Светозар Радоњић Рас

Збиља и машта

Постоји један феномен везан за умјетничко, па тиме и за књижевно стваралаштво, о коме је доста писано (и аутор ових редова у више наврата је писао о томе). Ради се о односу писца према стварносној грађи, што би се могло свести на питање: да ли стварност дословно преписивати, тј. „цитирати“ (како то раде многи писци) или је оплемењивати, дизати на виши ниво духовности, ићи ка имагинацији и метафори (што опет, успјешно, чине други писци). Увјерени смо да је предност у овој другој могућности. Налазимо за то подршку и у роману Богислава Марковића Алтајски сумрак. Овај роман темељен је на животној стварности наших дана, на времену и простору које памтимо и доживљавамо. То су људи, збивања, факти који су наше животе учинили сложеним, узбурканим, трагичним. То су и идеје, мисли, снови, фикције...

Међутим, овај аутор, колико год његова проза била темељена на стварности, пише на особен начин. Та особеност видљива је од проналажења и одбира грађе, преко њеног „прокувавања“ кроз стваралачку фикцију, до коначног исказа. У питању је живахан, темпераментан и маштовит однос према свим фактима и компонентама романа, па је тако једна проза која је, судећи по изворности грађе, могла остати дословно стварносна, постала фиксативна, метафорична, слојевита и маштовита. Писац, наиме, напоредо гледа свој живот, своје доживљаје и стварна збивања око себе, нарочито она судбинска и судбоносна, и све то мијеша, премјешта, поново слаже по некој својој (а не оној устаљеној) драматургији, оплемењује, обогаћује својим бојама, визурама, мислима, констатацијама. Наша и пишчева стварност тиме добијају алегорично рухо, али остаје препознатљива. Асоцијације и метафоре писца су читљиве. Мада, донекле намјерно поремећена, и драматуршка нит је прихватљива. Без напора ју је могуће слиједити.

Животне околности, тј. датости које нам овај писац саопштава, често су изван човјека, а ипак га нападају, спутавају и физички и психички, чине га несигурним и пасивним. Али, обрти су неминовни, јаки, неприкосновени, па се човјек узалуд бори, трза, тражи чак и немогуће. Тако у свакодневном амбијенту, међу наизглед обичним стварима, све ипак дјелује ирационално и иреално. Све је повишеног тоналитета, драстичних фикција. Томе доприноси умијеће писца да гради атмосферу, саопшти своје идеје, филозофију.

Наиме, присутна је у овој прози доза отуђености у којој се мијешају личности, визије, сјећања, а кроз све то се умножава и пишчева личност. Или се, барем, удвостручује. У његовим визијама личности су растргнуте, одјекују њихова имена, прате их сопствена дјела у просторима трагичних збивања.

Бити неко други, не својом вољом, свијешћу, хтијењем, већ стицајем околности и вољом других, вољом неке више силе то је једна од значајних преокупација Богислава Марковића.

Дуг је временски распон збивања и ауторових сјећања, редослијед је, како смо поменули, некад и поремећен, па нам аутор нуди неку своју драматуршку нит. Читалац има осјећај да прича тече изнад приче. Од оне доње остаје само костур као визија, а од горње нови, али јасан наговјештај тока радње, свијести, идеја. То је тај стваралачки однос писца према грађи, тј. фактима.

Рекли бисмо да ова виспрено писана проза јесте узбуркана метафора једног времена, времена иза нас и око нас. Ту срећемо и сав реквизитариј наше стварности, као што су справе за слушање, биљежење, мучење..., а прате их све људске активности оне непожељене, неморалне у ненормалном времену.

Све је то писац покренуо и преокренуо, испреметао, како смо рекли, па уз токове своје накане, а уз подршку пуне стваралачке имагинације, сложио у богат мозаик који се с пуним занимањем чита, прихвата, памти. Читалац ни једног тренутка неће остати пасиван, незапослен, нити прикраћен.