Џон Хелд

Ка планетарном јединству: Сигналистичка активност Мирољуба Тодоровића

Мејл-арт је преживео сада већ четрдесет година (ако за настанак означимо средину педесетих са поштанским акцијама Американца Реја Џонсона) и бива све очигледније да савремени практиканти много тога дугују неким раним теоретичарима овога поља, који су сагледали одређене могућности мејл-арта да саопшти нешто ново у отвореном међукултуралном контексту.

Џонсон се често доводи у везу са поп-арт културом због своје склоности ка славнима и ликовима свакодневице. Е. М. Планкет, који је творац израза „Њујоршка уметничка школа кореспонденције“ 1962. чиме је описао Џонсонове активности, упамћен је по својим паковањима ђубрета. При отварању његових писама, из њих се просипа отпад живота: возне карте, цедуљице из телефонских именика, печатирани папири свих врста.

Било би исувише лако за мејл-арт да постане још једна од дадаистичких активности: игра између уметника и њихових упућених или неслућених кореспондената. Па ипак, то се није догодило. Крајем шездесетих и током седамдесетих, један број европских интелектуалаца видео је мејл-арт као велику стратегију за расејавање нових културних идеја које су тада још увек биле у ембрионалном стању.

Ови отпаци свакодневице нису били само опиљци потрошачког друштва, већ разнолике информације на глобалној мапи. Мејл-арт је избегао да постане уметничка играчка и постао је полазиште нових културних стратегија.

„Када употреба нових медија (радио, ТВ) постави стари медијум као што је ПТТ на споредну позицију“, писао је Јулис Керион, „онда ова може себи да дозволи да се употреби за љубав инвенције и лепоте.. Ово заузврат иницира процес анализе и реновације коришћеног медијума, који није могао бити предвиђен или допуштен у време када је био коришћен у чисто практичне сврхе.“[1]

Мејл-арт се бави поштанским медијумом који је потрошачко друштво почело да одбацује: застарео, преспор, неспособан да преноси довољно велике количине података. Информацијско друштво које се развијало заједно са увођењем компјутерске технологије понудило је неограничене могућности без јасног исхода. Било је остављено уметницима да се користе одбаченим комуникацијским медијем како би размотрили будућност тренутне колективне комуникације.

Седамдесетих година, југословенски уметник Мирољуб Тодоровић је постао свестан мејл-арта и искористио је медијум да прошири своје контакте у време када се бавио истраживањем визуелне поезије. Једна од његових првих акција била је да пошаље перфориране компјутерске карте. Тодоровић је додао налепнице, жигове и друге ознаке на те карте. Ту је такође била и порука: Think About Signalism.

Више од двадесет и пет година касније, људи и даље размишљају о сигнализму. Тодоровић је учествовао на више од пет стотина изложби мејл-арта. Организовао је пројекте (укључујући једну од првих европских изложби уметничких поштанских жигова), издавао публикације, и сакупио једну од највећих архива ове врсте активности на свету.

Тодоровићеве активности нису без преседана, што он сам спремно потврђује. Један од људи које он цитира као извор инспирације је био Абрахам Мол, који је 1958. објавио пионирску књигу, Теорија информације и естетсkе перцепције (Abraham Moles, Théorie de l’information et Perception Esthétique). Мол је био један од првих који су истражили културне импликације новог поља информатичке теорије, математичку анализу комуникације.

Сигнализам је покушао да помакне визуелну поезију од књижевног ка научном. Књижевност се превише често бавила занатством датог језика. У новом свету тренутне комуникације, језик је представљао баријеру глобалном јединству. Сигналистичка визуелна поезија покушава да надиђе језик додајући универзално разумљиве знаке и сигнале литерарном значењу.

„Укидајући националне језике и садашњу поплаву писане и већ истрошене, непрецизне и неинформативне речи - писао је Тодоровић 1975. године – и уводећи графички идеограм заснован првенствено на математичким и другим егзактним симболима недевалвираног значења, сигнализам ће литератури, а посебно поезији, отворити сасвим нове и неслућене могућности израза.“

У технолошки и информацијски преплављеној средини, с чиме још увек не излазимо на крај, Тодоровић верује да ће уметност одбити да нестане али ће бити дубоко промењена. „Од првобитне магијско-религијске функције, преко нововековне стварносно-приказивачке, уметност будућности, са свим оним што јој пружа електронска цивилизација и сасвим нова технолошка реалност, постаће инструмент за модификовање људске свести и организовање нових начина сензибилитета.“

Идеје изречене у сигналистичкој теорији постале су чворишта која повезују интернационалну мејл-арт мрежу. Прекорачујући језичке баријере, визуелни кодови су повезали саговорнике који не говоре истим језиком. Оно што им јесте заједничко је жеља да затворе комуникациони процеп између друштава одвојених не само језиком, већ и различитом политичком и друштвеном прошлошћу.

Данас када је технологија у позицији да омогући тешње везе, људски елемент мора да потакне разумевање и глобално јединство које сада можемо да остваримо. Тодоровић је истраживао методе комуницирања током више од двадесет и пет година, изналазећи начине не само за стварање информацијске магистрале, већ и за пут који води еволуирајућој глобалној свести.

1997.

(Превео с енглеског Слободан Шкеровић)

[1] Ulisses Carrion, „Personal worlds or Cultural Strategies?“ in Second Thoughts Void Distributors, Amsterdam, 1980, Page 54-55.