Илија Бакић

Демон и фантом авангарде или слободе

Поводом зборника „Демон Сигнализма“, издавач: Друштво уметника Сигналиста, Београд 2007.

У последњих пар сезона усталила се пракса да се припадници и симпатизери Сигнализма, међународног неоавангардног уметничког покрета, окупљају у годишњем зборнику-алманаху и представљају читаоцима. Ови својеврсни 'групни портрети' доводе са свих страна света и простора уметничких стварања ауторе различитих генерација, интересовања и искустава. Било да је реч о почетницима или о уметницима са завидним стажом, сви се, без задршке и без сујете, 'садевају' међу корице годишњака који ће открити тренутно стање у Сигнализму. Тако, раме уз раме, стоје поезија и проза, визуалије, есеји и прикази књига; дужина радова је различита и није зависна од тога да ли је писац познат или тек на почетку каријере. Речју, свако даје допринос према сопственим тренутним могућностима. Ипак, питање је престижа појавити се у годишњаку, међу пробраним именима савременика са различитих меридијана.

Под провокативно-подстицајним насловом „Демон Сигнализма“ (који је, дакле, сигналистички годишњак за 2007. годину), сабрано је, на око 150 страница, мноштво текстова тзв примарне и секундарне књижевности. Знатижељни читалац моћи ће да ужива у стиховима и прозним комадима, у визуелној поезији, у приказима текуће књижевне продукције те синтетским текстовима документарно-историјских амбиција односно у теоријским разматрањима сигналистичке али и свеколике уметничке праксе. Алманах отвара проблематски есеј Слободана Шкеровића, по коме је алманах добио име а у коме аутор надахнуто тумачи нека од полазишта Сигнализма а све у контексту деловања спољно друштвеног окружења те утицаја мода уметничких бранши. Демон из наслова у ствари јесте уметничко поштење и слобода, речју прави „Фантом Слободе“; ови принципи јесу врлине за оне који их упражњавају али су демони за све који су склони манипулисању, симулирању стварања или повођењу за текућим интелектуално-уметничким хитовима. Бити Сигналиста, пак, подразумева отклон и искорак од уметничког комформизма, од свих обмана које се лепе за уметничарење и скривају испразност, неталентованост и кукавичлук.

Текстови који следе потврђују како овај „Демон/Фантом Сигнализма“ функционише у пракси. Ма како, тематски и стилски, били разнородни, радови Сигналиста откривају трагалачко у сваком од аутора, покушај да се, избегавајући клишее, проналазе кључеви за стварности које упоредо живимо, било да смо у њима активни учесници или само посматрачи. Трагање за сопственим гласом и ликом одвија се од појавност улице до непрегледних пустара електронске стварности, од ћутања до вриска, од речи до цртежа, стихова или прозних одломака. Судар уметника са стварношћу и окружењем може бити фронталан, брутално натуралистички или, наизглед, дистанциран, готово салонски али се, испод појавног облика текста, (не)задовољства или „несигурности у тексту“ (да цитирамо наслов једне збирке поезије Васе Павковића) увек крије ауторов став према свеколиком окружењу и самом себи у свој тој 'рашомонијади'. Индивидуализам уметника је варљиви простор/време у бићу које је, од рођења па до достизања стања самосвести, 'форматирано' социјалном принудом што у јединку усађује друштвено пожељне стандарде. Већина људских примерака биће оваквом социјализацијом успешно укалупљена, постајући функционално корисна јединица у процесима трошења односно производње добара и нових људских нараштаја. Ни уметници у детињству не могу да умакну том примарном условљавању; тренутак препознавања планова који се на њима спроводе долази касније. Стварање постаје - или би требало да постане - чин побуне против таквих планова односно чин сопственог ослобађања. На жалост, одмицање од заводљивих обећања одевених у хаље потрошачких или националних рајева, није ни мало лако нити је то циљ коме сви теже; бројни ствараоци, мање или више свесно, одабиру да повлађују владајућим светоназорима постајући тако њихови пропагатори и рекламери, заговорници мода и модела.

Задатак уметничке авангарде управо је у раскидању тих и таквих мода и модела било да се оне појављују на формално-тематским или су на оним дубљим етичко-естетским нивоима. Разоткривања и развргавања обмана, из било којих 'центара моћи' да су сервиране, био је и остаје циљ уметника који одбијају да буду укалупљени. Сигнализам, од свог настанка, упорно разграђује интелектуални шематизам и отвара нове хоризонте уметничких перцепција. Уводећи компјутерску технологију, језике науке и улице у поезију, инсистирајући на ширењу средстава уметничког изражавања (визуелна поезија, мејл-арт, перформанс...), користећи средства потрошачког концепта (реклама, пропагандни слоган и порука) и слично, Сигнализам криви слику текуће стварности и тако открива њене пукотине, вештачке спојеве, манипулације свешћу и потребама. Одбијајући да аплаудира актуелним паролама и агитовањима, Сигнализам постаје излаз из окошталих односа који владају у друштву (и уметничким сферама које су само део друштва). Наравно (мада и нажалост), сва та трагања не наилазе на разумевања, па чак ни на толерантност, од колега по перу. Али, Сигнализам не само што је истрајао и опстао већ се и развија: радови младих уметника, којих има и у овом зборнику, сведочанство су о универзалности Демонско/Фантомске идеје слободе стварања коју прихватају и нове генерације, упркос непрестаном бомбардовању рекламним слоганима и обећањима вечног потрошачког раја. Својевремено је авангардна, мултимедијална уметница Лори Андерсон у једном свом перформансу изрекла-извела мисао која је њена водиља а која гласи „Етика је естетика будућности“. На другом крају света, овом нашем, Сигнализам спроводи у дело своју идеју о одашиљању порука које ће бити путокази према временима која долазе а ка којима ваља ићи отворених очију и умова.