Ранко Јаковљевић

Тајна ексцентричног милијардера: Легат барона Филипа ла Ренотиери де Ферари

 160. годишњица рођења најпознатијег светског филателисте

Кладово на североистоку Србије, у граничној области према Румунији, током XIX и XX века више пута је паљено, разарано, а историја бележи и случајеве његове продаје. Тако нешто званично се последњи пут десило 1811. године, одмах по ослобођењу од турске власти, када је Јаков Ненадовић, за продато Кладово, добио облигацију Георгија Поповића на износ од 11.377 гроша, о чему је сачињен документ који се данас чува у Архиву САНУ. Што због стратешког положаја, што због обиља археолошког блага и трговачког пута на Дунаву, ово место било је предмет многих знатижеља. Но дешавало се, додуше ретко, да кладовски крај за оно чиме је обдарио друге добије уздарје, као што је то учинио барон Филип ла Ренотиери де Ферари, из још недовољно расветљених побуда, завештавши Кладову део свог иметка, који стицајем околности никада није доспео у руке житеља подунавског градића.

 Овај ексцентрични милијардер, како га ословљавају енциклопедије, племићког порекла, рођен је 11. јануара 1848. у Паризу. Након смрти мајке Марије Галијери, наследио је знатан иметак, укључујући раскошно здање у Ри де Варе, коју ће касније наменити за париску музејску поставку. Пошто је завршио Лицеј Луја Великог 1864. године, посветио се филателији и нумизматици, откупљујући највредније експонате енглеских колекционара Е. С. Гибона, Стратфорда и Смита. Не би ли своје богатство увећао, имао је обичај запутити се у непознате земље, каква је за Европу тога доба била Србија. Тако га у време Српско-бугарског рата 1885. године срећемо у Пироту и у Књажевцу, преобученог у скитницу. Од српске војске окарактерисан као шпијун, заједно са својим „секретаром“ бива осуђен на смрт стрељањем. Но, чувена увиђавност Срба, како локални хроничари бележе (1), под благо речено необичним околностима, спасила му је живот, док други осуђеник није имао среће да осети благодети ове карактерне особине, те je одмах стрељан. Фераријев боравак у Тимочкој крајини забележен је и 1894. године, да би се та веза наставила инвестирањем новца у истражне радове рудника бизмута Градиште код Књажевца, чије су благо Немци експлоатисали у Другом светском рату. Био је то изузетно спретан човек, који је за своје акције лако успео придобити Александра Обреновића, да би овај по његовој наруџбини одобрио ковање свега пар примерака сребрњака са краљевским знаменима. У Кладову је водио бродарску агенцију у време изградње Сипског канала, те је почетком 20. века кладовска школа била почаствована његовим добровољним прилозима и годишњим наградама за добре и сиромашне ђаке (2).

Страст барона Ферарија према филателији, која га је учинила власником највредније збирке поштанских марака на свету, није дозвољавала препреке. Тако се десило, поводом аукције заказане у Лондону ради продаје марке краља Фердинанда, пошто га је његов агент обавестио да не може лицитирати у његово име јер су сва места у возу за Лондон распродата, да закупи читав вагон који је накнадно прикључен композицији, како би агент успео да му прибави жељену марку.

Колекцију барона Ротшилда успео је да прибави за суму од 150.000 француских франака, а чувена збирка М. Ф. Филибрика припала му је за 250.000 франака. Бисер у његовој колекционарској круни чини „Један цент Маџента“ из Британске Гвајане.

Нису потпуно разјашњене околности под којима је на почетку Првог светског рата Ферари напустио своју збирку и Француску, селећи се у Лозану, али би било захвално посматрати их у контексту за ондашњу јавност фрапантне чињенице да је своје животно дело, непосредно пред смрт која га је задесила 20. 5. 1917. завештао поштанском музеју у Берлину. Овај гест допринео је да се баснословна збирка заплени од стране француских власти и прода на лицитацији 1928. године по цени од 28 милиона франака.

Посебно занимљивим чини се факат да је Филип Ферари својим завештањем обухватио и Кладово, остављајући му легат, са значењем обавезе наследника да делом имовине исплаћују ренту малом подунавском граду. О томе је вођена преписка са Посланством Краљевине Југославије у Италији, започета актом Општине Кладово бр. 119 од 27. 3. 1930. (3) којим „Општина моли за дејство да наследници пок. Филипа Ла Ренотиер де Ферари плате општини Кладово ренту коју је покојник завештао општини“. У вези са тиме су допунска питања постављена кладовској општини актом Посланства из Рима од 12. 4. 1930. године. У књизи евиденције овог посланства за 1930. годину под бројем 556. регистрован је пријем дописа општине Кладово бр. 1445 датираног 28. 4. 1930, са назнаком садржине предмета „Општина даје ближе податке о Филипу де Ферарију и његовом имању“ (4). Краљевско посланство 28.5.1930. одговара кладовској општини актом бр. 556, 28. 5. 1930. у којем се наводи: „У одговору на писмо Кладовске општине бр. 1445 од 28. априла т. г. по предмету заоставштине пок. Филипа Ларенотјер де Ферари, Краљ. Посланству част је известити да је од Краљ. почасног Генералног Консула у Риму, адвоката г. Карла Скоти-а коме се Краљ. посланство обратило по овом питању, добило следеће информације: – Кладовска Општина имала би право да наплати легат пок. Филипа Ларенотјер де Ферари, али у крунама по садашњој вредности са обавезом да надокнади наследницима наследну таксу коју су они платили француској држави и која је ликвидирана на основи вредности круне на дан смрти, услед чега су и сви остали имаоци легата сматрали за потребно да напусте сваки даљи корак; – Адвокат Маисини из Милана био је, али није више, пуномоћник наследника; – Ових, законитих наследника има много и у разним местима (Карега ди Бертолини ди Лучано, Рим, Парма, Висконти-Милано, Актон-Енглеска); – Веома је сумњиво који је суд надлежан да реши питање у корист Кладовске општине: било је много спорова у разним талијанским судовима и у разним судовима у Француској, Швајцарској и Енглеској; – Што се тиче народности пок. Филипа Ларенотјер де Ферари он је од стране суда у Паризу признат за француског држављанина а ово решење усвојено је и од стране талијанске и швајцарске владе. У саопштењу предњег Краљ. Посланству је замолити Кладовску Општину за извештај шта жели да се даље предузме по овом предмету. По наредби Посланика, Секретар В. Јаковљевић“ (5)

Председник суда кладовског овим поводом, уз пријемни печат бр. 1955 дана 4. јуна 1930. налаже „да се препис овог извештаја пошаље општинском адвокату Николи Капетановићу на даљи рад“. Овај београдски адвокат брат је знаменитог српског архитекте и министра грађевина Милана Капетановића. Скупа са мајком Пијадом, „учитељком женске деце обштинске“, сестром и братом, 1863. године, приликом пописа становништва Кнежевине Србије евидентиран је као житељ Кладова (6). Капетановић је у име општине упутио „молбу да се учине поновни кораци поводом наследства де Ферари Ла Ренотиер“, приспелу Краљевском Посланству у Рим 30. 6. 1930. заведена под бројем 771. (7)

 Како је цитираним актом Посланства од 28. 5. 1930. упозната да је Ф. Ф. од стране суда у Паризу признат за француског држављанина. Кладовска општина обратила се апелом и Посланству Краљевине Југославије у Паризу, одакле се 2. 7. 1930, под бројем А. Но. 1274 шаље одговор: „Према тражењу Општине кладовске по питању завештања Маркиза Филипа Ла Ренотјера од Ферари, Краљевско Посланство се интересовало код овдашњег Министарства Иностраних Послова и код судског администратора Сенског суда. На оба места добијен је одговор да је питање ове заоставштине дефинитивно ликвидирано још 1922. године у сагласности са офисом за приватна добра Министарства Иностраних Послова. С обзиром на веома низак курс аустријске круне и на врло високе наследне таксе према француским законима, поједини наследници нису имали никаквог рачуна да приме наслеђе. Том приликом Краљевско Посланство дознало је да је извршилац тестамента адвокат г. Vittorio Baisini из Милана, са станом у Corso Roma 13. Исти адвокат, према добивеним обавештењима заступа интересе који се налазе у Швајцарској. Према томе, можда би се могло нешто покушати преко нашег Генералног Консулата у Милану, наравно преко Министарства Иностраних Послова у Београду, које је такође о свему обавештено. По наредби Посланика, Први Секретар, потпис нечитак“ (8).

Кладовски правни заступник Никола Капетановић преминуо је 1932, у 78. години живота, што је у знатној мери допринело да се овдашња општина даље не бави сложеним проблемом потраживања Фераријевог легата, будући да се радило о случају са вишеструким елементима иностраности, тешко савладивим и добрим познаваоцима струке, који је изискивао улагање знатних новчаних средстава за рад адвоката.

 Овде се нит за нашу приповест губи. Како Архив СР Југославије (9) извештава, у грађи Посланства КЈ у Италији-Рим, постоје подаци у књигама евиденције, али пошто је фонд делимично сачуван, није сачувана документација у вези са овом заоставштином, а што се тиче ситуације грађе Посланства КЈ у Француској, ситуација са комплетношћу грађе је још гора. Историјски архив у Неготину, у којем се чува грађа кладовске општине, такође извештава да нема документације у вези са случајем Ферари, а Фонд Министарства иностраних послова још није архивистички сређен. Зато знатижељницима преостаје да одговоре на питања о мотивима и околностима завештања Кладову једног дела имовине ексцентричног милијардера, потраже најпре у иностраним институтима и архивима, или у документацији која се односи на династију Обреновића и регулационе радове на Ђердапу – једне од највећих инвестиција у Европи крајем XIX века. Ипак, највећу корист од овога случаја могли би имати полазници специјалистичких студија из међународног приватног права, што се такође може третирати као допринос нашем културном наслеђу.

  ЗАБЕЛЕШКЕ

(1) Витомир Соколовић, Филип Ферари – највећи филателиста свих времена у Тимочкој крајини, Развитак бр. 1/76, Зајечар, с.74.

(2) Жарко Милошевић, Основна школа у Кладову, Кладово 1995, с. 34. и Небојша Јовић, Филип Ферари де ла Ренотјер, Баштиник бр. 4, Неготин 2001, с. 146.

(3) Заведено у Посланству КЈ у Риму под бројем 339 за 1930. г, Архив Југославије, несистематизована грађа.

(4) Заведено у Посланству КЈ у Риму под бројем 556 за 1930, Архив Југославије, несистематизована грађа

(5) Исто, документ објавио Бранислав Глигоријевић у монографији Кладово између два светска рата, Неготин 1999, с. 127

(6) Попис становништва и имовине Среза кључког из 1863. године, Неготин 2005, с. 59, р. бр. 214. О породици Капетановић детаљније: Светлана В. Недић, Синагога Бет Јисраел – дело архитекте Милана Капетановића, Зборник Јеврејског историјског музеја бр.8, Београд 2003 г, с. 300. и даље

(7) Архив Југославије, несистематизована грађа

(8) Заведено у Посланству КЈ у Паризу под бројем 1274 за 1930, Архив Југославије, несистематизована грађа, објавио Бранислав Глигоријевић у наведеном делу, с. 130-

(9) Архив СРЈ, допис 02 бр. 19/172 од 3. 10. 2000. године

 * Напомена: Основни подаци о барону Ферарију и његовом завештању прибављени су 2002 године, уз помоћ Француског културног центра у Београду, на чему посебно захваљујемо.