са златном облицом (или оловком) испод језика. И Сара је имала крпу преко лица, али с прорезом за очи. Њена је последња, признајем. Да је отац од мене тражио, никад не бих дошла овде. Али мајка, знаш већ. Дете моје, готово је плакала, ма какав да је, родила си му синове. Без жене и без деце, онај бедник ће горе умрети. Ако га будеш гледала и ако му помогнеш, вашој деци ће бити боље и књигу ће неку можда још написати. Ако, не дај боже, умре, светионик ће се срушити. О судбини бродова, слепим и другим путницима да ти не причам.“

„Узми крпу“, рекох, „крпу или метлу, свеједно. Забави се, пусти ме да завршим. Јасно?“

Подбочила се за тренутак, па длановима покрила лице и почела да се тресе.

„Благо мени“, уздахнула је. „Ти мислиш да сам и ја крпа. Узми ме, ако смеш. Опет сам немоћна и опет ће, сва је прилика, бити онако како си наумио. Када смо се договарали о мом доласку и дужини времена које бих у твојој јазбини скоцкала, тада си ме пожуривао и тражио да скратим. О свему ћемо се, Леночка, договорити онда када дођеш. То си рекао, ни трепнуо ниси, смем да се закунем. Ни за мог сина те није било брига, ни за наше синове који су се зачели у углу чекаонице стокхолмског затвора. Оног јутра... Баш хоћу да те подсетим.

Био си немогућ, ни на шта и ни на ког ниси обратио пажњу. Журио си, полудео већ, запенушен и сав у ватри, да се дочепаш мог тела. Не тела, шта причам, хтео си само да се сручиш у оно доле. Мислио си да посекотина, или рана моја, само од тебе исцелитељски лек може добити. Нећу рећи да си се преварио. Навалио си, јечао, шкргутао, сиктао. И чувар са ходника се чудио, и онај други, што је надгледао посету и контролисао време.“

Окренула ми је леђа. Потом се осврнула и исплазила језик.