Весна Стојановић

Сигнализам – посебан фонд Мирољуба Тодоровића у Народној библиотеци „Стеван Сремац“ у Нишу

• СИГНАЛИЗАМ
• MAIL ART
• МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ
• ДОНАЦИЈА

СИГНАЛИЗАМ

Сигнализам је авангардни стваралачки покрет који је настао у Југославији с тежњом да револуционише све гране уметности. Сигнализам уноси неке видове егзактног начина мишљења, користећи се методама технолошке цивилизације, посебно математике и компјутера, као нових стваралачких инструмената.

Почеци сигнализма се везују за 1959. године и огледају се како у експериментисању у језику, тако и графичким и визуелним симболима физике, биологије, хемије, астрофизике и математике. За сигналисте је од самог почетка примарни циљ био остваривање брзе и делотворне комуникације уметничког дела са публиком. Сигналисти се опредељују за универзално разумљив знак (сигнум) и напуштају традиционално писмо. Примењују се пиктографски елементи тј. долази до визуализације језика песме. Укинувши језик као такав, сигналисти су створили начин изражавања који омогућује оригиналан начин комуницирања чије су претензије да постане интернационалан у једном систему планетарне културе. Сигналиста није мотивисан пропагирањем личног концепта уметности већ веровањем у један визуелни језик чија је основна језичка јединица СИГНАЛ – визуелна јединица која је носилац поруке.

Према Милошу Бандићу сигнализам је „...са књижевноисторијског становишта посматрано, после зенитизма, надреализма и покрета социјалне литературе, следећи нов и аутохтон литерарно уметнички покрет у српској књижевности 20. века“.

Према Дејву Озу, „права суштина сигнализма је што он очекује настајање планетарне свести.“ У сваком случају овај правац означава нов начин мишљења користећи постигнућа науке и технолошке цивилизације у песничкој пракси. Настао из потребе стварања једног независног медија сигнализам представља, како каже Ђило Дорфлес, „корак напред у односу на конкретну поезију, визуелну поезију и уметност знака уопште“.

У сигналистичкој поезији се могу класификовати жанрови: компјутерска, стохастичка, статистичка, комбинациона, технолошка, сцијентистичка, звучна, гестуална, шатровачка и објект поезија.

Ево неколико ставки из програмско-поетичког текста „Неке поставке сигнализма“ Љубише Јоцића и Мирољуба Тодоровића:

„Уметност технолошке ере битно се и квалитативно разликује од свих осталих, а посебно од уметности настале током претходне индустријске епохе.“

„Сигнализам употребљава у истраживачке сврхе све медије, све комуникационе направе и симболе које је човек створио, од слова, слике, знака, до филма, телевизије, компјутера, видео тејпа, као и научне експерименте – да би произвео нове естетске информације, да би што дубље продро у интелектуалну и стваралачку структуру човека.“

„Сигнализам је интермедијални, интердисциплинарни покрет; он омогућује и ради на сарадњи свих медија, уметности и наука.“

„Сигнализам је акција, перманентно кретање и истраживање разних облика уметности и живота.“

Поред оснивача и теоретичара покрета Мирољуба Тодоровића, у покрету активно учествују, песници, драмски писци, историчари уметности, математичари и сликари: Марина Абрамовић, Слободан Павићевић, Јарослав Супек, Слободан Вукановић, Миливоје Павловић, Љубиша Јоцић, Добривоје Јевтић, Зоран Поповић, Тамара Јанковић, Влада Стојиљковић...У Београду и другим градовима Југославије се оснива више сигналистичких група. Покреће се часопис „Сигнал“, гласило сигналистичког покрета, који је у поднаслову био одређен као „Интернационална ревија за сигналистичка истраживања.“ Излазио је свега три године (1970–1973), издавала га је београдска сигналистичка група, а главни и одговорни уредник био је Мирољуб Тодоровић.

MAIL ART

Почетком шездесетих година Мејл арт (поштанска уметност) се најавио као „примена поштанских средстава за уметничке сврхе“ и као „резултат потраге за директном комуникацијом, без галерија, критичара и трговаца уметничким делима“. У размени порука међу уметницима или присталицама овог типа комуницирања користе се посебно обликоване карте, писма, телеграми, уметничке марке и отисци специјалних гумених печата. Зачеци Мејл арта могу се наћи у порукама дадаисте Марсела Дишана из двадесетих година овог века. Мејл арт, који се раних шездесетих конституисао као организована размена информација, врхунац достиже средином седамдесетих година, када у размени пошиљака учествује између 10.000 и 20.000 уметника из целог света.

Ван Југославије, почеци Мејл арта се везују за појаву Флуксус покрета, конкретне и визуелне поезије. Реј Џонсон у Њујорку оснива своју New York Correspondence School, где уметници између себе комуницирају путем сопствених, за ту прилику створених поштанских карата, посебно обликованих писама и дугог материјала који је могуће послати преко поште.

На југословенском простору појава и популаризација Мејл арта у вези је са сигналистичком теоријом и праксом. Мирољуб Тодоровић почиње са мејл активностима 1970, а 1971. године у часопису „Сигнал“ бележи се његова прва мејл-акција под насловом „Сигналистичка манифестација 1“. Тодоровић израђује 1972. године печат са поруком „Размишљајте о сигнализму“ („Think about Signalism“) и утискује га на карте и писма. За Клауса Гроха „печат представља најзначајнији облик уметничког стварања, пошто ни у једном уметничком начину продукције није била могућа демократизација и мултипликација производа изван свих друштвених и политичких граница, тако једноставно, без проблема и широм света.“

Мејл арт, концепцијски и по начину реализације сличан садашњем цивилизацијском тренутку, преноси поруке примаоцу, које се црпу из политике, науке, уметности, игре, љубави, секса, спорта. Према Мајку Крејну, циљ порука које се на овај начин преносе је: забава, разонода, изазивање шока, знатижеља, информисање, исмејавање...

Тодоровићеви фрагменти о Мејл арту:

„Креација – сам чин општења.“

„Лепота је информација.“

„Поимање света кроз игру и имагинацију.“

„Несвесне структуре значења у гестовима и порукама.“

„Експеримент у самом бићу уметности“.

„Битка између комуникације и хаоса.“

„Комуникација – гарант постојања.

МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ

Мирољуб Тодоровић је рођен 5. марта 1940. у Скопљу; гимназију је учио у Нишу, а Правни факултет је завршио у Београду, где сада живи и ради као професионални књижевник.

Песник који је „измислио речи које лете“, „творац стиха који се самоисказује“, оснивач је и теоретичара СИГНАЛИЗМА, авангардног стваралачког покрета који је деловао у српској и југословенској литератури и ликовној уметности. До сада је објавио четрдесетак књига поезије, есеја, полемика и дневничке прозе. Учествовао је на преко четири стотине изложби визуелне поезије, концептуалне уметности и Мејл арта у земљи и иностранству. Поезију и есеје објављује од 1958. године. Поред југословенских до сада је објављивао и у многим часописима: Италије, Аустрије, Западне Немачке, Пољске, Канаде, Енглеске, Холандије, Француске, Белгије, Уругваја. Заступљен је у многим иностраним антологијама визуелне поезије и визуелних истраживања. Има дванаест самосталних изложби, а у оквиру сигналистичког покрета организовао је пет изложби у Југославији и иностранству.

Прва сигналистичка књига Мирољуба Тодоровића, „Планета“, појавила се 1965. у Нишу. Њоме је започео сцијентизам, као прва фаза у настајању сигнализма.

Мирољуб Тодоровић је био главни и одговорни уредник гласила сигналистичког покрета – часописа „Сигнал“ , који је излазио три године (1970–1973). По речима М. Недељковића, „сигналистичка истраживања Мирољуба Тодоровића нису помодност тренутка већ авангардни продор у саму срж и функцију знака.“ Он је доследно отварао могућности за једну нову врсту комуникације и рада чији се смисао не везује директно ни за поезију нити за ликовне и визуелне уметности.

Активност Мирољуба Тодоровића и његовог Сигналистичког документационог центра је веома обимна, па је овај Каталог скроман допринос Народне библиотеке „Стеван Сремац“ свим даљим проучавањима сигналистичког покрета на тлу Србије и Југославије.

ДОНАЦИЈА

Из захвалности према дародавцима, свака значајнија лична библиотека, поклоњена Народној библиотеци у Нишу чуваће се као посебни фонд. Наравно, сваки поклон се не сматра легатом, то зависи од процене која се врши у самој библиотеци. Посебни фондови ће бити обрађени по библиотечким правилима; биће смештени и чувани према устаљеним правилима о чувању поклона, будући да се ради махом о посебним збиркама које имају културноисторијску вредност.

Уговором о поклону, Мирољуб Тодоровић, књижевник из Београда се обавезао да поклони Народној библиотеци донацију која носу званични назив „Сигнализам – посебни фонд Мирољуба Тодоровића у спомен Надежде (Надице) Тодоровић“.

Имајући у виду вредност и актуелност поклоњених књига, Народна библиотека је одлучила да штампа каталог овог посебног фонда, чиме ће свим заинтересованим читаоцима бити олакшано његово коришћење.

Донација Мирољуба Тодоровића садржи: књиге, каталоге изложби, часописе, рукописе, плакате, плакат-поеме и визуелне песме (ласерске фотокопије, оригинални радови, колажи, цртежи), клишее визуелних песама, сигналистичке поштанске карте, мејл арт, фотокопије докумената из личне и породичне документације донатора (крштенице, сведочанства, издавачки уговори), као и документацију везану за часопис „Сигнал“ и Друштво уметника сигналиста (оснивачки акти, решења, уговори).

Значајан део збирке чини преписка са страним и домаћим уметницима. Библиотека укупно поседује 990 писама и то, 90 писама страним ауторима ( фотокопије ), 464 писма страних аутора ( 332 фотокопије и 132 оригинала ), 54 фотокопије писама нашим ауторима и 301 писмо наших аутора (130 фотокопија и 171 оригинал), као и 46 писама нишких аутора и 35 писама нишким ауторима. Од страних уметника то су: Ј. Корнхаузер, Ж. Блен, Б. Каручи, Р. Костеланец, К. Грох, П. Гарније, У. Карега, Ђ. Дорфлес, Џ. Адлер, Ж. Ф. Бори, А. Кампос, Х. Клавин, А. Шопен, Г. Дајзлер, П. Финч, К. Фридман, М. Сакнер, Р. Хаусман, Ф. Хан, К. П. Денкер, П. Урбан, Д. Хигинс, Е. Мићини, К. Падин, М. Робен, М. Перфети, А. Ридл, Г. Ј. де Рок, Саренко, Г. Шрам, А. Спатола, Ј. Валох, Б. Вазан, П. де Вре, Е. А. Виго, Ф. Х. де Забала, Џ. Браун, Ђ. Ђини, Л. Спигелман, Р. Пели, Б. Вотије, А. Банана, Д. Далиган, А. Пармеђани.

Домаћа преписка обухвата следеће уметнике: Ж. Живковић, М. Павловић, Б. и Д. Познановић, С. Матковић, Ж. Рошуљ, Д. Камперелић, Ј. Супек, С. Вукановић, С. Павићевић, М. Абрамовић, Ж. Ђуровић, О. Толнаи, М. Кешељевић, А. Флакер, Б. Бек, Д. Пониж, Б. Владовић, З. Маркуш, А. Тишма, Р. Машић, Р. Константиновић, С. Вереш, М. Бандић, В. Панковић, З. Мандић, Р. Таутовић, П. Тодоровић, као и комплетну преписку са нишким писцима: Т. Нешић, С. Хаџи-Танчић, М. Анђелковић, Г. Станковић, Д. Јевтић, М. Миленковић, Л. Михић, В. Девић, Б. Глозић, Б. Милтојевић, З. Костић Палански, М. Илијева, Љ. Станојевић.

Збирка садржи и 179 књига са посветама аутора Мирољубу Тодоровићу.

Каталог је подељен на четири целине. У делу каталога у коме су заступљене публикације на српском језику (књиге, каталози изложби и сигналистички часописи), јединствена одредница је наведена ћириличним писмом, азбучним редоследом. Други део представља публикације на страним језицима. Јединствена одредница је дата латиничним писмом, абецедним редоследом. У трећем делу су заступљени рукописи, а четврти део представља селективну библиографију текстова о Тодоровићевој поезији и сигнализму. Часописи, у којима су објављени ови текстови, су, такође, део донације Мирољуба Тодоровића.

Опис књиге почиње редним бројем каталошке јединице у горњем левом углу, а у десном углу се налази сигнатура. Следе библиографски подаци по ISBD(M) и (S) стандарду.

Дела истог аутора распоређена су по азбучном тј. абецедном редоследу наслова. Различита издања истог дела сврстана су хронолошки. Одредница књиге је презиме и име аутора, или наслов. Каталози изложби имају за одредницу колективног аутора тј. назив изложбе. Наслов дела се појављује у регистру наслова.

Каталог прате три регистра: ауторски, стручни и регистар наслова. Ауторски регистар садржи имена сарадника који су учествовали у стварању публикације. То су аутори, индивидуални и колективни, преводиоци, уредници, приређивачи и други. У регистру су разрешени иницијали и псеудоними, као и сви облици имена једног сарадника.

Каталог је илустрован радовима Мирољуба Тодоровића.

Ниш, 1996.

Први пут објављено у Интернационалној ревији „Сигнал“, бр. 28-29-30, 2004.