Раде Дацић

Како добити предату партију

Извор: Српско наслеђе 7/1998

Његошев стих „Нека буде што бити не може!“ поклич је који садржи визију и позив на дело. Логички одговор, мудар, једино могућ – често се то касније испостави – био је погрешан. Немогуће често постаје једино могуће. Какве то везе има са Косовом

Једна књига може казати о неком предмету највише онолико колико у њу стаје, а дешава се да је предмет књиге неизмеран, зато је говор о њему неисцрпан. У томе је разлог што ћу и ја нешто рећи. Само део онога што имам да кажем.

Нека данашња мудровања говоре:

„Није требало дочекивати Турке у тако крвавом боју, требало их је пропустити да иду на Беч.“

Требало је што се Беча тиче, требало и што се тиче Венеције и Авињона, али то српски морал и српска побожност нису могли учинити. Од рођеног да лети не тражити да пузи, пузавци су друга врста бића. Пре шездесетак година пропустише неки баш тако Хитлера, који удари на њихове суседе. Али то су били протестанти, Срби су пре шест векова били православни.

Ни много шта друго што данашња разми-шљања замерају Србима тога доба није за осуду. Није српски промашај у доба Косова опредељење за највише моралне вредности, за царство небеско- јесте неслога; није промашај херојство у борби – јесте издаја.

На наведено умовање – које је у основи добронамерно, али недовољно дубоко да би допрло до суштине – надовезује се друго, које долази са стране, долази са пакленом намером: сасећи највише врхове српске духовности сравнити их са нивоом мора, чак и потопити -како нико сазнао не би да их је било.

Оно се изражава и овим речима:

„Одбаците прошлост! Окрените се будућности!“

То говоре са другим намерама, не да нама помогну. Јер суштинско значење овог савета је: одбацити понос, самопоуздање и веру. Наводно, ради наде; али на чему то да се заснива нада? Говоре рачунајући да неће довољно промислити онај коме говоре и да ће поступити према жељи оног који говори, одбацити дакле што овај тражи да се одбаци, на начин који ће му бити дат. Биће му дато и како да мисли и шта да осећа- само нека он поступи по савету. То говори онај који у својој историји нема узвишене тренутке, нема се чиме поносити. Нема се чиме поносити, али до неког ћара може доћи. Србин који је схватио ствар, окренуће се од саветодавца, уз једно „хвала“ исказано при окретању. Јер зна: ми смо будућности окренути кад грлимо нашу прошлост, ради будућности је и носимо у свести, хоћемо да наша будућност буде што поузданија и да што дуже траје, у овом свету у којем је скоро све ограниченог трајања.

Дубока је истина – а њу су турски историчари признавали до пре десетак година – да су Срби били највећи бранитељи европске хришћанске цивилизације. (То је, према тим историчарима, значило: Срби су највећи кривци што њихово царство није освојило Европу). Нису то били једино у овом великом боју – чији значај су каснији османски идеолози умањивали, доказујући тиме да имају неког разлога за стид – него и много касније, после пропасти и последње српске државе. Срби су, као бунтован народ, увек стајали као претња сваком походу из Стамбола према Средњој Европи. Никад турски предводници нису били сигурни да зачеље њихове велике колоне неће напасти српски побуњеници. На обезбеђење од тих напада трошило се време и војна енергија, а поход је морао бити изведен у току летњих месеци, за то време победити противника и вратити главнину снага. А од колико се похода баш из тих разлога одустало никад се сазнати неће.

Та Европа, тај Беч и Венеција ово нису заслужили. Нису ни њима сродни. Јер су развили цивилизацију која не може опстати без мржње према народима, развили су дух који тражи уништавање народа. Доживели смо да сазнамо: ми смо данас мета њихове паклене мржње, нас данас желе да униште (а желели су то више пута и у протеклим вековима).

Поменута је издаја, још коју реч о њој.

Више је него вероватно да се пре шест векова издаја догодила. Легенда то зна. У легенди је остала истина, у историји – празнина. Издајник тада није знао да чини издају, мислио је: поступа мудро.

Чест је случај у историји да време нуди странпутице, навлачи човека на трагичне кораке а он је „сигуран“ како поступа мудро. Код Срба је та појава чешћа него код других народа; свакако због чешћих искушења којима смо изложени.

Ради чега ова напомена?

Пре више од шест векова Косово је било кључна српска тема. Оно је то поново. И наше мисли заокупљене су питањем: шта да се ради? Међу шахистима је позната једна мудра изрека: „Предату партију још нико није добио“. Шахисти су мисао уобличили после анализе неких предатих партија, које су – како се испоставило – губитници могли добити. Долазимо до питања: могуће или немогуће? Да ли је нешто могуће или није могуће одређује се увек у једном логичком систему и расположивом знању. Нешто немогуће у једном логичком систему и поседованом знању постаје могуће у другом логичком систему и са другим знањем. На питање: „Може ли човек отпутовати на Месец и вратити се?“ некад је одлучно одговарано: не! Човек је, међутим, отпутовао на Месец и вратио се. Некад једини логичан одговор испоставља се да је био погрешан. Не могу овде да се не сетим Његошевог стиха-поклича: „Нека буде што бити не може.“ Овај блистави стих управо има у виду други логички систем и другачије знање; садржавајући визију, он позива на дело. Задатак данашњих Срба је да изграде логички систем и створе знање у којем ће постати могуће оно што многима изгледа немогуће. Створити ново знање које немогуће претвара у могуће. Да би се то постигло не сме бити издаје.

Да би се остварио циљ данашње генерације, не сме бити издаје. Задатак српских умних људи је да размишљају и раде, депресија ће нас једино сатрти. Још нешто је потребно: да се много више о понечему ћути. Зашто не бисмо ћутали кад не треба говорити? Наши стари су то знали и поступали мудрије од нас данашњих, много школованијих; они су чак избегавали да изговоре поједине речи.

Напослетку, један израз стрепње и позив на опрез. Стрепња долази због постојања врсте људи бескрајно уверених у своју велику памет. Они за све имају унапред готова решења, није им потребно да размишљају. Њихово самопоуздање је страховито велико, зато они могу учинити велике штете. Чувајмо их се. Најопаснији међу њима заступају мишљење даровано им са стране. Сваки наш човек са живим националним сећањима – било школован или не -зна шта се о овом питању може добити са стране. Такви људи – претежно лажни интелектуалци – могу чинити табор издаје а покривати га овде мудрошћу, веровати чак да чине мудро, уз то привлачити наивне. У књизи која се вечерас представља основано се претпоставља да је и издаја од пре више од шест векова учињена са уверењем како се поступа мудро. Мудрост је, међутим, тешко достићи. Тешко је открити шта је мудро и шта је мудрије. Тешко је открити шта је мудрије, али се зна шта је моралније. Треба се држати моралних начела, а издаја се не чини кад се то ради. Размишљање нам темељније треба, темељније размишљање и преданији рад.