Душан Кастратовић и Будимир Павловић

Учесници из Пожаревачког округа на Првом конгресу српских лекара и природњака 1904. године у Београду

Замисао да се српски лекари сакупе и измењају соје мисли потекла је од панчевачког лекара др Љубомира Ненадовића 1899. год, али његов предлог није могао да се реализује због разних неприлика у Краљевини Србији.

У време када се припремала прослава сто година од Првог српског устанка, др Јован Ј. Јовановић упутио је писмо с предлогом Српском лекарском друштву да се припреми земаљска изложба и конгрес лекара из целог Српства 1904. године (14).

Српско лекарско друштво уврстило је ово питање у дневни ред седнице 20. септембра 1903. године ( по јулијанском календару). Председавао је др Јован Данић. Присуствовао је 15 редовних чланова и као гост др Михаило Дуњић, срески лекар из Кучева. На седници је одлучено да се конгрес одржи 1904. године, а да редовни чланови др Јован Данић и др Јован Јовановић дају детаљан нацрт и одлуче да ли да се конгрес одржи с природњацима или без њих.

На другој седници Српског лекарског друштва 4. октобра 1903. године прихваћено је да се конгрес одржи с природњацима, да се изабере организациони одбор конгреса, да се затражи одобрење краљевске владе да се сви конгресни радови штампају бесплатно у државној штампарији.

Заједничке седнице лекара и природњака одржане су 11. и 19. октобра а Организациони одбор конституисао се 30. октобра исте 1903. године. За председника је изабран др Јован Данић, за потпредседника Јован Жујовић (23), за главног секретара проф Ђока Станојевић, за благајника др Коста Николић, за секретара конгреса др Војислав М. Суботић.

На наредним седницама одбор је одлучио да се позову сви Словени, који би своје радове излагали на својим матерњим језицима. Одбор се обратио министру председнику Сави Грујићу, ђенералу, с молбом да се за организацију конгреса одобри сума од 10.000 динара. Министар председник је показао добру вољу те је одобрена сума од 5.000 динара за приређивање конгреса.

Према устаљеном обичају да се на конгресима прославља научник, који би био и духовни заштитник конгреса, изабран је научних светског гласа др Јосиф Панчић (1814-1888) који беше и лекар и природњак. На медаљи конгреса израђен је његов лик, која је уз значку конгреса и легитимацију послата свим учесницима који су уплатили учешће, а служиле су им за попуст на железници и бродовима.

Утврђено да се рад конгреса одвија по секцијама: 1) лекарско апотекарска, 2) физичко-хемијска и математичка, 3) биолошка, 4) абиолошка и 5) ветеринарска.

Његово Величанство краљ Петар I благоизволело је примити се високе заштите конгреса, а Влада је унела конгрес у програм државних свечаности за прославу стогодишњице устанка српског народа под вождом Карађорђем.

Конгрес је одржан 5., 6. и 7. октобра 1904 године у Народном позоришту у Београду. Упознавање учесника уочи конгреса било је у хотели „Гранд“. На самом отварању конгреса, на бини Народног позоришта појавили су се представници братских народа. Свечаној седници присуствовали су председник министарског савета ђенерал Сава Грујић, председник Народне скупштине са великим бројем народних посланика, председник београдске општине, председник Српске краљевске академије наука и уметности са многим академицима, и представници свих културних установа. Укупно 1.000 душа, од тога 433 учесника самог конгреса.

Поздравне говоре одржали су: председник министарског савета Сава Грујић, председник организационог одбора др Јован Данић, председник београдске општине Коста Главинић, професор Медицинског факултета из Прага, др Јарослав Халва, професор др Драгутин Горјановић-Крамбергер са загребачког свеучилишта...

После свечаног отварања краљ Петар I примио је у својој ложи све учеснике по групама (15, 16, 17, 18, 19, 20).

Из пожаревачког округа беше присутно седам лекара, два апотекара и два ветеринара (16, 17) од којих је са сопственим предавањем наступио само ветеринар Антоније Коблишка.

У ВЕТЕРИНАРСКО-АГРОНОМСКОЈ СЕКЦИЈИ Антоније Коблишка, окружни ветеринар из Пожаревца одржао је предавање „Компаративна патологија с погледом на псећу бес“. У излагању је показао како су већином слични узроци, који проузрокују болест код људи и животиња. Превентивно би „...требало похватати и побити све псе, који тумарају, не зна им се сопственик и које нико не држи.“ Истакавши да у Шведској од 1878. године није забележен ни један случај беснила од када је уведена корпа за псе. Четири члана секције узело је учешћа у краткој дебати, а збор је прихватио рад са захвалношћу (12)

Антоније Коблишка је рођен 29. октобра 1860. године у Дубровнику. Учио је дубровачку гимназију. Ветеринарски факултет завршио је у Болоњи 1886., стекавши титулу доктора ветерине.

Као ветеринар радио је у Црној Гори од 15. новембра 1886 до 15. априла 1889. године. У Србији је радио од 1890. године на више места. Био је на дужности ветеринарског делегата у Краљевском генералном конзулату у Будимпешти од 1900 до 1902. године. Окружни ветеринар у Пожаревцу био је од 1904 до 1908. године. У Балканским ослободилачким ратовима учествовао је као ветеринар муниционе колоне Моравске дивизије првог позива. У Првом светском рату је заробљен, али је из ропства пуштен због болести и старости. Био је на дужности окружног ветеринара у Смедереву, када је изненада преминуо на броду између Београда и Смедерева 1920. године од можданог удара.

На првој седници ЛЕКАРСКО-АПОТЕКАРСКЕ СЕКЦИЈЕ др Војислав М. Суботић прочитао је рад др Владана Ђорђевића, који тада беше у Бечу, у добровољном изгнанству „LABOREAMUS! ПОЗДРАВ КОНГРЕСУ СРПСКИХ ЛЕКАРА И ПРИРОДЊАКА – ПРВИХ 100 ГОДИНА У РАЗВИТКУ ЛЕКАРСКЕ СТРУКЕ У СРБИЈИ“.

За пожаревачки округ др Владан је дао податке: да је 1840. године отворена мала гарнизона болница под руководством др Максима Николића, да су сазидане болнице павиљонског типа у Смедереву, Пожаревцу (1885) и Ваљеву. А као неку врсту критике представника научне медицине описао је случај лекара пожаревачког гарнизона који је задобио прелом голењаче. Лечење од стране уважених колега доктора медицине завршило се - погрешним срастањем, и инвалидитетом (1866). Народни видар, иначе, ђак чувене баба Станије, сломио је погрешно сраслу кост, наместио је како треба, и обавио завојем од туцане цигле, кучине и сапуна. Прелом је успешно срастао после шест недеља (3) (24).

Остали лекари, апотекари и ветеринари из пожаревачког округа били су:

  1. Др Рафаило А Биђерини. Рођен у старој Загори 20. септембра 1872. године. Медицински факултет у Бечу завршио је 1898. Лекар у млавском срезу био од 1901 до 1903. године. Лекар моравског среза са седиштем у Жабарима био од 1904 до 1908. године. Службовао је и у доњем Милановцу, Ваљеву и Краљеву. Умро у Београду у учитељском дому 11. марта 1915. године од пегавца (4).
  2. Др Миленко Ђорић. Рођен у Пожаревцу 8. септембра 1867. године. Медицински факултет завршио у Паризу 1895. године. Био је стипендиста пожаревачке општине. Стога је у Пожаревцу био општински лекар од 1895 до 1914. године, а осим тога хонорарни лекар пожаревачке гимназије, казненог завода и Удружења занатлија и раденика „Слога“. У првом светском рату био управник IV резервне болнице у Нишу. На тој дужности је и умро 10. јануара 1915. године од пегавца. Одликован је Сребрном медаљом и орденом Св. Саве IV степена (5).
  3. Др Димитрије Мита Манојловић, рођен у Темишвару 30. јула 1866. године. Медицински факултет завршио у Будимпешти као питомац Текелијанума. Био општински лекар у Пожаревцу од 1891 до 1920. године, када је постављен за лекара среза рамског, а од 1921 до 1922. године окружни физикус у Пожаревцу. Као члан либералне странке више пута је биран за одборника и народног посланика. Умро у Пожаревцу 11. марта 1933. године (6).
  4. Др Тома О. Милић рођен у Петровцу на Млави 17. септембра 1875. године. Медицински факултет завршио у Бечу 1900. Био је лекар среза млавског од 1903 до 1914. године. За посланика у Народној скупштини Србије доспео је са листе Стојана Рибарца. Пензионисан је као помоћник министра народног здравља Краљевине СХС 1921. године. Саградио је санаторијум „Св. Ђорђе“ у Врњачкој Бањи, у којој је и умро 7. марта 1950. године (13,22)
  5. Др Јован Алексић срески лекар у Пожаревцу од 1903 до 1904. године (7).
  6. Др Михаило Дуњић. Рођен у Чачку 29. марта 1874. године. Завршио Медицински факултет у Грацу 1903. године. Специјализовао хирургију у Београду, Грацу, Берлину. Био срески лекар у пожаревачком округу у Кучеву од 1904 до 1905. године. У Шапцу, касније био управник болнице. За заслуге у ратовима 1912-1914 одликован је: орденом Белог орла V степена, Св. Саве V и III степена, Крстом милосрђа, Златном медаљом за ревносну службу, Крстом Црвеног крста и руским орденом Станислава II степена. Умро у Шапцу 8. јула 1937. године (8).
  7. Др Станојло Вукчевић. Рођен у селу Јасиковци 19. новембра 1850. године. Завршио је учитељску школу у Крагујевцу. Студирао медицину у Петрограду и Москви, а дипломирао у Паризу 1884. године. Учествовао је у српско-турским ратовима (!876/77) и српско-бугарском (1885). Одликован Таковским крстом и орденом Св. Саве III степена. Био је првак радикалске странке и народни посланик за пожаревачки срез. За члана и секретара сената изабран је 1901. године, а за председника Народне скупштине 1908. У току Првог светског рата интерниран је у Бугарску. Пензионисан је 1921. године као помоћник министра народног здравља. Сарађивао је у пожаревачком листу „Грађанин“, „Српском архиву“ (за целокупно лекарство). За председника „Клуба лекара“ изабран је 1928. године и „Друштва лекара“ 1930 године у Пожаревцу. Са др Стојаном Нешићем превео је књигу професора Бечког универзитета др Ернеста Брикеа „Како ћеш сачувати живот и здравље своје деце“, која је штампана 1892. године у Пожаревцу.
  8. Преминуо је 23. јануара 1933. године у Београду. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу (9).

Од апотекара конгресу су присуствовали:

  1. Мориц Драшкоци (1848-1927) основао апотеку у Великом Градишту 1880. године (10).
  2. Mr. ph. Јосиф Чечелски. Рођен у Арнау 1836. Завршио фармацију у Бечу. У Пожаревцу је откупио апотеку магистра фармације Јована Покорног. Производио је у својим лабораторијама парфимеријске и козметичке препарата, којима је снабдевао апотеке широм Србије, а помада „Чечеленски“ била је у то доба веома позната. Крајем XIX века саградио је у Пожаревцу парни млин. Зграда његове апотеке још постоји у Пожаревцу, мада је променила намену. Био је члан либералне странке. Преминуо је 8. јануара 1908. године у Пожаревцу (11).

Конгресу су присуствовала још два ветеринара, али без реферата:

  1. Драг. Илић, марвени лекар из Жабара.
  2. Љубомир Милићевић, Марвени лекар из Великог Градишта (16,17)

ЗНАЧАЈ ОДРЖАНОГ КОНГРЕСА

Први конгрес српских лекара и природњака 1904. године у Београду био је први научни скуп у Србији. На једном месту су се окупили представници свих Словена, а међу њима су били и врхунски професори универзитета. Одштампана су два зборника радова.

Посебну пажњу привукао је рад професора инфектологије и епидемиологије Медицинског факултета и Високе ветеринарске школе у Бечу др Јована Чокора (1849-1909) Србина из Бача у Војводини, под насловом „Туберкулоза животиња, прилепчивост те заразе према човеку и борба против исте.“, који је прочитао његов пријатељ др Лаза Поповић. Чокор је кориговао став Роберта Коха (1843-1910) који је поменути изнео на конгресу у Лондону 1901. године, тврдећи „да је један облик туберкулозе са болесног говечета на човека непреношљив, и обрнуто.“ Што је др Чокор експериментално оборио (14).

Доцент др Хашковец обавестио је чешку стручну јавност о раду конгреса, описавши свечано отварање у Народном позоришту, и истакавши да још није био на конгресу на коме је било толико слушалаца. Истакао је и савршен рад српских хирурга (којих је, узгред буди речено, у Србији тада била шачица!) и честитао им на напретку од свег срца. У ван конгресне активности истакао је излет до Кијева (села близу Београда), позоришну представу у Народном позоришту и концерт код „Коларца“ (21).

Беспрекорна организација овог конгреса поравнала је путеве да се и у тадашњој Србији могу организовати научну скупови из области медицине. О значају конгреса говори и велики број учесника из пожаревачког округа, њих дванаест.

  1. Вечерње новости бр 246, 6. септембар 1904. Лекарски конгрес.
  2. Дивљановић Д.: Црногорски ветеринар Антоније Коблишка, Зборник радова са XXIV научног састанка Научног друштва за историју здравствене културе Југославије, Будва, 1974, стр. 69-72.
  3. Ђорђевић Владан: LABOREAMUS! ПОЗДРАВ ПРВОМ КОНГРЕСУ СРПСКИХ ЛЕКАРА И ПРИРОДЊАКА – првих 100 година у развитку лекарске струке у Србији. Српски архив (1904) св. 12, стр 513-538
  4. Кастратовић Душан: Историја медицине пожаревачког округа 1822 -1914. Медицински центар Пожаревац, 1991, стр. 100.
  5. Наведено дело, стр. 69-71
  6. Наведено дело, стр. 68-69
  7. Наведено дело, стр. 74
  8. Наведено дело, стр. 97-98
  9. Наведено дело, стр. 52 -59
  10. Наведено дело, стр. 166
  11. Наведено дело, стр. 162-163
  12. Коблишка А.: Компаративна патологија с погледом на псећу бес. Први конгрес српских лекара и природњака, Књига друга, Београд, 1905, стр. 325-334.
  13. Милић Тома: Архива лекара.
  14.  Павловић Будимир: О конгресу српских лекара и природњака – први међународни научни скуп у Београду, Изложбена свеска 14, Музеј науке и технике САНУ, Београд, март 2002, стр 5-19.
  15.  Први конгрес српских лекара и природњака, Књига прва, Београд 1905, стр. I-XVII.
  16.  Списак учесника Првог конгреса српских лекара и природњака, додатак „Српском архиву“ бр. 8 (1904) стр. 358-368.
  17.  Списак учесника Првог конгреса српских лекара и природњака, Додатак „Српском архиву“ бр. 10 (1904) стр. 458-460.
  18. Први конгрес српских лекара. „Српски архив“ (1904) св. 1, стр. 45 -48
  19.  Први конгрес српских лекара, „Српски архив“ (1904) св. 8; стр. 321 -322.
  20. Свечано отварање Првог конгреса српских лекара и природњака 5. септембра 1904 у Београду, (стенографске белешке) „Српски архив“ (1904), св. 9, стр. 369-379.
  21.  Један чешки извештај о Првом конгресу српских лекара и природњака. Невролошки чешки преглед No. 9 (1904) ; Српски архив (1904), св. 10, стр. 450-453.
  22. Стојановић Д.: Српска народна скупштина 1908-1912. Библиотека Народне скупштине, Београд, Штампано у државној штампарији Краљевине Србије 1911, стр 231-232.
  23. Доба науке у Србији пре ратова (1912-1918), дељено је на Панчићево и Жујовићево доба. Јован Жујовић (1856-1936) геолог и политичар, професор Београдског универзитета, министар иностраних дела и министар просвете и црквених дела. Редовни члан Српског ученог друштва (од 1883) и први члан Српске краљевске академије (од 1887). Опширније: Ђорђе Ј. Жујовић: „Успомене из детињства“ издавачи Јеврем и Гордана Жујовић, Београд, 1997, стр. 182-185. (Напомена Бране Димитријевића
  24. Др Владан Ђорђевић је о том случају писао још 1872. године, у својој не баш успелој књизи, „Народна медицина у Срба.“ (Напомена Бране Димитријевића 2008.)

Посебна напомена:

Поводом 130 година од оснивања Српског лекарског друштва организована је изложба „Сећање на први конгрес српских лекара и природњака“. Академик др Иван Спужић отворио је изложбу 20. марта 2002. године у Галерији науке и технике САНУ. Аутори изложбе били су Будимир Павловић и Адела Магдић. Душан Кастратовић је учествовао са два постера. То су били једини прилози из унутрашњости

Штампано у: VIMINACIVM, Зборник радова Народног Музеја у Пожаревцу (стр. 343-352)

На Растку објављено: 2008-04-11
Датум последње измене: 2008-05-04 12:25:10
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине