Звонка Газивода

Центрифуга

Притискао га је бесани умор. Пут до његове собе, три багет хлеба у линији, учинио му се предугим. Зато је легао ту, на двосед, извијен као кроасана. Да је у питању она преливена чоколадом, гњецаво би се залепио за под, ако би, тражећи удобан положај, пао са уског лежаја (Марфијев закон). Има их стварно разних, пуњених шунком и качкаваљем, посутих сусамом, са сувим грожђем, преливених чоколадом, пуњених чоколадом... или интегралне кроасане, занимљива превара јер је лиснато тесто свакако напаковано путером (засићена маст) и никакво интегрално брашно ту не може да помогне, односно одмогне у холестероличној калоричности.

Огласио се црв-дрв из наслона двоседа, црв дрвојед. Шкрипуће му по мислима, а мисли шкрипућу телом, скоцкане у њему као у јапанској кући од папира која и јесте и није заштита. Он њоме тумара, повлачи папирната врата и преградне клизеће зидове. Тело. Мисли. И он као нешто пето, односно треће, издвојено, посматрач или, како је он сам себи ипак мало ближе сродство, заинтересована страна која све то, с обзиром да је страна, посматра са стране. Тумара по себи, а онда седа на асуру, ногу прекрштених у кројачку позу, у белом карате кимону (непотребни детаљ)

У белом карате-кимону, ногу прекрштених у кројачку позу, седи на асури и пије зелени чај (богат флавоноидима). У јапанској кући од папира. Седи, као мисао у телу.

После пар гутљаја, у финој, белој порцеланској шољици, осликаној белим (?) пагодама, угледао је језеро. Што је приближна одредница јер оно што је угледао било је некакво густо-течно агрегатно стање које кључа у трбушастим пликовима. Забацио је главу уназад као да ће да натегне пиће из неке флаше. (Испарења су га ударила у нос.) Иначе, све ово је посматра одозго, челом надоле, што и проистиче из положаја који глава заузима када се пије чај. На тренутак се чак, онако смело, понадао, пре помислио, јер надање подразумева инфериорност, помислио, да би та перспектива могла да укаже на то да је он небо!

Ова перспектива може да укаже на то да сам ја небо!

У том случају, слика би била мирна и јасна, што је она убрзо престала да буде. Кретала се под њим, разливала и оштрила. Мора да је облетао изнад ње, чак су му и очи засузиле (као када вози мотор). Јама испуњена житком и гасовитом супстанцом нестајала је и враћала се, синхроно окретима које је правио у ваздуху. Ти окрети у ваздуху су му се допали, док није наступило пропадање, панично дизање, па пропадање. У једна од језерских прокључалих усташца, алигаторски разјапљених. Незахваћен врелим капљицама, винуо се последњи пут и некако наставио даље, а онда се крајолик пријатно изменио. Турбуленције престале.

Сада надлеће неки брдско-морски предео. На дугачком, каменом столу, прекривеном шареном пластичном мушемом, у корпи од прућа, угледао је црно грожђе! Слатко и на сам поглед. Од масе и тежине прелива се преко ивице, али не испада, качи се за ручке корпе као да има трокраку удицу и кукице риболовачке варалице. Тек се понеко зрно, пуно сока, откине и падне на сто. Зрно је чврсто, може да поднесе тежину и до пет килограма, а да се не распукне. Котрља се као и свако зрно, ваби... Он кружи изнад, помало лешинарски... Успео је у ниском лету да се подвуче под перголу и покушао зубима да зграби један богати грозд, али само је шкљоцнуо зубима у празно. Прогутао је пљувачку. Летео даље. И још даље. Летео. Стигао до уредно уређеног воћњака. Птичја перспектива нагласила је лепоту тог призора. Прошло је време миришљавог цветања и на малом, елегантном дрвећу, са сочнозеленим листовима, родили су сјајни, крупни, бобичасти плодови, коре богате есенцијалним, арома-терапеутским уљем. Шибови и шибови са лимунжутим лимуновима! Докле год сеже поглед, (л)имун. Призор још лепши од претходног, али то би сад могло да се протумачи као: сладак лимун, кисело грожђе.

А онда се под њим указао – Изгубљени град

И села. Прво села која надвисују Изгубљени град. У брдима зелене ливаде, у зеленим ливадама стада црних оваца (међу којима је бела овца црна овца) од чијег млека се прави надалеко чувен сир, кремасте текстуре у центру, а крцкаве, као препечене корице, који мирише на ораховину и траве јер, запречен летвицама од ораха, пар дана зри на камењу, у плитком потоку којим протиче лековита изворска вода-траварица – у њој има више врста биља него у бенедиктинцу – и са собом односи сурутку која се на крају тока флашира као панацеа; при сирењу и обликовању, у сир увек улете племените мушице око којих се створе фине грудвице, укуса сличног пистаћима (у сиру са пистаћима), са благотворним дејством на цревну флору; на крају мануфактуре, сир се ваља у свежемлевени дивљи црни бибер, такозвани мравуљак (јер је некога подсетио на мраве), напрскан цветним нектаром (иначе, овде има толико нектара да се катастарска мера за премеравање поља и ливада зове нектар, нект-Ар), тако да су слани, слатки и љути укуси овог сира променљивог правца па дегустатори ни не покушавају да их раздвоје него се слано-слатко-љуткасти шмек карактерише као „благо рески“, текстура као „природно топљива“, јер се у устима топи као сладолед, а опет задржава основну чврстину, а „слободни утисак“, можда и најзанимљивија одлика, оцењује да је ово „сир здравог задовољства“; зове се Црни Анђео, вероватно због боје мравуљка и неодољивог укуса, али анегдота (на етикети) прича другачије. Једнога дана, пре много година (што може да значи и векова), пас овчар, који чува стадо, кренуо је катуном да приведе заблуделу (одбеглу) белу овцу да би код белог орла (како се назива једна проминентна стена) нашао сурваног Анђела без свести, младог као млади сир, тако и белог, изузев десног крила које му је било поломљено и већ почело да црни. Донео га је у зубима као апортери крилату (пернату) дивљач. Анђео је био у бунилу и са високом температуром. На орошено чело су му се лепиле златне коврџице (старомодне сладуњаве илустрације на некадашњим бомбоњерама вапе за оваквим призором, а понека нежна особа над њим). Јечао је. Ледени прсти су му се кочили, а око главе се оцртала прстенаста, али претећа магла. Испод трепавица је полако почела да цури плава боја... Очи. Недељу дана су га појили сурутком добијеном при производњи регионалног сира, а када је сузбијена гангрена крила, плаве сузе заустављене и вид се вратио у очи, а он почео да се враћа у (бесмртни) живот, преписали су му три пута дневно по комадић саћа тропско-шумског меда бумбар-пчела и сируп од лековите изворске воде, али, то су већ други и трећи бренд овога краја (плус мравињак који се комбинован са имун-лимуном користи за јачање имуног система); крило је остало црно због чега су, према легенди, ови млечни производи и добили име црни анђео; згодна подударност је да су и овце које дају млеко црне; строго чувана технолошка тајна је да са овим млеком, у односу 1:10, меша и млеко млеконосног овна чије се постојање крије и који, мада на отвореном, и у „хуманим анималним“ условима, живи лабораторијски живот.

У овим изгубљеним селима пастири уместо фрулица свирају харфе. Чести су и гостујући музички уметници са привременом „катедром“ овде, што је велика част и плус у његовом си-ви-ју. То не значи да ове овце играју уз музику (Бела овца понекад и заигра, али види се да јој недостају бубањ и бас, иначе, када год може, Бела избегава да је стрижу па има фризуру као Џими Хендрикс, да је стигао да оседи), него ови жи(в)чани тонови утичу да се млеко у вимену „чешља” на посебан начин који доприноси препознатљивом, благо-реском укусу, и идеалној избалансираности хранљивих састојака, тако да је сир сам за себе готов оброк, а што је мелодија лепша, и боље одсвирана, то је сутра сир бољи, отуда и постоји благо варирање укуса од испаше до испаше, што радује суптилна непца; слатка павлака ових оваца, за коју би Ben & Јеrry’s и Häаgеn-Dаzs све дали да је имају у својим погонима, стално се самообогаћује калцијумом, по принципу врења, и у себи садржи природну кремасту арому крема, изврсна је сировина за производњу млечног сладоледа Црни Анђео[1]; и сир и сладолед се извозе па се у свету продају на одељенима деликатеса или у продавницама Caviar house по аеродромима, уз pâté de foie gras, сушени бакалар, чоколадне талире, marrons glacés, провидни ликер од ваниле којим плутају 22-каратне пахуљице злата и чију флашу пре употребе треба промућкати да би се златне честице равномерно распоредиле и почеле да падају, као у оним слатким, кичастим, хемисферичним украсима величине притискача за папир (што је примењена уметност овог objet d’art-a, али, ко још данас притиска папир?), од плексигласа, у којима, када се истумбају, падају сјајне шљокице, пада „снег” на кровове минијатурних кућа, на балерине, фењер и клупицу у парку који би стали у кутију шибица…); лако сварљива, свежа сурутка се може купити само овде, с обзиром да је лако кварљива (као што је и испорука јагода, умочених у висококвалитетну чоколаду и запакованих у јестиву кутију од црне чоколаде ограничена на Париз (Perote & Chocolat) због кратког рока трајања, свеже воће треба конзумирати у року од 24 сата), али зато, постоји сурутка у праху, умањеног дејства, али, и даље висококвалитетна.

Летач је оставио зелена брда за собом. Ствар избора или ветра који га је носио. Усисала га је празнина испод литице коју је надлетео.

Ривијера! Жене! Високе жене шетају. Високе као немачке доге, тако и ступају, јако и грациозно. Беле као аргентинске доге. Море. Вода! Прелама се провидно, тиркизно, и, као морски водопад, спушта у широким, али претежно ниским, безопасним, каскадама (што пружа невероватне, нове могућности за водене спортове), у њу урања и из ње израња радост, таласи се пене као смех што стиже са плаже и од хотелских собарица. Кроз високоспратне прозоре соба оне тресу чаршаве, беле као завесе и испале преко симса као завесе повучене ветром, просипају се чаршави по фасади, белој и узиданој као арапска села бела као арапски зуби бели као месо кокоса белог као чаршави. Тресу собарице чаршаве и бришу зелене листове палми проштркљалих кроз подове и таванице соба, и кристално се смеју, а понекад са палми уберу кокос и баце га са те висине да се разбије о земљу, пажљиво, да некога не погоде, са намером да нахране мачке које се одмах створе, ту доле, и полижу кокосово млеко, једноставно, мачке су мачке, обожавају млеко, а понекад собарице, када, као тренутно, немају пуно посла, седну високо, са једном ногом пребаченом преко белокамене, тесане ограде терасе, високо, као да седе на катаркама, и саме посрчу кокос уз кришку ананаса натопљену румом; клате пребаченом ногом и певају као птице певачице, атмосфера је медитеранско-тропска, поветарац чешка, а летач лети као никада у животу, заправо, као никада, свестан да није видео ни десети део онога што нуди Изгубљени Град… А онда га је јако светлуцање са беле пешчане обале тако забљеснуло да више није видео ништа, само је осетио јак ударац, судар са нечим од чега је имао утисак да му је моментално искочила велика чворуга. Почео је да (про)пада. У сусрет му је ишло тло, али од привременог слепила није га видео како надире. Осећај му је донекле био познат, само што је овај банџи скок дуго трајао.

И даље пада. Од њега је брже само време које му измиче. Могао је да се расплаче као дете. Већ се укакио, као дете, реакција на ситуацију у којој се нашао. Страх. На пар метара је од земље, и ту га је задржало дрво. Заплео се у његове гране које су га, неповратно, поцепале. Као да је налетео на машину за фронцлање папира, уништавање поверљивих докумената.

Болно изломљен, заправо, скрхан болом (физички), увидео је да је био бели змај који се пушта, слаб, као да је од пиринчаног, а не јапанског папира што се прави од лике папирнатог дуда. Змај који није на време схватио да је вежбање мајка – како учи гуру Галеб Џонатан Ливингстон и његови лупинзи.

Ех, да му је сада мало оне исцељујуће, црноанђеоске сурутке… можда би се и опоравио, овако...

Бели Змај – Црни Анђео. Црн трн – Ружа црвена. Нож за писма је полунож. Здравље чека да буде нарушено. Ролетне су ђаволов изум, претварају дан у ноћ. Карневал је потекао из Баије, а прославио (га) Рио… тако то иде. Речни ракови у реци су знак да је вода чиста за купање, али и хладна.

Чуо је звук који прати фражилни комад док прелази у крхотине. Чајна шољица се после дугог и слободног пада сломила у парампарчад. Као да је ум присутан који секунд дуже од тела, бацила је поглед за крај

Последње чега се сећао је гнездо коса међу грањем, ту, пред његовим носом, а онда је изгубио свест.

(Одломак из романа)

[1] Готов је и рецепт за чоколаду „Црни Анђео”, јединствен производ на свеколиком тржишту, ради се о црној млечној чоколади, што су иначе два раздвојена производа, међусобно супротстављена, а која није њихова двослојна црно-млечна комбинација, него унутрашњи слив; у квалитет и укус не треба сумњати.