Дејан Вукићевић

Гробљанска трилогија

Гробна места

Када сам на послу испричао причу о дединој жељи за излетом у завичај, пришао ми је Ерик Под Стресом и понудио не само ауто, већ и себе као возача.

Крајње необична братија је то била: онемоћали, еуфорични деда, дементна баба која је ваљда замишљала да је на екскурзији и све време певала песме наших бивших народа и народности, Ерик који је крајње озбиљно схватио путешествије дошавши с пуним резервоаром, качкетом на глави и цегером пуним сокова и сендвича и, коначно, ја, такав какав јесам. Смркнут, осујећен, незадовољан...

Дан је био савршен за експедицију, јунски. Ерик је прво свратио по мене јер се нико не сналази добро у звездарској шуми. Нико чак и не верује да у њој живе људи. Деда је непрестано понављао притвори ти то, дете, притвори на свако отварање прозора. Баба је започела са Рока мандољинен, чим је угледала први венац планина, запевала је Солченце захаја диригујући при том сувим прстићима. А ја сам декламовао: Устати и отићи, отићи на Инисфри...

Спуштали смо се на југ Ибарском магистралом а да Ибар нигде нисмо видели. У неко доба скренули смо на запад и деда је био све нестрпљивији. Многе су године прошле како је овамо долазио. Сваку чуку, сваки вис, удолину, превој загледао је помно, као да их је похрањивао на некаквом хард диску у глави.

Дедино узбуђење је све више расло што смо били ближе Карану, а баба је била све гласнија: Биљана платно беееелешееее на оооохридскииите ииизвори... и ја сам схватио да се ту заправо ради о бабином контрирању деди: што је деда више хтео да буде локални, то је баба реанимирала леш старе Југославије, дакле, размишљала је глобално. Певала је и пут путује караван, јаран мој и ја... и четврто три, четврто два, путује екскурзија, кад смо наишли на Ђетињу – бацила је све низ ријеку..., али кад сам чуо Балкане, Балкане, Балкане мој од Азре – некако нисам могао да поверујем. Наравно да баба није то могла да чује само код мене, али како јој се задржало у глави, никако нисам могао да докучим.

У сваком случају Ерик Под Стресом ју је одушевљено пратио и, како редовно вежба глас у неком хору, а ни баба није без дара, дует је звучао сасвим пристојно. Ерик је бабу научио новоталасном репертоару, слушали смо и Неприлагођен, Модерну дјевојку, и Ми плешемо, и Небо, и Златног папагаја, и скоро читав Пакет аранжман.

На уласку у село деда се прекрстио кад смо прошли поред цркве и затражио да прво одемо на гробље. Извадио је торбу са поголемим свежњем свећа и као задушна баба заређао да их пали од гроба до гроба рачунајући на то да су готово сви његови знанци из села овде.

Ја сам морао да стишавам распевани дует који је наставио с музицирањем и на гробљу. Они би ме послушали, али, пре или касније настављали су да подижу глас. Све док баба није згранута занемела. Ерик је тек на крају песме приметио да му недостаје пратња, док је баба прилазила једном гробу без капи крви у лицу. Следили смо је Ерик и ја. Разгрнула је спарушену траву иза које се указала њена слика, додуше кад је била нешто млађа, али је то бесумње била она. На крају крајева, њено име било је уклесано испод слике.

– Па, ја сам, значи, мртва... – процедила је.

Чувар мртвих

  Ставио сам праћку у један џеп, батеријску лампу у други и изашао у ведру ноћ скупљајући успут каменчиће у платнену торбицу окачену о бок. Ушао на главну капију Новог гробља и крстарио по забаченим алејама.

  Кад сам зачуо звук ашова, притајио сам се и одредио правац из којег је долазио. Лагано сам се шуњао све док нисам могао да их видим и чујем како дахћу. Двојица их је. Прислонио сам праћку уз једну крстачу, извинио се њеном власнику на узнемиравању, и опалио. Био је ћорак, чуло се само једно звиииз и потом ништа. Значи да је камен улетео у некакву траву. И они су засигурно чули звииииз јер су застали и ослушкивали. Сачекао сам да наставе, наместио још једном праћку, повукао гуму и отпустио – даааанг! – чуло се. Онај којег сам, сва је прилика, погодио у тинтару, стао је да бежи, овај други да га дозива:

  – ’Де ћеш, будало!

  – Шта ’де ћу?!? Видиш да смо нападнути!?! – викали су шапћући.

  – Од кога, будало!?! Нема никога!

  – Нема? А ко ме је онда трефио у главу?!?

  – Стани, сачекај...

  – Шта да чекам, да ме опет погоди?

  – Ма, стани, будало, то мора да се нека грана одломила...

  – Грана?!? Грана пада одозго. Ово је била каменчина.

  – Онда је камен одскочио од будака, разумеш?

  – Каквог будака, кад си рек’о да смемо само ашовом, и то војничким, да може испод капута да стане...

  – Ма, добро, али досад би се неко појавио. Размишљајмо логички, зар не?

  – Мисли ти како ’оћеш и шта ’оћеш, логички или не, ја одо’.

  – Па, ’де ћеш, бу-дало, јесам ти рек’о да баба има прстен, прстенчугу на средњаку, а знаш како је дебела била, па још средњак, па све дијаманти по њему, ко пчеле на саћу. Ако нема пола киле, овде ме сеци...

  – Је л’ ти неко прич’о, ил’ си сам вид’о?

  – Па, ја, бу-дало, рек’о сам ти да дневно обиграм бар десет сахрана. Седи, седи овде. Обећ’о сам да ћу да те уведем у пос’о, буди мало стрпљив. Стрпљење се исплати, разумеш. Овако је било. Паднем јој на груди, у капели, пре спровода, пре него што закују сандук. Седи да ти испричам, да те научим послу. Прво се лепо обучеш, дотераш, имам једно црно одело само за то, јеби га, мораш мало да уложиш, такав је бизнис, без улагања нема ништа. Онда дођеш на гробље, ошацујеш умрлице, видиш кад је која сахрана, која капела, запишеш све, направиш распоред. Битно је да не побркаш имена, разумеш, да не оплакујеш једног, а ради се о другом лешу, капираш? Да видим. Ма, није то ништа, мало крви, проћи ће. И онда, осмотриш родбину, пријатеље, видиш какви су, јесу ли добростојећи. Ако видиш да нису, да је сиротиња раја, не дижеш руке одма’.

  – А зашто ако видиш да је сиротиња?

  – Зато, бу-дало моја, што моје ог-ром-но искуство говори да не смеш одма’ да одустанеш. Не мора да значи, ако је родбина сиротиња да је и он сиротиња. То једно. А друго, може да буде да је сад сиротиња, јуче газда, данас банкрот, разумеш?

  – Оно, јесте, има случајева... Знам једног тако...

  – Пусти сад случајеве. Да те чича научи како се ради. Онда лепо станеш у ред за саучешће. Пре тога, увек у џепу држиш главицу лука.

  – А шта ће ми лук?

– Како шта ће ти? Он ме пита шта ће ти? Што ме сад питаш шта ће ти лук? Коме ја све ово причам? На кога ја трошим време? Па, ти не показујеш никакав таленат за бизнис! Па, је л’ знаш ти кол’ко кошта грам злата на светском тржишту. Је л’ знаш да од свих ствари на овом свету једино злато не девалвира? Ти, уосталом, идиоте преиспољни, и не знаш шта је девалвација. Коме ја причам о макроекономским кретањима на тржишту?!

  – Добро, како си сад с лука преш’о на микроекономију?

  – Није микро, него, их... Слушај шта ти причам, говедо једно, научи нешто паметно, немој цео живот да останеш нетемаљ, ништа да не знаш. Хм! Ставиш лук у џеп од сакоа и гњецаш га, гњецаш, једно парче у марамицу, марамицу на нос, све док сузе не пођу. Заплачеш још у реду, име јој поменеш, ал’ не смеш да вичеш и да ридаш, да не западнеш неком у око. Него, фино, полако. И док чекаш у реду, осмотриш покојника, има ли ланче, минђуше, прстен какав. Е, онда приђеш да целиваш.

– Како мртваца да целивам? Не могу ја то...

– Мораш да се жртвујеш. Јеси чуо некад за жртву у шаху? Е, то ти је исто. Жртвујеш мало да би добио много, капираш? Слушај даље. Ако су минђуше у питању, није проблем, ставиш шаке на образе, заклониш телом колико можеш и стргнеш. Ланче исто. Кад љубиш покојника, прекријеш рукама цео леш, да не виде шта радиш. Заврнеш мало усне, обично стављају злато на горње зубе. Јеби га, смрди, ал’ шта да радиш, пос’о је пос’о. Ако ништа ниси урадио на лицу места, а има шта да се ради, одеш у спровод, запишеш парцелу и то је то. Ова баба има тај прстен о којем ти причам. Пао сам преко ње, пресамитио се, није вредело. Охладио се леш и ни макац. У другом џепу држ’о сам бочицу зејтина, намаз’о јој средњак, ма неће ни да чује. Много је лакше кад пос’о свршиш у капели. Зато смо сад овде, јеби га.

– Не знам, много ми, бре, то компликовано...

  – Компликовано? А шта би ти, да опет отимаш бабама ташне по улици и да радиш аутобусе и трамваје? Да те мурија сваки дан приводи? Је л’ то оћеш? Ово је чист пос’о, буразеру, шта ће њима то злато под земљом. Пропало би за сва времена, овако бар ми видимо вајду. Припазиш мало на чувара гробља и то је све. Добро, јесте да се помучиш, мало копаш, јеби га, без муке нема науке. Свако мора да ради свој врт, разумеш, ово је наш. Је л’ те прошло?

  – Онако...

  – Јесте, јесте, ајде, на посао, мора да се ради.

  – А шта ће ти тај бонсек?

  – А шта ти мислиш, шта ће ми?

  – Не мислиш, ваљда...

  – А како бисмо другачије, а? Јесам ти рек’о да ни уље није помогло?

  – Јеботе, па ти си стварно...

  – ’Оћеш ти да делимо плен или ћеш до јутра овде да ме зајебаваш?

  Глупљи је наставио да копа војничким ашовом. Спремио сам нову џебану и катапултирао – туп! – још један ћорак. Стручњак за макроекономију је рекао:

  – Стани!

  Приправник је рекао:

  – А што увек копам ја, а ти седиш и командујеш?

  – Зато, будало преиспољна, што ја управљам, а ти си радна снага, разумеш. То се зове менаџмент, а ти се у то не разумеш.

  – А-ха...

  – Настави сад. И не размишљај много, ја сам за то задужен.

И следећи хитац је омашио, али је разбио неку вазу са урном. Зато је нови погодио у сриду – право у менаџерову тинтару.

  – Уф, јеботе! Тутањ!

  – То су мртви! Штите интересе новог колеге.

  – Бу-дало... – гласови су се све више губили.

  Истрчали су све до врха, до парцеле са урнама. Следио сам их између гробова. Ослонили су се задихани задњицама на бетон.

  – А што... пуф... пуф... а зар нам није лакше... пуф... пуф... зар није лакше да пљачкамо ове вазе? Само... пуф... пуф... пуф... само их разбијемо...

–       Бу-дало!

Гробља су ваша, романтичари
или
Опуштање Тамаре Лујић
или
Сва моја деца

Јер прво сексуално искуство било је, заправо, са Тамаром Лујић. Ако се то тако уопште и може назвати.

Елем, у сумрак једног, ништа мање него што су били остали, досадног и огавног дана, зачуло се цангррр! а потом и урлање комшинице са истог спрата:

– Мајмуни једни, шта сте то урадили. Ју, ју, ју, где ћу сад у ово доба да нађем стаклоресца! Стоко неваспитана! А, ти си то, птичице! Па, види на шта личиш, боже ме сачувај и саклони! Ц, ц, ц, ц...

Отворио сам прозор и угледао Тамару Лујић како стоји испод зграде и маше ми да сместа сиђем. Спустио сам се наврат-нанос опасујући се и рекао:

– Шта радиш овде? Јесам ти рекао да не долазиш? – и

– Јеси ли нормална?!? – и

– И зашто си, побогу, разбила прозор комшиници?

Она одозго је урлала:

– А то ли је твоја фрајла, а? Нашла врећа закрпу! – и сличне будалаштине, а ја сам вукао Тамару преко улице на гробље, да што пре нестанемо из обзора помахнитале жене која је препричавала околним терасама и прозорима шта се догодило.

Зашли смо дубоко међу крстаче, дан се све више примицао онима испод њих, а ја сам се, после неког времена, кад смо одмакли, нагло окренуо и запитао је:

– Зашто ја? Зашто ја, Тамара?

– Шта то ти?!

– Знаш ти добро на шта мислим! Зашто си мене одабрала? Никоме другоме нисам интересантан! Никоме другоме не требам! Само теби! Зашто?!

– Не знам... Што ме то сад питаш... Не знам...

– Је л’ то неки експеримент, ха?

– Ма не, само ме ухватио неки немир, не знам...

– Па си дошла да га ја смирим. Мени је доста мојих немира, знаш! Не требају ми и туђи.

– Али, ја... Ја само... Мислим да смо слични... и...

– И јесмо и нисмо слични! И теби и мени нешто фали, само – теби у глави, а мени, а мени... Ма то нема никакве везе с овим... Немој више да долазиш и да ме зовеш.

– Полако, шта ти је... Кад сам нервозна и напета ја, знаш, ја применим терапију „опуштања“.

– Шта ти је то, „опуштање“?

Увукла је три средња прста у уста, овлажила их и завукла испод гаћица.

– Ево, овако, видиш.

Осврнуо сам се унаоколо, али већ је пао мрак и били смо наизглед сами. Ако не рачунамо све њих испод земље. Жмурела је и дахтала. Жмурела је све јаче и дахтала све јаче. Онда ме погледала:

– Могу и теби да приредим једно „опуштање“, хоћеш?

Нисам ништа одговорио, завукла је леву руку и у моје гаће.

Стајали смо ослоњени на ограду гроба. Није била баш вешта, макар не са левом руком, десном је посао лепо одмицао, силовито је превлачила кожицу горе и доле, бол је био страшан. Покушао сам да јој левом руком скинем гаћице.

– Не, не...

– Зашто, забога, не!?!

– Не. Кад будем то решила да урадим, биће само једном и тада морам да затрудним, разумеш... – искидани глас јој је из разумљивих разлога вибрирао.

О, не, каква луђакиња! помислио сам.

Али нисам баш имао толико времена за размишљање. Бол је био страшан, али и ужитак. Свршио сам нешто пре ње, али је она и даље, по инерцији, превлачила руком све док се није зачуло: аааа, аааа, аааа, аааа..., па све краће и краће: ааа, ааа, ааа, аа, аа, аа, а, а, а, а, а, а, а..., и на крају: аааааааааааааааааааааааааааа!

Склонила је руку с мене и тек тада осетила нешто лепљиво, принела је ближе очима. Ја сам се опасивао и сређивао, а она је заурлала:

– Деца!!! Деца!!!

Ужурбано се и ушепртљано закопчавајући, осврнуо сам се наоколо мислећи да је угледала некога, а она је, заправо, загледала испружену руку обливену спермом и понављала:

– Деца! Твоја деца!

Кад сам дошао себи и схватио ко су деца, обрисао сам их с њене руке својим рукавом и рекао:

– Ајде, нема ту никакве деце, ајде...

На поласку приметих да су несташна деца пала и по недужном суседном споменику. Обрисах и њих.

Одломци из рукописа По обличју божијему