Љиљана Ћук

Између стварног и иреалног

Богислав Марковић: ОКАМЕЊЕНИ ГАВРАН, Електра, Београд, 2003.

И новим романом је Богислав Марковић изненадио читалачку публику и књижевне критичаре. И овог пута је Марковић имао доста снаге и умећа и опет је себи задао тешку (или претешку?) тему. И опет је остао веран себи и није одолео искушењу – играо се и ватром, и болешћу, и судбином. Потврдио је своје мајсторство, Окамењени гавран је добар и потресан роман.

Текст је занимљив, стил сигуран. Марковић уме да унесе арому оностраног на јединствен и непоновљив начин.

Писан је техником која најбоље уобличава садржину и ауторову слику света. Писац је занемарио хронологију, користио је антифабулирање, фрагментарност и цитатност, прво лице. Поред овог, аутор је користио и краће интроспекције, и документарност, и фингирану документарност, и садашњост, и сан.

Сигурна сам да писац није употребљавао ову технику што је модерна и постмодерна, него зато што је израз времена и садржине. Да, то је заиста мешање временских и просторних планова. Тако је и у стварности у свести модерног човека, ток његове свести је такав, разуђен и неухватљив.

Окамењени гавран је роман-мозаик који одсликава једно драматично раздобље из живота породице Волковски која је до 1995. године живела у Масленици. То је, једноставније речено, рашомонска прича о бекству, неизвесностима и страдањима које свака (а нарочито ратна) сеоба собом носи.

Вештим баратањем стила и језика, Богислав Марковић је успео не само да нађе равнотежу између стварног и иреалног, него и да у фантазмагорично укључи вишеслојност. Симболичност која из романа избија пружа могућност разноврсних тумачења.

Езотеричан и херметичан, Окамењени гавран је, што је парадоксално, лако читљив.