Будимир Павловић

Први конгрес српских лекара и природњака 1904. године и његов одјек у Европи

Прошлост су степенице
на које смо се данас попели
да би сутра даље видели.
(Ambroise Pare, XVI век)

У наглом успону какав Београд доживљава на преласку из XIX y XX век, одржан је први „Конгрес српских лекара и природњака „, од 5. до 7. септембра 1904. године у Београду у свечаној сали Српског народног позоришта (отварање и рад Лекарско-апотекарске секције) и сали Српског Друштва Црвеног крста (остале секције). Одржан је у оквиру прославе сто година од Првог српског устанка и крунидбених свечаности краља Србије Петра I Карађорђевића.

Идеју да се у Србији организује овакав скуп лекара први је покренуо члан Српског лекарског друштва, познати панчевачки лекар др Љубомир Ненадовић, 1899 године предлажући „... да се српски лекари сви и свуда у свету сакупе и да измењају своје мисли о разним појавама које су утицале на здравствени живот становништва, као и о новим достигнућима у медицини...“ Овај предлог је - у то време - остао незапажен због познатих историјских догађаја који се крајем XIX и почетком ХХ века одиграли у Београду и Србији. (Кујунџић)

Пет година касније (1904), на дан отварања Конгреса, др Љубомир Ненадовић (1817-1916) ће у свом излагању са темом „Савез Срба лекара – свих и од свуда где год их има“ детаљно изложити ову своју идеју, Тада је он казао:

„... Век који је минуо, оставио нам је у аманет мисао о удруживању као најсигурнију и најјачу полугу културног препорођаја и унапређења по свим огранцима друштвена живота културног људства.

Под утицајем те спасоносне мисли, купе се у нашем времену у једно смишљено и снажно коло људи истоветног позива па и сродних занимања, почевши од умних великана па до најпримитивнијих радника . Сви они прожети су жељом да у опћу корист што пре и што потпуније остваре логичке консеквенце.

Присетимо се приче: штапа у снопу! А знаци нас не варају. Сви су изгледи да ће се у овом XX веку мисао удруживања остварити и тако обезбедити у пуној снази и чистоти себи на славу, култури и људству на корист и понос...“

Замисао о организовању оваквог конгреса поново је покренуо 1903. године познато београдски лекар др Јован Јовановић (1870-1923) у тренутку када су се у Београду убрзано обављале припреме за обележавање стогодишњице Првог српског устанка. Те ће у свом писму, упућеном ондашњем председнику Српског лекарског друштва, помињући Ненадовићев предлог, истаћи и следеће:

„... да би се приређивањем једног оваквог конгреса лекара из целог Српствa било у таквој прилици не само и међу лекарима документирала свесрпска заједница и тиме послужила националним интересима...

Строга слободан сам, господине Председниче предложити да се овај састанак српских и других лекара Европе одржи у Београду у оквиру спомена стогодишњице Првог српског устанка и крунидбених свечаности краља...“ (Јовановић)

Прихватајући овај предлог, на седници Српског лекарског друштва – октобра 1903. године - договорено је да се Конгрес организује заједно са природњацима и да циљ Конгреса буде „...да српска наука поносно дигне главу и уђе у научно коло осталог света...“ Том је приликом именован Конгресни одбор са председником др Јованом Данићем (1854-1924) који ће преузети све активности око организовања. (Кујачић)

Убрзо је послат проглас „...свим лекарима у Србији и другим српским земљама...“ којим се позивају познате научне личности из Загреба, Љубљане, Прага, Беча, Софије, Лондона, Пеште и Цетиња . „...који су својим учешћем и радовима обележили своје име у медицинској науци, да узму активно учешће у раду овог првог међународног научног скупа у Србији. У прогласу се још истиче да ће „... Они донети похвале овом научном скупу српских и европских лекара и природњака...“ А између осталог стоји и следеће: „...Износећи пред форум целог образованог и научног света све прилике и погодбе под којима се развијала лекарска и природњачка струка у Србији, ми ћемо извршити само нашу неизбежну дужност и примити праведну оцену, онакву каква она буде...

Држање једног оваквог конгреса даће сигурног ослонца и полета на снажније и боље развијање поменутих наука у нас, тако да ће се убудуће у низу година моћи редовно одржавати овакви конгреси, што је ван сваке сумње...“

*

Отварању конгреса и свечаној седници првог дана рада, присуствовао је краљ Петар „ протектор „ (покровитељ) скупа. Приликом свечаног отварања, Он је - поздрављајући присутне - пожелео успешан рад Конгресу, рекавши да се „... Oсећа поносним и радосним што је њему дата посебна част и прилика да поздрави овај први српски научни скуп. Посебно је поносан што овом приликом може да поздрави и све госте научнике из бројних земаља Европе.—“

У паузи Краљ је, у својој ложи примио све присутне учеснике и сваком од учесника предаo спомен - медаљу Конгреса,

На Конгресу је учествовало преко три стотине српских лекара и више од стотину лекара и природњака из 19 земаља Европе. Конгрес је радио у неколико секција (1) лекарско - апотекарска, (2) биолошко–абиолошка, (3) ветеринарско агрономска и (4) физичко - хемијска и математичка секција.

Изложено је 86 стручних радова, већи број саопштења и извештаја из свих области. Највише из медицине. Избор тема је био такав да се за многе може истаћи да престављају темељ научном приступу тог времена, као и многим научним дисциплинама у савременој медицинској науци . Кад ово истичемо, ми пре свега овде мислимо на рад Србина лекара из Сремских Карловаца - бечког професора заразних болести на Високој ветеринарској школи др. Јована Чокора. Он ће у своме раду „Туберкулоза животиња, прилепчивост те заразе према човеку и борба против исте“ демантовати речи Роберта Коха које је Кох изговорио 1901. године на скупу лекара у Лондону, рекавши: „...да је један облик туберкулозе говеда непреношљив на човека и да се обрнуто инфекција човека не може десити... речи ´које су - како пише Чокор - изазвале не мало изненађење целокупног научног света.

Како је у време одржавања Конгреса Чокор лежао болестан у Бечу, то је ово његово предавање „...базирано на личном искуству, и на истраживањима које је обавио ...“ прочитао београдски лекар др Лаза Поповић.

Чокор је у свом реферату пре свега изложио општи приступ туберкулози као болести, истичући „...да је туберкулоза говеда најстарија болест домаћих животиња за коју је медицинска наука сазнала, а опасност од те болести била је позната из давнина... Још у старим списима (Talmud III. M. gl. 8) ова се опасност помиње

Осим тога, Чокор износи своје експерименте у којима је доказао да када спроводимо бацил туберкулозе од човека, кроз тело говечета својство бацила ће ослабити. Отприлике онако исто као virus variole humanae када га спроводимо кроз тело телета.....“

Ако данас после стотину година погледамо овај Чокоров текст, уочићемо и један за историчара озбиљан повод за размишљање. У питању је имунизација BCG вакцином, коју је Калме (А. Calmet 1853-1938) почео да проучава неколико година касније (1907) а први пут је применио и Лилу 1927. године! Историчар ће се запитати; коме овде припада право првенства?

Образлажући свој закључак Чокор, истиче да му је пошло за руком, да бацилом туберкулозе инфицира многе животиње (рибе и инсекте) као и плодове неких биљака (краставце и лубенице) па зато он даље објашњава: „... овим експериментима добио сам непобитан доказ да је узрок животињске туберкулозе, насељавање туберкулозних бацила у ткања животињског тела, и да се пасажом бацила туберкулозе кроз тело говечета мењају његова својства . Због тога долази лакше до инфекције између два говечета него између говечета и човека... На крају овог излагања Чокор ће дати и следећи закључак

„... Није доказано да је туберкулоза човека непреношљива на говече!

Мислим да сам овим кориговао оно што је Кох на Конгресу у Лондону 1901 године казао у својој знаменитој реченици ...“

О овом излагању проф. Чокора, један од учесника Конгреса и уредник конгресних зборника, познати београдски лекар и јавни радник др Војислав Кујунџић ће у „Српском књижевном Гласнику“ (XIII, стр. 2 do 5) написати приказ, који ће закључити следећим речима: „...Чокор је својим предавањем у Београду 1904. године, као најбољи стручњак у ветеринарској науци, кориговао мишљење Роберта Коха..

И тако је Првом конгресу српских лекара, допала част да у Београду од Србина научника исправи и даде прави смисао Коховој речи изговореној у Лондону. ...“

После годину дана од београдског Конгреса (1905) у писму из Берлина - послато на Чокорову адресу у Беч - Роберт Кох је изразио своју захвалност и Чокору одао посебно признање за објављена „...нова сазнања о бацилу туберкулозе, као и речима са којима је то изложио на конгресу у Београду...“. Кох даље пише „... да је Чокор својим истраживањима упутио медицину на прави пут...“

*

Рад овог првог научног скупа, пратиле се бројне европске земље и њихова лекарска друштва. Тако, је првог дана рада прочитано неколико стотина поздравних телеграма из Србије других делова Европе. Обратимо пажњу на неке од ових поздрава. На адресу Председавајућег дошао из Љубљане телеграм који је „... са особитим почитанијем упутио одани Ив. Хрибар...“ А у коме се каже:

.... Славном Председништву!(СЛД) .. Словенски народ којему је Љубљана пригрљена престоница, послао је с радошћу на Конгрес, којему најсрдачније желимо успех, своје представнике да овако засведоче своју братку љубав до слободног српског града. При томе осведочени смо да ће овај Конгрес страном свету доказати да се уз пркос томе што на славенском југу нема медицинског факултета, и да се јужнословенски народи морају борити за своју народну, економску и политичку егзистенцију, марљиво гаји напредак у медицинској и природњачкој струци.

Господо конгресисти,!

Од Бога и од Вас, јужном словенству здравље од мене Вам свима поздрава ! Хрибар, Љубљана 19. IX 1904...“

*

Изасланик „Hrvatskog prirodoslovnog društva“ др Горјановић–Крамбергер поздрављајући Конгрес рекао је: „...Сви хрватски природословци обрадовани су овим позивом из Београда, јер ће овај Конгрес удружити браћу...“ а професор загребачког свеучилишта др Хеинц у послатом телеграму вели: „...Хрватско свеучилиште поздравља научни конгрес побратимског народа и жели да му рад буде овјенчан најлепшим успјесима у интересу културног напретка славенског југа...“

*

По обимном материјалу: чланцима, писмима и поздравним речима који је сачувани до наших дана, може се закључити да су о раду конгреса писали, бројни европски листови и стручни часописи, а посебно су лекарски кругови давали врло ауторитативне и озбиљне оцене..

Тако је у љубљанском „часопису за књижевност, уметност и просвету Sloven“ објављен је извештај са београдског конгреса. Ту се посебно наглашава да је „...др Владан Ђорђевић у свом раду упознао све присутне и са историјским развојем српске медицине. У овом прикази извештач даље се наглашава и следеће:

„...Срби су хтели да нам на овом конгресу покажу, докле се развило њихово јавно здравство . Они су у томе успели сједињавањем Словена на овом Конгресу и на београдском слављу је важан догађај за развој југословенских народа. Они су у томе успели, Ми им честитамо..“

*

У два броја (146 и 160, прашки часопис „Pozor“ објавио је извештај чешке делегације која је учествовала на овом Конгресу, проф. Медицинског факултета у Прагу др Фрањо Весели, је о овом путовању и учешћу написао: „...Бављење у Београду остаће сви учесницима Конгреса у милој успомени. Срдачан пријем и гостопримство, радост од српског и словенског научног рада, радост споразумевања са осталим Словенима без облигатног до сада немачког језика, љубазност краљева, одушевљење народа - све је то оставило дубоке трагове у нашим мислима...

„...А где смо ми наспрам Њих? - наставља Весели - Шта нам вреди наша култура, када радимо не за себе, већ за Немце и Мађаре, Боље је бити мали газда, него покућар у великом мајуру . Срби се нису бојали турских јатагана. Извојевали су пре сто година слободу својом крвљу...а ми остали у вечитим размишљањима, бојали се мислити на самосталност а камоли да чврсто решимо да је задобијемо... Срби поздрављамо Вас и завидимо Вам...!

*

„Nefroploskiceski pregled“ из Прага у броју 9/1904. године из пера доцента др Хашковеца. приказао је рад првог српског конгреса следећим речима:

„...Српски конгрес је показао, да би сви ми Словени могли сами себи бити довољни, да је могућан самосталан особни научни развитак, само да има организације, узорности и везе...

Чешка делегација (Хлава, Захоржа, Хњеверха) отпутовала је из Београда задовољна, и ми уверавамо браћу Србе да је њихов конгрес у сваком погледу успео...“

*

„Časopis lekara čeških“ објавио је чланак који је написао др Захорж, између осталог и ово: „... Цео течај радова конгреса и напредак, који се јавља у свим гранама људског васпитања, налаже нам да радимо на томе да конгреси славенских стручњака свију струка по нарочитом распореду један другом следују тако да се сви слојеви славенских народа довољно упознају..

.Сматрам за дужност још једаред Првом конгресу српских лекара и природњака честитати успех... „

*

„Narodni list“ из Задра у броју 87. oд 27. листопада 1904. на насловној страни објавио је чланак „Утисци са пута у Београд пригодом Првог конгреса лекара и природњака „ Чланак је потписао др Б. Перишић, У њему ће између осталог писати:.

„..... Ово је био први конгрес српских лијечника, па сазивачи су се бојали за успјех. Та бојазан била је и оправдана јер смо ми Јужни Словени у знаностима прилично заостали, а поготову у лијечничким. Узрок томе је делом што немамо наших медицинских школа.

Овај је састанак сасвим успео у сваком погледу и јамачно сви су учесници понели о њему собом најбољу успомену. ...Сви конгресисти су говорили својим језиком и без двојбе свак се осећао да потпуно разумије... Трећег дана поподне незасићеним срцем одселих се од Београда. Брзи влак је јурио, а ја сам натраг гледао и душом задњи поздрав нашој славенској престоници изаслао!.

*

„Zagrebački dnevni list“ од 18 и 29, октобра 1904 године, објавио је извештај који је написао др Ј. Чучковић. Аутор цитира речи проф. др Ј. Хлаве из Прага, „...да су сви присутни гости задовољни, што су могли учествовати у састанку где је ударен темељ медицинском факултету у Београду., као и да Срби имаду способних радника за то...“

*

Изасланик бугарског „Вишег училишта“ у Софији др Рајков, је у свом поздравном говору казао и следеће: „... На данашњи дан када братски народ Србије, приказује свој успех у медицинском и природословном ном напретку мени је пала у част да изјавим нашу благодарност организационом одбору који нам је указао част својим позивом да и ми у њему учествујемо на овом београдском слављу и значајном скупу европске науке... Хвала Вам!...“

*

По завршетку овог Конгреса и неки београдски листови објавили су своје прилоге.

Тако је у часопису „ Дело“, срочен следећи закључак „...Пошто су прочитани бројни реферати, и речени многобројни поздравни говори предложено да се у Београду оснује Удружење словенских лекара и природњака - идеја која је од присутних прихваћена са одушевљењем...“

*

Прилог посвећен раду овог Конгреса један други београдски часопис „Српски књижевни гласник“ (књига XIII ) објавио је у два наставка приказ о овом Конгресу

У првом чланку стоји записано „... Конгрес је имао нешто достојанствено и велико. Свако од присутних се осећао да ради на великом послу који има да заснује будућност...“

У другом прилогу који је написао београдски лекар др В. Поповић говори се појединачно о свим изложеним рефератима . У овој анализи се посебно истиче тема у којој се расправља „ ...о проблему туберкулозе која се код нас стално шири! Напомиње се д а је од посебног значаја Чокоровчево објашњења, које је показало од колике је користи био овај Конгрес (Кујунџић) ...“

*

На завршетку рада Конгреса у својој опроштајној речи, којом се прашки професор др Хлава у име делегације чешких лекара, опраштао од својих београдских колега рекао и следеће: „...Нека српски лекари буду сигурни на овом Конгресу ударен је темељ Медицинском факултету у Београду,,,“

*

Данас, када смо се после једног века на овом XV Конгресу лекара Србије, окупили да обележимо стогодишњицу првог лекарског скупа у Србији који нам је отворио врата науке у свету, дозволите да завршимо ово излагање поруком коју је наш великан др Владан Ђорђевић упутио скупу:

„LABOREMUS“ seu (то јест) трудимо се!

БИБЛИОГРАФИЈА

1. ПРВИ КОНГРЕС СРПСКИХ ЛЕКАРА И ПРИРОДЊАКА, Зборник радова - књ. 1 и 2 Београд 1905.

2. Будимир Павловић: О КОНГРЕСУ СРПСКИХ ЛЕКАРА И ПРИРОДЊАКА – ПРВИ МЕЂУНАРОДНИ НАУЧНИ СКУП У БЕОГРАДУ, Водич кроз изложбу САНУ – Београд 2002.

3. Будимир Павловић: О КОНГРЕСУ СРПСКИХ ЛЕКАРА И ПРИРОДЊАКА, „Дијалектика“ Београд, 1980. XXIV 3-4, 70-96

4. Протић Михаило, Павловић Будимир: НАУЧНА ПОЛЕМИКА ВОЈВОЂАНИНА ДР ЈОВАНА ЧОКОРА СА РОБЕРТОМ КОХОМ О ТУБЕРКУЛОЗИ, VII научни скуп Научног друштва за историју здравствене културе Југославије (НДРИЗКЈ) – зборник радова, Зрењанин, 1978, 152-158

5. Николић Војислав, Попов Иван: ЕПИЛЕПСИЈА ДЕЧЈЕГ ДОБА - важна тема, Првог конгреса српских лекара, Пети научни састанак НДЗИЗКЈ - зборник радова, Нови Сад 1975, 351-263

6, Папакостошулос Панајот: ТЕРАПИЈА ШАРЛАХА МОЗРОВИМ СЕРУМОМ (сепарат), Београд 1905

7, Чокор Јован: ТУБЕРКУЛОЗА ЖИВОТИЊА, ПРИЛЕПЧИВОСТ ТЕ ЗАРАЗЕ ПРЕМА ЧОВЕКУ И БОРБА ПРОТИВ ИСТЕ, сепарат, Београд 1905.

8. UTISCI S PUTA U BEOGRAD, „Narodni list“, Zadar (XLIII ) 29. listopad 1904, br. 87.

9.. СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК, књ, 13, бр. 87. Београд 1904.

10. Протић Михајло, Павловић Будимир: ОСВРТ НА ПРВИ КОНГРЕС ЛЕКАРА 1904. Архив за историју здравствене културе Србије, Београд 1971 (1) 174-176.

11. В. Кујунџић: ДР ЈОВАН ЧОКОР дворски саветник и редовни професор Велике ветеринарске школе у Бечу, „Здравље“, VI (мај 1911) Београд. 129 -131

12. Љубомир Ненадовић: САВЕЗ СРБА ЛЕКАРА СВИХ И ОД СВУДА ГДЕ ИХ ИМА (сепарат) Београд 1904.

13. Владан Ђорђевић: LABOREMUS! Поздрав Првом конгресу српских лекара и природњака (сепарат), Београд 1904.