Раде Дацић

Митско схватање нације и рат

Напомена. Овај чланак је написан за време бомбардовања 1999. године

Поглед без чуђења

Видим лица лажних српских интелектуалаца у тренутку кад су прочитали овај наслов и чујем да изговарају оно што сам небројено пута чуо да су изговарали: „Нас су митови упропастили“. Да им се одговори – не ради њих: они су изгубљене душе – да им се одговори ради спаса наивних које њихове речи могу избацити из океана народних осећања и бацити у безводну пустињу, где ће сасушити толико потребни нам осећај за свој род и своју отаџбину.

Митови никога нису упропастили: ни народ, носилац митова, нити пак који други народ – друго је нешто што народе упропашћује. Народи који су имали среће да у својој далекој прошлости изнедре велике митове, само су се уздизали, расли, и побеђивали далеко јаче нападаче, захваљујући постојању својих великих митова. Сетимо се како је веома митска Хелада (односно њене мале државице, посебно Атина и Спарта) побеђивала неупоредиво моћнију Персију. Сетимо се како 1914. године веома моћна Аустрија није могла савладати мајушну, сиромашну, и претходним ратовима исцрпљену Србију, сетимо се како 1941. године снажна Италија не успева освојити малу и сиромашну Грчку.

Има нешто наизглед сродно митовима што народима доноси зло. То су лажни, вештачки митови. Њих измишљају да би наручиоци стекли велику добит а они некоме донели зло. Укажимо на разлику, како бисмо помогли многобројнима који могу пасти под утицај лажних интелектуалаца, оних што неуморно понављају: „Митови су нас упропастили“. Пре свега, прави митови настају спонтано, ни према каквом плану какве елите, већ сасвим природно, онако како расте трава тамо где земље, сунца и влаге има. Лажни митови се праве да би се извукла каква корист: корист материјалне природе или основ за оправдање намераваних освајања. Само један пример лажног мита да читалац не би залутао у нагађањима: колонијална освајања су вршена кобајаги ради просвећивања непросвећених а не ради пљачке богатстава тих „непросвећених“.

Пређимо сад на основну тему.

Митско и немитско поимање нације

Схватање нације може бити митско и немитско (демитологизовано). Нека нам следећи цитат послужи да разумемо прво схватање, оно друго ће потом бити лакше одређено. Суштинске, онтолошке разлике између та два схватања нема, постоје ипак разлике, само што те разлике не чине да се нарушава кохезија припадности нацији. Могло би се укратко рећи: разлика је у „температури“ осећања код припадника ових двају схватања нације.

Митско схватање нације (присутно вероватно, у мањој или већој мери, код свих народа света) јесте оно што је Владимир Дворниковић осетио код Срба. Ево основног навода из његовог дела.

„Како да објаснимо јединствену појаву да готово цела стара средњевековна историја Србије живи још данас у директној традицији народа? Откуд тај мистериозни „живот вечни“ старе немањићке Србије у сећању народа...

Немања, Свети Сава, Стефан Првовенчани, Стефан Дечански, Цар Душан, „нејаки Урош“, цар Лазар, краљ Вукашин, Краљевић Марко, Ђурађ Смедеревац, Високи Стеван (Деспот Стефан Лазаревић) и толики други – чак и са нарочитим интимно традиционалним именима и насловима – све су то лица која духовно и данас живе у непосредном сећању народном, без икаквог посредовања школе и историографије. Они су још толико у народној души присутни, као да се тек јучер – а не пред толико столећа! – представише на други свет, као да су ту недавно, пред живим сведоцима по тој земљи ходали, радили и борили се: толико је још свеж духовни однос према њима. Није ту по среди традиционална српска поезија већ и остала традиција. То метафизичко, изванвременско присуство, које брише столећа, посебан је феномен и проблем наше народне психе. Није ту потребно дозивати у помоћ појам о „генију народа“, „историјској меморији“, и „дубини народне душе“...

Нема сумње, ту се испољава неки орган за изнадвременску спиритуалност, за апсолутност духа. Некадашња жива историјска лица, давно са својим временом и својим делима изумрла, уздигнута су у неку духовну вечност и трајно духовно присуство. Жива лица постадоше изнадисторијски симболи sub specie aeterni...

Косовски култ, култ погибије и пораза, чудан и непојмљив за обично схватање, постаје средиштем историјске симболике. Тај култ постаје народним религиозним култом, почиње да врши животну улогу религије и постаје моралном кичмом народног виталитета. Сва лица, предкосовска, косовска и изакосовска ступају на заједничку сцену симболскога Косова. Историјско, временско пада, а идејно, спиритуално побеђује.“

(Наша историја и „живот вечни“, у књизи „Борба идеја“)

Овај цитат је требало навести јер је непознат српским квази интелектуалцима, као што им је непознато и недоступно и све друго настањено у вишим духовним сферама, све што се издиже изнад блата у којем они једино могу опстојавати.

Преведимо узнесене Дворниковићеве речи на приземнији језик обичне расправе. Шта, дакле, карактерише митско схватање нације?

То је, на првом месту континуитет прошлости, садашњости и будућности у животу нације. Прошлост није мртва, она живи – и са тим животом нација иде у будућност, иде неупоредиво снажнијим кораком него што би ишла да тога живота нема, иде у будућност остварујући планове који се у садашњости рађају. Та жива прошлост одређује и многе националне поступке у будућности, поготову оне који се тичу највиших моралних вредности. Нација, као целина, дужна је делати у духу наслеђа, не дозволити да заслужи прекор (увек присутних) најзначајнијих предака. При том, у великом броју припадника нације имена места значајних догађаја из прошлости (где нису само бојеви, места победа и пораза, него места где се кретао велики човек, где је написана књига, донета историјска одлука...) побуђују интензитет осећања, дајући им често високе креативне узлете. Та побуда осећања још је већа у додиру са сачуваним предметима из те изумрле прошлости.

Немитско поимање нације прихвата са пуним уважењем историју и територију на којој се она одигравала, али сматра да су прохујали догађаји мртви, мада субјективно могу деловати на људе, да нема надвремености о којој говори Дворниковић већ је све везано за време чијим протоком нестаје; у нацији није ништа вечно у смислу да је постојало, постоји и постојаће; уз то, код припадника немитског поимања нације одсуствује религиозни занос, поменут код припадника митског поимања. Присталице немитског поимања нације радије употребљавају речи заједница или друштво него реч нација.

Као што и Дворниковић примећује, српско поимање своје прошлости је изузетно, мада је митско поимање нације, вероватно, раширено међу великим бројем нација. Изузетно је и то да у српској митској свести нема развијања никакве мржње према другим нацијама, нити има елемената онога на чему би се темељила било каква врста нацизма – управо оно што се упорно негује у најимперијалистичкој држави овога времена, чему је подређен сваки духовни утицај, било школе, било мас-медија, и што се негује у нацији која је у овом веку нанела највеће зло српском народу истребљујући га у мери у којој је то могла остварити. А та мера је страхотна.

Лажни митови

Ако мит није настао спонтано, ако није настао у давно време и рођен из мање или више заборављених стварних догађаја, ако је конструисан у „лабораторијама лажи“, сасвим накнадно, кад је давно прохујало време на које мит треба да се односи, ако је сачињен ради економске или какве друге користи, онда је реч о лажном миту. Прави (можемо рећи и изворни) мит одликује исконска снага и наивна лепота. У лажном миту увек се да открити планирана конструкција а открива га и савршена угланцаност и назиру циљеви који се конструкцијом мита желе постићи.

Изворни мит је надахнуће за велико стваралаштво, лажни мит је припремљена трговачка подвала којом се нешто заиста вредно намерава платити тантузима, или је предигра освајањима, или припрема геноцида.

Ако дејство правог мита нестане, ако се угаси, та смрт је безболна; гашење дејства лажног мита има горки укус откривања лажи.

Један од најпознатијих покушаја стварања лажног мита је покушај римског императора Августа да државу постави на митску основу. Ради тога је песник Вергилије писао Ајнеиду. Шта је постигнуто? Уместо снажног деловања мита читалац открива мајсторско уметничко дело.

У доба императора Августа Рим је био највећа светска сила. Није чудо што је баш таквој сили затребало митско, па је император покушао ту потребу и остварити. Тај његов пројекат, познат под именом RENOVATIO AUGUSTA, можда је и први пример стварања лажног мита. Тим путем су касније кренули многи, све до данашњег времена. Време у којем живимо најплодније је време стварања лажних митова, управо: време владавине лажних митова. Ни о једној земљи их није настало више него о Америци (УСА) и ни у једној земљи се толико не производе колико у Америци (тамо се производе више него у целом осталом свету). Владајуће „знање“ о Америци није знање стечено невероватно развијеним и брзим средствима обавештавања, него је систем лажних митова који та држава ствара (стварају га њени грађани, од детињства „програмирани“ да то раде) и са мало маркетиншких трошкова уносе у свест људи широм ове планете.

Америка нема другачије до лажне историје. Истребљивање Индијанаца, довођење из Африке робова, са сатанским односом према њима, гушење слободе у латино-америчким државама и бездушно пљачкање богатства тих држава, ширење пипака по целом свету: да свет покоре и унаказе, да земљама и народима одузму њихов идентитет.

У унутрашњим односима развијала је та држава расистичко понашање: подела на белце и црнце, подела на Англосаксонце и Латиноамериканце, на пример.

Сад су се црнци намножили и ојачали. Ни амерички Латиноамериканци нису више слаби. И то мења државну „националну“ политику: Американци су виша раса, припадници осталих народа су нешто ниже. Наравно, ни сви „нижи“ нису једнаки: неки су више „нижи“ од осталих. И тешко управо тима, ако ли им се нађу и близу пута, камоли на путу.

Мисао нас овде била је кроз много година усмерена против једне друге врсте лажних митова; тада нисмо ни слутили да постоји неупоредиво веће зло.

Страшно је погледати у будућност: злу усамљен човек не види лека.

Раздобља преображаја

Но шта бива кад нација дође у стање угрожености свог идентитета, у стање које чини да изгуби своју територију на којој се одиграла њена историја, поготову „најмитскији“ њени делови, да изгуби додир са својом прошлошћу? Тада демитологизовано схватање прелази у митско, и одигравају се нови догађаји, који нацију преобразе (онако како се то много пута десило у српској историји), па се чуде сви они који нацију нису такву познавали, и често покају због своје улоге у изазивању овог преображаја.

Нека виша сила чини да до овог преображаја мора доћи. Народ у којем за време ратног сукоба владајуће схватање нације није митско мора бити поражен у том сукобу. (Приметимо да то схватање може бити „на скривен начин“ уграђено у поједина бића, што најчешће и јесте, уграђено тако да га биће са митским схватањем у себи не уме исказати али делује према законима које митско схватање неумитно намеће.) Биће поражен не само од надмоћнијег или једнако моћног противника, него и од противника вишеструко слабијега. Једино митско схватање нападнуте нације може учинити да нападнути народ победи и јачега од себе.

Једно биће

У рату који један народ води против другог народа, или против више народа, биће сигурно поражен, ако сви његови припадници (подразумева се реално занемарљив број издајника) не прихвате свој народ као једно биће. Подели ли се народ на супротстављене делове, неминован му је пораз.

Српски народ се уочи Другог светског рата нашао у стању које га је морало довести до несреће. У простом народу живео је неугасиви пламен небеског царства. Школованији његови делови били су ослабљени трагичном, по Србе, идејом југословенства, наивне вере да су исто што и Хрвати и Словенци, да и у њима постоји вечно, српско небеско; добар део народа био је ослабљен и обећањима једне врсте царства Божијег на Земљи; и последња трагична околност: није се нашао човек који је умео повести народ у толико смућеном времену. Немачком вишеструком надмоћношћу и хрватском издајом Априлски рат из 1941. брзо је завршен, великим српским поразом и победом њихове другоимене „браће“, Хрвата. Срби су, као и увек у историји, иако покорени, морали кренути у отпор. Први који им се понудио да их у томе отпору води био је један генералштабни пуковник, који је том својом одлучношћу привукао многобројна српска срца. „Савезници“ из Лондона су упорно позивали Србе на отпор окупатору, није им било жао што је окупациона немачка власт донела одлуку да за сваког убијеног Немца стреља 100 Срба. Убрзо је стигао позив на устанак и са друге стране, из Москве. Позвани су сви из окупиране Европе који бејаху томе „олтару“ окренути да се дигну на устанак. Дигли су се једино Срби. Али на њиховом челу није стајао Србин. Први пут у српској историји Срби се дижу на устанак под вођством неког коме не знају ни име ни порекло. То је многима мирисало на несрећу. Уз то, у несразмерно великој хрватској држави, основаној под снажним Хитлеровим окриљем, вршен је, незапамћен у историји, геноцид над српским народом. Уз поменуту несрећу, већа је била у томе што онај Србин који их први позва на устанак није имао довољно способности да се снађе у више него сложеним околностима. Два предводника српског устанка имали су веома различите политичке погледе. Да се спречи пукотина у народу био је потребан вођа са великим умом и већ стеченим угледом. „Први герилац Европе“, како га његови приврженици данас називају, пуковник Дража Михаиловић, не налази други излаз до да приступи подели српског народа на две супротстављене стране, да започне грађански рат у српском народу. Чинило му се да је то једини начин да спречи страдање Срба од закона важећег за Србију: 100 Срба за 1 Немца. Одлука да се то страдање спречи била је паметна, начин како да се она оствари захтевао је дубљи ум него што га је имао генералштабни пуковник брзо унапређен у армијског ђенерала одлуком владе у избеглиштву (постављен, уз то, и за војног министра у тој влади).

Српски народ није више био „једно биће“, подељен је на супротстављене делове – следио му је пораз. Тај пораз је скоро апсолутан, без обзира на чињеницу да се на крају Другог светског рата нашао у коалицији победника.

Осврнимо се на нека каснија опредељења која су, после много година, поново довела до српских пораза – а порази су се могли избећи, мада никако није могла бити постигнута победа.

Опредељење за „четништво“ (и заношење „западњаштвом“) српских вођа у Босни и Крајини довело је до српских пораза у рату од 1991–1995. У тренутку кад је Радовану Караџићу и српским вођама у Крајини највећи непријатељ постао, не Балија и усташа, него Слободан Милошевић и српски социјалисти, било је јасно да ће српски пораз брзо доћи. За „формирање“ ових ставова вођа српског народа „преко Дрине“ кључну улогу су одиграли противници Слободана Милошевића и српских социјалиста у самој Србији. Имати другачији политички став, бити политички противник, није разлог за рад на поразу свог народа.

И за време мира

Мали и угрожен народ, какав је српски, мора имати мудрости да и за време мира, и у време кад никаквих опасности још нема на помолу, негује све оно из чега се митско схватање може пробудити: не рушити своје велике митове – наводно ради историчарске критичности, савремености и будућности, не наседати саветима са душманске стране да се „преиспита“ и оно што није за преиспитивање, о чему се никаквим преиспитивањем не може добити ново сазнање, већ се и много оног поуздано сазнатог претвара у аморфну масу коју добар укус што је могућно брже одбацује.

Нека се старији читатељи присете шта све нису чинили припадници „братског“ народа само да ослабе, разводне и униште наше праве митове, и поуздано утврђену историјску истину уз њих; при томе су непрекидно и упорно стварали своје лажне митове. Циљ им је био агресиван јер овде нису могле стајати друкчије намере до агресивне), по српски народ поразан а њима користан, јер се лаж ствара једино са неком нечасном намером. Упитате ли поменуте читатеље, одговориће вам: „Јесмо, срели смо их, срели смо велики број њих, радили су неуморно“. Тај народ нам је нанео толико зла да му никад то вратити не бисмо могли, макар били и хиљаду пута осветољубивији (а недостатак осветољубивости, наша склоност да опраштамо – сурово нам се свети).

У свако доба, при сваком намераваном поступку, митско присуство прошлости може нам једино дати снагу, спречити избор кривога пута, нипошто упропастити. Кад строго око давних, али још живих, предака не надгледа пут којим нација иде, нација ће ступити на странпутицу. Ако се узвишене заповести великих предака и данас не чују како звуче громко, нација ће склизнути у каљугу. Ако ратник у праведноме рату – таквом какве Срби једино воде – не испише себе из списка живих, као што је врховна команда 1915 исписала пук бранилаца Београда и сваки од војника из пука себе самог – онда тај ратник не може победити непријатеља и поносно се вратити својим драгим.

Свака нација са дугом и садржајном историјом носи у себи (макар запретано) митски свој појам. Шта се дешава са нацијама које немају довољно дугу историју а у запамћеном времену свога трајања немају ничега чиме се могу поносити и са чиме имају смелости кренути у будућност? (Подразумева се: кренути као људско биће, са пуном свешћу шта се из прошлости доноси и шта мора остати и кроз неизвесни будући развој, тако кренути, а не као несловесно биће које иде да се наједе и легне задовољно због пуног стомака.) Такве нације стварају лажне митове. Најтипичнији пример је америчка „нација“. (Реч нација овде сам ставио под наводнике јер не узимам оно њено значење које ставља једнакост нација = скуп држављана једне државе.)

Питање за крај

За крај остаје питање: које је од два схватања ближе објективној истини, митско или немитско? Делује, свакако, да је то немитско, и поред значаја митског, на који је указано као на услов победе у рату кад се народ брани од много јачега. Но да ли је тачно да нема баш ничег вечног које митско поимање узима као неоспорно дато а немитско га пориче? Да ли је све пролазно у толикој мери да се никад више не може повратити?

Сетимо се српске историје. Пре 610 година пред Србе је постављено питање: хоће ли се определити за царство земаљско или за царство небеско. Наравно, не узимамо да се то одиграло баш онако како је генијални непознати песник описао у дивној песми. Узимамо то опредељење у оном смислу како је описано у нашој књизи ПОГЛЕД СА КОСОВА (Видовдан 1389), узимамо као опредељење за највише моралне вредности, независно од тога колико ће нас оно коштати. Срби су се тада определили за царство небеско. Прошло је 610 година а пред Србе је поново постављено исто питање. И поново се Срби опредељују за царство небеско. Да ли онда ништа није вечно у животу једне нације? Зар нема ствари из историје које се враћају у скоро истоветном виду без обзира на прохујале векове?