Жарко Видовић, Зоран Глушчевић, Слободан Ракитић, Драган Недељковић...
О књизи Радета Дацића „Поглед са Косова"
- Жарко Видовић
- Зоран Глушчевић
- Зоран Глушчевић (II)
- Жарко Видовић (II)
- Слободан Ракитић
- Драган Недељковић
- Три посебне изјаве
Жарко Видовић
Овим лепим, јасним и сажетим делом писац Раде Дацић открива заиста поглед с Косова:
на целину српске историје, како се она и може сагледати само са становишта једног догађаја који у себи крије кључ за решење тајне, са становишта Косовске битке, или тачније: са становишта народног, истовремено песничког и црквеног, предања о томе догађају.
Историју схвата Дацић као континуитет у којем се – и поред смрти која врши неминовну смену генерација – ипак одржава сталан, исти субјект те историје: духовна супстанција нације чији идентитет се одређује косовским заветом. Тајна историје... – као „биографије“ једнога народа, историјског субјекта који се одржава чак и против „времена смрти“, одржава се у Небеском царству историје – ... тајна историје је у смислу који људе окупља у једну заједницу, у националну заједницу као субјект историје. Смисао који ту заједницу чини заветном, историјском на посебан, српски начин... тај смисао је да све буде „свето и честито, и миломе Богу приступачно“... да зато циљ заједнице није само опстанак, него опстанак у завету, у тој светости и честитости заједнице.
Свакако да је такву идеју историје и нације (као субјекта историја, збивања надвременског), унела у српски народ Црква и одржала ту идеју у време кад више није било српске државе, кад су Срби били под туђом државном влашћу. Зато се Косовски завет може мирно назвати визијом коју о историји и нацији гаји Пећка патријаршија: као своју, црквену икону нације, као „Свету, Небеску Србију“, тј. као Небески лик који Срби не могу очувати у времену (у прилагођавању времену, тј. смрти), него само и тек у историји.
Дацићево схватање историје и нације, у погледу који нам се на историју и нацију отвара „С КОСОВА“, представља диван склад између историјске науке (чињеница и писаних докумената), песничке културе и свештеног предања Цркве. То је једно, да тако кажемо, аристократско схватање личности, морала и заједнице (нације) – ако аристократизам схватимо као посебно достојанство које човек, у својој боголикости, има пред Богом. Дакле, то је посебан аристократизам. Посебност му је у схватању Бога, историје и вере. Аристократизам је одувек био вера у божанско порекло човека или бар његове суштине (после Пада). Кад се у Европи појавила нација – у Европи тек као заједница нововековна, не пре – она се и ту, као и у православном свету раније, појавила као заједница аристократизма: свенародна заједница одређена аристократским смислом у којем та заједница превладава време (пролазност) и одржава се у историји, као историјски субјект, чиме је и даљи опстанак аристократизма (после феудализма) омогућен тек прерастањем или преображајем аристократизма у „национализам“, тј. у историјску свест нације. Јер нација је реалност, отеловљење историјске свести, коју, у њеној висини, светлости, „усијању“, може да одржи само смисао, потекао из аристократизма какав у нас оличавају ликови Косовских јунака.
Може се рећи да Раде Дацић – савременим језиком, наспрам искуства савремених збивања – показује како се и у његовом мишљењу (рекао бих: мишљењу и певању) одржало Његошевско схватање завета, аристократизма (чојство, virtus) историје и нације: вера је истинска само кад се она у човеку јавља и одржава као историјска свест, у нашем случају заветна, косовска.
Овај текст је драгоцен: не само по дубини схватања историје, него и по јасноћи, по лепоти језика, и то све сажето да се чита лако, рекао бих као обавезна лектира за нашу омладину.
Ми смо већ имали једном велики симпосион о Косову, г. 1989, у Немачкој, у Himmelsthür-у, са седамнаест учесника. Са тога симпосиона – Косовска битка 1389. године и њене последице – потиче и зборник (на српском и паралелно на немачком језику), у издању Српске академије наука и уметности, Института за балканологију, Београд 1991 (у сарадњи и уз помоћ Српске православне епархије за Западну Европу, као и Матице Срба исељеника Србије). Међу тих седамнаест учесника био сам (и прилог објавио) и ја, те зато и могу да посведочим следеће:
Овакав прилог – овако духован, лепо писан и документован – био би украс тога Зборника, нешто посебно што не налазим ни у једном прилогу нас седамнаест учесника и учесница: вероватно зато што Дацић у својој књизи (рукопису) о Косову нема оних карактеристичних професионалних ускости и ограничења, него је писано у замаху који мора понети сваког читаоца.
Биће велика штета ако се ово Дацићево дело не изда као књига, и то у великом тиражу.
У Београду, априла 1996.
проф. др Жарко Видовић
Зоран Глушчевић
(Говор Зорана Глушчевића на представљању књиге „Поглед са Косова“ у Централном клубу Војске Југославије, 24. фебруара 1998)
Која су духовна почивала уграђена у структуру ове књиге? Ево их, једним природним редоследом, како сам извукао као структуру овог дела кад сам га, с највећим задовољством, од прве странице, или, ако хоћете, од прве реченице па до краја читао. Аутор, који није случајно математичар, јер математику схвата не само на један рационалан (еуклидовски) начин него на један мистичан, визионарски, и који покушава да направи једну метафизичку синтезу, знајући колико ирационалног има око нас и у нама, а да тога нисмо ни свесни и не умемо да користимо инспирацију ирационалним, руководи се осећањем и схватањем да мит и легенда –ту понавља, не ради се о имитацији, разуме се, већ о истоветности, схватање Иве Андрића, да мит и легенда. имају надмоћност над историјом, историјским чињеницама, а и историчарским закључцима. Најбољи доказ за то јесте што смо овде сви колико нас има, укључујем и себе, а претходници су то доказали, ову књигу ставили на прво место у тумачењу косовског мита, легенде и предања.
Друго, он је савршено развио један веома значајан инструментаријум у испитивању свести, кривице и аналитичке структуре једног појма који се зове клеветник. Клевета игра веома важну и значајну улогу у структури овога мита. Даље, он се морао осврнути, разуме се, на један начелни став из кога говори прагматизам у пуној мери – не треба се излагати смрти, нити тражити смрт, нити умирати. Боље је живети него умирати, са свим прагматичким последицама које тај најпрагматичнији став, тобоже најбољи пријатељ, човеков има неминовно. А нарочито кад је у питању српски народ. Затим, он је учинио једну смелост, а опет у складу са својом основном мистичко-метафизичком структуром мишљења, да је где год историјски докази, аргументи и чињенице не могу да потврде ни један став о издаји, наиме ни да ли је било издаје, ни доказ да је није било, дакле ни издају ни негацију издаје, он једним врхунским визионарским погледом који излази из суштине метафизичког појма овог збивања а и самог проблема, доноси дефинитивну одлуку и даје закључак који не може да се обори, све док се не појаве неке стварно релевантне чињенице, које би тај закључак оспориле или га потврдиле. Све дотле, док је пата-карата између чињеница за и против издаје, једино Дацићев став може да се одржи. Даље, он сматра да је једно култно-митско схватање и тумачење, проживљавање, ако хоћете идентификација, са херојским веома важан елеменат у конституисању и одржавању овога мита.
Затим долази нешто што је, ја мислим, најблиставији, иако веома кратак по интерпретацији и по опису тренутак ове књиге, и који би оправдао овај назив за који се слажем да би било боље да је овако како га је формулисао Видовић, али са изузетком овога тренутка који мења ситуацију у прилог самог назива. То је омфалос. Диже се један брег, једна полупланина одакле поглед сеже на све стране и где се свакодневно потврђује сакралност и сакрална припадност овога народа његовој заветној земљи, где се земља и народ стапају у омфалос, место где се додирују и стапају и струје боготворне и земљоделне струје неба и земље. То је оно што треба имати у виду кад се говори о важности и вредности Косова у било ком погледу, а нарочито политичком. Управо ову књигу, без обзира кад је она написана и колико се задржала у неким фиокама издавачке куће, она и сад, чини ми се да је сад у ствари прави тренутак, јер развој ствари је хтео да задржи ту књигу, јер би се у јеку рата и непосредних последица санкција њена порука друкчије читала и била би занемарена, него сад кад су све силе Запада и мондијалистичке империје која треба да надмаши све империје досад постојеће, усмерене на Косово и хоће Косово сад да искористе као што су све друге крајеве наше искористили – сад је дошао ред на Косово да преко Косова изнуде нове уступке, ново комадање територије и ново стварање колективне депресије. Ова књига, значи, долази у прави тренутак, да укаже како се ирационални, метафизички, есхатолошки токови распознају у историјском збивању, fanum fenomenonum и како их треба непрекидно ишчитавати да би се схватила сва дубина косовског опредељења. Косовско опредељење – царство небеско – има једна дивна констатација (има их доста) а сад сам се у овом излагању сетио на ком месту и помоћу кога сам аутор дефинише издају и издајника као некога – то је величанствена ствар – ко у ствари негира царство небеско. Жарко Видовић је показао какве забуне и вештачке представе квазинаучника, квазиполитичара и да не говорим каквих све квазиљуди постоје о царству небеском и о српском народу као божјем народу.
Све у свему, ова књига је за мене право откриће. Не по свим својим идејама, јер свако од нас овде присутних, а верујем и за све вас слушаоце, јер иначе не бисте овде дошли, носи и гаји једну представу о косовском миту. Аутор је, по свој прилици унапредио то наше схватање, али ја овде имам у виду вредност овога дела као књиге. Књига је писана једним божанственим, наивним стилом коме су тежили сви велики писци. Ту је једна девојачка неоскврнутост, у којој видите да свака реч има суштинско, дубинско значење. Никаква запета, никакав додатак, никаква измена није дозвољена, уколико хоће да се извуче онај прави дубински митски смисао који ова проблематика носи у себи и њоме нас непрекидно надахује.
Ја Рада Дацића најпре знам као песника – тада се нисмо ни познавали. Затим сам га открио као сјајног математичара, човека који уме да влада читавим математичким философемама, а истовремено зна историјат наше и светске математике, што је огромна ствар, и најзад, добивши ову књигу, открио сам га као изванредног савременог, модерног, идеалног прозног писца, и ја га у то име, у вишеструкости његових талената овде поздрављам. Хвала.
Зоран Глушчевић (II)
(Коларац, 12.05.1998)
Ова књига је митска одбрана мита о Косову, потекла из једне дубоке митске инспирације. У питању је један стваралац, без обзира на профиле, које смо имали у почетку да откријемо и сазнамо од Андрије Стојковића, а неки који га лично познају и пре тога су били упућени – математика, поезија, а ево сад и проза, филозофија, све чиме се аутор бави, нису овде одиграли пресудну улогу. Пресудна улога је једно осећање за митски континуитет у развоју, животу и одржању српског народа, нешто са чим се човек роди, што у себи негује и у правом тренутку, који не мора да се поклапа са спољним околностима, избија као један вулкан који ствара нови мит.
Ово је, уствари, митска епопеја о највећем и најважнијем српском миту, косовском миту.
Има ту неколико упоришта и ја ћу нека од њих, с обзиром на поодмакло време, само нека од њих размотрити, да бих пластично и сасвим конкретно приказао како аутор, користећи једну богату инспирацију и инвенцију, веома прецизну мисао, и, ако је потребно да врши фина мисаона нијансирања, психолошку преокупацију, анализу – дакле, све веома блиско једном прагматичком и рационалном духу методе, али све стављено у службу једне митске инспирисане представе, која, у ствари, доминира целом књигом.
На почетку дата је једна интонација легендарне природе и она провејава целом књигом и усмерава је.
Наиме, аутор разматра однос између легенде и стварности, легенде и историјских збивања и недвосмислено долази до закључка да легенда представља једну врсту надмоћи у односу на историјско збивање и он то веома лепо, кратко, сажето и суптилно документује, из чега можемо да закључимо да његово разматрање има једну дубљу – ја бих рекао: платонско-плотинску или плотиновску – подлогу, јер легенду представља као врховну, идеалну сублимацију стварносног, реалног збивања у историји и у свакодневном животу. При том, оно што се стварно одиграва у историји или у свакодневном животу никада не може да се приближи једној идеалној пројекцији која тријумфује над њим, тако да се питање истинитости и неистинитости преноси са гносеолошког плана на аксиолошки и надмоћ стиче и добија оно што има већу вредност – а то је легенда.
Слично мишљење – иако је аргументовано на сасвим другачији начин од нашег аутора, наиме једном врстом књижевне есејистике и естетичке елаборације – заступао је и Иво Андрић, кад је својевремено говорио о односу легенде и стварности, и свакодневног збивања које се бележи и задржава у документима и у сећањима а онда једним дугим, дуготрајним поступком бледи, све оно што је феноменолошки пролазно, а остају само неке основне, принципијелне, суштаствене ствари које тријумфују над појединим елементима стварно одиграног.
А то је аутор већ на почетку схватио и ставио до знања какво је његово опредељење, и он се тога – не неком силом логичког схватања и логичког модела, него једном силином поетске инспирације – придржава од почетка до краја, и било који проблем из те веома комплексне материје који сачињава косовски мит, јер он је много сложенији него што је оних неколико стихова или строфа које сваки наш средњошколац зна и везује за тај комплекс, много је сложенији и дубљи, уз то још увек неистражен (зато и пружа могућност људима који су на истој таласној дужини да и у овим тренуцима понешто ново и драгоцено открију и додаду). Ту се сусрећемо, рецимо, са појмом клевете коју аутор савршено анализује психолошки, доказујући да је клевета један облик амбивалентног – могло би се рећи: аналитичког, фројдовског – амбигуитета, али основни елементи су овде замењени. Осећање инфериорности је и носећа идеја из које ниче све остало, наиме, мржња – најпре завист, злоба, па онда мржња – према оном који је способнији и јачи, надмоћнији и бољи, који има било какву вредносну предност. Истовремено он се осврће, и ту у више махова прави и веома савремене алузије – чак директне екскурзије – на оно што се код нас збива и што сачињава садашњу драму нашег човека а истовремено и самог тог циклуса у нашој свести. Клеветник је једна ствар, са клеветом мора да се рачуна, из психолошких разлога, али бити клеветник свога сопственог народа – то је сад нешто друго, и он ту даје једну категоризацију, објашњавајући да се клеветник свога народа може објаснити недостатком интелигенције оног који клевеће, плус недостатак карактера, и он веома духовито и кратко – то је његов начин излагања, где излаже фине афористичке идеје и мисли – каже: кад би било мало више карактера, којег нема, онда би се нешто у недостатку интелигенције клеветника могло још и поправити.
Сад он прелази даље на низ других проблема. Ја ћу нека, по мом осећању за ствари најконзистентније за основну идеју, поменути. Он се бави питањем да ли је Вук Бранковић стварно издајник или није издајник. Видећете одмах да је он тај проблем и начин како га разматра ставио опет у функцију односа легенде и стварности, легенде и историје. Он долази отприлике до следећег закључка: ако је тачно – а то је несумњиво тачно – да колико чињеница говори у прилог издаје, толико чињеница оповргава ту издају. Значи, ствар је малтене сазрела за једно суђење, историчар треба да навуче судијску тогу и да одмерава за и против. Али ако ствар остаје нерешена, онда шта урадити? Онда пустити мит и легенду да чине своје; све док се чињеничко стање са аутентичном веродостојношћу и аргументацијом не измени, остаје широко подручје миту и легенди, зато што мит, односно легенда, хвата неке дубље токове, мимоилазећи или надилазећи чињеничко стање, које историчари још увек не могу да утврде са максималном веродостојношћу, излаже неке истине много значајније него што би само по себи било утврђивање издаје или огрешења о тог човека. Дакле, функција мита о издаји много је значајнија и важнија него само утврђивање чињеница да ли је Вук стварно био издајник или није био издајник. Па кад већ говоримо о издаји и о издајницима, овде треба нагласити да је наш аутор дао једну коначну дефиницију – пошто то на више начина и у разним поглављима представља подручје за расправу и инспирацију – дао је коначну дефиницију издајника, која је апсолутно усклађена и конзистентна са основним погледом на мит и на однос мита (односно легенде) и стварности. Он каже: Срби су се определили за царство небеско. Царство небеско знамо шта је – оно је одавно дефинисано – то је један систем идеалних вредности које се стављају изнад свих прагматичких, интересних и других парцијалних разлога и мотива. Разуме се, то је један тежак и трновит пут који не може свако да издржи. Пут у царство небеско, тако схваћено, веома је тежак, и аутор има обзира према онима који на том путу посустану и окрену леђа том замишљеном идеалном циљу. Они којима се та несрећа деси спадају у категорију Вука Бранковића. Дакле, то је једна савршено модерна, аутентична, нова и у складу са митским концепцијама изречена дефиниција издаје.
Овде се много ради и држи до једне чињенице коју ми знамо из историје наше књижевности, али и из историје филозофије: то је херојско осећање живота. Уствари, аутор целом својом књигом показује какву је огромну улогу то осећање одиграло у одржању српске националне свести и Срба као једне конзистентне националне групације. Сад се запањујемо кад нам он саопштава неке ствари које знамо из историје али никад у овом контексту и са оваквим нагласком. Он каже: то херојско осећање представља нешто што је најсигурнији ослонац за опстанак српског народа. Оног тренутка кад је преовладао страх и кад је због тога Србин изгубио осећање херојског типа, и спремност да се херојски понаша, он је престајао да буде Србин и постајао Турчин, Латин или припадник неке друге нације. Из једне чисто епско-митске равни улазимо у најсушаственију историјску конкретност и показујемо да, како нам је то аутор веома конзистентно и веома концизно показао да епска стварност није фикција, него један животворни функционални идеал, који има огромног значаја у животу српског народа. Ко је тај од историчара који би могао да порекне ту чињеницу?
Он на крају замишља Косово као срце народа, и варирајући ту идеју да сваки народ има срце своје земље, слика нам у једном тренутку један дивно заобљени брежуљак, брдо, које, уствари, није ништа друго него оживљавање старих митских грчких представа о омфалосу, а омфалос је фина нит која повезује две митологије: стару хеленску и српску, инспирисану Косовом. Српски омфалос то је оно место где се спајају небо и земља – јер то је функција омфалоса – и где се у српском миту додирују царство небеско и царство земаљско, односно где људи из царства земаљског примају поруке инспирисане идеалом из царства небеског. Видите колико има ту поетизације, истине и једне способности да се ствари далеко, далеко предочавају и виде.
Сад долазимо до једног питања које се помиње више пута али се не поставља на овај начин на који ћу ја да га поставим, а чини ми се да сасвим природно оно произилази из књиге. Шта је сад 27. март? Да ли је то догађај који заслужује или који има силу, снагу и духовну концентрацију да једнога дана може постати мит? Аутор наводи неколико елемената и података али његова претпоставка креће се у размишљању можда, можда, јер шта је то можда? Ако је 27. март одиграо пресудну улогу или једну од важних, судбоносних улога у обрачуну између велесила с једне и с друге стране, ако је допринео да се разбију немачке армије пред Москвом и у Совјетском Савезу, онда је имало смисла извести тај пуч и правити глорификацију 27. марта. Да ли се то стварно десило? Ако се то није десило, ми не знамо како ће се инвенција наше епско-митске маште кретати али имамо право, да, док се још није она потпуно искристалисала, јер још увек одређене друштвене структуре диктирају и намећу митски карактер том 27. марту, ми имамо право да рационално размишљамо и на то нас овлашћује управо начин како сам писац, без обзира на поетизацију својих реченица, уме веома прецизно и јасно, са веома великим осећањем за суптилне разлике и нијансе да размишља о ствари. Пре седам – осам година, или нешто мало раније, изашла је у Немачкој једна књига где су скупљени релевантни подаци о немачкој војни против Совјетског Савеза. Коришћени су материјали дотле непознати, јер су тек тада отворене све војне и друге архиве, и најчувенији немачки војни стручњаци, користећи тај материјал, а уз то интервјуишући преживеле војне команданте, колико их је тада остало, и користећи њихове дневнике, дошли су до једног недвосмисленог закључка. Стварно, 27. март – они га не помињу, разуме се, али ми то преносимо на нашу формулацију – 27. март је један неуспели мит, лаж. Јер совјетске армије поразиле су Немце, како сами Немци признају, не зато што су имале бољу опрему у зимском ратовању 1941. године пред Москвом, а Немци нису; нису се Немци заглибили у зимске вихоре и зато били поражени, него, како Валимов, генерал, десна рука Хитлерова, који је све планирао и спроводио, каже, уз подршку других генерала и маршала, Немачка је, на путу од руско-немачке границе, која је секла Пољску уздуж и попреко, до Москве, изгубила, и поред тога што је страховите поразе нанела Совјетској армији, који иду на милионске цифре, изгубила милион СС трупа и старих, извежбаних, незамењивих војника-ветерана, које у одлучујућој бици пред Москвом, и у току битке, није имала ничим да надокнади. Све стратешке резерве биле су уништене, и зато је Немачка изгубила битку пред Москвом и морала да се повуче. Ни говора, ниједан од немачких генерала и стратега не помиње зиму – разуме се: њима би то одговарало, да се оправдају пред својим потомством, међутим, њима ни на крај памети није да помињу нешто што није играло никакву улогу. Значи, одлагање војне до којег је дошло због напада на Југославију није ни најмање утицало на немачки пораз пред Москвом. И ту ће се, вероватно, показати да један политички исконструисан, и с једне и с друге стране, мит нема основа да инспирише и покрене митотворачко биће народа, а поготову кад га одмах, још у току његовог вештачког наметања, демантују чињенице. И та ствар показује да се митом не можемо поигравати, нити неким ирационалним митотворачким путевима у којима се човек тешко сналази али које не може ни да заустави, ни да пресече. Колико ја знам, сем званичне идеологије, нико није спреман да 27. март прихвати као нови мит. Хвала.
Жарко Видовић (II)
Шта је нација? Нација је аристократизам свих сталежа, и радног сељаштва, и радничке класе, и интелектуалног слоја народа, школованог да служи том народу, и аристократије (онамо где је има), и академика, и свештенства, и самог суверена. Нација је аристократска категорија у којој човек, припадајући тој категорији има један аристократски однос према животу, према постојању, и према смрти.
Платон је објашњавао шта је то аристократ. Он је сматрао да је то човек који има божанско порекло. То божанско порекло он објашњава митом о златном добу, али хришћанство приказује то божанско порекло у литургији, у еухаристији, у причешћу, у способности сваког човека да да се уздигне у божанске висине, преко самоспознаје (знања о себи), преко истине о себи, спознања греха, самопокајања. Дакле, та аристократија, то аристос, што значи најбољи, арете – врлина, најбољост; оно што је у човеку највредније, то се дефинише као врхунска вредност на основу које се заснива заједница, а без те вредности заједница не би била могућа.
Нација је заједница људи који осећају једну свету дисциплину према највишим вредностима, не према личностима државника, епископа, патријарха, већ заједно са њимa поштовање највиших вредности. То је једна морална заједница из које осећање припадности тој заједници произлази и осећање дужности, које човеку даје категорија, тј. та највиша вредност као један категорички императив, императив који човеку даје категорија, то јест, та највиша вредност, да се по њој понаша. Највиша вредност није ни држава, ни патријарх, него највиша вредност, која је у христоликости.
Први који је тако засновао нацију, али не само код нас Срба него у Европи, био је свети Сава.
Кад је српски народ био опкољен са свих страна: латински крсташи бејаху заузели центар православља, а са севера се над Србију највећа војна сила оличена у угарским крсташима, св. Сава се провукао до избеглог византијског цара и патријарха. Они су тада били потпуно немоћни и запрепастили су се да има некога да их у томе стању поштује. Св. Сава им је одговорио: „Мој отац се вама заклео на верност, заклетва важи и данас кад сте ви потпуно немоћни да га казни ако заклетву погази. Ми нећемо газити заклетву“.
Они су били задивљени личношћу тога човека, не некаквом његовом дипломатијом, он је задивио цара и патријарха као личност, и они су га благословили и казали: „Овај народ је заслужио да глава цркве изађе из њега, не да му ми будемо глава, као што је то папа, глава над свим католичким црквама.“. Тако свети Сава добио аутокефалију и вратио се натраг.
Свети Сава је засновао нацију као заједницу која се одупире империји – а империја је држава која хоће светску власт и да јој се сви апсолутно покоравају. – У оно време такво је било латинско царство.
Од тада се српска нација одупирала турској империји, немачкој империји, Стаљиновом империјалистичком интернационализму, Клинтоновом мондијализму.
Нација мора да се одржи као једина могућа заједница, јер покушајем да се људи задрже у заједници а дати простор те заједнице империји, губи се припадник нације као што се губи млеко у сувише великој количини воде или океану. Први који је погазио тај однос према држави као националном дому био је цар Душан. Цар Душан је хтео да буде император, био је цар Срба, Грка и Арбанаса – чему, молим вас то? Као краљ Александар краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Цар Душан је протерао грчке епископе из делова Грчке које је био освојио, зато је византијски патријарх на њега бацио анатему. Међутим, ко је спасио ствар? Кнез Лазар. Он је као српски владар одустао од империјалног односа.
Слободан Ракитић
У поднаслову књиге „Поглед са Косова“ Рада Дацића стоји одредница „Рефлексије“. Књига садржи десет поглавља и свако поглавље за понаособ обрађује по један важан сегмент косовског предања. Тешко би се само на основу одреднице „рефлексије“ могао стећи потпуни увид у „природу“ ове изузетне Дацићеве књиге, али она најприближније казује о каквом је остварењу реч. Већ сам наслов „Поглед са Косова“ одређује тематско-мотивску основу, али исто тако могао би наслов да буде и „Поглед на Косово“, чини ми се чак и са више разлога. Но како аутор косовском предању прилази изнутра, дефинишући његове духовне вертикале, ипак је постојећи наслов и најадекватнији. Дацић аналитички посматра најважније сегменте косовског предања, чак и оне најспорније, покушавајући да нађе одговор на кључна питања. Већ сами наслови појединих поглавља, „Догађај“, „Легенда“, „Небеско царство“, Чудо витезовах“, „Издаја“, да поменемо само неке, указују којим се све темама и мотивима Дацић бави у својој књизи.
Једно од важних питања у вези с косовским предањем, јесте зашто Срби славе свој пораз, уколико славе тај пораз. Одговор је сасвим једноставан, сматра Дацић, јер се тај пораз дубоко урезао у народно памћење, јер је „из свог тренутка пресељен у биће народа и тамо дубоко укорењен“. Косовски дан и не би толико остао у народном памћењу као незабораван дан да није био дан пораза. И не би заслуживао такво слављење из поколења у поколење да тај догађај није био „судбински и вечит“. Догађај се збио на земљи, али је небеском нужношћу био управљен и одређен. Срби су, на пример, однели велику победу на Велбужду, али та се славна битка није урезала у народно памћење. Заборавио ју је чак и народни епски певач. Није нам позната ни једна једина епска песма о српском војном тријумфу на Велбужду, а епски певач је умео да прослави догађаје и личности које историја није чак ни забележила или пак у историји нису били значајни у оној мери у којој их је дао народни певач.
Тешко је данас с поузданом тачношћу одговорити зашто у свести српског народа није остало готово ништа из преднемањићког периода, зашто је тај период заборављен и обавијен мраком, кад су и пре Немање Срби имали своју државу и своју историју. Овако испада да српска држава постоји од Немање, родоначелника најславније српске династије. Основна дужност владара, покушава да одговори на ово питање Дацић, јесте да штити своје поданике, да за њих и живот дâ, и у томе заправо треба и тражити разлоге зашто је у српском народу цар Лазар готово митска личност и светац. Његова погибија на Косову и жртвовање „за крст часни и слободу златну“, како каже народни певач, уздигли су га изнад свих Срба.
„Поглед са Косова“ је књига луцидних рефлексија, изнијансираних запажања, не само о времену Косовског боја и историјским догађајима већ и о нашој савремености. Дацић воли паралелизме, а каткад се они намећу спонтано, сами од себе. Зато је Дацићева визура често критички наглашена, болна и отрежњујућа истовремено, са израженим смислом за историјску целину. Дацић паралелно даје митску и историјску истину, фикцију и стварност, могуће и немогуће у косовском предању, бранећи аутентичност и самосвојност косовског мита од злоупотреба, манипулација и накарадних интерпретација. Срби не ретко, показало се не само у прошлости него и данас, немају већих непријатеља од самих себе.
Дацићева књига, писана поводом шестогодишњице Косовске битке, својеврсна је одбрана косовског предања од злонамерних тумачења и тенденциозних извртања историјских чињеница. Никоме, на пример, и не пада на памет, с правом примећује Дацић, да оспорава митове старе Хеладе, које су они засновали на једном једином рату, тројанском. Разлог за рат између Тројанаца и Хелена јесте отмица и одвођење једне од хеленских краљица и одбрана хеленске части. На томе је заснована читава хеленска духовност и читава једна цивилизација, колевка европске цивилизације и културе, како се често истиче, с разлогом. Сасвим је, међутим, друга прича кад је реч о косовском предању. Срби су бранили своју слободу и своју независност. Они су сви изгинули у том боју и због тога је, како каже Дацић, српска историја и заслужила велики еп.
А у косовском епу, најлепшем корпусу српске народне поезије, Срби су добили не само врхунско песничко остварење већ и једну аутентичну историју. Није све оно што је опевао ненадмашни епски певач фикција и мит, већ управо у косовским песмама и косовском предању треба тражити и видети и добар део историјске истине. Не треба затварати очи пред историјским чињеницама које су садржане у нашим епским песмама. Не може се, наиме, на основу народних песама писати историја ниједног народа, па ни српског, али се не могу те песме ни занемаривати, као што су то чинили поједини српски историчари. Разграђујући српске митове поједини савремени историчари и критичари разграђују и саму српску историју.
Раде Дацић је у својој књизи управо умео да укаже на право историјско обиље садржано у косовском предању и у народним песмама косовског циклуса, који представља највиши уметнички и духовни израз народног генија. Са смислом за темељну аргументацију и аналитичко критичко промишљање, Дацићево становиште може се свести на следећи закључак: била би велика неправда када би се косовско предање посматрало само на нивоу мита, поричући му историјску подлогу, или кад би се косовско предање посматрало као дословна историјска грађа.
Са задовољством препоручујем за објављивање.
На Сретење 1996. године
Слободан Ракитић
Драган Недељковић
Професор Драган Недељковић, после првог пасуса чланка „А на пусту земљу нагрнуће туђе племе“, осврће се на књигу „Поглед са Косова“. Ево тог осврта:
Има врло значајних књига које прођу незапажене или једва примећене. Др Раде Дацић је нудио своје дело Поглед са Косова Српској књижевној задрузи, пошто га је на то охрабривао већ на смрт болесни Радован Самарџић, наш велики историчар; али се издавач није озбиљно заинтересовао, па је Раде Дацић о свом трошку, у само 200 примерака, године 1997, објавио ту сјајну, надахнуту, за Србе судбинску књигу, чији су рецензенти били Слободан Ракитић и професор др Жарко Видовић. Мало ко је тако лапидарно, сажето и убедљиво изложио етос косовског мита као Дацић, који је иначе универзитетски професор математике; он као да и није писао него је у камену клесао историјска искуства и судбинске поруке на којима почива цело здање нашег националног бића. Ако је та и таква књига остала незапажена, нешто није у реду са нама!
Српско наслеђе, КЕ СВЕСКЕ, фебруар 1990.
Академик Драган Недељковић
Три посебне изјаве
(две усмене, једна није записана)
Писац књиге „Поглед са Косова“ веома жали због пропуста о којем ће рећи нешто више. Сада већ далеке 1997. године, месеца јула, дана 21, имао сам књижевно вече у Београдском читалишту, Змај Јовина 1, двориште. Приказивале су се две моје књиге хумористичко-сатиричних песама, „Смеша“ и „Речник – песме“, о њима су говорили: књижевник Раша Попов и књижевни критичар покојни Гојко Антић. Термин сам добио само дан раније, и не као неко ко је повлашћен код особља Библиотеке Београда, организатора тих књижевних вечери, већ што је једна песничка „величина“ одбила дан, није јој одговарао као непопуларан за књижевне приредбе. Тако се догодило да од мојих познаника ретко ко дође, јер нисам стигао да пријатељима и познаницима (и рођацима, наравно) јавим о предстојећем догађају. Читалиште се испунило до последњег места, велики број посетилаца је стајао. Како се десило да дође толико људи на књижевно вече човека којег нису лансирала јавна гласила? Тога дана је изишао у листу „Политика“ последњи наставак фељтона, скраћена верзија основног садржаја моје још необјављене књиге „Поглед са Косова“. Могућност да садржај те моје књиге изађе као фељтон, такође је последица случаја. Они који су приметили (свакако, не сви) да има књижевно вече писац фељтона, испунили су расположиви простор. Ја сам, углавном, гледао непозната лица. Вече се завршило пред почетак кише. По завршетку прилазили су ми људи и непрестано ме неко вукао за рукав или раме. Пришао је и један отмен старији господин и представио се: „Ја сам професор...“, рекао је своје име. У стању у којем сам се налазио нисам добро ни чуо име, а да сам био усредсређенији, требало је да тражим да ми поново каже име, где ради и сл. То је оно што веома жалим.
Запамтио сам од речи до речи шта је професор рекао:
Вашу књигу треба штампати у великом броју примерака, делити је бесплатно, дати по примерак сваком детету, да је научи напамет.
Незаписана изјава је из уста нашег врхунског историчара Милорада Екмечића. Дао сам му књигу, као још и неколицини наших истакнутих људи, и он ми је при случајном сусрету у аули Академије наука рекао толико лепог о књизи да сам ја био запањен. Чудио сам се његовој способности да види толико много и био захвалан на доброј вољи да уложи труд и све то види. Ништа не могу навести, јер би сигурно било неаутентично.
ТРЕЋА ИЗЈАВА је реченица из чланка професора Александра Драшковића, објављеног у листу „Политика експрес“, понедељак 23.03.1998, страна 8.
Она гласи:
Ова књига свакако заслужује да буде уврштена и у наше школске програме, у шта ће се и просечно образован читалац и сам уверити.
Датум последње измене: 2008-04-16 22:51:55