Џим Лефтвич

Текстови смрти

p>потребан ми је простор да мислим, текстуални простор, текстуална позиција где је мишљење дозвољено. то је увек територија, било која врста писања, и увек истичемо захтеве и преузимамо своје ризике. не желим да то буде лако или безбедно, то увек постане невредно времена и труда потребног да се тако учини. понекад осећам као да нисам довољно друштвен (или у најмању руку не идентификујем себе таквим изразом) да бих ту врсту делања учинио трајном. не бих учинио напор да представим себе у привлачном светлу. у ствари, тежим да представим себе у претерано непријатном светлу, како бих отворио простор и слободно време за више рада. сви ови текстови и слике једва да су довољни нуспроизводи рада. Они су неопходни, нема начина да то избегнем, али такође су ништа мање и сметње. постају заводљиви, заводљиве маске, и ми заборављамо шта смо радили док смо подучавали себе како да их направимо. сав овај рад је увек о трансформацији – трансформацији сопства, онога што желимо да кажемо, али сопство и свет се пресецају неодвојиво, па бисмо могли исто тако лако и прецизно да кажемо трансформација света. када је бретон супротставио „промените свет“ (марксово) и „промените живот“ (рембоово), свима нам је учинио значајну медвеђу услугу, зато што нам је омогућио да замислимо ове две активности као различите. требало би до сада да знамо да, да је лично је политичко било кључ, да је материјал оно духовно, искуствено и прагматичко. трансценденција је скраћено писање за трансформацију, и кроз дисконтинуитет размишљања ми смо је замислили као кратицу – горе од тога, у ствари: замислили смо трансценденцију као циљ, док је она у најбољем случају скраћеница, једва чак и наговештај. неколико хиљада година раније котао медитеранске духовности произвео је четири традиције пропитивања ових ствари. једина која није деволуирала у институционалну религију била је херметизам. херметизам за свог главног станара има неопходни ангажман процесом трансформације, и опажаји процеса не препуштају се лако институционалној форми. религија, уколико мало растегнемо тај израз, херметизма је уметност – уметности колективно. практиковање поезије је духовна дисциплина дуж овог пута. ово је још увек прилично добро чувана тајна – углавном због тога што нико ко то већ не зна највероватније неће поверовати ни једној речи о томе. срећни смо, у веома практичном смислу, зато што смо одбачени као залуђени у овом погледу. то је заиста једини разлог због којег ова архаична, паганска пракса остаје жива и отворена за нас.

(С енглеског: Слободан Шкеровић)