Предраг Симић

Пут у Рамбује: Косовска криза 1995-2000.

НЕА
Београд 2000


Оливери

 

Садржај

Глава I: Порекло једне кризе

Почетком 1995. године примио сам писмо од професора Таноса Веремиса, председника Грчке фондације за европску и спољну политику (ЕЛИАМЕП), у коме ми је изнео намеру да покрене једно шире истраживање утицаја косовског проблема на регионалну безбедност и предложио да се укључим у овај пројект. Иако сам се до тада само спорадично бавио косовском кризом, Веремисов позив сам прихватио због тога што је пројект био прилика не само да упознам нову, посткомунистичку генерацију албанских истраживача и политичара него и да изблиза пратим развој политике водећих европских земаља и САД према овом проблему. Основан крајем осамдесетих година, ЕЛИАМЕП се, наиме, брзо афирмисао као динамична институција у области савремених балканских студија која је на својим пројектима и конференцијама окупила многе сараднике из балканских земаља, Европе и Сједињених Држава. Због тога су расправе на његовим скуповима биле поуздан индикатор размишљања и будуће политике међународне заједнице према Балкану. Током санкција Уједињених нација према Југославији између 1992. и 1995. године ЕЛИАМЕП је редовно позивао и југословенске истраживаче одржавајући тако један од њихових ретких канала комуникације са светом. Развој догађаја после 1995. учиниће, међутим, да ова истраживања привуку пажњу међународних политичких кругова који су после рата у Босни и Херцеговини убрзано трагали за решењем косовског чвора страхујући да би он могао покренути серију етничких сукоба на Јужном Балкану. Нажалост, ти напори нису уродили плодом а ова истраживања биће прилика да се још једном на делу виде сви они унутрашњи и међународни чиниоци који су у првој половини деведесетих година утицали да се кризе у западним југословенским републикама заврше оружаним сукобима.

Да ли је косовска криза после 1996. могла кренути другачијим правцем?

Неуспех српске и југословенске политике да искористи повољне околности после Дејтонског споразума и задржи овај проблем у политичким оквирима није био последица само радикализације албанског националног покрета на Косову и Метохији и међународних околности него и развоја догађаја на унутрашњој политичкој сцени између 1996. и 1999. године. Заоштравање политичких сукоба у земљи, пораст ксенофобије и милитантна реторика о „новом светском поретку“ потхрањивали су србофобију и став да „Срби разумеју само језик силе“ не само међу албанским националистима него и међу заговорницима „новог атлантизма“ на Западу. Ова два чиниоца ће Србију коначно одвести на курс судара с намерама Северноатлантског пакта да после хладног рата прерасте у доминантну војнополитичку организацију у Европи која ће свој контроверзни „нови стратешки концепт“ први пут опробати током 78 дана рата против Југославије. Упркос нестрпљивости заговорника ратне опције, све до јесени 1998. ни у Европи ни у САД није преовладала намера да се косовски чвор расплете силом. Од споразума о нормализацији образовања на Косову, потписаног уз посредовање Ватикана, преко немачких и америчких посредничких иницијатива, до конференције у Рамбујеу, сазвану на иницијативу Француске, многе европске владине и невладине организације стрпљиво су покушавале да кроз српско-албански дијалог нађу решење проблема који није угрожавао само Србију и Југославију него и читаву Југоисточну Европу. Када су ови покушаји доживели неуспех, на сцени је остао само NATO који је, следећи властите интересе и логику силе, нападом на Југославију направио можда најозбиљнији преседан у послератној историји међународних односа.

Већ у време када је била покренута, иницијатива ЕЛИАМЕП-а није била усамљена. Почетком деведесетих година невладине организације учиниле су више покушаја да отворе српско-албански дијалог[1] док је одређене кораке у том правцу учинила и југословенска савезна влада средином 1992. године. За већину политичких партија, медија и истраживачких институција у Србији косовска криза била је, међутим, превише врућа тема због чега је једна од ретких прилика за српско-албански дијалог у Београду била конференција коју је 1994. у Сава-центру организовао тадашњи британски отправник послова Ајвор Робертс. Иако су и том приликом углавном изостали представници владајућих партија већ само одржавање ове конференције говорило је о извесној спремности власти у Београду да прихвате српско-албански дијалог али и о неспремности да се озбиљно ухвате у коштац с косовским проблемом. Разлог томе крио се у чињеници да су у узаврелим политичким превирањима у Југославији деведесетих година и српски и албански политичари на Косову и Метохији више ризиковали дијалогом него конфронтацијом и што су, уз ретке изузетке, и једни и други веровали да се гласови бирача добијају националном искључивошћу а губе међунационалном толеранцијом. Савремени албански и српски национални програми, наиме, настали су осамдесетих и деведесетих година у међусобном сукобу при чему је први у Косову видео „српски Јерусалим“ а други „албански Пијемонт“ и то је већ у самом старту искључивало могућност озбиљног политичког дијалога и компромиса. Због тога је питање да ли је распад Југославије почео 1987, Осмом седницом ЦК СКС, или 1981, када су избили нереди на Косову, непуних годину дана после Титове смрти, било незаобилазно у тадашњим српско-албанским полемикама.

Нешто већа спремност дела албанских политичара за дијалог пре је била израз њихових настојања да стекну наклоност међународног јавног мњења и учврсте свој тадашњи неповољан положај него процене да би кроз дијалог са Србима могли постићи своје циљеве. Покушаји да се у савременој српској и албанској литератури отвори проблем односа два народа углавном су, уз часне изузетке (попут Селенићевих „Пријатеља“), завршавали у националној митологији и узајамном оптуживању. У политичком животу Србије почетком деведесетих блокада српско-албанских односа имала је и практичан значај пошто је албански бојкот избора учинио да Косово постане важан „резервоар“ гласова где су владајуће партије увек могле рачунати на тридесетак места у парламенту. То је био повод оптужбама српске опозиције да косовски Албанци својим бојкотом заправо одржавају политички status quo у Србији и воде политику „што горе – то боље“ на што су они одговарали тврдњом да би уласком у српски парламент само хомогенизовали српске партије оптужујући опозицију да се у свом ставу према Косову не разликује од власти. Један од ретких изузетака догодио се током опозиционих протеста у Србији 1996/97. године када је Адем Демаћи упутио писмо подршке које је Вук Драшковић прочитао на демонстрацијама у Београду али је чак и то остало епизода која није имала утицаја на даљи ток односа два народа. Покушаји појединих албанских интелектуалаца, попут Ветона Суроиа и Шкељзена Малићиа, почетком деведесетих година да укључе Албанце у политички живот Србије завршили су се неуспехом и њиховим привременим повлачењем из активне политике.

Проблем Косова и Метохије је, међутим, много више од етничког и територијалног спора Срба и Албанаца. Пре свега, то је подручје с највишом стопом демографског раста у Европи: у периоду 1948-1981. његово становништво је удвостручено и то је потпуно изменило етничку равнотежу у покрајини[2]. За само две деценије (1961-1981) локално албанско становништво увећано је за 90% што је његов удео у укупном становништву покрајине повећало са 67.2% на 77.4% док је удео српског становништва опао са 23.6% на 7.3% а Црногораца са 3.9% на 1.7%. Половина локалне албанске популације млађа је од 20 година и у наредних двадесет година ће се поново удвостручити. Друго, упркос високим улагањима бивше савезне државе, Косово и Метохија је због високог демографског раста, архаичне друштвене организације, промашених инвестиција и других разлога остало најнеразвијеније подручје Југославије. Треће, то је религијски и културни проблем пошто су Албанци већином муслимани док су Срби хришћани. Даље, то је политички и геостратешки проблем, јер је ово подручје битно за стабилност и безбедност Србије и Југославије док је одсуство етничких Албанаца из политичког живота земље (16.5% популације СРЈ) оставило током деведесетих година значајну празнину на политичкој сцени Србије и Југославије. Четврто, то је економски проблем пошто се на Косову и Метохији налазе неки од главних природних и привредних ресурса. Коначно, али не и на последњем месту, то је регионални и европски проблем пошто је стабилност (или нестабилност) овог региона непосредно повезани са стабилношћу свих суседних држава и читавог јужног Балкана.

Иако су историјски корени српско-албанских сукоба дубоки, свакако се не ради о „древној мржњи“: Албанци су у српској средњевековној држави били активан чинилац да би се касније заједнички супротставили продору Турака на Балкан.[3] Исламизација и успон у хијерархији Отоманског царства[4] учинили су Албанце инструментом доминације Истанбула над хришћанским становништвом на Балкану. Отоманске власти подстицале су овај процес пореским и другим олакшицама које су учиниле да већина Албанаца прими ислам током XVI века док су албанске православне заједнице преживеле углавном међу Тоскама на југу и донекле на северу где се, под утицајем Ватикана, очувала и албанска католичка заједница у околини Скадра. Прелазак у ислам најпре су прихватили албански феудалци а потом и градско и, на крају, сеоско становништво. Привилегије муслимана и дискриминација хришћана изазвале су прве сукобе Албанаца са Србима на подручју данашњег Косова и Метохије где су Албанци почели да се насељавају у све већем броју у XVIII и XIX веку асимилирајући или потискујући српско становништво на север.[5] Отоманска репресија над хришћанима повећана је у XVII веку пошто је заустављена експанзија у Европу и пошто су Хабзбуршке армије извршиле дубоке продоре на Балкан. Под овим притиском у два наврата је дошло до егзодуса српског становништва – 1690. и 1737. године – које су Хабзбуршки владари насељавали у Војној крајини (Militärgrenze) дуж новоуспостављених граница с Отоманским царством. Тиме је на просторима данашњег Косова и Метохије постепено слабио отпор локалног хришћанског становништва притиску албанских колониста који су у ове крајеве долазили како из економских (потрага за обрадивим земљиштем) и социјалних разлога (бег од крве освете) тако и планским насељавањем од стране отоманских власти.

            Промена демографског састава овог простора интензивирана је у последња два столећа Отоманске империје када је планско насељавање Албанаца вероватно имало за циљ да спречи хомогенизацију словенског становништва које се бунило против отоманске власти и спречи стварање нових националних држава на Балкану. Стога је Први српски устанак (1804-1813), који је означио почетак националних револуција на Балкану, отворио нову етапу у српско-албанским односима. У првом националном програму, Начертанију Илије Гарашанина (1844) године, Србија је себи поставила за циљ ослобађање Јужних Словена од отоманске окупације у сарадњи са осталим балканским народима. У том циљу успостављене су везе и са албанским католичким кланом Миридити које су довеле до споразума о заједничкој борби против Турака 1849. године. Покушај да се Албанци укључе у ослободилачки покрет балканских народа био је значајан због тога што је средином XIX века чак 70% Албанаца било исламизовано и заинтересовано за очување отоманске империје и њених институција. Отпор реформама отоманске империје из 1839. (tanzimat) изазвао је немире исламизованих албанских феудалаца чије је последице трпело хришћанско становништво које је сматрано одговорним за укидање старих привилегија. У то време појачана је и албанска колонизација на просторима данашњег Косова и Метохије која је прерасла у масовни терор и етничко чишћење локалног српског становништва.

            Ратови против отоманске империје 1876-78. године довели су Србе и Црногорце у први озбиљан судар са Албанцима. Правац напредовања српске војске ишао је територијом на којој су били колонизовани Албанци те их је Порта лако мобилисала против Срба. Операције српске армије на југу Србије и краткотрајно запоседање Косова 1878. године покренуле су први талас избеглица у обрнутом смеру када је око 30.000 Албанаца напустило Топлички и Јабланички округ који су после Берлинског конгреса припали Србији. Берлински конгрес је донео прекретницу у ослободилачким покретима балканских народа и почео процес поделе Отоманске империје. У таквим условима, у Призрену је јуна 1878. године формирана „Лига за одбрану албанског народа“ („Прва призренска лига“) и усвојен први албански национални програм.[6] Циљ је било стварање албанске државе у коју би ушле четири области: а) Јужна Албанија и Епир са седиштем у Јањини; б) Северна и Средња Албанија (Скадар, Тирана и Елбасан); в) Македонија (Скопље, Дебар, Гостивар, Прилеп, Велес, Битољ, Охрид); г) Косово с деловима Јужне Србије и Македоније (Пећ, Ђаковица, Призрен, Нови Пазар, Митровица, Сјеница, Приштина, Гњилане, Прешево и Куманово). Укратко, Прва призренска лига је поставила захтев за стварање „Велике Албаније“ који је до данас остао крајњи циљ албанског националног покрета. Иако је Лига у почетку уживала подршку турске власти, после Берлинског конгреса албански покрет се окреће против Порте која га је ликвидирала 1882. године док је читаво подручје запало у стање анархије и насиља. Репресија над српским становништвом на подручју данашњег Косова и Метохије довела је до исељавања око 400.000 људи у Србију између 1878. и 1912. године.[7]

            Први балкански рат (1912) окончао је отоманску власт на Балкану али је довео и до отвореног сукоба националних програма балканских држава. Србија је у рат ушла с циљем да ослободи српско становништво у подручјима под отоманском влашћу и обезбеди излаз на Јадранско море што је неизбежно водило у сукоб са Албанцима. Потцењујући снагу албанског националног покрета, српски политичари тог времена су предвиђали асимилацију Албанаца у Србији уз евентуалну аутономију на подручјима на којима су чинили већину. Такво уверење учврстио је релативно слаб отпор који су Албанци пружили напредовању српске војске на Косову и Метохији и Северној Албанији. Ситуација се убрзо променила пошто је албански национални покрет добио снажну подршку Аустроугарске и Италије, заинтересованих да стварањем албанске државе под њиховим утицајем спрече друге балканске државе да створе упоришта на јадранској обали. Компромис великих сила постигнут је на амбасадорској конференцији у Лондону 1912-13. године када је извршено територијално разграничење између нове албанске државе и њених суседа. Иако ни балканске земље ни велике силе нису доследно поштовале њене одлуке, у чему је предњачила Италија која је на Версајској конференцији после Првог светског рата поставила захтев за протекторатом над Албанијом[8], границе које је одредила амбасадорска конференција су углавном остале све до данас.

            Србија као и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (створена 1918) нису имале одређену политику према Албанцима који су се нашли у њиховим границама после 1912. године. Мировним уговором склопљеним у Берлину 1878. године Србија је преузела обавезу заштите верских мањина на својој територији[9] а ова обавеза је замењена тек 1919. године одговарајућим одредбама мировног уговора из Сен Жермена (један у систему Версајских мировних уговора). Новостворена Краљевина СХС обавезала на заштиту живота и слободе без обзира на порекло, народност, језик, расу или веру, једнакост свих грађана пред законом, слободну употребу језика и др. Ситуација у пракси била је, међутим, другачија: изузев албанских феудалаца и грађанства који су нашли своје место у организацији нове државе (нарочито кроз муслиманску партију „Џемиет“[10]) етнички Албанци били су лишени ових права. Односе је оптерећивао и албански тероризам (тзв. качаци) који је изазивао репресалије власти.[11] На подручју данашњег Косова и Метохије нова држава имала је два главна циља: аграрну реформу (ликвидација отоманског феудалног поретка) и колонизацију (успостављање етничке равнотеже на овом подручју). Хаотично спровођење ове политике и злоупотребе локалних власти продубили су јаз између Срба и Албанаца. Између 1922. и 1941. на Косову и Метохији је укупно насељено 12.000 породица (око 60.000 лица) или око 9.2% његовог предратног становништва. Тридесетих година између Турске и Југославије вођени су преговори о исељавању већег броја Албанаца у Турску „на начин како су проблем муслиманског становништва решиле Румунија, Бугарска и Грчка“ али до реализације овог пројекта није дошло. Изузетак од ове политике српских политичких кругова према Албанцима били су ставови српске и југословенске левице, најпре Српске социјалдемократске партије[12] а између два рата КП Југославије.

            То је био разлог због кога је албанско становништво на Косову распад Југославије и фашистичку окупацију 1941. године дочекало као ослобођење што су окупационе власти подстакле укључивањем подручја данашњег Косова и Метохије у састав „Велике Албаније“ створене под италијанским протекторатом. Неалбанско становништво је између 1941. и 1945. године било изложено терору и етничком чишћењу на чијем удару су се нашли нарочито српски и црногорски колонисти који су заједно са великим бројем староседелаца протерани у Србију (само до априла 1942. протерано је више од 60.000 Срба). Председник албанске марионетске владе, Мустафа Круја, одржао је 30. маја 1941. године у Краљевској италијанској академији предавање о „Великој Албанији“ у коме је истакао да ће „Мусолини и Хитлер обезбедити албанском народу после победе сила осовине и успостављања новог поретка такву националну државу која ће обухватити најшире етничке границе и бити у нераздвојној вези с фашистичком Италијом“. Лидери предратне муслиманске партије Џемиет на Косову у то време створили су нову албанску политичку организацију Lidhja kombetare shqiptare са изразито иредентистичким програмом. Овакву политику после капитулације Италије наставио је и Трећи рајх под чијим утицајем је крајем 1943. године основана тзв. „Друга призренска лига“. У то време, међутим, на сцену ступају југословенски комунисти који су преко својих представника у Албанији и на Косову и Метохији организовали албански комунистички и антифашистички покрет и отворили нову фазу у историји југословенско-албанских односа.

Укратко, столећа отоманске окупације и исламизација на Балкану дубоко су пореметили односе Албанаца са Србима суседним народима који су у њима често видели оруђе отоманске репресије. Јаз између Словена и Албанаца продубљен је у XIX и XX веку, када су се њихови национални програми сукобили што је отворило широк простор за утицај ванбалканских сила које су спретно користиле међусобне анимозитете за своје циљеве. Наслеђе ове историје било је дубоко неповерење које је прелазило у међунационалну мржњу која се може видети већ у пежоративном значењу речи Shqiptar (Албанац) у српском и Shkie (Словен) у албанском језику и који су битно сузили могућност стварања не само мултикултурне него чак и интеркултурне заједнице на Косову и Метохији. При томе, фактор религије не би требало ни потценити (ислам има одређеног утицаја на висок демографски прираштај на Косову) али ни преценити јер још од времена Прве призренске лиге па надаље credo албанског националног покрета гласи: „религија Албанаца је албанство“ (feja e shqyptarit ashi shqyptaria).[13]

У међународним круговима косовски проблем се налазио високо на листи хроничних балканских кризних жаришта још од почетка седамдесетих година и готово да није било озбиљније анализе регионалне безбедности која није указивала на његов експлозивни набој и могуће последице по Балкан и Европу. Тако је, на пример, већ у другој половини седамдесетих у Југославији велику нервозу изазвала књига „Трећи светски рат“ пензионисаног генерала NATO-а, Џона Хакета, за коју се (погрешно) сматрало да полази од претпоставке да би трећи светски рат могао избити управо на Косову.[14] Иако се радило о политичкој фикцији, чињеница да су Хакет и његови сарадници у овој књизи били бивши високи официри NATO-а давала јој је велику специфичну тежину док је у Југославији изазвала подозрење да би NATO косовску кризу могао искористити као повод за интервенцију против Југославије. Таква бојазан нарочито је порасла када су у пролеће 1981. године, непуних годину дана после смрти маршала Тита, на Косову избиле албанске демонстрације чији је главни захтев био да ова српска покрајина добије статус седме југословенске републике. Иако су демонстрације убрзо биле угушене, оне су пресудно утицале на даља збивања на српској и југословенској сцени. Парола „Косово – република“ у Србији је била „кап која је прелила чашу“ незадовољства уставним решењима из 1974. године и постала централно питање око кога се водила борба за власт у тадашњем политичком врху Србије и Југославије. У Словенији и Хрватској, које су осамдесетих година виделе све мање разлога да остану у Југославији, косовско питање је постало једна од тема у политичким разрачунавањима са Београдом а подршка косовским Албанцима једно од средстава притиска на Србију. Излазак словеначког одреда из југословенских полицијских снага на Косову био је први практични корак на путу који се завршио у лето 1991. године одлуком Скупштине Словеније да иступи из југословенске федерације.

Албански национални покрет на Косову све до краја осамдесетих година није могао рачунати на озбиљнију подршку у иностранству изузев у Албанији и албанској дијаспори на Западу. У то време, наиме, Југославија је још увек имала привилеговани положај „језичка на ваги односа супер-сила“ и једног од лидера покрета несврстаности док је Енвер Хоџина Албанија важила за „последњи бастион стаљинизма у Европи“ и „балкански гулаг“. У другој половини осамдесетих ствари су се нагло мењале: улогу „симбола разлика у комунистичком свету“ преузеле су Пољска и Мађарска док је Југославија бесповратно тонула у кризу за које подељено пост-титовско руководство није умело да нађе решење. Томе је даље допринела политика најпре Реганове а затим и Бушове администрације у Сједињеним Државама који, за разлику од њихових претходника, „више нису видели потребу за тампон-државом каква је Југославија“.[15] Већ 1984. године директива Беле куће о националној безбедности НСДД 133 о Југославији говори само као о још једној комунистичкој земљи која се мора суочити с демократским променама које би је приближиле Западу.[16] У то време амерички конгресмен итало-албанског порекла, Џозеф Диогарди, основао је у Конгресу албански лоби у који је привукао групу утицајних конгресмена попут Роберта Дола (будућег републиканског кандидата за председника САД), Алфонса д’Амата, Дениса де Кончинија и Тома Лантоша и почео активно да ради на промоцији албанских интереса у Сједињеним Државама.[17] Иако различитих политичких опредељења, такву улогу су преузеле и албанске емигрантске политичке организације у Западној Европи, нарочито у Немачкој, Швајцарској, Шведској, Великој Британији, Белгији и Данској. Америчка и европска подршка[18] пресудно је утицала је да албански национални покрет на Косову привремено напусти своју ранију „марксистичко-лењинистичку“, односно, „енверистичку“ оријентацију и окрене се Западу. У завршници косовске драме то ће се показати једним од важних фактора који су утицали да се у српско-албанском етничком сукобу NATO коначно определи за албанску страну.

Упркос очекивањима америчке Централне обавештајне агенције из новембра 1990[19], до експлозије није дошло на сиромашном и етнички подељеном Косову него у богатој и национално хомогеној Словенији. Разлоге за релативни мир на Косову све до завршетка рата у Босни ваљало би потражити у стратегији албанског националног покрета која је до краја 1995. године почивала на три основне тезе. Прва је гласила да је однос снага у то време био неповољан за Албанце али и да ће ратови у западним југословенским републикама исцрпети Србију у мери да ће постати спремна промени свој непопустљив став према Косову. Друга се односила на саму Албанију која је у то време пролазила кроз посткомунистичка политичка превирања у којима су се косовски Албанци стали на страну Демократске странке Салиа Берише видећи у њеном доласку на власт одлучујући корак у правцу укупне промене снага. Треће, све до Дејтонског мировног споразума, међу албанским политичарима на Косову владало је уверење да ће у завршници босанске драме међународна заједница ставити на дневни ред и проблем Косова ако не и читаво „албанско питање“. Косовски Албанци су, наиме, већ од краја осамдесетих година себе видели као покретачку снагу „албанског питања“ на читавом Балкану и неку врсту „албанског Пијемонта“ око кога би требало да се окупе Албанци не само у Албанији и Македонији него и у Црној Гори и Грчкој. Једном приликом тим поводом пола у шали пола у збиљи сам запитао једног од водећих албанских политичара у претходној Југославији шта је, заправо, циљ албанских националиста на Косову: стварање „Велике Албаније“ или „Великог Косова“? Одговорио је био неочекиван: „Шта мислиш, ко је кога требало да присаједини у Немачкој после пада Берлинског зида: Западна Немачка Источну Немачку или обрнуто? Природно је да развијенији део нације припоји мање развијени део а у случају Албанаца развијенији део је Косово које је, уосталом, и историјска колевка албанске националне идеје.“

Дејтонски споразум донео је прекретницу у политици косовских Албанаца. Пошто се није испунило њихово очекивање да ће се на дневном реду конференције у Дејтону наћи и косовски проблем, Албанци су почели да окрећу леђа Демократском савезу Косова (Lidhjes Demokratike të Kosoves – LDK) и његовом до тада неспорном лидеру Ибрахиму Ругови тражећи радикалније лидере које ће ускоро наћи у енверистичком „Народном покрету Косова“ (Lëvizja Popullore e Kosovës – LPK) и његовом војном изданку – „Ослободилачкој војсци Косова“ (Ushtria Çlirimtare e Kosovës – UÇK). Ова организација, настала крајем 1993, огласила се у јавности непуна четири месеца после потписивања мировног споразума за Босну серијом од пет симултано изведених терористичких напада на српску полицију. Други разлог била је појава нове генерације на албанској политичкој сцени која је најпре наступила с демократским циљевима у оквиру студентског покрета да би се и сама ускоро обрела у редовима руководства „ОВК“. Трећи значајан разлог промене у стратегији албанских националиста били су криза и пад Беришиног режима у Албанији и повратак на власт Социјалистичке партије Фатоса Наноа. Главна упоришта албанских социјалиста су међу православним Тоскама на југу који нису наклоњени исламизованим Гегама на северу и виде у „Великој Албанији“ државу у којој би ионако неповољни однос снага муслимана и хришћана (70% Албанаца су муслимани, 20% православци и 10% католици) био коначно промењен на њихову штету. У дубоке разлике које деле Југ и Север Албаније (укључујући косовске Албанце) имао сам прилике да се уверим приликом честих сусрета у Грчкој на којима су редовно учествовали и млађи албански опозициони политичари који се нису устезали да критикују политику својих сународника на Косову. Пример ове врсте била је прва (и једина) посета три албанска опозициона лидера Београду 1993. године којима је домаћин био београдски Институт за међународну политику и привреду на чијем челу сам се у то време налазио. Изузев Шешељевих радикала, који су остали по страни, њихови сусрети са српским политичарима протекли су у нормалној, често и срдачној атмосфери у којој је био видљив обострани напор да се сродни интереси две суседне државе ставе изнад сукобљених националних интереса. Управо то ће бити и повод краткотрајног отопљавања у српско-албанским односима после доласка социјалиста на власт средином 1997. године али и жестоких сукоба у Тирани септембра и октобра 1998. који ће се завршити коначним одласком Фатоса Наноа с власти. Неритан Цека, Арбен Имами и Спартак Нђела после повратка из Београда у Албанији доживели су прави медијски линч режимске штампе која је грубим речима осудила њихову посету као акт „националне издаје“.

Глава II: Косовски проблем и ... албанско питање

Први (и последњи) састанак истраживачког тима на пројекту ЕЛИАМЕП-а, чији је наслов у дословном преводу гласио „Косово – како избећи друге балканске ратове“, одржан је у пролеће 1995. године у Атини уз учешће десетак српских, албанских и грчких истраживача. Према замисли Таноса Веремиса циљ истраживања је био да се размотре ненасилни начини спречавања сукоба и омогући решење косовског проблема. За тако нешто било је вероватно прерано, али је већ и први сусрет истраживача из Београда, Приштине, Тиране и Атине био корак напред у условима потпуно замрзнутих српско-албанских односа. Првобитно подозрење попустило је пред радозналошћу која се претворила у дуготрајну расправу о Косову, Србији и Албанији коју су тек повремено прекидале заједљиве међусобне опаске. Албанску страну представљали су водећи политичари млађе генерације Грамос Пашко, Агим Нешо и Ветон Сурои. Пореклом из породице бивших функционера Хоџиног режима, Грамос Пашко био је почетком деведесетих један од оснивача Демократске странке у Албанији да би касније постао критичар и противник њеног лидера Салиа Берише због чега је морао привремено да емигрира у Америку. На политичку сцену се вратио после Беришиног пада у пролеће 1997. када је дошао на место политичког саветника премијера Пандели Мајкоа а касније и националног координатора „Пакта за стабилност Југоисточне Европе“. Сличног порекла је и Агим Нешо који је био оснивач и председник Албанске фондације за европске студије и ватрени поборник Социјалистичке партије све до одласка на место албанског амбасадора у УН. Ветон Сурои, син бившег југословенског амбасадора у Мексику и Шпанији, оснивач је Парламентарне партије Косова коју је касније напустио да би основао лист „Koha“ (касније „Koha Ditore“) што му је дало статус независног интелектуалца с разгранатим међународним везама. То му није донело велику популарност међу албанским националистима на Косову који су га сматрали сувише „меким“ заступником албанских националних интереса али му је отворило многа врата у Вашингтону, Лондону, Паризу и Бону где су њему видели наследника Ибрахима Ругове и човека кога би Запад волео да види на челу Косова.

У осврту на послератну историју албанских политичких покрета на Косову, Албанци су приметили да су све до краја педесетих година њихову окосницу чиниле националистичке и антикомунистичке партије из Другог светског рата Balli Kombetar (Национални фронт) и Legaliteti (ројалисти привржени краљу Зогуу) чија су главна упоришта била у круговима албанске политичке емиграције на Западу. У то време, водећу улогу добијају марксистичко-лењинистичке групе ослоњене на политику Енвера Хоџе у суседној Албанији међу којима су нарочито активни били „Револуционарни покрет за албанско јединство“, који је основао Адем Демаћи, „Народни покрет за Републику Косово“ и друге.[20] Репресија власти гурнула је „енверисте“ у дубоку илегалу а Адему Демаћиу ће 28 година проведених у југословенским затворима донети назив „албанског Нелсона Менделе“. Друга струја међу косовским Албанцима – „титоисти“ – настала је крајем шездесетих на таласу промена у Југославији после Брионског пленума и албанских демонстрација одржаних 27. новембра 1968. које су истакле паролу „Косово – република“. Њихови организатори су веровали да су оне пресудно утицале на статус који је Косово добило уставом из 1974. када је, под руководством Фадила Хоџе и Махмута Бакалија, настала и нова албанска политичка номенклатура која ће остати на власти у покрајини до краја осамдесетих година. Иако је она била чврсто интегрисана у врхове југословенске власти, распад СФРЈ почеће непуних годину дана после Титове смрти управо на Косову где су избиле политичке демонстрације с захтевом да ова српска покрајина и формално добије статус седме југословенске републике и, према тадашњем југословенском уставу, „право на самоопредељење до отцепљења“. Упркос репресији, немири у покрајини наставили су се с већим или мањим интензитетом све до краја осамдесетих година када су достигли врхунац протестним маршевима у новембру 1988. и штрајку рудара у „Трепчи“ фебруара 1989, усвајањем „Декларације о независности“ јуна и „Устава Републике Косово“ септембра 1990. године.

У то време, „прву генерацију“ албанских политичара на Косову замењује друга, антикомунистички опредељена генерација, која ће се у окренути Западу у жељи да придобије подршку јавног мњења и влада западних земаља и искористи повољне међународне околности после пада Берлинског зида за циљеве за које су се борили и њихови претходници. Као и у другим источноевропским земљама, прве посткомунистичке организације зачете су у удружењима књижевника, филозофа и социолога Косова која су крајем 1989. године постала етнички чиста пошто су их напустили Срби. Међу новим политичким лидерима и партијама убрзо се издвајају књижевник Ибрахим Ругова[21] и његов Демократски савез Косова који ће све до 1996. године бити неприкосновени лидери албанског националног покрета на Косову али и много шире. На изборима за самопрокламовану „Републику Косово“, одржаним 1992. године, ДСК је надмоћно победио, Ибрахим Ругова је постао први председник а Бујар Букоши први премијер паралелне албанске државе на Косову и Метохији. Од почетка замишљен као национална партија Албанаца у Југославији, ДСК је основао огранке најпре у Словенији и Хрватској а убрзо потом и у Црној Гори и Босни и Херцеговини али је после распада СФРЈ та замисао била напуштена. Албанци у Македонији су, у договору с ДСК, формирали властиту политичку организацију -Партију демократског просперитета (ПДП). Огранци ДСК основани су и у албанској дијаспори у Западној Европи и Америци у намери да Демократски савез Косова постане паналбански фронт. Његови циљеви су временом еволуирали од захтева за „пуном“ или „реалном“ аутономијом, равноправним статусом према осталим народима у СФРЈ, преко „Републике Косово“, до потпуне независности и, касније, протектората Уједињених нација. Поред Демократског савеза Косова, косовски Албанци су основали и више других партија различитог политичког, социјалног или верског профила али је њихов циљ у том тренутку пре био да демонстрирају политички плурализам него да буду стварна алтернатива ДСК. У прилогу ЕЛИАМЕП-овом пројекту Шкељзен Малићи је приметио да се на челу ни једне од ових партија није нашао неки од бивших албанских лидера из комунистичког периода попут Махмута Бакалија или Азема Власија иако су они остали присутни на јавној сцени. Према његовом мишљењу, највећи терет у сузбијању утицаја „енвериста“ имале су мање политичке организације попут Омладинског парламента Косова али је коначну реч дао Адем Демаћи када се ставио на страну нове генерације албанских политичара на Косову. „Преко ноћи, марксизам-лењинизам је постао прошлост“[22], закључује Шкељзен Малићи. Каснији догађаји ће, међутим, показати да није било тако.

Упркос рату који је беснео у западним југословенским републикама, Ибрахим Ругова је упозоравао косовске Албанце да не подлегну искушењу и упусте се у оружани сукоб са Србима. 1992. године тим поводом је изјавио: „Ми немамо шансу да се успешно супротставимо армији“.[23] Уместо тога, албанске политичке партије на Косову и Метохији су већ 1990. године прогласиле независност, започеле бојкот српских и југословенских државних институција и формирале своје парадржавне органе у просвети и здравству. У том циљу формирана је 19. октобра 1991. године „избегличка влада“ на чијем челу се нашао Бујар Букоши који се настанио у Улму, недалеко од Бона, одакле је започео прикупљање средстава из којих се годинама финансирао рад албанских паралелних институција на Косову и Метохији.[24] Букошијеву „владу“ чинило је шест „министарà“: сам Букоши је задржао „ресор“ министра иностраних послова, информације је водио Џафер Шатри који се настанио у Женеви, образовање Мухамед Бицај који живи у Љубљани, финансије Иса Мустафа, правду Халид Мухареми и здравство Адим Лимани (једини члан Букошијеве владе који је остао на Косову и Метохији). Користећи контролу над финансијским токовима између албанског расејања и ДСК, Букоши је једно време фигурирао као главни Руговин ривал[25] да би крајем 1997. и почетком 1998. године морао да устукне пред све агресивнијим наступом „Народног покрета Косова“ и „Ослободилачке војске Косова“. У августу 1998. године Букоши и Ругова учинили су последњи покушај да преузму контролу над ОВК формирањем тзв. Оружаних снага Републике Косово (Forcave Armatosura Republike e Kosoves – FARK) коју је чинило око 200 бивших припадника ЈНА и полиције на челу са пуковником Ахметом Краснићием. Овај покушај завршио се неуспехом а сам Краснићи је пребегао у Тирану где је био умешан у неуспели покушај државног удара 14. септембра 1998. да би убрзо потом изгубио живот под мистериозним околностима.

Ветон Сурои је у својим излагањима у Атини и, касније, у заједничкој књизи заступао у то време уобичајено гледиште косовских Албанаца које је почивало на три главне тезе: прво, да 1.7 милиона косовских Албанаца не може бити национална мањина када 600.000 Црногораца или 1.2 милиона Македонаца имају статус државотворних нација; друго, да су косовски Албанци, према Уставу из 1974. године уживали статус конститутивног дела југословенске федерације и да имају право да одлучују о својој судбини када заједничка држава престане да функционише и, треће, да су се косовски Албанци 1945. слободном вољом изјаснили да постану део Србије као и 1990. године да више не желе да буду део Србије него југословенске федерације. Посматране из овог угла, политичке одлуке албанских партија на Косову биле су само реакција на неуставне потезе српске државе које су кршиле политичка и људска права Албанаца. Када је дошло до кризе у западним југословенским републикама пет водећих албанских партија на Косову окупљене у тзв. Координациони комитет албанских партија на Косову су најпре на тајном састанку одржаном јануара 1991. а потом и јавно, октобра исте године, усвојиле заједничку политику у случају могућег распада Југославије. Први је гласио да ће, уколико Југославија опстане Албанци тражити за Косово статус републике а за Албанце у Македонији, Црној Гори и на југу Србије статус аутономије. У случају, међутим, да се Југославија претвори у конфедерацију држава-нација уз промену унутрашњих граница, Албанци у Југославији ће тражити за себе исти такав статус. Уколико, међутим, дође до распада Југославије и промене спољашњих граница, то исто ће се односити и на тзв. албанске територије у Југославији.

На овом месту се приликом готово свих српско-албанских сусрета по правилу постављало питање због чега Албанци сматрају да своје интересе могу заштити једино бојкотом а не и учешћем у политичком животу Србије. Circulus vitiosus српске политике, наиме, годинама се крио у дилеми да ли су демократија и реформе у Србији могуће без решења косовског проблема, односно, да ли се косовски проблем може решити без демократије и реформи у Србији. Другим речима, то је значило да мултиетничка Србија може задржати Косово и Метохију само ако успе да интегрише своје несрпско, пре свега албанско становништво у своје институције и своју политику. Уколико би то било немогуће, алтернативе би биле или ауторитарна власт и стагнација или подела Косова и Метохије о чему је Добрица Ћосић јавно проговорио још 1991. док је три године касније Братислав Крстић, инспирисан овим идејама, објавио је 1994. године књигу под насловом „Косово између историјског и етничког права“ у којој је анализирао могуће облике етничког и територијалног разграничења Срба и Албанаца.[26] У говору одржаном 6. јуна 1996. тадашњи председник САНУ, Александар Деспић, ову дилему је изложио следећим речима: „Најзначајнији стратешки проблем са становишта будућности српског народа и данашње Србије и Југославије, који нас притиска споља и изнутра, свакако је проблем Косова и Метохије ... Ако би проблеми етничке, дакле језичке, верске и културне двојности могли да се потисну у други план, ако би Србија у будућности постала права грађанска држава и ако би такву државу Албанци прихватили, останак Косова и Метохије у границама Србије имао би несумњиву вредност ... Уколико се, међутим, процени да такво стање не би било добро за српски народ, да је етничко двојство бременито непремостивим проблемима због каквих се и распала бивша Југославија и с којима су суочене и земље на највишем степену цивилизацијског развоја, да се кад-тад ипак рађају тежње ка раздвајању, као данас у Канади и не само у Канади, онда би требало почети разговоре са онима који управо инсистирају на сецесији Косова, о мирном, цивилизованом разилажењу и разграничењу, како се не би поновила трагична искуства непосредне прошлости.“[27]

У кулоарима многобројних српско-албанских сусрета косовски Албанци су на питање о њиховом могућем учешћу у политичком животу Србије знали да подругљиво одговоре како „на српске изборе не излазе јер не желе да се мешају у унутрашње ствари суседне државе“. Истина није била далеко од тога. Албанци су, наиме, пет пута – 1990, 1992, 1993, 1996. и 1997. године – позивани да изађу на изборе у Србији и парламентарним путем се изборе за своје циљеве на чему су нарочито инсистирале западне дипломате у Београду које су уочи сваких српских избора у великом броју одлазили у Приштину. Став који се није променио све до крвавог расплета у пролеће 1999. године гласио је да косовски Албанци неће прихватити излазак на српске изборе без повратка на status quo ante, тј. без укидања ванредног стања у покрајини и повратка права стечених у претходној Југославији. „Учешће албанских партија на српским изборима значило би легитимизацију насиља и признање устава и система који су успостављени без њихове сагласности и у потпуности противно њиховој вољи. Они би тиме потписали своју капитулацију у чину самоуништења у време док су владајућа партија у Србији и највећи део такозване српске опозиције јавно захтевали потребу да се промени етничка структура становништва Косова у корист Срба“, примећује Шкељзен Малићи.[28] На питање да ли би косовски Албанци изашли на српске изборе, Азем Власи је септембра 1996. године дао још одређенији одговор: „... требало би да будемо политички слепи, па да изађемо на изборе и поред чињенице да је Косово, како год да узмете, ипак на дневном реду и да међународна заједница тај такозвани спољни зид санкција везује и за решавање косовског питања, а при томе међународна заједница најчешће као минимум спомиње широку аутономију попут оне из 1974. године, мада не искључује ни друге могућности. У таквој ситуацији, наравно, да нисмо луди да изађемо на изборе и дамо легитимитет једној власти која нас је довела у ово стање.“[29] Укратко, сматрајући да се српска опозиција у свом ставу према Косову и Метохији битно не разликује од власти, косовски Албанци су тврдили да би својим уласком у српски парламент само хомогенизовали против себе све српске партије одричући се, при томе, главног аргумента на коме су градили своју политику – тезе да де је српска власт на Косову и Метохији „нелегитимна и колонијалистичка“.

Схватајући пресудни значај међународне подршке (практично САД и Западне Европе) својим политичким циљевима, албански политичари на Косову пажљиво су ослушкивали ставове међународног јавног мњења према ратовима у Крајини и Босни који су почетком 1995. године ушли у завршницу. У време када је започет пројект ЕЛИАМЕП-а, још увек је био актуелан тзв. План З-4 („Загреб-4“) за који је предвиђао широку аутономију за Српску Крајину у Хрватској (према моделу Аландских острва у Финској) у чему су Албанци видели прихватљив модел и за Косово лансирајући тзв. К+К план према коме су косовски Албанци за себе тражили све оно што би добили крајишки Срби. То је августа 1995. године, у време операције „Олуја“, довело до помало трагикомичне ситуације када су улазак хрватских трупа у Книн и протеривање крајишких Срба међу косовским Албанцима изазвале краткотрајну пометњу у страху да би се и њима нешто слично могло догодити уз прећутну сагласност међународне заједнице (на несрећу, и у Србији је било оних који су из трагедије крајишких Срба извели погрешне закључке). Упркос реторици прилагођеној расположењима међународне јавности циљеви албанског националног програма на Косову нису се много разликовали од циљева других националних програма на Балкану о чему говори и следећа епизода. По завршетку једног од интервјуа који сам дао за албанске листове у Приштини провокативно сам запитао у то време младог а данас једног од водећих албанских новинара када ће доћи до устанка на Косову и Метохији. Као што сам и очекивао, одговор је гласио да до њега вероватно неће ни доћи јер ће Србија, исцрпљена ратовима у западним југословенским републикама, добровољно препустити Косово Албанцима и тако решити питање своје јужне границе. Наставио сам у истом тону питајући да ли би то значило поделу Косова и одговор је, како сам очекивао, био одречан. Узвратио сам питањем због чега Албанци верују да би се Србија добровољно одрекла око 11.000 квадратних километара националне територије само због добросуседских односа с Албанцима. Овог пута, одговор је био неочекиван: „Због тога што би добили компензацију у Македонији коју би поделиле суседне земље“. На питање не би ли о судбини Македоније требало да одлучују Македонци а не њихови суседи, млади новинар мирно је одговорио да су Албанци већ данас већина у овој бившој југословенској републици а ако то и нису само је питање времена када ће постати.

Иза овог аргумента лако се могла видети неумољива логика која проистиче из чињенице да ће већ у првим деценијама наредног века у Албанији и четири суседне балканске државе живети око десет милиона Албанаца што ће постојеће границе учинити тешко одрживим. Приликом посете Грчкој крајем деведесетих година албански књижевник с Косова, Реџеп Ћосја, познатог грчког министра покушао је да увери у потребу да се „сви Албанци на Балкану врате својој култури“. На питање саговорника који су то Албанци, Ћосја је одговорио да су то Албанци у Албанији, на Косову, у Македонији, Црној Гори и Грчкој. На питање да ли тиме подразумева албанске имигранте који су у великом броју дошли у Грчку после 1992. Ћосја је одговорио да мисли на Арванитисе, Грке албанског порекла који су потпуно интегрисани у савремено грчко друштво. „Па и ја сам Арванитис, зар и мене хоћете да вратите албанској култури?“, иронично је узвратио грчки министар. Почетком деведесетих година, албанска пропаганда због тога је радо користила паролу о потреби да се „сруши последњи Берлински зид у Европи“ који дели Албанце подељене између три милиона становника Албаније и три милиона који живе у суседним државама.[30] Августа 1998. године, портпарол „Ослободилачке војске Косова“, Јакуп Краснићи ће у интервјуу објављеном у немачком листу „Der Spiegel“, отворено признати да је њен циљ уједињење Албанаца и решење тзв. албанског питања на Балкану.

Шта је „албанско питање“?

Има много разлога због којих се све до почетка деведесетих година доста мало говорило, писало и уопште мало знало о Албанији и Албанцима. Невелика, заостала и самоизолована земља на европском југоистоку до почетка деведесетих година сматрала се последњим уточиштем стаљинизма у Европи а пажњу међународне јавности привукла би тек понеким необичним потезом у својој унутрашњој или спољној политици. Из Другог светског рата Албанија је изашла као социјалистичка земља у веома блиским односима са Југославијом који, међутим, нису дуго потрајали: у сукобу Тита и Стаљина, 1948. године, албански лидер Енвер Хоџа стао је на страну Совјетског Савеза видећи у томе прилику не само да се извуче из загрљаја југословенских комуниста него и да се обрачуна с ривалима у врху сопствене партије. Дестаљинизација у Совјетском Савезу удаљила је Тирану од Москве а после раскида са СССР-ом 1961. године Енвер Хоџина Албанија ослонац је потражила у далекој Кини одакле је, све до средине седамдесетих година, добијала не само војну и економску помоћ него и идеолошку и политичку инспирацију. Под утицајем „марксизма-лењинизма“, тј. маоизма, Енвер Хоџа је поносно саопштио да су у његовој земљи религије укинуте, џамије и цркве затворене или претворене у привредне објекте а да је Албанија постала „прва атеистичка држава на свету“. Када је, после смрти Мао Цедунга, чак и Кина кренула путем реформи, везе Тиране и Пекинга су прекинуте а Албанија је остала потпуно усамљена пред изазовима промена које су се незадрживо шириле Источном Европом.

Изолованост Албаније није, међутим, била само последица њеног херметичног политичког уређења него и специфичног положаја ове земље и овог народа. тј. „албанског националног питања“ које је супротставило интересе Албанаца интересима свих њихових суседа. У најкраћем, могло би се рећи да „албанско питање“ данас чини неколико главних и међусобно повезаних компоненти. Прва је сама Албанија у којој живи тек нешто више од половине укупног броја Албанаца и која је и данас далеко од чврсто интегрисане националне државе са заокруженим правним и политичким уређењем. Поред два главна дијалекта који деле Тоске на југу од Гега који живе на северу земље и три религије – ислама, православља и католичанства – Албанију пресецају и многе клановске, регионалне и друге поделе које је Хоџин режим гвозденом руком држао под контролом али никада није успео да избрише. Језичку границу на реци Шкумби Енвер Хоџа је покушао да превазиђе стандардизујући језик Тоски као албански књижевни језик док је верске разлике покушао да избрише проглашавајући да је „религија Албанаца албанство“ (feja e shqiptarit ashi shqiptaria). Ни у једном ни у другом случају није потпуно успео. Иако су Албанци прихватили стандардизацију књижевног језика, поделе између севера и југа земље нису нестале: почев од краља Зогуа, преко Енвера Хоџе до Салиа Берише, Фатоса Нанона и Пандели Мајкоа власт се селила са севера на југ и с југа на север остављајући дубоке ожиљке у политичком животу земље и националном идентитету Албанаца. Како је комунистички режим Енвера Хоџе потицао с југа опозиција је почетком деведесетих година добила нарочито чврста упоришта на националистичком северу земље и међу косовским Албанцима који су у појави Демократске странке и њеног вође Салиа Берише видели историјску прилику за остварење националног идеала – стварање јединствене албанске националне државе на Балкану. Време ће, међутим, показати да је „енверизам“ ударио темеље савремене албанске националне идеје које ни промене током деведесетих година неће довести у питање.[31] Другим речима, енверизам у Албанији је, слично дериватима „марксизма-лењинизма“ у многим земљама у развоју био само друго име за национализам који ће нарочито милитантне облике добити на Косову и Метохији и у албанском расејању у Западној Европи и Сједињеним Државама.[32] Енвер Хоџа се, међутим, уздржавао да отвори питање уједињења Албанца у интересу стабилности властитог режима схватајући ризике које би такав покушај донео.[33]

Пад комунистичког режима у Албанији и међу Албанцима уопште, као и у другим источноевропским посткомунистичким друштвима, донео је ренесансу верског живота. Највећи број (70%) Албанаца су муслимани што је ову земљу учинило интересантном за богате исламске земље уз чију помоћ је дошло до обнове и изградње многих џамија и других верских објеката, одласка младих Албанаца на теолошке школе на Блиском Истоку и видљивог пораста броја верника. Ваљало би, ипак, приметити да су мотиви Берише да Албанију уведе у Организацију исламске конференције били пре економске него верске природе. За неке бивше комунистичке функционере окретање исламу и исламским земљама био је и начин да се склоне од одговорности за улогу коју су имали у претходном режиму.[34] Најмања верска група, католици (10% становништва), концентрисана је у подручју Скадра и традиционално под притиском околних бројнијих муслимана. Захваљујући бољој организацији, дисциплини и, надасве, моћном покровитељству Ватикана ова група је успела да почетком деведесетих година оснажи свој утицај у албанском друштву и политици. Православни Албанци чине око 20% становништва, претежно међу Тоскама на југу и имају блиске иако понекад и контроверзне односе са Грчком православном црквом и грчком мањином која живи у јужној Албанији, односно, северном Епиру. У коалиционој влади која је преузела кормило Албаније после пада Салиа Берише албански православци, укључујући премијере Фатоса Наноа и Пандели Мајкоа, имају значајно место иако верски утицај ни у овом као ни у случају Албанаца муслимана не би требало прецењивати.

Друга компонента албанског националног питања су Албанци у суседним земљама којих има тек нешто мање од Албанаца у Албанији. Пошто су у XVI веку прешли у ислам Албанци су се брзо уздигли до водећих положаја у хијерархији Отоманског царства у време његовог успона да би, у време његовог пада, постали инструмент отоманске репресије над хришћанским становништвом.[35] То је између Албанаца и суседних хришћанских народа – Срба, Македонаца, Грка и других – отворило готово непомирљиве етничке и територијалне спорове који трају све до данас. Под утицајем националних покрета суседних народа и диригентском палицом Порте 1878. године настао је први албански национални покрет, Призренска лига, која је будућу албанску државу видела на простору тадашњег косовског, скадарског, скопског и јањинског вилајета, онога што ће касније добити назив „Велика Албанија“.[36] Сукоб албанске националне и српске државне идеје учинио је да се на Косову развије снажан национални покрет док су либералнији режим и повољнији услови развоја у „Другој Југославији“ учинили да косовски Албанци почну себе видети у улози националног Пијемонта чија је мисија била да подстакне промене међу сународницима с друге стране Проклетија а нову Албанију учини окосницом замишљене албанске националне државе на Балкану. Нешто слично, иако у мањем обиму, догађало се и у западној Македонији, нарочито у Тетову, Дебру, Кичеву, Гостивару, Струги и другим македонским градовима, где је такође настао снажан албански национални покрет али он није досегао размере и дубину оног на Косову и Метохији. У Грчкој проблем нису малобројни аутохтони Албанци у јужном Епиру (албански: Chameria, земља Чама) нити потпуно хеленизирани Арванитиси (који су данас веома утицајни у врховима грчког друштва и чији језик – арванитику – говоре још само старци у планинским селима на северу) већ стотине хиљада албанских имиграната који су после пада комунистичког режима похрлили преко границе у потрази за послом и зарадом. Иако највећи део међу њима поштено зарађује за живот, мањи број Албанаца се у Грчкој, као и другде у Западној Европи, обрео у криминалу који повремено изазива снажна антиаалбанска расположења јавности. Посебан проблем у грчко-албанским односима је северни Епир (грчки: Vorio Epirus) где живи малобројна, али утицајна грчка мањина окупљена око грчке православне цркве и политичке организације Omonia.

Трећа компонента су Албанци у расејању почев од асимилираних или полуасимилираних албанских група расутих широм Балкана и Средоземља[37], преко монархистичке и балистичке емиграције из Другог светског рата до брзо растуће албанске економске и политичке емиграције у Немачкој, Швајцарској, Шведској, Белгији, Данској, Сједињеним Државама и др. Савремена албанска дијаспора углавном потиче с Косова и Метохије и, за разлику од сународника у Албанији, изложена је утицају западних друштава због чега је на време схватила значај промена на истоку Европе и разлоге због кога савремени албански национални покрет мора себе легитимисати усвајајући западне вредности и тражећи себи упоришта на Западу. Насупрот ранијим албанским „марксистичким-лењинистичким“ групама иза којих је најчешће стајала албанска тајна служба Sigurimi или групица некадашњих припадника Balli Kombetar и Legaliteti, осамдесетих година је у албанском расејању, на Косову и Метохији и у Македонији настао масован и организован покрет који је наишао на подршку утицајних кругова у америчком Конгресу, немачком Бундестагу, међу француским „новим филозофима“, у швајцарској и шведској јавности и др. За разлику од сиромашних сународника у Албанији, албанска дијаспора је, захваљујући делом легалним а делом и криминалним активностима, стекла значајну финансијску моћ и утицај не само на Косову и Метохији, западној Македонији или Албанији него и у западним земљама у којима живи и ради.[38]

Историјски ветрови крајем осамдесетих и почетком деведесетих година били су повољни за Албанце и учинили су да се путеви различитих делова албанског националног покрета укрсте 1992. године. После смрти дугогодишњег вође, Енвера Хоџе, албански комунисти нису били у стању ни да одрже стари режим ни да управљају променама и, упркос почетним успесима Хоџиног наследника Рамиза Алије, на другим вишепартијским изборима који су у Албанији одржани у пролеће 1992. године победу је однела Демократска странка Салиа Берише око које је у том тренутку била окупљена готово сва албанска демократска опозиција и која је уживала нескривене симпатије САД, Немачке и других западних држава чији дипломати се нису устручавали да наступају на предизборним митинзима демократа. Победа опозиције у земљи која се деценијама сматрала „последњим бастионом стаљинизма у Европи“ дочекана је с одушевљењем у западној јавности која је у њој видела и коначну победу европских антикомунистичких револуција које су почеле у развијенијим друштвима попут Пољске и Чехословачке да би се, како се очекивало, окончале у сиромашној и заосталој Албанији. Други разлог за задовољство била је чињеница да албанске поморске базе, укључујући „јадрански Гибралтар“, острво Созон недалеко од луке Влора (грчки: Valona), више нису биле на дохвату ни Москви ни Пекингу нити било ком другом ривалу Сједињених Држава. Трећи разлог била је чињеница да су промене у Албанији Сједињеним Државама и NATO-у донекле надокнадиле губитак Југославије и пружиле могућност за контролу оружаног сукоба у Југославији. Беришин министар одбране, Сафет Жуљаи, у то време је у Вашингтону потписао споразум о војној сарадњи две земље који је предвиђао обуку албанских официра у америчким војним школама, учешће стручњака Пентагона у реформи албанског Министарства одбране и испоруку пешадијског наоружања албанској армији.

Сличним путем пошле су и друге западноевропске земље почев од Италије и Немачке до Француске и Велике Британије. Италију, која никада није губила интерес за суседа с друге стране Јадрана, почетком деведесетих година преплавили су таласи албанских емиграната који су у претрпаним бродовима стизали у Бари, Анкону и друге италијанске јадранске луке. Да би зауставила овај талас италијанска влада је у то време покренула тзв. Операцију пеликан, у оквиру које је преко Јадрана сваког дана у Албанију стизала италијанска помоћ вредна око четири милиона лира. Пошто је знатан део помоћи уместо оних којима је била намењена доспевао у руке албанске мафије, италијанска влада је убрзо у луке Драч и Влору упутила читаву бригаду која се старала о дистрибуцији помоћи. На сличан начин у то време је и Немачка увезла део „албанског питања“ у виду десетина хиљада албанских азиланата који су у потрази „трбухом за крухом“ преплавили немачке имиграционе и азилантске бирое. Албански азиланти, претежно с Косова и Метохије, учинили су Немачку посебно осетљивом на косовски проблем као и „албанско питање“ у целини и то је, поред осталог, допринело да се између Бона и Тиране убрзо развију присни односи и да немачки политичари постану редовни гости у Тирани. Интерес за Албанију имала је и Француска, иако је његов карактер био нешто другачији. Још у време старог режима француски језик је имао знатног утицаја у Албанији (сам Енвер Хоџа је био професор француског) док су културним везама две земље знатно доприносили и албански књижевници, у првом реду Исмаил Кадаре (који живи и ради у Француској) док су радови других албанских писаца, укључујући Ибрахима Ругову и Реџепа Ћосју, превођени у Француској.[39] Стара средоземна сила, Велика Британија, свој утицај у Албанији обезбедила је у време Другог светског рата када су припадници легендарне СОЕ (Special Operations Executive) Џулијен Емери, Реџиналд Хиберт и Дејвид Смајли, помогли стварање антифашистичког покрета да би у годинама хладног рата односи Британије и Албаније били сведени на минимум и обновљени тек после пада комунистичког режима 1992. године. У то време ни Демократска странка ни опозиционе партије нису имале дилема ко је главни партнер њихове земље – и једни и други борили су се за наклоност Сједињених Држава видећи у Вашингтону главно упориште за обнову Албаније и јачање њеног осетљивог међународног положаја о чему говори и следећа анегдота. На конференцији одржаној у Солуну непосредно после победе Берише био сам судеоник разговора у коме је млади албански политичар упорно покушавао да убеди ветерана америчког новинарства на Балкану, Дејвида Бајндера, да би Вашингтон у албанским социјалистима имао много поузданијег партнера од Беришиних демократа. Искусни новинар је одговорио: „Привилегија велике силе је да у односима с малом силом одржава односе само с владајућом партијом док мала сила мора да негује односе и са влашћу и опозицијом у великој сили“. Албански социјалисти су, у међувремену, научили ову лекцију а млади албански политичар пет година касније постао је амбасадор своје земље у Уједињеним нацијама.

У променама у Албанији косовски Албанци су се сврстали уз Демократску странку чија су главна упоришта на северу, нарочито у Тропоји (одакле је Бериша родом), Кукешу (Kukës, Kukësi), Бајрам Цурију и Скадру које са Албанцима на Косову и Метохији повезују заједнички дијалект и блиске сродничке везе. С Косова и Метохије и из албанске дијаспоре у Тирану су стизали новац, техничка опрема, аутомобили али и новинари и други кадрови који су помогли Демократској странци да победи на изборима 1992. године. Заузврат, нова влада у Тирани широко је отворила врата косовским Албанцима: Албанија је једина земља која је признала самопрокламовану „Републику Косово“, отворила њену мисију и понудила велики простор предузетницима и јавним личностима с Косова и Метохије. Ибрахим Ругова, Бујар Букоши, Реџеп Ћосја, Адем Демаћи и други косовски албански политичари били су чести и радо виђени гости у Тирани, у албанским медијима и у свакодневном политичком животу ове земље. Неки од косовских Албанаца пробили су се на сам врх посткомунистичке Албаније попут Вехби Велије, једног од најбогатијих људи у овој земљи и њеног представника у Пословном савету америчке Иницијативе за сарадњу у Југоисточној Европи (Southeastern European Cooperative Initiative – SECI). Утицај косовских Албанаца у албанској привреди и друштву и њихово често патронизирајуће и арогантно држање између 1992. и 1997. године изазивали су, међутим, негодовање локалних Албанаца, нарочито на југу земље где је понашање Косовара у Албанији поређено с односом Wessissa (западних Немаца) према Ossissima (источним Немцима) у уједињеној Немачкој. Опозициони лидери су Беришу оптуживали да пренаглашеном подршком косовским Албанцима покушава да прикрије проблеме у властитој земљи и своју неспособност да их реши.

Под све већим притиском незадовољног становништва Бериша се није снашао а његова власт је попримила ауторитарна и националистичка обележја. У политичком животу земље све већи утицај је добијала нова албанска тајна полиција – SHIK – која је наследила злогласни Sigurimi а чије име се често помињало у јавности поводом прогона политичких противника и корупције нових власти. Једном приликом, познати британски балканолог, Миша Глени, приметио ми је да је Бериша преузео старе методе и структуре Sigurimia заменивши једино његове руководиоце и оперативце пореклом с традиционално левичарског југа својим људима с традиционалног националистичког севера земље. Најпознатији Беришина жртва био је вођа опозиционе Социјалистичке партије (бивши комунисти), Фатос Нано, који је на монтираном процесу осуђен на дугогодишњу затворску казну што је изазвало талас протеста организација за заштиту људских права. Западне владе, које су за време рата у Босни и Херцеговини, и даље сматрале Беришин режим једним од „стубова стабилности на Балкану“ одбијале су да прихвате извештаје о корупцији, политичкој репресији и уздрманим темељима новог режима у Тирани. Истина се, међутим, није дуго могла скривати и већ 1995. године у западним медијима појавили су се први написи и телевизијске емисије који су аргументовано оптуживали Демократску странку за злоупотребе власти. То је охрабрило опозицију која је схватила да се западно јавно мњење и западне владе колебају у погледу даље подршке влади што се одмах могло видети у писању листова попут одважног дневника Koha Jone и деловању опозиционих активиста. После избора марта 1996. године под, најблаже речено, сумњивим околностима и доласка амбасадора Ричарда Шифтера на место главног архитекте балканске политике Вашингтона, влади у Тирани леђа је окренуо и њен до тада најважнији савезник, Сједињене Државе, које у новој Албанији више нису виделе фактор мира и стабилности већ нову претњу у региону раздираном ратом у бившој СФРЈ.

У то време у Албанији су се појавиле тзв. пирамидалне банке, феномен који није био редак у посткомунистичким друштвима, у које је већина Албанаца похрлила да уложи сву уштеђевину. Када су, крајем 1996. и почетком 1997. године, пирамидални системи доживели неизбежни крах Албанци су се побунили захтевајући од владе да им врати новац и испуни обећања дата на изборима 1992. и 1996. године. Побуна је кренула из најјужнијег албанског града Саранде (грчки: Agia Saranda, Света четрдесеторица) у моме живи бројна грчка мањина да би се убрзо проширила на југу земље а потом захватила Тирану и градове на северу. Државне институције – војска, полиција и административни апарат – распадале су се као кула од карата а земља је тонула у социјални и политички хаос у коме су власт преузимали локални кланови, наоружане банде и мафија. Из армијских арсенала побуњеници су однели преко 700.000 комада оружја које је преплавило Албанију и суседне земље и запретило да изазове велики грађански рат. У општем хаосу западне дипломатске мисије евакуисане су преко Југославије док су побуњеници заузели затвор у Тепелени где је био заточен Фатос Нано који је одмах преузео руководство покрета. После дужег оклевања, Сали Бериша је власт предао привременој влади на чијем челу се нашао социјалиста Башким Фино.

Помоћ привременој влади дошла је из две суседне државе – Италије и Грчке – које су се упустиле у ризичну војнополитичку операцију у Албанији. Пошто је NATO одбио позиве да интервенише, влада у Риму је ван уходаних међународних канала покренула операцију „Алба“ у оквиру које су на брзину формиране мултинационалне снаге под командом начелника италијанског генералштаба, адмирала Гвида Вентуронија, дошле у Албанију и, без отпора, успоставиле контролу у кључним градовима. У таквим околностима, ОЕБС је за свог изасланика у Албанији именовао бившег аустријског канцелара Франца Враницког с задатком да помогне привременој влади да организује ванредне изборе и стабилизује политичку ситуацију у земљи . Избори који су одржани 29. јуна 1997. у ванредним околностима протекли су неочекивано мирно а победу је однела Социјалистичка партија док је њен лидер Фатос Нано дошао на чело нове албанске владе препуштајући положај председника државе Реџепу Мејданију. Нова влада је већ својим првим потезима на унутрашњем и спољнополитичком плану начинила радикалан заокрет у односу на политику коју је водила претходна влада. За релативно кратко време и без већих сукоба државна власт је обновљена на већем делу албанске територије, изузев у неколико градова на северу који су остали под контролом Беришиних присталица. На спољнополитичком плану Албанија се определила за стратешке везе са Сједињеним Државама, блиски односи су успостављени са Италијом и Грчком док је у августу нови албански министар иностраних послова, Паскал Мило, упутио Београду сигнале да је Тирана спремна на нормализацију односа.

Криза и драматични распад Беришине владе изазвали су шок у међународној јавности и нанели велику штету албанском националном покрету који је изгубио део подршке коју је до тада имао на Западу. Последице су осетили и косовски Албанци чије су позиције озбиљно пољуљане. На српско-албанским разговорима одржаним у пролеће 1997. године у Њујорку амерички учесници се нису устручавали да присутним албанским политичарима поруче да после кризе у Албанији више не могу рачунати на подршку својим захтевима за стварањем друге албанске државе на Балкану. То је изазвало превирање у редовима албанских партија на Косову чији кредибилитет је био нарушен већ чињеницом да косовски проблем није стављен на дневни ред Дејтонске конференције. Ибрахим Ругова и ДСК нашли су се на мети критика у албанским редовима међу којима су се издвајали гласови вечитог Руговиног ривала, Адема Демаћиа, премијера самопрокламоване „владе Косова у егзилу“, Бујара Букошиа, лидера „затвореничке фракције“ у ДСК, Хидајета Хисенија, и многих других. Најдаље у том правцу отишли су Албанци у дијаспори који су почели да размишљају о алтернативи Ругови и лидеру „који би се одлучније борио за албанске циљеве“. Нови чинилац била је и појава младе генерације на албанској политичкој сцени која је, разочарана билансом ДСК, своје незадовољство испољавала било мирним путем (студентске демонстрације) било приступањем „Ослободилачкој војсци Косова“.

Трећа и, свакако, најзначајнија појава на политичкој сцени Косова после 1995. године била је појава „Ослободилачке војске Косова“ (Ushtrise Çlirimtare ë Kosovës – UÇK) која је преузела иницијативу и наметнула се на албанској политичкој сцени на Косову и Метохији после 1995. године и Дејтонског мировног споразума.

Глава III: „Енверисти“

Шта је, заправо, „Ослободилачка војска Косова“?

Одговарајући 25. фебруара 1998. године на ово питање амерички специјални изасланик за Косово, амбасадор Роберт Гелбард, окупљеним новинарима је рекао: „Ја знам да препознам терористу када га видим. Верујте, ови људи су терористи“.[40] Неколико месеци касније, ни за Гелбарда ни за америчку администрацију припадници ОВК више нису били терористи већ борци за слободу чији је лидер Хашим Тачи[41] доживео почаст да буде на челу делегације која је фебруара 1999. представљала косовске Албанце на конференцији у Рамбујеу и да марта исте године потпише у Паризу споразум о Косову. Штавише, већ 21. априла амерички сенатори Мич Мек Конел и Џозеф Либерман поднели су предлог закона на основу кога би америчка администрација с 25 милиона долара наоружала и финансирала 10.000 припадника ОВК током осамнаест месеци.[42] Британски новинар Тим Џуда тим поводом је цинично приметио да је, у поређењу с организацијама попут ИРА, ЕТА, Хезболаха или Корзиканског националног фронта, ОВК „најуспешнија терористичка организација у савременој историји због тога што је свега осамнаест месеци после првог појављивања у јавности постигла главне политичке циљеве и што је успела да унајми најмоћнији војни савез на свету да уместо ње обави највећи део војничког посла“ [43].

Питањима шта је, заправо, ОВК, како је настала, који су јој циљеви и, нарочито, каква је природа њених веза са Албанијом, исламским фундаментализмом, албанским подземљем на Западу или Северноатлантским пактом данас се баве многи ослањајући се на оскудне изворе и ширећи легенду о ОВК као о „малом албанском Давиду који је, готово голорук, поразио злог српског Голијата“. Порекло и сврха овог мита који се систематски негује у северноатлантским круговима заслужује посебну расправу и због тога би се на овом месту требало ограничити на анализу оскудних извора о организацији којој је после доласка KFOR-а, UNMIK-а и NATO-а de facto предата локална власт у јужној српској покрајини. Наиме, по завршетку интервенције NATO-а и уласка међународних снага на Косово и Метохију, ОВК је формално укинута али су из ње настале најмање две политичке партије и тзв. Косовски заштитни корпус који данас доминирају политичким животом покрајине док се њен лидер, Хашим Тачи, налази на челу самопрокламоване али ефективне „владе“ и члан је Привременог административног савета Косова.

С једне стране, настанак и моћ ОВК најчешће се тумаче неуспехом Руговиног „Демократског савеза Косова“ да косовски проблем стави на дневни ред Дејтонске мировне конференције и постигне резултате у преговорима с Београдом што је довело до поделе у редовима ДСК и радикализације албанске омладине и албанског националног покрета у целини. У „јавној декларацији“ Албанско-америчке грађанске лиге под насловом „Решење албанског националног питања“, објављеној септембра 1999. године, о томе се каже: „Иако су 1996. године постојали сигнали да ће Милошевић напасти Косово, Сједињене Државе нису ставиле статус Косова на дневни ред Дејтонског споразума и искључиле су Албанце из преговора. Дејтонски споразум, чија је сврха била да оконча рат у Босни, одражавао је деценију дугу стратегију смиривања и обуздавања Милошевићеве агресије широм региона, засноване на погрешном уверењу да ће то зауставити ширење босанског рата на југ.“[44] Утицај Ибрахима Ругове даље је ослабио неуспех споразума о нормализацији образовног система на Косову и Метохији потписаног уз посредовање ватиканског колегијума „Свети Еуђидио“ 6. септембра 1996. године. Од тада па надаље, за ОВК је Ругова био колаборациониста, ако не и „агент српског режима“ кога треба чак и физички ликвидирати због „издаје албанских националних интереса“.[45] Укратко, ово тумачење наводи на закључак да је ОВК настала као последица неуспеха мирољубиве политике ДСК и у ситуацији када политичко решење српско-албанског спора више није било у изгледу.

С друге стране, настанак и деловање ОВК везује се, с једне стране, за остатке старих „марксистичких-лењинистичких“ организација које су настале на Косову и Метохији под утицајем Енвер Хоџине Албаније а које је крајем педесетих година основао Адем Демаћи. С друге стране, оне настављају и континуитет албанских политичких организација из Другог светског рата: Balli kombetar (албански националисти) и, у мањој мери, Legaliteti (монархисти).[46] Иако Албанија у време Енвера Хоџе није имала снаге да отвори албанско национално питање, Енвер Хоџа је у својим многобројним говорима и чланцима ударио темеље савременог албанског национализма, учинио много на превазилажењу језичких, верских и клановских подела међу Албанцима, док је његова тајна служба „Сигурими“ створила разгранату мрежу „марксистичких-лењинистичких“ организација међу Албанцима у суседним земљама и у албанској дијаспори на Западу. Даут Даути, лондонски дописник приштинског часописа „Зери“, политичко опредељење косовских енвериста описује на следећи начин: „Марксисти-лењинисти су осамдесетих година тражили оружани устанак. Они нису имали представу шта је енверизам и једино што су желели било је да отерају Србе“.[47] Репресија југословенских власти косовске „енверисте“ и балисте је гурнула у дубоку илегалу[48] али су они своја упоришта пронашли најпре међу косовским имигрантима у Западној Европи а од седамдесетих година и у Сједињеним Државама[49]. Део албанске дијаспоре обрео се у криминалу, у чему су, изгледа, предњачили Албанци у САД који су не само легалним путем него и шверцом наркотика стекли значајнија средства која су користили за финансирање емигрантских организација и лобирање у америчким политичким круговима а касније и за подршку ОВК.[50] Критичари ОВК њено деловање доводе и у непосредну везу с исламским фундаментализмом али и утицајним политичарима на Западу, пре свега у САД, Немачкој, Швајцарској, Шведској, Белгији, Турској и др.[51] Тешко је, међутим, отети се утиску да све то не би било довољно да ОВК дође на власт на Косову и Метохији без надмоћне политичке и војне подршке северноатлантских кругова који су у њој пронашли новог савезника у свом десетогодишњем рату против режима у Београду.

Албански тероризам на Косову и Метохији има дугу историју и води порекло од албанских хајдука – качака – који су крајем XIX и почетком XX века претходили настанку албанског националног покрета и савременог албанског национализма.[52] Томе је на руку ишла патријархална организација албанског друштва којим су доминирали традиционално затворени и ратнички организовани породични кланови који нису прихватали државну организацију и њена правила понашања. Полицији и војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца било је потребно читавих шест година после оснивања прве југословенске државе да би угушили покрет качака у Дреници[53] који су предводили Адем Бејта и Шота Галица и, вероватно, није било случајно што је 1944. године управо у овом подручју избила побуна балиста коју је предводио Шабан Полужа и где се „српска полиција увек дочекивала из свих оружја“.[54] Станислав Винавер, који је и сам учествовао у операцијама против качака, о овој побуни је оставио следеће сведочанство: „Арнаути су нам дошли у наслеђе као немиран елемент. Турци и Аустријанци их нису могли потпуно умирити, натерати на извршење дужности држављана. Менталитет до скора повлашћених и непросвећених Арнаута буни се на стегу, надзор једне више инстанце, давање дажбина. Уз све ове тешкоће које су нам дошле наслеђем, ми смо, у већ болесну ногу, заболи још један трн. У земљи неумиреној, несређеној, без граница, са сталном могућношћу упада свих могућих банди и пљачкаша, ми смо, по општем уверењу, без довољне војничке посаде, отпочели једну илузорну ствар: разоружање Арнаута, и једну, у тим околностима, неизводљиву ствар: регрутацију. Арнаути никада ни рођенијем ни ближем себи давали регруте.“ [55]

Крајем 1997. и почетком 1998. године, управо у Дреници појавиле су се оружане групе из којих ће се регрутовати припадници „Ослободилачке војске Косова“ међу којима је најпознатија била она коју је у селу Доњи Преказ водио Адем Јашари. Према познатим подацима, Адем Јашари није припадао ни једној политичкој странци нити је следио неку политичку идеологију. Пре би се могло рећи да се радило о локалном моћнику који је настављао традицију качака нападајући на своју руку српску полицију. Ваља нагласити, међутим, да су из Јашаријеве групе потекли и Хашим Тачи, будући шеф албанског преговарачког тима у Рамбујеу и политички вођа ОВК, као и Сулејман Селими „Султан“, Јашаријев зет и војни командант ОВК за Дреницу а касније и врховни командант ОВК. Политичко вођство над овим групама убрзо ће, међутим, преузети „марксистичко-лењинистичке“ (енверистичке) политичке организације албанског расејања међу којима су главну улогу одиграли „Народни покрет Косова“ (Lëvizja Popullore ë Kosovës – LPK) и „Национални покрет за ослобођење Косова“ (Levizja Kombetare per Çlirimin ë Kosovës – LKCK[56]). Многи међу њима су били ухапшени и осуђени да би после изласка из затвора отишли у емиграцију одакле су наставили да политички делују користећи бољшевичке методе илегалног рада. Претеча ЛПК био је „Народни покрет за Републику Косово“ (Lëvizja Popullore per Republike ë Kosoves – LPRK) који је основан 1982. године у Немачкој после слома националистичких демонстрација косовских Албанаца и води порекло од старих енверистичких организација.[57] Главна упоришта ЛПРК била су међу албанском емиграцијом у Швајцарској и Турској. Његов политички циљ је био да јужна српска покрајина добије статус седме југословенске републике.

У Дреници је 1993. године одржан састанак ЛПРК на чијем дневном реду су се нашла три питања. Прво, промена назива организације која би одразила промену политичког циља који више није био „Република Косово“ (унутар југословенске федерације) него отцепљење јужне српске покрајине. Друго, брисање „марксизма-лењинизма“ из њеног програма. Треће, оснивање „Ослободилачке војске Косова“. Том приликом, формирано је њено „историјско језгро“ који су чинили Кадри Весели, Џавид Халити и „Абаз Зјука“ (псеудоним). Овом приликом дошло је и до поделе ЛПРК у две струје: прва је била ЛПК, која је деловање наставила у Швајцарској и где је њен орган био лист Zeri e Kosoves, док је друга био ЛКЦК, који је деловао на Косову и Метохији а његово гласило је био лист Çlirimin (Ослобођење). Претпоставља се да је управо ова организација стајала иза првог терористичких напада на српску полицију маја 1993. године у Глоговцу код Коморана за који је одговорност преузела ОВК.[58] Поред набавке оружја, припадници ових организација у то време почели су на Косову и Метохији да стварају мрежу повереника и будућих вођа терористичких група. Оне ће између 1993. и 1995. извести више напада на српску полицију и албанске „колаборационисте“ да би систематску терористичку активност започеле 22. априла 1996. године нападима у Штимљу, Пећи и Косовској Митровици. „Ослободилачка војска Косова“ први пут је виђена у јавности 28. новембра 1997. године[59] када су на сахрани Албанаца погинулих у сукобу са полицијом у селу Лауш двојица припадника ОВК скинула маске и изјавила да су њени чланови. [60]

„Марксисти-лењинисти“ су годинама на Косову и Метохији деловали у илегали и на маргини политичког живота али су створили упоришта у албанској дијаспори, нарочито у Швајцарској, Немачкој, Турској и Сједињеним Државама где су многи од њих живели у егзилу. Крајем осамдесетих, међутим, приближили су се студентским организацијама на Универзитету у Приштини где су регрутовали нову генерацију следбеника и у то време пришао им је и будући вођа ОВК, Хашим Тачи. Њихов главни циљ у то време био је да почетком деведесетих година припреме оружану побуну Албанаца у јужној српској покрајини и Тачи је с тим циљем отишао да агитује у Дреницу да би касније емигрирао у Швајцарску. Како је иницијативу на албанској политичкој сцени на Косову и Метохији у то време имао Демократски савез Косова Ибрахима Ругове, у НПК су остали само најрадикалнији албански националисти који нису хтели да прихвате политичку организацију која је деловала уз прећутну сагласност српских власти. Како су се догађаји на Косову и Метохији заоштравали њој су се приближили и радикали ДСК, припадници тзв. „затвореничке фракције“ на челу са Хидајетом Хисенијем. Поред Тачиа и друге будуће вође ОВК – Рам Буја[61], Хидајет Хисени, Бардил Махмути, Плеурат Сејдију и Емруш Џемајли – потекли су из ЛПРК. Припадници ове илегалне организације временом су у албанским емигрантским круговима у Немачкој, Швајцарској, Шведској и широм Западне Европе развили живу политичку активност оптужујући ДСК за издају националних интереса а самог Ругову да је „српски агент“. Главне поруке у њиховој пропаганди гласиле су да „Срби разумеју само језик силе и што пре Албанци то схвате, пре ће остварити своје циљеве“ и да „независност Косова захтева жртве“.

Политички циљеви „Народног покрета Косова“ су отцепљење Косова и Метохије, Западне Македоније и источних делова Црне Горе и стварање „Велике Албаније“ у границама које је још 1878. године одредила Прва призренска лига и о томе се у његовом програму каже: „Три милиона људи одвојено од албанске нације живи под ропством Србије, Македоније и Црне Горе где преживљава најоштрије видове окупације у циљу прогона, асимилације, физичког уништења, итд. Насупрот томе, Албанци су сачували идентитет, националну свест и жељу да живе слободни на својим етничким просторима. Распад бивше Југославије променио је токове на Балкану. Републике бивше Југословенске федерације стекле су независност, укључујући Македонију која се простире на албанским етничким просторима ... Полазећи од законског права сваког народа на слободу, независност и самоопредељење, неотуђиво је право и обавеза да се и албански народ бори свим средствима и формама за слободу.“[62] „Народни покрет Косова“ је 28. априла 1997. године у Приштини објавио резолуцију под насловом „Борити се до ослобођења земље а затим одржати слободне изборе“ у коме је оспорио легитимност скупштине „Републике Косово“ изабране 24. маја 1992. године и њеног председника Ибрахима Ругове коме је нарочито замерено што је 1. септембра 1996. потписао споразум о образовању са Слободаном Милошевићем. У овој резолуцији су у једанаест тачака изложени циљеви ОВК који се своде на оружану борбу против „српских окупатора“ и Албанаца лојалних српским властима или који су против ОВК. Годину дана касније, представник за штампу ОВК, Јакуп Краснићи[63], у интервјуу објављеном јула 1998. у немачком часопису „Der Spiegel“, отворено је изјавио да је њен циљ уједињење свих Албанаца на Балкану.[64] На питање каква је идеологија ОВК, Краснићи је у интервјуу приштинском листу „Koha Ditore“ одговорио да ОВК „нема времена за такве ствари, јер је њен главни посао ослобођење“ одбацујући алузије да тадашње црне униформе његових пратилаца имају везе с фашизмом или да поздрав припадника ОВК стиснутом песницом указује на њихове везе с комунизмом. „То је војни поздрав какав се користио у Републици Албанији ... Ми не сматрамо да он има било какве везе с идеологијом. За нас, он је симбол јединства и снаге“, закључио је портпарол ОВК у овом интервјуу.[65] Бардил Махмути је у том погледу отишао још даље изјављујући: „Ми смо израчунали да би могли да изгубимо око 300.000 људи да би постигли независност Косова а то се може поднети.“[66]

У целини узев, расположиви албански извори са Косова и Метохије упућују на закључак да су оно што се збирно називало „Ослободилачком војском Косова“ чиниле три главне групације које нису биле ни хијерархијски ни оперативно повезане. Прва је била дреничка група, која је била доминантна и под утицајем албанских „марксиста-лењиниста“ из Швајцарске. Другу су чинили људи око „премијера“ Бујара Букошија и Ахмета Краснићија („FARK“) који су имали подршку не само међу Албанцима, бившим официрима Југословенске народне армије и припадницима полиције него и у владајућим круговима у Тирани. Између ове две групе током 1998. године водила се жестока борба за власт која се завршила победом „марксиста-лењиниста“, бекством Ахмета Краснићиа у Албанију и његовим убиством у Тирани септембра 1998. године.[67] Подршка припадника ФАРК-а Ибрахиму Ругови изазивала је жестоке реакције њихових противника о чему сведочи изјава Јакупа Краснићија, портпарола ОВК, да „не признаје ни Ругову као врховног команданта ОВК ни постојање Прве бригаде, која дели политички покрет на Косову.“[68] Према непотврђеним информацијама, разлог због кога јединице српске полиције нису журиле са нападом на главно упориште ОВК – градић Јуник – у августу 1998. године била је борба између „марксиста-лењиниста“ и ФАРК-а која је ишла на руку српским снагама. Трећу струју ОВК чинили су релативно малобројни следбеници Адема Демаћија који се, после краткотрајне улоге политичког лидера ОВК у зиму 1998/99. разишао са Хашимом Тачијем, Бардилом Махмутијем и другим млађим „марксистима-лењинистима и наставио самостално своју политичку активност.[69] То је био разлог због кога је ОВК имала релативно децентрализовану командну структуру каква која се очувала и по завршетку рата. Иако најјача, дреничка група (Хашим Тачи, Сами Луштаку, Јакуп Краснићи, Шабан Шаља, Рам Буја и др.) има ривале у другим регионалним групацијама ОВК, нарочито оним на чијем челу су Рустем Мустафа („командант Реми“) који има упоришта у Лапској области и Рамуш Харадинај чија су упоришта у Метохији. Пажљивија анализа показала би, вероватно, да су и на Косову и Метохији, као нешто раније и у Албанији, клановске везе и ривалитети биле изнад сваке идеологије и политике.[70]

Ради финансирања ОВК, Бардил Махмути, Јашар Салиху и други албански политички емигранти у Швајцарској почели су да од албанских емиграната прикупљају средства поред „пореза“ који је већ убирао Бујар Букоши, „председник владе Косова у егзилу“ и који је био намењен Руговином ДСК и албанским паралелним институцијама на Косову и Метохији. Јашар Салиху је у том циљу 1997. године у Цириху основао фонд „Домовина зове“ (Venlindja Therrët) који је своју делатност проширио у Немачкој, Сједињеним Државама, Аустралији, Аустрији, Норвешкој, Данској, Француској, Шведској, Италији, Белгији и Канади.[71] Према наводима југословенских органа, средства за ОВК притицала су и преко Дарданија банке у Тирани.[72] Немачка новинска агенција ДПА објавила је 13 марта 1998. године да поједине блискоисточне земље шаљу финансијску помоћ ОВК посредством Башкима Газидеде, који се за време Беришиног режима налазио на челу албанске обавештајне службе SHIK.[73] Америчке и немачке обавештајне службе сумњају да су активности ОВК финансиране и путем трговине опојним дрогама[74] и других илегалних активности доводећи их у везу с албанском мафијом на Западу. O значају који овом проблему придају Сједињене Државе говори податак да су на сузбијању „балканске везе“ у илегалној трговини наркотицима ангажовани Федерални истражни биро (FBI), Администрација за наркотике (DEA) и Централна обавештајна агенција (CIA) о чему сам имао прилике да се и лично уверим приликом учешћа на конференцијама о Балкану у САД.[75] Према америчкој ДЕА (Drugs Enforcement Administration) албанска мафија је главна карика у месечним испорукама од 4-6 тона турског хероина западноевропским земљама[76] док немачка Савезна агенција за сузбијање криминала тврди да су „етнички Албанци данас најзначајнија група у дистрибуцији хероина у западним земљама-потрошачима“.[77]

Према подацима Интерпола у западноевропским земљама је само током 1998. године лишено слободе 135 косовских Албанаца због кријумчарења наркотика.[78] Од ових лица одузето је укупно 224 килограма хероина и веће количине кокаина, хашиша и марихуане. Само један од вођа албанске нарко-мафије оптужен је 1998. пред судом у Лозани да је између 1992. и 1995. године прокријумчарио 465 килограма хероина у вредности од 15 милиона швајцарских франака. Слични процеси против кријумчара пореклом с Косова и Метохије воде се и у Француској[79], Италији[80], Чешкој[81], Шпанији, Аустрији, Грчкој, Македонији и другим европским земљама. На територији Србије, полиција је од албанских кријумчара 1995. године запленила 30 килограма хероина, наредне године 21.6 килограма, 1997. године 20.6 килограма и 1998. године 16 килограма хероина и око 4 килограма кокаина.[82] У анализи албанског тероризма на Косову и Метохији који је објавило Министарство иностраних послова Србије наводи се и следећа оцена: „Тврдњу да косметски Албанци мењају дрогу за најмодерније наоружање које је намењено терористичким активностима на Косову и Метохији изрекле су и аустријска и италијанска полиција уз сагласност полиција осталих европских земаља у оквиру међународних полицијских организација које се баве овом проблематиком.“[83] Надлежне америчке службе које прате путеве шверца наркотика забележиле су, тим поводом, следећу оцену:“Организације за шверц наркотика које чине етнички Албанци из српске покрајине Косово сматрају се слабијим једино од турских група као предоминантних шверцера хероина дуж балканског пута. Ове групе су нарочито активне у Бугарској, Бившој Југословенској Републици Македонији (FYROM) и Србији. Албански шверцери с Косова познати су по својој склоности насиљу и умешаности у међународни илегални промет оружја. Постоји растућа евиденција да су етнички криминалци с Балкана укључени у криминалне активности у Сједињеним Државама.“[84]

Припадници „Ослободилачке војске Косова“ били су наоружани углавном лаким оружјем различитог порекла. Највећи део овог наоружања потиче из складишта албанске армије одакле је током нереда после пада режима Салиа Берише опљачкано око 700.000 комада лаког оружја кинеске, совјетске и албанске производње. Ово оружје се 1997. и 1998. године могло набавити по веома ниским ценама у албанским градовима на североистоку земље. Сложеније и савременије врсте оружја и опреме набављене су на европском црном тржишту и прокријумчарене преко Албаније и Македоније на Косово и Метохију. Уочи избијања оружаних сукоба 1998. године југословенски погранични органи у више наврата су пленили оружје намењено ОВК: „Пронађене су снајперске пушке швајцарске производње марке ’Sig Hauer’ калибра 7.62 мм с распрскавајућом муницијом, која је иначе забрањена за коришћење по међународним конвенцијама, немачке снајперске пушке ’SSG 99’, америчке аутоматске пушке М-16, брзометни топови ’Browing’ калибра 12.7 мм, минобацачи калибра 64 мм, као и противоклопне ракете немачке производње ’Armbrust’, миноистраживачи британске производње, америчке снајперске пушке великог калибра, сателитска опрема за праћење покрета и акција Војске Југославије, оружје с навођеним гранатама, лаки топови, транспортери, противоклопни топови и др.“[85] Према наводима обавештених грчких извора оружје је ОВК пристизало не само преко црног тржишта него и из складишта албанске армије у Кукешу.

Кријумчарење значајнијих количина оружја из Албаније на Косово почело је 1992. године, убрзо по доласку Демократске странке Салиа Берише. Санкције УН према Југославији и Грчке према Македонији као и тешка економска ситуација у све три земље између 1992. и 1996. године учиниле су да се у овом подручју убрзо развије значајно црно тржиште течних горива, оружја и наркотика. Има основа за претпоставку да се новац који је притицао из ове трговине „прао“ кроз пирамидалне банке које су у то време доживеле процват у Албанији и које су пропале убрзо после потписивања Дејтонског споразума и укидања већине санкција према Југославији.[86] Главни протагонисти ове трговине били су албански кланови са севера земље који су стајали иза Демократске странке Салиа Берише, укључујући и највећу пирамидалну банку – VEFA Holding – против које је 1997. године у Италији покренута истрага због сумњи да је била у вези с италијанском мафијом која је ову банку користила за „прање“ новца. Новинар британског „Индипендента“, Ендрју Гумбел, тим поводом је изнео озбиљне оптужбе против Салиа Берише и чланова његове владе: „Верује се да трговину дрогама, оружјем и шверцованим цигаретама води компанија иза које стоји владајућа албанска Демократска партија. Током 1996. године, министар одбране Сафет Жуљаи био је оптужен да је користио своју канцеларију да би олакшао транспорт оружја, нафте и шверцованих цигарета ... Нарко-барони с Косова ... делују у Албанији некажњено а верује се да велики део транспорта хероина и других наркотика на путу из Грчке и Македоније, преко Албаније ка Италији организује SHIK, државна служба безбедности. Обавештајци су уверени да ланац команде у мафији води до врха и не оклевају да именују министре у њиховим извештајима.“[87]

„Исламистичка димензија“ ОВК предмет је многобројних спекулација и пропагандних порука које се не могу лако проверити у пракси. Већ је рат у Босни и Херцеговини отворио „исламистичку димензију“ југословенске кризе путем финансијске, материјалне и помоћи у људству коју су исламске земље упутиле босанским муслиманима.[88] И док су Сједињене Државе почетком овог рата подржале иранске испоруке оружја босанским муслиманима[89] после потписивања Дејтонског споразума и по доласку ИФОР-а (International Force, претеча SFOR-а) њихови војници под командом адмирала Лејтона Смита (тадашњег заповедника ИФОР-а) су ликвидирали центар за обуку у Фојници који су неке средњоисточне земље основале у Босни и Херцеговини. Нешто слично се, изгледа, догодило у Албанији и на Косову и Метохији где је „исламистичка компонента“ била присутна али не и доминантна док је преовлађујућа идеолошка и политичка оријентација ОВК био „марксизам-лењинизам“ укључујући и атеизам. Према подацима југословенске полиције, међу припадницима ОВК регистровани су и исламски добровољци – муџахедини – из Авганистана, Чеченије, Египта, Судана и других исламских земаља: „Највеће базе регрутовања муџахедина и других страних плаћеника биле су на подручју Муслиманско-хрватске Федерације, с пунктовима у Зеници, Тузли, Хаџићима, Сарајеву и другим местима. Такође, и подручје Македоније представља значајан транзитни пут муџахедина који се упућују на Косово и Метохију. На подручју Дренице је деловала мешовита јединица муџахедина под називом ’Абу Бекир Садик’ као и мања група на подручју Смонице, чији је један број припадника ухапшен, а један део пребегао у Албанију.“[90]

Према истим изворима, „У финансирање набавке оружја и непосредно терористичко деловање на подручју Косова и Метохије директно су биле укључене и исламске организације из Саудијске Арабије – Исламски балкански центар и Активна исламска омладина. У терористичким активностима на подручју Ђаковице и Пећи учествовале су и мање јединице муџахедина. Југословенска полиција наводи да располаже подацима да је у финансирању наоружања и обуци припадника ОВК учествовала и Иранска револуционарна гарда као и хуманитарна организација Third World Relief Agency (TWRA), шеика Омара Рахмана и Осаме бин Ладена.“[91] До сличних закључака дошле су и дипломатије западних земаља о чему се у коментару лондонског Тајмса из новембра 1998. године каже: „Америчке дипломате у региону, нарочито специјални изасланик Роберт Гелбард, често су изражавали бојазан од инфилтрације исламских чврсторукаша у косовски покрет за независност ... Америчке обавештајне службе су указале на могућност веза између ОВК и Осаме бин Ладена, саудијског емигранта оптуженог за бомбардовање америчких амбасада у Најробију и Кенији у августу. Неколико бин Ладенових присталица је ухапшено у албанској престоници Тирани и депортовано овог лета а хаотичне прилике у земљи омогућавају муслиманским екстремистима да се тамо настане, често под маском хуманитарних радника ... Дански новинар је изјавио да је интервјуисао особу из Саудијске Арабије која је рекла да му је то осми џихад“.[92] Клод бин Кадер, наводни присталица Осама бин Ладена, ухапшен у Тирани средином јуна 1998. године током истраге је изјавио: „Осама бин Ладен је априла 1994. године био гост председника Салиа Берише и Башкима Газидеде, шефа албанске тајне полиције.“[93] Према западним изворима он је пре тога боравио у Босни и Херцеговини где је договорио слање групе од стотинак муџахедина против Срба и групе исламских инструктора босанских командоса. „Док је трајало саслушавање бин Кадера, агенти SHIK-а су приликом покушаја хапшења убили Селима Мухамеда Омара ал Саеда који је био осумњичен да је организовао напад на америчке амбасаде у Кенији и Танзанији и диверзију према америчкој амбасади у Тирани.“[94]

Међутим, док су везе с радикалним исламским круговима на Блиском Истоку остале углавном маргиналне, организације албанске дијаспоре и албански лобији у Сједињеним Државама и Западној Европи одиграле су водећу улогу у стратегији албанског националног покрета током осамдесетих и деведесетих година. Албански лоби у Вашингтону основао је крајем осамдесетих година Џозеф „Џо“ Диогарди, републикански конгресмен из Њујорка. Диогарди води порекло из албанске заједнице у италијанској провинцији Пуља[95] а свој успон у америчкој политици дугује албанској дијаспори у Њујорку, у првом реду новцу који је добијао од Албанаца, власника ланаца пицерија и ресторана. Иако је у америчку политику ушао још седамдесетих година, Диогардијеве активности као водећег албанског лобисте у Вашингтону могу се лако пратити од 1989. године када је основао „Албанско-америчку грађанску лигу“ (Albanian American Civic Ligue – AACL) који ће током деведесетих година имати великог утицаја на америчку политику према Косову, Србији и Југославији.[96] ААЦЛ отворено заговара великоалбанску идеологију о чему говори и карта „Велике Албаније“ која има централно место на њеном Интернет-сајту као и њен симбол, у коме су као „албанске земље“ набројани западна Албанија, Косово, југ Србије, западна Македонија, и јужни Епир (алб.: „Чамерија“). Готово излишно је рећи да на сајту ААЦЛ једно од главних места има незаобилазни „Меморандум“ Васе Чубриловића из 1937. године који у пропаганди албанских националиста игра улогу сличну оној коју је у хрватској и словеначкој пропаганди крајем осамдесетих и почетком деведесетих година одиграо фамозни „Меморандум Српске академије наука и уметности“.

Најпознатији Диогардијев политички савезник је Роберт „Боб“ Дол, лидер републиканске већине у Конгресу од 1993. до 1996. и противкандидат Била Клинтона на председничким изборима 1996. године. Према америчким изворима, Диогардијев PAC (Political Action Committee) је 1987. године с 1.2 милиона долара финансирао Долов покушај да добије републиканску номинацију на председничким изборима 1998. да би 1993. године, у сарадњи с хрватским лобијем, помогао Бобу Долу да преузме од Џорџа Буша контролу над Републиканском странком.[97] Још јуна 1986. године Боб Дол и Џо Диогарди поднели су Конгресу и Представничком дому нацрт резолуције бр. 150 у којој се изражава забринутост због положаја етничких Албанаца у Југославији.[98] Поред Дола, Диогарди је од средине осамдесетих година успоставио блиске везе и с једним бројем утицајних чланова комитета за међународне односе Представничког дома и Сената као што су Џозеф Либерман, Џеси Хелмс, Бенџамин Гилман, Дана Рорбахер и Антал „Том“ Лантош као и са конгресменом из Њујорка, Елиотом Енгелом, који је последњих година преузео улогу водећег албанског лобисте у Конгресу. За медијску промоцију албанског лобија у Сједињеним Државама ангажована је иста public relations компанија која је средином деведесетих година успешно промовисала и хрватске и муслиманске интересе – Ruder Finn, Inc.[99]

По завршетку рата и доласку међународних мировних снага под командом NATO-а и успостављања међународне управе на Косову и Метохији ОВК је требало да буде распуштена. Иако се то формално и догодило из ње су настале нове организације које су наставиле континуитет њеног деловања: присталице ОВК су основале властиту политичку партију – Партију демократског прогреса Косова (Partia e Progresit Demokratik të Kosoves – PPDK[100]) – један део њених припадника ступио је у новоосновани Косовски заштитни корпус (Kosovo Peace Corps – KPC[101]) док су други ушли у Полицијску службу Косова (Kosovo Police Service – KPS[102]). Аналитичари збивања у покрајини томе додају и четврти „стуб“ деловања бивше ОВК: организовани криминал и насиље.[103] „Некадашњим члановима ОВК отворена три званична пута. Четврти је месецима био предмет многих спекулација и анегдотских оптужби – да су чланови или бивши чланови ОВК одговорни барем за део организованог криминала и насиља које хара послератним Косовом ... Нико на Косову не верује да је ОВК једноставно нестала: она остаје моћан и активан елемент у сваком аспекту живота косовских Албанаца. Неки су срећни због њеног несмањеног утицаја, неки не.“[104] На крају друге фазе преговора у Француској, марта месеца 1999. године три главна албанска преговарача[105] потписала су документ према коме је да место премијера у будућој влади Косова и Метохије припада ОВК чиме би се, заправо, развластила „влада“ Бујара Букошија.

Тачи је по завршетку рата формирао своју владу у коју су ушли људи Ћосјине ЛБД али не и Руговиног ДСК који је задржао Букошијеву владу избегавајући сукобе с Тачием. Тачиева „влада“ убрзо је, међутим, успоставила локалне власти у 27 од укупно 29 општина на Косову и Метохији. Већину „ресора“ у Тачиевој „влади“ добили су људи из бивше Политичке управе ОВК. Тако је, на пример, Рам Буја преузео „ресор“ локалне управе, Тачиев ујак Азем Суља одбрану, Јакуп Краснићи обнову а Сокољ Башкота радне односе. Овој „влади“ придружила се привремено и ЛКЦК која је током рата била веома блиска Мустафи Рустему („командант Реми“), једном од водећих ривала Хашима Тачија. Једини озбиљан ударац Тачиевом престижу нанела је појава Партија демократске уније (Partia e Bashkimit Demokratik -PBD) коју је основао Бардил Махмути с групом сарадника. Припадници ове „владе“ веровали су да ће бити признати као легитимни партер међународне управе на Косову и Метохији али су их и KFOR и UNMIK видели као опасну препреку на путу остваривања свог мандата у покрајини упозоравајући да немају никакву правну основу за своје постојање. Штавише, склоност Тачијеве „владе“ да преузме и законодавна овлашћења и насиље које је пратило њен рад озбиљно су угрожавали спровођење мандата УН на Косову и Метохији. Стога је 15. децембра 1999. године између представника Уједињених нација и албанских партија на Косову и Метохији постигнут споразум којим би се добровољно укинуле и Тачиева и Букошијева „влада“ као и остале постојеће парадржавне структуре чије би место заузео Привремени административни савет (Interim Administrative Council – IAC) и извршни орган: Заједничке привремене административне структуре (Joint Interim Administrative Structures – JIAS). Иако су представници Српског националног већа на Косову и Метохији напустили Косовски прелазни савет после оснивања Косовског заштитног корпуса, у пролеће 2000. године њихови представници су ушли у Привремени административни савет у статусу привременог посматрача.

У намери да демилитаризује „Ослободилачку војску Косова“ међународна управа на Косову и Метохији формирала је тзв. Косовски заштитни корпус од око 5000 припадника од којих су 2000 у резервном саставу. Званично, то би требало да буде организација налик америчкој Националној гарди или француској Securité civile која би се бавила цивилном заштитом, борбом против природних катастрофа, ватрогасном службом и сл. Незванично, постоји бојазан да је реч о паравојној формацији која би се у случају новог сукоба врло брзо могла претворити у оружану силу косовских Албанаца. Заправо, реч је о компромису између мандата KFOR-а и UNMIK-а да демилитаризују ОВК и намере њених команданата да сачувају неку врсту стајаће војске.[106] У стварности тешко је приметити значајније разлике између припадника ОВК и КПЦ: униформе и ознаке су готово идентичне, организација КПЦ је идентична организацији ОВК, док су некадашњи команданти зона ОВК постали команданти Регионалних наменских група (Regional Task Group – RTG). Прва група покрива Дреницу и њен командант је Сами Луштаку, друга покрива Призрен (командант је Сали Весели), трећа покрива Метохију (командант је Гезим Остреми), четврта Косовску Митровицу (командант је Рахман Рама), пета Приштину (командант је Рустем Мустафа) и шеста Гњилане (командант је Шабан Шаља). За главног носиоца покушаја да КПЦ очува паравојни карактер сматра се бивши командант ОВК, бивши пуковник ЈНА и генерал хрватске војске Агим Чеку који настоји да садашњих 5000 припадника КПЦ буду само његов стални састав унутар кога ће се ротирати чак око 20000 припадника резервног састава. Иако су KFOR и UNMIK првобитно били оштро против оваквог карактера КПЦ временом су заузели попустљив став у немогућности да властитим снагама покрију читаву територију Косова и Метохије. Поред јединица ОВК које су интегрисане у КПЦ верује се да постоје и друге јединице које делују изван ових структура од којих је најпознатија „Ослободилачка војска Прешева, Бујановца и Медвеђе“. За њу се сматра да је чини око 200 од укупно 700 Албанаца из ове три јужне српске општине који су учествовали у рату у саставу ОВК. Коначно, очувана је и обавештајна служба ОВК (Zbulim-Kunderzbulim – ZKZ), која данас носи назив Информативног одељења КПЦ а води је Фадил Кодра, бивши официр ЗКЗ.

Трећи ослонац моћи ОВК на Косову и Метохији су јавна (KPS) и тајна полиција (SHIK[107]). Иако је КПС званично у надлежности међународне управе на регрутовање њених припадника великог утицаја има ППДК која се стара да у полицију буду примљени само њени одани чланови. Поред њих, ППДК се може ослонити и на војну полицију ОВК (Policia Ushtarake – PU) која је више пута формално укидана али је и даље активна и сматра се одговорном за многе злочине над Србима, припадницима других нација као и нелојалним Албанцима. Познаваоци прилика на Косову и Метохији наводе многобројне примере рекетирања албанских трговаца, спаљивања српских кућа (на пример, у Призрену), насилног одузимања станова и пословних просторија и сл., за које се сумњиче припадници ПУ иако то Хашим Тачи и чланови „привремене владе“ одлучно поричу. Тачијева „влада“ формирала је и властиту полицију која би требало да има надлежност на читавој територији Косова и Метохије али се оваква намера судара и с мандатом UNMIK-а и KFOR-а и с влашћу моћних локалних лидера и кланова. СХИК – „Обавештајна служба Косова“ – формирана је уз помоћ албанске тајне полиције а на њеном челу се налази још један припадник ОВК, Кадри Весели, који је у једном интервјуу нагласио да је њен задатак само „прикупљање информација о активностима српских обавештајних служби а не и оперативно деловање“.

Бројност полицијских и параполицијских формација на Косову и Метохији после доласка међународних мировних снага у обрнутој је сразмери с владавином закона у покрајини. После успостављања међународне управе, Косово и Метохија су захваћени готово незадрживим таласом етнички и политички мотивисаног насиља и класичног криминала пред којима су KFOR и UNMIK готово немоћни. У таквим околностима, они су често склони да се ослоне на локалне органе власти који често стоје иза овог таласа насиља и криминала. Сједињеним Државама и Западној Европи посебну бригу задаје растући шверц наркотика (нарочито хероина) преко „албанске везе“ о чему говори следећа оцена: „Иако нема индиција да сама ОВК шверцује наркотике ... створена је зависност која моћним (међународним, прим. П. С.) криминалцима даје утицај над оружаном силом од готово 30.000 припадника која ће вероватно доминирати послератним Косовом.“[108] Према мишљењу једног од вођа Српског националног већа из Грачанице, Момчила Трајковића, међународна заједница се на Косову и Метохији нашла у сличном положају у коме је претходно била Србија – упркос импресивном војном и све већем полицијском присуству ни она није успела да дефинише било какву политику етничке коегзистенције па чак ни да успостави органе власти независне од ОВК. Настојећи да избегну конфронтацију (тј. да дођу у ситуацију у којој се српска власт нашла од краја осамдесетих година), KFOR и UNMIK настоје да игноришу ОВК и асимилирају је у Привремено административно веће Косова у нади да би је тиме могли ставити под своју контролу и временом елиминисати с политичке сцене. Време ће показати да ли таква политика има будућност и колика ће бити њена цена.

У целини узев, ваљало би закључити да иако „Ослободилачка војска Косова“ има дубоке корене у албанском националном покрету на Косову и Метохији њен успон и доминантну улогу после 1996. године требало би везати за политику коју су Сједињене Државе водиле према овој кризи. Пре свега, требало би нагласити да су САД после потписивања Дејтонског споразума очекивале и биле спремне да подрже брзе потезе у решавању косовске кризе. Иако и српска и албанска страна деле одговорност што због тога није дошло и што је једини корак напред који је у то време учињен – потписивање споразума Милошевић-Ругова о нормализацији образовања – остао мртво слово на папиру, време није радило за Србе. „Дејтонски кредит“ поверења коначно је потрошен за време политичке кризе у Србији 1996/97. године после чега више ништа није стајало на путу албанском и атлантском лобију у Сједињеним Државама које је везивало непријатељство према властима у Београду али и Србији и Србима. У то време у САД и Западној Европи све чешће се могла чути теза да српске власти сносе највећу кривицу за све оно што се у Југославији догађало крајем осамдесетих и током деведесетих година али да колективну кривицу сноси и српски народ који их је узастопно бирао. То је створило повољан оквир за деловање албанског лобија који је систематски градио слику косовских Албанца као жртве сводећи косовско питање на проблем људских права за који се могла мобилисати подршка америчке и западноевропске јавности и утицајних политичких кругова. Албанској пропаганди на руку је ишла и политика присталица „новог атлантизма“ у Сједињеним Државама који су у косовској кризи видели прототип нове врсте претњи европској безбедности на којој је требало потврдити нови стратешки концепт Северноатлантског пакта.

Глава IV: Српска страна рата

На скупу о међунационалним односима у Југославији који је априла 1995. године организовао у Сава центру британски отправник послова у Београду, Ајвор Робертс, Албанци су заступали у то време уобичајену тезу да су криза и распад Југославије почели Меморандумом САНУ и Осмом седницом Централног комитета Савеза комуниста Србије. Када сам реаговао тврдњом да је распад СФРЈ почео раније – у пролеће 1981. године и то албанским демонстрацијама на Косову и Метохији које су слоганом „Косово-република!“ покренуле националистичку лавину најпре у Србији а потом и у Словенији, Хрватској и даље, Азем Власи је нервозно одбио било какву везу између албанских демонстрација и каснијих политичких збивања у Србији. Два дана касније, када је ова расправа већ била завршена, реч је затражио Фехми Агани да би се сложио с поменутом тезом тврдећи да се радило, ипак, о социјалним протестима албанске омладине која је била понета догађајима у Пољској и да је тек интервенција полиције демонстрацијама дала политички и националистички карактер. Заправо, криза на Косову и Метохији и распад „друге“ Југославије почели су још раније – у последњим деценијама живота Јосипа Броза Тита.

Политичке промене у Југославији после Брионског пленума ЦК СКЈ (1964) ишле су на руку косовским Албанцима који су најпре уставним амандманима из 1969. а потом и Уставом из 1974. године стекли широку аутономију и снажну финансијску подршку савезних фондова за развој неразвијених подручја. Иако је то било време брзог развоја Косова и Метохије животни стандард је заостајао због снажног демографског притиска и других разлога својствених неразвијеним друштвима.[109] Према мишљењу тадашњег високог функционера СКЈ, Стипе Шувара, велика улагања нису дала очекиване резултате због погрешне стратегије развоја: у покрајини која је обиловала природним ресурсима и радном снагом а оскудевала у капиталу, средства савезних фондова су улагана у капитално интензивне привредне гране где је цена отварања једног радног места често достизала и 40.000 долара. Према Шуваревом мишљењу, улагања у радно интензивне привредне гране, попут индустрије текстила, коже и обуће и сл., не само да би смањила акутни проблем незапослености него би и предупредила многе политичке спорове. Иако тадашњи проблеми Косова и Метохије, Србије и Југославије нису били непознати земљама у развоју и носили су многа обележја спорова Север-Југ, мултиетнички састав покрајине, наслеђе међунационалних сукоба, узајамно неповерење и политика претежно албанског руководства покрајине учинили су косовски проблем већ у то време могућим детонатором распада „Друге Југославије“. Асиметрични односи Србије и њене две покрајине, успостављени поменутим уставним променама, нису смањили националне аспирације косовских Албанаца иако је привид стабилности очуван све до смрти Јосипа Броза Тита.

Српска јавност, која је већ од средине шездесетих и, нарочито, после Брионског пленума, чистке „либерала“ и уставних промена била огорчена положајем Србије у југословенској федерацији и стањем на Косову и Метохији[110] крајем седамдесетих и током осамдесетих година почела је да тражи промене и лидера који би их спровео. Незадовољство српске политичке елите начином како је Уставом из 1974. уређен положај Косова и Метохије у Србији и Југославији избило је на површину већ 1978. године у тзв. Плавој књизи која је интервенцијом партијских органа убрзо нестала из јавности.[111] У напетој атмосфери албанске демонстрације из 1981. године биле су „кап која је прелила чашу“ српског незадовољства.[112] Слично другим југословенским народима у то време, незадовољство Срба даље су потхрањивали неуспеси пост-титовског руководства да пронађе решења за све тежу привредну и политичку кризу који нису подривали само поверење у „југословенски модел социјализма“ него и у саму југословенску идеју.[113] Старија генерација интелектуалаца окупљена у Српској академији наука и уметности одговор је покушала да понуди у тзв. Меморандуму који је решење југословенских проблема тражио у јачању савезне државе али није схватао у ком правцу је већ у то време кренула источноевропска историја и да државни социјализам припада прошлости. Један од парадокса овог документа је да су се међу његовим ауторима налазили људи који су 1958. године написали последњи програм Савеза комуниста Југославије који је и данас непревазиђени реформски документ у историји социјалистичких и комунистичких партија у свету. Други парадокс је да су Словенци, Хрвати и Албанци у њему препознали програм „Велике Србије“ и да је овај документ одиграо важну улогу у националистичкој хомогенизацији Словенаца, Хрвата, босанских Муслимана и косовских Албанаца.[114]

То су били неки од разлога због којих је Косово и Метохија средином осамдесетих година постало позорница на којој се водила борба за власт у Србији и на којој се одлучивало о судбини „друге“ Југославије. Каснији догађаји ће, међутим, показати да је улог био и судбина саме Србије. Косовска криза и начин на који је ново српско руководство желело да је реши отуђили су јавно мњење две западне југословенске републике од Србије и Југославије и олакшали националистима пут ка власти. Политичка збивања у Србији у то време су пресудно утицали и на однос САД и западноевропских земаља према Србима, Србији али и Југославији, земљи која 1918. године створена уз помоћ и која је више од седамдесет година постојала захваљујући подршци Сједињених Држава, Француске и Велике Британије.[115]

Иако је косовска криза била централно питање у политици главних ривала у борби за власт у Србији – Ивана Стамболића и Слободана Милошевића – овај други је подршку јавног мњења у Србији стекао енергичнијим наступом и склоношћу ка брзим и, како се у то време веровало, пресудним потезима. Политика Слободана Милошевића однела је важну победу на легендарном скупу у Косовом Пољу 24. априла 1987. године у Косову Пољу када је, према сведочењу очевидаца, на притужбе инстинктивно реаговао речима које је српска јавност дуго чекала да чује и после којих је била спремна да беспоговорно следи политику новог вође. Каснији обрачуни у Савезу комуниста Србије, пре свега Осма седница Централног комитета Савеза комуниста Србије, само су потврдили да је Србија добила вођство какво је дуго чекала и од кога је очекивала одговоре на питања отворена у последњим деценијама Титове власти. На таласу ове подршке Слободан Милошевић је савладао отпор албанског руководства на Косову и Метохији и већ у пролеће 1989. године изнудио промену уставног закона покрајине и српског устава којим су укинута спорна уставна решења и асиметрични односи републике и њене две покрајине. Нова политика српског руководства у албанском националном покрету, међутим, више није видела ни социјално, ни етничко ни политичко већ само безбедносно питање којим се више нису бавили политичари него полиција и судови.[116] Заузврат, међуетнички односи Срба и Албанаца неповратно су нарушени а Косово и Метохија су постали дубоко подељено друштво које је живело у стању неке врсте апартхејда који је одговарао и једнима али и другима.[117]

Почетком лета 1989. године нова власт у Србији била је на врхунцу моћи и популарности али и пред избором између две политичке опције. Прву су предлагали они који су били свесни историјских промена у међународном окружењу и који су будућност Србије видели у демократским и тржишним променама и приближавању европским интеграцијама док су властиту будућност видели у социјалдемократском преображају тадашњег Савеза комуниста Југославије и вишепартијским изборима у Србији.[118] Други су били спремни да прихвате само „непартијски плурализам“ и заговарали су бескомпромисну националну политику и „модерну федерацију“, тј. очување институција „друге“ Југославије уз централизацију власти и промењен однос снага Србије и осталих република.[119] Победу друге опције Слободан Милошевић је објавио у говору на Видовданском митингу 1989. године који је био судбоносан не само за „другу“ Југославију него и за Србију и њено место у међународној заједници. Реакције на политичка збивања у Србији почеле су да стижу из две западне југословенске републике – Словеније и Хрватске – у чему су предњачили словеначки културни кругови који су већ у другој половини педесетих а нарочито од краја седамдесетих година преиспитивали словеначки интерес за југословенску заједницу. Традиционално подељена између пројугословенских либерала и просредњеевропских клерикала[120] Словенија је у то време видела све мање разлога да остане у заједници са Србијом безнадежно заплетеном у косовски проблем и нерешене српско-хрватске односе и понесеној таласом популизма и национализма који није уливао наду у скоро решење политичке кризе у земљи нити у будућност заједничке државе. Начин на који је нова српска власт „решавала“ косовску кризу деловао је застрашујуће[121] и учинио је да југословенска опција изгуби подршку словеначког јавног мњења али и да словеначки политички и културни кругови почну активно да подржавају албански национални покрет на Косову и Метохији.[122] С друге стране, европске, нарочито средњеевропске интеграције нудиле су одговор на централно питање словеначке националне политике – како повезати Словенце који живе у три државе.[123] Католички политички кругови у Аустрији, Немачкој и Италији решење су понудили већ 1978. године када је основана Радна заједница Алпе-Адрија, прва европска регионална организација која је прешла границу између Истока и Запада у коју су ушле и две југословенске републике: Словенија и Хрватска.

Званична Србија није видела разлога да Словенију задржава у Југославији и споразум о томе између Слободана Милошевића и Милана Кучана, по свему судећи, постигнут је приликом њиховог сусрета у Београду почетком 1991. Ситуација у Хрватској била је суштинки различита због значајног удела Срба (12.5%) у становништву ове југословенске републике. Темпо политичких збивања диктирала је, међутим, Словенија и њена одлука да изађе из Југославије убрзала је сличну одлуку Хрватске упркос готово извесном српско-хрватском сукобу који би таква одлука изазвала. Словеначким сепаратистима таква перспектива била је додатни мотив који је указивао да би оружани сукоб са Југословенском народном армијом био краткотрајан и завршио би се оног тренутка када би избио рат у Крајини који би и логистички и политички учинио рат у Словенији немогућим. Самим тим, Словенија би се нашла на безбедном одстојању од главних кризних подручја у Хрватској, Босни и Херцеговини и остатку Југославије и успешно окончала свој „бег с Балкана“ у средњу Европу.[124] То се и догодило 1991/1992. године а цена ових одлука били су крвави ратови у Крајини и Босни и Херцеговини.

Оно што се теже могло у то време видети, али је из савремене перспективе очигледно, јесте утицај кризе на Косову и Метохији и начина како је Србија ову кризу решавала на америчко-југословенске односе који су од 1918. године били један од стубова-темељаца југословенске државе. Уз извесно претеривање данас би се чак могло рећи и да су распад Југославије и ратови који су између југословенских република вођени током деведесетих година само „колатерална штета“ необјављеног али и незавршеног рата Вашингтона против Београда који траје од 1989. године до данас и који је Сједињене Државе аутоматски стављао на страну свих противника режима у Београду.[125] Све до средине осамдесетих година, међутим, Сједињене Државе и Европска заједница покушавале су да спасу Југославију као државу која је имала не само улогу „стратешког бафера“ у блоковски подељеној Европи него и једне од земаља на којима је почивао међународни поредак у Европи какав је изграђен после два светска рата. У том циљу је, на пример, уочи Титове смрти ЕЗ са Југославијом склопила веома повољан споразум о сарадњи који је по много чему био повољнији од уговора о придруживању које је ЕУ склапала са земљама „Вишеградске групе“[126] почетком деведесетих година. Сједињене Државе су Југославији сваке године продужавале „статус најповлашћеније нације“ док су чланови југословенског лобија у Вашингтону попут амбасадора Лоренса Иглбергера (касније државног секретара у Бушовој администрацији) пројектом „Југо Америка“ понудили Србији и Југославији последњу велику прилику за економски опоравак.[127] Средином осамдесетих такво стање је почело да се мења, догађаји у Пољској, Мађарској и остатку Источне Европе учинили су да посттитовска Југославија изгуби значај „стратешког бафера“ и „симбола разлика у комунистичком свету“ и постане само још једна комунистичка земља која се мора повиновати стандардима људских права и спровести политичке и привремене реформе које је диктирао Запад.[128] Ни југословенско ни српско руководство није умело или није хтело да схвати да су САД, после 35 година безрезервне подршке Југославију вратиле у Источни блок.[129] Један од првих тестова нове америчке политике било је хапшење Петра Ивезаја, Албанца пореклом из Црне Горе, који је 1986. године оптужен за шпијунажу и антијугословенско деловање и осуђен на седам година затвора. „Због овог хапшења и суђења конгресмен Вилијем Брумфилд, члан Спољнополитичког одбора Представничког дома, и Гас Јатрон, председник поткомитета за људска права затражили су од владе САД да обустави трговинске везе са Југославијом. Претећи трговинским санкцијама, Сједињене Државе су издејствовале хитно ослобађање Петра Ивезаја, који је са својом супругом седам дана касније отпутовао за Детроит. После тога, наредних година, посебно 1988. у САД су најмање три пута годишње организоване антијугословенске демонстрације и антисрпски скупови.“[130] У то време у Вашингтону је конгресмен итало-албанског порекла Џозеф „Џо“ Диогарди почео да ствара албански лоби у Сједињеним Државама који је формално основан 1989. године под називом Америчко-албанска грађанска лига (Albanian American Civic Ligue – AACL) и који ће имати великог утицаја на америчку политику током деведесетих година.[131]

Заокрет америчке политике Београду је требало да саопшти нови амерички амбасадор у Југославији, Ворен Зимерман, који је на дужност ступио у пролеће исте године. Према његовим речима, ову поруку је утврдио заједно са тадашњим замеником државног секретара, Лоренсом Иглбергером, који је и сам имао искуство америчког амбасадора у Београду.[132] У својим мемоарским записима из Београда Зимерман о томе каже: „Требало је да кажем да су Југославија и Балкан и даље значајни за интересе САД, али да Југославија више нема ранији геополитички значај као равнотежа између NATO и Варшавског пакта. Више није била једина, јер су Пољска и Мађарска имале отвореније политичке и привредне системе. Њени пропусти на пољу људских права, које су САД умањивале због својих безбедносних интереса, сада се појављују у пуној величини, нарочито на Косову, где је ауторитарни српски режим систематски лишавао албанску већину основних људских слобода ... Као не мање важно, требало је да поновим југословенским властима традиционалну мантру америчке политике према Југославији – нашу подршку јединству, независности и територијалном интегритету. Али је требало да додам да јединство земље можемо да подржавамо само у контексту напретка у правцу демократије; били бисмо веома против јединства које се намеће или одржава силом.“[133] Недељу дана после Зимермановог доласка у Београд, Лоренс Иглбергер је у сведочењу пред Сенатом изјавио је да је Слободан Милошевић „створио ситуацију за коју мислим да је врло опасна. Не кажем да се већ дошло до тачке када је могуће да почне пушкарање. Али, што се тиче националног питања, ово је далеко најгора ситуација коју сам видео од краја рата.“[134] Према Зимермановом мишљењу то још увек није био заокрет већ само значајна промена устаљеног курса америчке политике према Југославији.

Америчка администрација у то време још увек није заузела одређен став према Југославији а аналитичари Конгресне истраживачке службе у материјалу за брифовање конгресмена у то време су записали: „Скорашња криза на Косову и реакције САД на њу имале су негативан одраз на традиционално добре односе САД и Југославије. Српска штампа је напала конгресне амандмане емотивним језиком називајући их неприхватљивим мешањем у унутрашње ствари Југославије. Прошлог јула је Живорад Ковачевић, амбасадор Београда у САД, смењен са свог положаја, наводно због његовог неуспеха да спречи усвајање (ових) амандмана. Амбасадор САД у Југославији, Ворен Зимерман, није био у могућности да се сретне са српским лидером Милошевићем од његовог доласка у Београд у марту месецу, иако су се његови односи са савезним властима одвијали нормално. Премда је ситуација у погледу људских права на Косову и другде у Југославији била предмет бриге САД у прошлости, њен релативни значај је умањен другим чиниоцима. Најзначајнији међу њима била је чињеница да су САД виделе Југославију као симбол разлика у комунистичком свету. Њена политика људских права деловала је либерално у поређењу с земљама Варшавског пакта, док је њена спољна политика била несврстаност. Брзе промене у Источној Европи прошле године умањиле су значај ових чињеница и тако ставиле људска права у фокус америчко-југословенских односа. Процес демократизације у Мађарској и Пољској брзо је престигао сличне напоре у Југославији. Бојазан да би СССР могао да искористи нестабилност у Југославији данас је мање вероватна него икада раније. САД су заинтересоване за људска права на Косову и испољавају снажан интерес за територијални интегритет и стабилност Југославије. Ови циљеви могу доћи у сукоб уколико етнички Албанци, отуђени оним што виде као српска настојања да укину њихову аутономију, појачају притисак за измену политичког и територијалног statusa quo у Југославији било насилно, било ненасилно.“ [135]

Званични Београд, међутим, није хтео да чује поруку коју је донео Ворен Зимерман уверен да је реч само о привременој промени ако не и узурпацији америчког амбасадора чије немачко порекло је било омиљена мета спекулација београдске штампе. [136] Његовим одласком, веровало се, курс америчке дипломатије вратио би се на старо а Вашингтон би, пре или касније, морао схватити да само у Србима има поуздане савезнике у Југославији и на Балкану. Вођен таквим резоновањем, српски председник дуго је одбијао да се сретне са Вореном Зимерманом.[137] Ваља, међутим, нагласити да однос према Зимерману није био изузетак у тадашњем односу српских власти према страним дипломатама. 1989. године, приликом посете делегације Кинеског института за међународне студије из Пекинга затражио сам пријем у тадашњем Председништву Србије и обезбедио да кинеску делегацију прими Вукоје Булатовић. Ма Хушенг, тадашњи амбасадор НР Кине је на завршетку сусрета затражио реч и, на моје изненађење, рекао: „Желим да се захвалим господину Булатовићу и Институту на пријему јер је ово мој први дипломатски сусрет са званичником Републике Србије после више месеци боравка у Београду и више сусрета са функционерима у свим осталим југословенским републикама.“ Слично је било искуство чехословачког (касније словачког) амбасадора Франтишека „Феро“ Липке који је у првих шест месеци у неколико наврата узалудно тражио пријем у Председништву Србије. „После шест месеци написао сам писмо у коме сам рекао да одбијање сусрета с амбасадором једне земље може значити само две ствари: или односи с том земљом нису у реду или да амбасадор није у реду. Одговор је коначно стигао и гласио је да „председник ретко прима стране дипломате“. Сва три случаја говоре о нереалној слици о међународним односима и одсуству интереса за озбиљнији спољнополитички наступ који су у то време владали у српском руководству. Ствари су се почеле мењати доласком Александра Прље, бившег директора и главног уредника листа Политика, на место српског министра за иностране послове док су први прави дипломатски потези Србије учињени доласком Владислава Јовановића на место савезног министра за иностране послове али у том тренутку две западне републике – Словенија и Хрватска – као и косовски Албанци већ су имали ненадокнадиву предност у утицају на западно јавно мњење.[138] Упркос томе, српске власти су све до почетка 1992. године узалудно покушавале да промене америчку политику према Југославији. Последњи такав покушај била је планирана прослава 118. годишњице југословенско-америчких односа почетком 1992. године коју је америчко признање независности Босне и Херцеговине 7. априла 1992. учинило беспредметним. Једино сведочанство о овој епизоди остала је књига Ранка Петковића „Један век југословенско-америчких односа“ која је била наручена за ову прилику.[139]

Избијање рата у западним југословенским републикама потиснуло је током наредних пет година косовски проблем у други план. Разлоге због којих у то време није дошло до оружаних сукоба у покрајини требало би потражити, пре свега, у тадашњем односу снага због кога би се сукоб са српском полицијом и ЈНА завршио неповољно по Албанце и уверењу Ибрахима Ругове и Демократског савеза Косова да ће у завршници југословенске кризе међународна заједница аутоматски ставити косовско питање на дневни ред. Постојао је, међутим, и трећи разлог који се крио у подударности интереса тадашњих албанских политичких кругова у Приштини и власти у Србији. После уставних промена 1989. године косовски Албанци су одлучили да бојкотују српске институције и створе паралелне органе власти што је подразумевало и бојкот српских избора. На тај начин, избор око тридесетак посланичких места у српском парламенту препуштен је косовским Србима и осталом неалбанском становништву које је, по правилу, своје гласове давало Социјалистичкој партији Србије и то ће, све до краја деведесетих година, битно утицати на однос снага у српском парламенту. Заузврат, Србија је имала релативно толерантан однос према албанској парадржави на Косову и Метохији допуштајући рад илегалних албанских школа и факултета, здравствених институција и политичких партија попут ДСК које нису заговарале насиље. Док су државна предузећа остала у српским рукама чак 95% приватне привреде на Косову и Метохији било је у албанским рукама, било је уобичајено да Албанци не плаћају порезе, комуналне услуге и друге дажбине а српске власти су биле толерантне и према брзо растућем „сивом“ сектору привреде у покрајини. Током хиперинфлације 1992-94. године дознаке албанских гастарбајтера из Западне Европе и Сједињених Држава биле су један од ретких извора свежег новца у Србији и донекле олакшале крајње тешку финансијску ситуацију. Српској опозицији то је, међутим, био повод за оптужбе да Албанци својим политичким бојкотом и привредном сарадњом са српским властима воде политику „што горе то боље“, одржавају политички status quo у Србији и сносе део одговорности за властити тежак положај. Подударност интереса српских власти и албанских политичара учинила је Косово и Метохију крајње необичном творевином у којој су паралелно живеле две заједнице и две државне организације настојећи да одржавају само неопходни минимум међусобних веза и контаката.[140]

Вођени уверењем да ће косовско питање доћи на ред на крају ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини косовски Албанци су помно пратили развој догађаја тражећи паралеле у положају Срба у ове две бивше југословенске републике и настојећи да се позиционирају на начин који би им омогућио да за себе траже оно што би крајишки или босански Срби добили за себе. Тако је, на пример, 1994-95. године међу Албанцима на Косову и Метохији популаран био план „К+К“ према коме би косовски Албанци за себе тражили све оно што би крајишки Срби добили за себе. Оваква очекивања нарочито је подгрејао план „З-4“ Питера Галбрајта[141], Леонида Керестеџијанца[142] и Јасуши Акашиа[143] који је крајишким Србима нудио изузетно широку аутономију разрађену према моделу аутономије Аландских острва у Финској.[144] Фатална одлука Милана Мартића да овај план одбије била је увод у трагедију која ће се догодити неколико месеци касније када су операције хрватске војске „Бљесак“ и „Олуја“ окончале пет векова историје српског народа на овим просторима. На Косову је операција „Бљесак“ изазвала праву панику о чему говори и следећа трагикомична епизода. Дан после уласка Хрватске војске у Книн телефоном ме је позвао млади албански новинар који је узрујано питао шта се догађа у Крајини. Одговорио сам му: „Што се плашиш, Хрвати туку нас а не вас?“ Одговор је гласио: „Да, али ако су Американци дозволили Туђману да избаци Србе из Хрватске дозволиће и Милошевићу да избаци Албанце с Косова“. Нажалост, изгледа да је и у врховима српске власти било оних који су из трагедије крајишких Срба извукли погрешне закључке који ће довести до трагедије на Косову и Метохији у пролеће 1999. године.

Прекретницу у statusu quo на Косову и Метохији донеће Дејтонски мировни споразум и крај рата у Босни и Херцеговини. Иако су Американци били склони да на дневни ред Дејтонске конференције ставе и косовски проблем на изричит захтев српског председника он је изостављено. Иако Американци нису одустали и дан после потписивања Дејтонског споразума су према СР Југославији увели тзв. спољни зид санкција условљавајући његово укидање решавањем косовског проблема, дотадашњој стратегији Ибрахима Ругове и Демократског савеза Косова нанет је тежак ударац. Власт у Србији била је свесна да без политичког решења за Косово и Метохију посао започет у Дејтону није завршен али је, после десетак година жестоке националне пропаганде српских државних медија и репресије на Косову и Метохији било тешко и политички крајње ризично упустити се у дијалог са косовским Албанцима. Слободан Милошевић се, вероватно, сећао подсмеха којим су синдикални активисти „Електропривреде Косова“ дочекали 1988. године његов покушај да им се приближи ословљавајући их на албанском језику: „Shokë dhe shoqë mirëdita“. Иницијатива је зато препуштена коалиционим партнерима – Новој демократији и Југословенској левици. Представници обе партије су, наиме, у то време одржавали контакте са монсињором Винченцом Паљом из колегијума Светог Еуђидиа, малог ватиканског реда познатог по парадипломатским активностима у кризним подручјима.

Винченца Паљу сам имао прилике да упознам приликом његовог другог доласка у Београд када је тадашњи британски отправник послова (касније амбасадор) Италије Франческо Басконе приредио ручак у његову част. Сврха његових тадашњих посета био је покушај да организује посету папе Јована Павла Другог Београду истовремено с његовим посетама Загребу и Сарајеву. У кратком разговору који смо водили, Паља је свој предлог о папиној посети настојао да поткрепи речима да би позитиван одговор из Београда био разлог да се Јован Павле Други приликом предстојеће посете Вашингтону заложи за Србе (што је он одиста и учинио). Идеју о папиној посети је, наводно, подржавала и Мира Марковић, вероватно под утицајем Дојчила Масловарића, у то време југословенског амбасадора у Ватикану, члана Дирекције ЈУЛ-а и блиског сарадника супруге српског председника.[145] Иако је ову иницијативу у то време подржавао и део опозиције, укључујући Вука Драшковића, лидера Српског покрета обнове, који је о томе разговарао с патријархом Павлом до папине посете Београду није дошло, наводно због отпора Светог Синода Српске православне цркве и руског патријарха Алексеја II. Приликом сусрета с Дојчилом Масловарићем и Ратомиром Танићем из Нове демократије Паља је понудио да посредује између Слободана Милошевића и Ибрахима Ругове у циљу нормализације образовања на Косову и Метохији. Пошто су обе стране прихватиле његове предлоге[146] 1. септембра 1996. године Милошевић и Ругова су одвојено у Београду потписали текст споразума који је најављивао прекретницу у српско-албанским односима. Текст овог споразума је гласио: „Већ неколико година систем образовања на Косову – од основног до универзитетског образовања не функционише нормално. На основу међусобног договора, доле потписани: Председник Републике Србије Слободан Милошевић и др Ибрахим Ругова су постигли сагласност да се приступи нормализацији образовног система за албанску децу и омладину на Косову. Овај договор предвиђа повратак албанских ученика и наставника у школе. Због његовог друштвеног и хуманитарног значаја, овај договор је изнад сваке политичке расправе. Брига коју осећају доле потписани за будућност албанске деце и омладине руководила их је да постигну овај договор. Они, такође, захваљују својим заједничким пријатељима из хуманитарне заједнице Свети Еуђидио за помоћ и подршку, коју су дали остваривању дијалога. Доле потписани су уверени у спремност свих оних који су задужени да спроведу уговор о нормализацији образовног система. За реализацију овог договора биће успостављена мешовита група (3+3). Кад млади људи озбиљно приступе свом образовном и културном уздизању, тако да постану одговорни грађани, доћи ће до победе цивилизације, а не до победе једних над другима.“ Том приликом утврђено је да ће у паритетну групу која ће се старати о спровођењу споразума са српске стране ући Добросав Бјелетић, Ратомир Вицо и Горан Перчевић а с албанске Фехми Агани, Реџеп Османи и Абдул Рама. Споразум који је замишљен као прва у низу „мера за јачање поверења“ између Срба и косовских Албанаца остао је, нажалост, само мртво слово на папиру. Српска страна је овај документ тумачила као споразум о повратку албанских ученика и студената у српске образовне институције док је албанска страна сматрала да њиме српска држава преноси школске објекте илегалној албанској „Републици Косово“. Упркос ставу да је интерес албанских ђака и студената, како је у споразуму записано, „изнад сваке политике“ његово спровођење у живот спречила је управо политика. Последице су биле поразне по Ругову чији је престиж међу Албанцима за мање од годину дана доживео други тежак ударац.

Краткотрајно примирје на српској политичкој сцени после потписивања Дејтонског мировног споразума нагло је прекинуто месец дана касније победом опозиције на локалним изборима у Србији које је власт покушала да оспори што је био увод у тромесечне сукобе опозиције и власти и најмасовније протесте на улицама српских градова од почетка деведесетих година. Адем Демаћи, „албански Нелсон Мандела“ и човек необичних али чврстих моралних уверења, покушао је да искористи ову прилику и пробије лед у српско-албанским односима. Писмо подршке српској демократској опозицији пред демонстрантима у Београду одважио се да прочита једино Вук Драшковић који је и сам био затечен неочекиваним аплаузом којим су демонстранти примили Демаћијеву поруку. Такво расположење српског јавног мњења потврдиће и друга епизода када су демонстранти минутом ћутања одали поштовање албанском учитељу за чију смрт је била одговорна српска полиција на Косову и Метохији. Иако су ови догађаји остали само епизоде које нису утицале на ток српско-албанских односа, оне, као и многе друге, сведоче да су, под другачијим политичким околностима, српско-албански дијалог и споразум били могући и да се сукоби на Косову и Метохији нису неминовно морали завршити крвопролићем. Политичка збивања и на српској и на косовској албанској политичкој сцени 1996-97. године донеће прекретницу која ће убрзати ток кризе и довести до оружаног сукоба 1998-99. године.

Политички протести у Србији изазвали су поларизацију унутар владајуће партије у којој се један број водећих личности, укључујући градоначелника Београда Небојшу Човића, ставио на страну демонстраната захтевајући поштовање изборних резултата и изборне воље грађана. Као и на свим ранијим прекретницама превагнуле су присталице „чврсте руке“ који су изборне резултате оспоравали тврдећи да је одзив бирача у другом кругу локалних избора био недовољан да би оправдао победу опозиције. Иако је криза решена посредовањем ОЕБС-а и Фелипе Гонзалеса после чега је донет тзв. lex specialis којим су власти коначно признале изборну вољу грађана последице се нису могле избећи. Власт је овим догађајима изгубила у Дејтону скупо плаћени „кредит поверења“ и ушла у нови круг сукоба са Сједињеним Државама и Западном Европом који ће се завршити ескалацијом кризе на Косову и Метохији и војном интервенцијом NATO-пакта против Србије у пролеће 1999. године. „Колатерална штета“ политичких сукоба у Србији 1996-97. године био је губитак ионако уског маневарског простора за преговоре и евентуални компромис са умереним Албанцима попут Ибрахима Ругове иако је међусобних контаката било све до јесени 1997. године.

Сасвим неочекивано, међутим, прилика за попуштање у српско-албанским односима указала се на другој страни – догађајима у Албанији у зиму и пролеће 1997. године. Крајем 1996. године, наиме, у Албанији је дошло до колапса пирамидалних банака што је изазвало талас масовних политичких протеста који су довели и до пада речима Салиа Берише и доласка на власт Социјалистичке партије Албаније и харизматичног Фатоса Наноа. Убрзо по доласку на власт, нова влада је послала сигнале да је спремна за одмрзавање југословенско-албанских односа[147]: августа 1997. године новоименовани албански министар иностраних послова Паскал Мило изјавио је да „косовски проблем треба решавати у складу с међународноправним нормама“ што је у југословенским политичким круговима схваћено као дипломатско отварање Албаније. У интервјуу објављеном у „Политици“[148] Ратомир Танић и ја смо поздравили изјаву Паскала Милоа и препоручили да Београд узврати на сличан начин. Одговор је, одиста, убрзо уследио: Слободан Милошевић је крајем августа упутио честитку новоименованом албанском председнику Реџепу Мејданију што је била једноставна протоколарна порука али веома значајна ако се има у виду стање југословенско-албанских односа који су годинама били готово замрзнути. Већ у септембру учињен је нови корак када су се у Њујорку на годишњем заседању Генералне скупштине Уједињених нација срели министри иностраних послова Милан Милутиновић и Паскал Мило. Крајњи домет овог приближавања био је сусрет Слободана Милошевића и Фатоса Наноа на балканском самиту на Криту у новембру 1997, први југословенско-албански сусрет на врху после педесет година (Јосип Броз Тито и Енвер Хоџа последњи пут су се срели 1947). Нажалост, нова влада у Тирани није имала снаге да утиче на збивања ни у властитој земљи а још мање на Косову и Метохији где су екстремисти ОВК проценили да је дошао последњи тренутак за оружану акцију која је убрзо уследила у Дреници.

Јесен 1997. године донела је, међутим, и друге промене. У Србији су одржани парламентарни избори које је део опозиције бојкотовао што је за последицу имало слабљење центра у српском парламенту (у коме је остало само 45 посланика СПО) и јачање крајње левице и крајње деснице које ће убрзо преузети кормило српске политике. Октобра месеца одржани су и избори у Црној Гори на којима је победила коалиција Мила Ђукановића што је из основа изменило карактер односа у новој југословенској федерацији. Последица свих ових догађаја било је стварање тзв. патриотске коалиције у Србији почетком 1998. године чије ће се последице ускоро снажно осетити и у унутрашњој и у спољној политици. Оштар курс нове власти и намера да се према политичким противницима наступи са позиција снаге убрзо је донела низ законских и других мера међу којима се издвајају закони о медијима и универзитету којим је започета репресија према независној штампи док су на Универзитету спроведене чистке политичких неистомишљеника. У таквим околностима не само да више није било места за политички дијалог с косовским Албанцима него је још више заоштрена репресија српских власти на Косову и Метохији која је даље ослабила утицај ДСК (где је у међувремену дошло до поделе између „меке“ линије Ибрахима Ругове и „тврде“ линије Хидајета Хисенија) и ишла на руку екстремистима „Ослободилачке војске Косова“. Попут руских „государственика“ протагонисти ове политике нарочито су заинтересовани за јачање државе и њених институција које морају бити чврсто под контролом владајуће коалиције и њених поузданих кадрова и којима све мора бити подређено. У основи, ове идеје блиске су класичној бољшевичкој доктрини државе и једину крупну пукотину представљају интереси нових предузетника и њихових политичких организација које се мање-више отворено стављају изнад закона такве државе.

Нова политика нашла је присталице и у интелектуалним круговима што се нарочито видело у наглом порасту популарности геополитике којој су били посвећене бројне нове књиге, докторати, научни скупови, нове политичке организације и нови институти. Највеће амбиције у том погледу је 1997-98. имао новоосновани београдски Институт за геополитику који је око себе окупио истраживаче изразитог националног опредељења, укључујући и један број пензионисаних војних лица. Утицај новог политичког курса снажно се осетио и у државним и провладиним медијима који су поново започели кампању националне мобилизације и хомогенизације, овога пута на идејама „новог патриотизма“, „борбе против новог светског поретка“ и изразите ксенофобије. У основи овог политичког и идеолошког таласа налази се помало еклектични спој националних и левих идеја које су обједињене у идеји „новог патриотизма“ и своде се на тезу да су Србија и Југославија жртве новог светског поретка заснованог на процесу глобализације („мондијализму“) иза кога стоје војнополитичка доминација и нове колонијалистичке амбиције Сједињених Држава. Пред њиховим притиском, према овим схватањима, поклекнуле су и источноевропске земље (укључујући отцепљене југословенске републике) а Србија и СР Југославија су последње тачке отпора у Европи и због тога су изложене агресији САД и њиховог главног војно-политичког инструмента – Северноатлантског пакта. У њиховој служби су не само сепаратисти у осталим југословенским републикама, који су довели до комадања СФРЈ, него и унутрашња „пета колона“ и „страни плаћеници“ према којима се легитимно могу применити сва законска и друга средства репресије. Србија и Југославија, сматрају присталице ове доктрине, имају у својој борби против „новог фашизма“ и моћне савезнике – прогресивне снаге у Русији, Кини и свим земљама које су жртве америчке хегемоније али и у прогресивном јавном мњењу на Западу које ће се, пре или касније, подићи против тираније и победити у овој борби. Идеје „новог патриотизма“ еволуирале су од 1998. до 2000. утолико што је у њима данас нешто мање националистичких а више левих идеја иако основна структура ове доктрине није промењена и креће се у оквирима једне поједностављене и донекле осавремењене интерпретације лењинизма.

„Нови патриотизам“, наступ с позиција снаге и растућа ксенофобија убрзаће нови сукоб са Сједињеним Државама и NATO-ом. Наиме, напоредо с поменутим политичким догађајима у Србији у Сједињеним Државама и Западној Европи нагло је јачала србофобија која кривца за стање на Балкану више није тражила само у режиму него у читавом народу на основу чега ће харвардски професор Даниел Џонах Голдхаген маја 1999. године развити доктрину о „колективној кривици Срба“ и „бенигној окупацији“ Србије као једином решењу за проблеме Балкана. Амерички Пентагон је планове за интервенцију NATO-а против Србије припремио већ у лето 1998. године, док је став да је „власт у Србији проблем а не део решења проблема“ у америчкој администрацији заузет у новембру 1998. године[149] после неуспеха посредничке мисије Ричарда Холбрука у Београду. Од тог тренутка надаље преовладаће став да циљ америчке политике према Београду више не треба да буде да власт приволи да прихвати одређено решење већ да је сруши. Француска, Русија и западноевропске земље у Рамбујеу покушале су да дају последњу шансу дипломатији и спрече рат и последице које би он изазвао на Балкану, у Европи, трансатлантским односима и односима између Запада и Русије. За екстремисте у „Ослободилачкој војсци Косова“, међутим, то је била прилика да за своје циљеве мобилишу не само западно јавно мњење него и најмоћнији војни савез на свету.

Глава V: Кратка историја Ноела Малколма

Средином децембра 1995. године, неколико дана пошто је у Паризу потписан мировни споразум за Босну, Савезно министарство за иностране послове обавестило ме је да у Београд долазе две америчке студијске групе, прва из Савета за спољне послове (Council on Foreign Relations) а друга из Карнегијеве задужбине за међународни мир (Carnegie Endowment for International Peace), уз молбу да за њих организујем састанке у Институту за међународну политику и привреду. Долазак стручњака из водећих америчких „трустова мозгова“ био је поуздан сигнал да администрација припрема политику према пост-дејтонском Балкану али и да још увек нема коначне ставове. Из искуства ми је било познато да када се Сједињене Државе (као, уосталом, и друге велике земље) суоче с крупним међународним проблемом оне најпре ангажују своје институте за међународне односе који организују студијске посете, конференције и „округле столове“ о овом проблему. После два-три месеца, стручњаци се повлаче из јавности и подносе извештаје и предлоге о којима се наредних месеци расправља у Савету за националну безбедност, Стејт департману, Пентагону, Централној обавештајној служби али и приватним „трустовима мозгова“ који покажу интерес за тај проблем.[150] После исцрпне анализе и на основу националних интереса администрација утврђује политичке ставове које у јавност је најчешће износи дипломата или политичар средњег ранга и, ако их политички кругови (нарочито Конгрес) и јавност прихвате, они постају званична политика Сједињених Држава која се касније тешко мења.

Пошто се утврди став према одређеном међународном проблему, истраживачи се касније јављају углавном у функцији „јавне дипломатије“, као тумачи и, ређе, као извршиоци политике администрације. На пример, током рата у Босни и Херцеговини и, нарочито, на Косову и Метохији многи новинари и историчари дословце су се утркивали у писању „инстант-историја“ чија је главна сврха била да пруже стручну или псеудостручну подлогу политици коју су западне земље водиле на Балкану.[151] На ставове америчке администрације може се утицати само у првој и, донекле, у другој фази али је тада поред класичне дипломатије често потребно и лобирање посредством моћних и скупих агенција за public relations (попут Ruder Finn Inc.[152]) које су биле веома активне током ратова у Хрватској, Босни и, делимично, на Косову и Метохији. Имајући то у виду, замолио сам десетак искусних колега да приликом сусрета Американцима изнесу своја мишљења о савременим политичким, економским и другим проблемима југословенског простора али и своје виђење будуће америчке политике према њему. Америчке стручњаке, међу којима су била позната имена попут Стивена Ларабија[153], Дејвида Филипса, Стивена Берга, Барнета Рубина и других, интересовало је, међутим, једино Косово и Метохија у коме су видели главни проблем и главни амерички интерес на постдејтонском Балкану. У извештају објављеном касније у књизи „Ка свеобухватном миру у Југоисточној Европи“[154] чланови ове групе ће забележити да су се током боравка у Југославији суочили с „бескомпромисним ставовима званичног Београда“ и „изнијансираним и прагматичним ставовима“ које су чули током трочасовног разговора у ИМПП и приликом сусрета са Драгољубом Мићуновићем и Вуком Драшковићем.[155]

Пажњу Американаца привукла је идеја о јужнотиролском моделу аутономије као могућем моделу решавања не само проблема Косова и Метохије него и послератне Југославије која ће бити окосница мојих ставова у свим каснијим сусретима и разговорима ове врсте. Главни закључак и препорука студијске групе гласио је да се у случају Косова и Метохије мора применити читав пакет хелсиншких норми на начин како су оне еволуирале после 1989. године и, практично, да политика међународне заједнице мора имати три главна циља: прво, мере за јачање поверења; друго, дијалог и преговоре и, треће, проналажење привременог и прелазног решења косовског проблема. „Привремено и прелазно решење“ за Косово и Метохију имало је три главне тачке: повратак у нормално стање свих јавних институција на Косову, укључујући школе и Универзитет у Приштини, учешће албанског становништва на изборима у СРЈ и спровођење тих избора у складу с начелима Организације за безбедност и сарадњу у Европи. Став Американаца је био да се морају без одлагања искористити повољне околности после Дејтонског споразума и на основама начела ОЕБС-а, која уважавају суверенитет држава, пронаћи привремено решење за косовски проблем. У целини узев, препоруке студијске групе Савета за спољну политику биле су прихватљиве (нарочито ако се има у виду каснији развој догађаја) и отварале су могућност за политичку иницијативу Београда која не би била супротна интересима САД и Европске уније. Конструктиван приступ овог документа косовском проблему могао би се протумачити и тиме што су се међу његовим ауторима налазили искусни познаваоци Југославије попут Стивена Берга. Он ће касније приметити да су аутори били свесни у ком правцу иду догађаји, али да су извештају дали позитиван нагласак у настојању да придобију америчке политичаре за политичко решење кризе. Званична југословенска политика, међутим, пропустила је ову прилику узалудно покушавајући да спречи интернационализацију косовске кризе чиме је, свесно или несвесно, препустила иницијативу радикализованим косовским Албанцима. Штавише, ставови које сам изнео приликом овог сусрета биће касније повод оптужбама неких домаћих „геополитичара“ да сам охрабрио „конспиративне намере западних центара моћи“ против Србије и Југославије!

Већ сусрет са Комисијом за Балкан Карнегијеве задужбине за међународни мир наговештавао у ком правцу ће америчка политика кренути у наредне три године. На то је упућивала основна идеја овог пројекта који је почео 1993. године репринт издањем извештаја Карнегијеве комисије за Балкан из 1912. године под насловом „Други балкански ратови“ за који је предговор написао чувени Џорџ Кенан.[156] Објављена током рата у Босни, ова књига сугерирала је закључак да окрутност балканских ратова није нова појава и да на насиље Запад може одговорити једино насиљем, припремајући западно јавно мњење и политичке кругове за све извеснију војну интервенцију NATOа против босанских Срба. Други имплицитни закључак гласио је да је и тада, као и данас, америчко вођство било незаменљиво у решавању балканских криза на шта је упућивао став председника прве Карнегијеве комисије, барона Д’Естурнел де Констана да ужас балканских сукоба неће престати све док га Европа буде игнорисала. „Американци желе да помогну да се овакво стање промени. Треба им захвалити и одати признање због тог племенитог настојања“, закључио је де Констан. Иза читавог пројекта стајао је тадашњи председник Карнегијеве задужбине и утицајни члан естаблишмента Демократске странке, Мортон Абрамовиц, који ће касније постати главни протагониста доктрине „хуманитарне интервенције“ и један од водећих албанских лобиста у Вашингтону (на позив Ветона Суроиа, учествовао је и на конференцији у Рамбујеу као саветник албанске делегације). Велики утицај Мортона Абрамовица на владајуће кругове у Вашингтону могао би се објаснити тиме што је пре доласка на положај председника Карнегијеве задужбине био амерички амбасадор у Турској и помоћник државног секретара за обавештајни и истраживачки рад у Регановој администрацији. Средином деведесетих година био је члан тима Савета за спољну политику из Њујорка који је предложио Клинтоновој администрацији да смањи ограничења на деловање Централне обавештајне агенције у иностранству.

О Абрамовицевом односу према Србима говори следећа епизода. Када сам приликом нашег првог сусрета у Београду у јесен 1995. године покушао да му изложим моје виђење узрока српско-хрватског сукоба нервозно ме је прекинуо: „Нема потребе да ми било шта објашњавате, све ми је то већ објаснио Гојко Шушак!“ Одговорио сам да, уколико мишљење тадашњег хрватског министра одбране и водећег „јастреба“ у врху Хрватске демократске заједнице, сматра објективним нема потребе даље да трошимо време после чега се повукао али свој одбојни став према Србима није напустио. Приликом овог сусрета рекао ми је и да намерава да, према узору на комисију из 1912, формира нову Карнегијеву комисију за Балкан састављену од угледних међународних личности и да у том циљу прикупља фонд од око милион долара. Абрамовиц ће касније бити један од оснивача Савета за балканску акцију (Balkan Action Council) и Савета за европску акцију (European Action Council) који ће одиграти одређену улогу у америчкој политици према Босни и Херцеговини, Косову и Метохији, Србији и Југославији после 1996. године. Нешто касније ће са сенатором Мичелом основати и Међународну кризну групу (International Crisis Group[157]) која ће имати великог, ако не и пресудног утицаја на америчку политику током кризе и рата на Косову и Метохији. Свакако, Мортон Абрамовиц није био једини који је у америчким владајућим круговима имао одбојан став према власти у Србији и Србима али је његов лични ангажман на страни Хрвата, босанских муслимана и косовских Албанаца карактеристичан за савремене токове у администрацији у којима више није било разумевања за припаднике старог „Југо-лобија“ у САД. Од многих угледних познавалаца Југославије могло се чути да више нису добродошли на брифинзима и саветовањима у Вашингтону, да их медији ретко питају за мишљење и да понекад морају да траже нови посао[158]. Њихова места заузели су „неки нови клинци“ који су недостатак знања о Југославији и Балкану надомештали приврженошћу „новом атлантизму“ коме је својеглава политика Београда ишла на руку и пружала прилику за сређивање рачуна не само са европским партнерима[159] него и са Русијом[160], Кином и неким другим важнијим ривалима.

Чланови Карнегијеве комисије за Балкан која је дошла у Београд јануара 1996. године били су Лео Тиндеманс, Лојд Катлер, Бронислав Геремек, Џон Ропер, Тео Зомер, Симон Вејл и Дејвид Андерсон. Имајући у виду њихов ауторитет замолио сам неколико старијих колега, укључујући Милана Шаховића[161] и Љубивоја Аћимовића[162], да присуствују радној вечери са члановима комисије. На изненађење југословенских гостију, чланови комисије нису показали нарочити интерес за разговор о проблемима савременог Балкана и вече се свело на ћаскање о европској политици, односима Сједињених Држава и Европе и сличним темама. Наше изненађење је утолико било веће када смо у извештају комисије, објављеном касније у књизи под насловом „Недовршени мир“[163], на дугој листи балканских стручњака и политичара које је комисија консултовала видели и своја имена. Касније су ми Танос Веремис и Теодорос Колумбис, руководиоци ЕЛИАМЕП-а потврдили да су и њихова искуства са Карнегијевом комисијом била слична. Упркос томе, књига „Недовршени мир“ доживела је више издања на енглеском и језицима неколико балканских земаља (укључујући српски[164]) и постала један од главних ослонаца политике будуће западне политике према Балкану. У каснијим разговорима са члановима Комисије имао сам прилике да чујем да је извештај у главним цртама био већ написан пре доласка на Балкан и да су аутори већег дела текста били њени стручни сарадници Комисије Жак Рупник, Дејна Алин, Џејмс Браун и Марк Томпсон. За старије колеге из ИМПП-а, навикнуте да се југословенски ставови уважавају и озбиљно разматрају у међународним круговима, ово искуство је било неочекивано али је и упозоравало да Запад на Балкану све мање тражи партнере а све више беспоговорне следбенике. Временом ће патернализам и европоцентризам постати све чешћи пратилац политике Запада према Југославији и Балкану чему ће бити посвећене изврсне књиге Марије Тодорове[165] и Весне Голсворти[166]. Да би за свега десет година стигла од почетне идеје да „демократије не ратују“[167] до „хуманитарног интервенционизма“ савремена англосаксонска спољнополитичка доктрина ревидирала је не само начела савремених међународних односа и међународног права него и своје виђење историје балканских земаља.

У првој половини двадесетог века амерички погледи и америчка политика према Источној Европи, Балкану и новоствореној држави – Југославији – били су под снажним утицајем серије изузетних путописаца и хроничара какви су били Џон Рид[168], Лео Сулцбергер[169] и, нарочито, Ребека Вест[170]. Када је, 1941. године, први пут објављена књига „Сиви соко и бело јагње“ Ребеке Вест књижевни критичар „Њујорк Тајмса“ означио је као „апотеозу овог књижевног правца“ упоређујући је са „Седам стубова мудрости“ Т. Е. Лоренса. „Уско дефинисана, књига је запис о шест недеља путовања кроз Југославију. Шира дефиниција ’Сивог сокола и црног јагњета’ је, слично Југославији, свет за себе: енциклопедија земље садржана у два тома и пола милиона речи; династичка сага Хабзбурга и Карађорђевића; академска теза византијске археологије, паганског фолклора и хришћанске и исламске филозофије. Књига такође садржи психоанализу германског духа и извора фашизма и нацизма у деветнаестом веку од које застаје дах. Утемељена на готово савршеном познавању ствари, она је била и упозорење на опасности које је тоталитаризам носио Европи током четрдесетих година и касније. Слично Талмуду, ову књигу је могуће читати изнова тражећи у њој различите нивое значења.“[171] Ова жена раскошног талента, пријатељица најпознатијих књижевника свог времена попут Херберта Џорџа Велса и Станислава Винавера, битно је утицала не само на ставове америчког јавног мњења него и на политику Сједињених Држава и Велике Британије према Југославији и Балкану током наредних пола века. По правилу, њена књига је заузимала почасно место у библиотекама америчких и британских амбасадора у Београду као статусни симбол који је посетиоцима требало да скрене пажњу на озбиљне припреме домаћина за службу у Југославији и значај који је она имала у тадашњој политици Запада.

Педесет година касније, стопама Џона Рида и Ребеке Вест пошао и амерички путописац Роберт Каплан у намери да напише хронику „заборављеног задњег улаза у Европу не у времену великих промена него непосредно после њих“. Основна Капланова идеја – да се после завршетка хладног рата Југославија распада дуж линије културних подела између Централне Европе (Mitteleurope) и Балкана – показала се тачном[172] а књига је неочекивано добила значај који ни сам аутор није очекивао када је писао средином осамдесетих година. За разлику од Средње Европе коју су у то време под светлост рефлектора довели радови Јене Шуца[173], Милана Кундере[174], Чеслава Милоша[175], Ђерђа Конрада[176], Тимоти Гартон Еша[177], Џорџа Шопфлина[178], Кристофера Цвијића[179], Јана Егберта[180], Ерхарда Бусека[181] и многих других, Балкан је остао заборављен у сенци историјских промена које су се одвијале у Европи.[182] Према сведочењу самог Каплана, више америчких издавача одбило је 1990. године његов рукопис сматрајући да у Сједињеним Државама не постоји публика заинтересована за књигу о Балкану. Три године касније, на врхунцу рата у Босни и Херцеговини, његова књига постала је бестселер у Сједињеним Државама и Западној Европи упркос томе што је од укупно деветнаест поглавља свега четири посвећено Југославији и ни једно самој Босни. Америчког председника Клинтона, у то време на самом почетку мандата, ова књига је, наводно, одвратила од намере да у то време војно интервенише у рату у Босни и Херцеговини иако је Капланов став у том погледу био управо супротан. Слично Лео Сулцбергеру, који је остао запамћен по својој изјави да „Балкан увек производи више историје него што је сам може потрошити“, и Каплан је веровао да Балкан на крају двадесетог века може одлучити о историји Европе исто онако како је одлучио на почетку века“[183].

За разлику од својих претходника, Роберт Каплан је на Балкану пронашао „оригинални Трећи свет који је постојао много пре него што су западни медији сковали овај појам“: „На овом брдовитом полуострву које се граничи с Блиским Истоком, новински дописници су написали прве извештаје у двадесетом веку о колонама избеглица које се крећу блатњавим путевима и прве књиге гонзо-журнализма и путописа, у време док су Азија и Африка још увек биле далеко на хоризонту. Шта год да се догодило у Бејруту или другде догодило се давно пре тога на Балкану.“[184] Према Каплану и његовим следбеницима, Европа је у двадесетом веку упознала тероризам преко ВМРО-а, „PLO-а двадесетих и тридесетих година“, а фанатизам иранских ајатолаха је имао своје балканске претходнике у православним свештеницима који се нису либили насиља против својих политичких противника. Вођен овом идејом, Роберт Каплан је записао и невероватну опаску која ће постати својеврсни алиби за све оно што ће политика Запада учинити на Балкану наредних година: „Историја двадесетог века је почела на Балкану. Изолован сиромаштвом и етничким ривалством човек је овде осуђен на мржњу. Овде је политика сведена на ниво близак анархији која се, с времена на време, изливала преко Дунава у Средњу Европу. Нацизам се, на пример, може позвати на своје балканске корене. У уџерицама Беча налази се плодно тло етничке мржње блиске свету јужних Словена на коме је Хитлер научио толико интензивно да мрзи. Како земља изгледа на местима где људи чине зло? Постоји ли лош задах, genius loci, нешто у пејзажу што наводи на зло?“[185]

„Балкански духови“ Роберта Каплана и балкански извештаји Карнегијеве задужбине били су само претходница таласа историјског ревизионизма који ће доживети процват током ратова у Босни и Херцеговини и на Косову и пресудно утицати не само на западно јавно мњење него и на политичке одлуке западних влада сугеришући закључак да балкански, нарочито српски политичари „разумеју једино језик силе“ и да се само силом могу натерати на разумне одлуке. У јеку дебате о могућој политици Запада према растућој кризи на Косову и Метохији објављене су три књиге које су нудиле три различита одговора. Прво се појавио ЕЛИАМЕП-ов[186] зборник „Косово – како избећи друге балканске ратове“[187], који је објављен у пролеће 1999. године. Његова највећа вредност је била у томе што је окупио широк круг аутора из региона (укључујући Србе и Албанце) али је, слично већини књига објављених на Балкану, имао ограничен утицај на западно јавно мњење. Миранда Викерс, у то време већ сарадник Међународне кризне групе из Тиране, своју књигу „Косово између Срба и Албанаца“[188] написала је брзо и углавном на основу разговора са једним бројем српских и албанских стручњака због чега је имала еклектични карактер и није достигла вредност њене претходне књиге о Албанији[189]. Највеће амбиције имала је трећа књига, „Кратка историја Косова“ Ноела Малкома[190] која је на око пет стотина страна покушала из основа да реинтерпретира балканску историју на трагу извештаја Карнегијеве задужбине и Капланових „Балканских духова“.[191]

Дугогодишњи коментатор британског „Daily Telegraph-a“, Ноел Малколм, постао је светски познат својом претходном књигом „Кратка историја Босне“, вероватно најозбиљнијом „инстант историјом“ објављеном током рата у Босни и Херцеговини. Малколм је на рукопису „Кратке историје Косова“ радио укупно три године консултујући чак 28 архива, укључујући Дипломатски архив и Националну библиотеку у Паризу, архиве и библиотеке у Ватикану, Венецији и Болоњи, Ратни архив у Бечу, Национални архив у Вашингтону, Институт за источноевропске студије Универзитета у Бечу, установе у Лондону и Оксфорду и др. Биографија дела које је аутор цитирао одиста је импресивна и обухвата текстове чак на двадесет језика, укључујући српски и албански, којима се аутор служи. Тим поводом, београдски историчар Миле Бјелајац приметио је: „Књига је добро структурисана, тематски покрива време од досељавања Срба, односно битисања Албанаца и Влаха на овим просторима, историје средњевековног Косова од 830-1389. Косовској бици и миту о њој, последњим годинама српског средњевековног Косова од 1455, раном Отоманском Косову, ратовима, устанцима и верском животу до краја XVII века ... Тако структурисана, по спољашњој форми научна, по начину како се аутор ’пионирски’ удубљује у контроверзне историјске теме, арбитрира између различитих извора, та књига је могла лако да импресионира мање упућеног читаоца. Но, видели смо да су јој пуно поверење поклонили и неки од упућенијих критичара источноевропске или средњеевропске историје (И. Деак, Р. Кремптон). Међутим, књига је веома брзо стекла и критичаре, који су указивали на њене битне недостатке, двострука мерила, па и сумњиву научност.“[192] Више светла на мотиве којима се аутор водио приликом писања ове књиге и њене намере баца опаска на њеној последњој страни: „Обе стране у овом конфликту развиле су некритичан (заслепљен) поглед на прошлост Косова, али ускогрудо српско разумевање је далеко од озбиљнија препрека од те две, једноставно зато што је Србија снага која може покренути промене или их блокирати. Није све што су Срби научили из историје нетачно, оно што је пожељно да развија способност да схвате да има и других истина које нису саопштене. Прво, морају да знају да већ тада (1912. године, прим П. С.) није било српске већине и да су већина били не-Срби и да искуство туђина, колонијалне управе је тачно што је Србија наметнула већини становништва у највећем делу наредних 85 година. Ко је од тога имао користи? Неколико политичара између два рата, а од недавно Милошевић, Шешељ и Аркан, индиректно Мусолини и Хитлер ... Када обични Срби науче да мисле рационалније и хуманије на Косову, људи Косова и Србија имаће само користи – и то не само Срби“.[193]

Један од најоштријих критичара ове књиге, Алекса Ђилас, истакао је да Малколм, слично „Краткој историји Босне“, представља историју једног региона као историју његовог становништва и његовог права на самоопредељење.[194] Ђилас је, тим поводом, приметио да иако Ноел Малколм Косово не сматра „узором етничке толеранције“, он покушава да пронађе периоде мултиетничке толеранције али, за разлику од претходне књиге, не препоручује косовским Албанцима да своја права потраже кроз политичке институције државе у којој живе заједно са Србима и да, у сарадњи са опозицијом, одлучујуће допринесу демократском заокрету у њој. Уместо тога, он полази од претпоставке да је српска војска „освојила“ Косово 1912. године вршећи систематско насиље и етничко чишћење његовог албанског становништва. Покушавајући да „разобличи српске митове“ Малколм доводи у питање чињенице о косовској бици, великој сеоби Срба и демографским трендовима у покрајини[195] што је навело Тима Џуду, аутора књиге „Срби: историја, мит и деструкција Југославије“[196], да у својој критици „Кратке историје Косова“ запише: „Малколм подсећа на некога ко тврди да је ’Мејфлауер’[197] отпловио из Америке за Британију или да острво Елис[198] нема везе с емиграцијом у Сједињене Државе“[199]. Ђилас и други критичари нису пропустили да примете да се међу 28 архива које је Ноел Малком користио приликом писања ове књиге не налази ни један из Србије, Бугарске или Грчке и да је већина коришћених извора из католичких земаља, као што су Ватикан и Аустрија, а да се међу његовим сарадницима поред многобројних Албанаца и Хрвата не налази ни један Србин.

У одговору на ове критике[200] Ноел Малколм и његове присталице су Ђиласу ос-пориле компетентност у историјским питањима, нарочито онима који се односе на Албанце, Албанију и Косово. Одсуство извора из православних земаља у својој књизи Малколм тумачи тиме „што у њима не постоји ни један сачуван архив о овом историјском раздобљу вредан пажње“. Шта више, он Ђиласу замера због „ватиканофобије“ и склоности српским националистичким аргументима. Одговарајући на критику његовог покушаја „разобличавања српских митова“ Малколм наглашава: „Једноставна је чињеница да постоји много више српских него албанских историјских митова. Моја књига отуда садржи много више одбацивања српских тврдњи – не зато што је антисрпска – него због тога што је против митова. Не једном у свом дугом есеју Ђилас пропушта да примети да ја одбацујем неке од најдубљих албанских митова, као што је мит о албанској већини на Косову у средњем веку или мит о друштво прогресивној и ка независности окренутој Призренској лиги.“ Малколм нарочито критикује Ђиласов став да би се независно Косово одмах ујединило с Албанијом тврдећи да „не познаје ни једног озбиљног аналитичара косовске или албанске политике који у то верује као што у то не верују ни албански политичари“. Иако је у свом есеју Алекса Ђилас подржао обнову аутономије Косова, Ноел Малколм у његовом захтеву да делови покрајине с већинским српским становништвом добију посебан аутономни статус види само други начин да се постави захтев за очувањем српске доминације на Косову. Пошто ми је Алекса Ђилас предложио да се укључим у ову полемику, у свом краћем тексту објављеном у Foreign Affairs јануара 1999. године, коме су уредници дали провокативан наслов „Велика Албанија на хоризонту“, нагласак сам ставио управо на великодржавну основу албанског националног покрета и ланчану реакцију етничких и територијалних сукоба на југу Балкана коју би изазвало отцепљење Косова. Развој догађаја је, међутим, кренуо управо у овом правцу и то из разлога који нису имали много везе с Косовом.

Балканска политика Вашингтона у другој половини деведесетих година била је све више у функцији спољнополитичке доктрине коју је Клинтонова администрација убрзано развијала под диригентском палицом новог државног секретара, Медлин Олбрајт, и под утицајем идеја „хуманитарног интервенционизма“ (Мортон Абрамовиц, Мортон Халперин, Лесли Гелб и др.[201]) и „новог атлантизма“ (Збигњев Бжежински[202] и др.) које данас заступа већина у Демократској странци. Иако се „хуманитарни интервенционизам“ позива на либералну традицију међународних односа која води порекло од Вудроа Вилсона, у пракси он напушта идеје о неповредивости суверенитета и интегритета држава на којима почива идеја универзалне колективне безбедности, на штету међународних организација какве су УН и ОЕБС. Његова основна идеја гласи да међународна заједница има право да интервенише у унутрашњим кризама у случају озбиљног кршења људских права, нарочито у етничким сукобима изазваним захтевима за самоопредељење. У оптици „новог атлантизма“ и геополитичких идеја Збигњева Бжежинског то значи да је Северноатлантски пакт надживео хладни рат и разлог због кога је основан замењујући своју дефанзивну улогу, утемељену на Глави VII Повеље УН, улогом организације за управљањем постхладноратовским кризама у евроазијском простору, тзв. out-of-area функцијом.[203] Иако је NATO био ангажован већ током рата у Персијском заливу, своје прве out-of-area мисије и прве борбене операције у историји извео је 1994-95. године против босанских Срба отварајући пут не само „хуманитарном интервенционизму“ него и ревизији читавог система међународних односа и међународног права какви су били познати после Другог светског рата.

Извештај Карнегијеве фондације из 1992. године под насловом „Променити наш пут: америчка улога у новом свету“ позвао је на успостављање новог начела у међународним односима према коме уништавање или пресељавање група људи унутар држава може оправдати међународну интервенцију. Сједињеним Државама у овом извештају је препоручено да прилагоде NATO и ОЕБС овој врсти безбедносних проблема у Европи. Према мишљењу Диане Џонстон[204], објављивање овог извештаја било је синхронизовано с председничком кампањом Демократа а њихов кандидат, Бил Клинтон, брзо је прихватио ове препоруке тражећи да тадашњем председнику Србије буде суђено због злочина против човечности и да се предузме војна интервенција против Срба. Спољнополитички саветник потпредседника Гора, Леон Фирт, амбасадор Дејвид Шефер (надлежан у Стејт департману за питања ратних злочина), Мортон Халперин и група стручњака Карнегијеве задужбине у то време су објавили опсежан извештај под насловом „Самоопредељење у новом светском поретку“[205] у коме су заговарали војне интервенције као један од могућих америчких одговора на међународне кризе изазване захтевима националних заједница за самоопредељење. У овом извештају, они су, између осталог, предложили да Сједињене Државе покушају да обезбеде консензус у међународним организацијама попут Уједињених нација али не и да „жртвују своје ставове и начела уколико се такав консензус не може постићи“.[206] Ови амерички аутори су закључили да међународна заједница мора бити спремна да брже и одлучније употреби војну силу када оцени да је то неопходно и могуће. Иако, у основи, није спорно да међународна заједница има право да реагује у хуманитарним кризама и њиховим жртвама обезбеди хуманитарну помоћ у пракси то значи ревизију начела о забрани мешања у унутрашње ствари суверених држава и даје арбитрарна овлашћења великим силама, пре свега САД, да се војно умешају у све међународне кризе када процене да је то потребно. Тиме је постављена основа доктрине тзв. хуманитарне интервенције до каквих је дошло најпре средином 1995. године у Босни и Херцеговини и четири године касније на Косову и Метохији.

Наличје доктрине „хуманитарног интервенционизма“ крије се у томе да, барем у начелу, сваки сепаратистички покрет који изазове оружани сукоб и хуманитарну кризу може рачунати не само на хуманитарну помоћ него и војну интервенцију NATO-а у своју корист.[207] Нова доктрина ишла је на руку жељи Сједињених Држава да и после краја хладног рата очувају војне и политичке структуре Северноатлантског пакта у Европи и његовој жељи да своју улогу прошири са колективне одбране на управљање кризама и изађе из оквира члана 5 Вашингтонског уговора (out-of-area операције). Убрзо пошто је постала прва жена на положају државног секретара, Медлин Олбрајт се за савет обратила дипломатама и спољнополитичким стручњацима међу којима су били поборници доктрине „хуманитарног интервенционизма“ Збигњев Бжежински, Мортон Абрамовиц, Џорџ Сорош и Лесли Гелб (председник Савета за спољну политику). Медлин Олбрајт је очигледно желела да нову доктрину што пре провери у пракси чак и по цену да један компликован и стар етнички спор, као што је косовска криза, стави у проблематичне оквире „хуманитарног интервенционизма“. У томе је крупну улогу одиграо управо Мортон Абрамовиц који је већ од Дејтонског споразума активно подржавао албански сепаратистички покрет на Косову да би се на конференцији ју Рамбујеу појавио у улози политичког саветника албанске делегације. То је ишло на руку „Ослободилачкој војсци Косова“ којој су оружани сукоб са Србима и хуманитарна криза која је уследила гарантовали подршку најмоћнијег војног савеза у савременом свету.

За разлику од Мортона Абрамовица, који се може сматрати главним аутором доктрине „хуманитарног интервенционизма“, геополитичку димензију „новог стратешког концепта“ Северноатлантског пакта разрадио је Збигњев Бжежински. У низу говора и чланака и, нарочито, у књизи „Велика шаховска табла: амерички примат и његови геополитички циљеви“, објављеној 1997. године, он је еволуирао од доктрине људских права коју је заговарао крајем седамдесетих година, када се налазио на месту саветника за националну безбедност председника Картера, ка класичној реал-политици. Приликом промоције своје књиге у Паризу, он је овај привидни парадокс лаконски протумачио речима: „Ја сам разрадио доктрину (људских права, прим. П. С.) као најбољи начин да се дестабилизује Совјетски Савез. И то је успело.“[208] Његови критичари додају да Бжежински у то време није био ангажован само на идеолошком фронту борбе против СССР већ и у практичној политици која је за циљ имала да дискредитује и дестабилизује Совјетски Савез. У интервјуу француском недељнику Le Nouvel Observateur то је потврдио и сам Бжежински изјавом да су САД подршком муџахединима спретно гурале Москву у војну авантуру у Авганистану која ће одвести Совјетски Савез на пут без повратка: „Ми нисмо гурали Русе да интервенишу, али смо свесно повећавали могућност да они то учине. Та тајна операција била је одлична идеја. Њен циљ је био да се Руси наведу у авганистанску замку.“[209] Није искључено да је у сличну замку упала и пост-дејтонска Југославија на Косову.

„Бжежински је с правом сматрао да може бити отворен у стварима као што су хуманитарне замке у Паризу, где политичка елита ништа не воли више код америчких лидера од нескривене циничне политике силе“, примећује Диана Џонстон и додаје: „Ово одушевљење је највеће када се Французима понуди да у њој учествују као што је случај с Бжежинским и његовом књигом“. Према Бжежинском, Француска је „битан партнер у важном послу трајног везивања демократске Немачке у Европи“ што у пракси значи одвраћање Немачке од покушаја да изгради посебну сферу утицаја на Истоку, вероватно уз учешће Русије – везе коју политичке препоруке Бжежинског настоје да осујете по сваку цену. Овакву оцену у својој књизи потврђује и сам Збигњев Бжежински који у поменутој књизи у томе види историјску улогу француско-немачког пријатељства које ширење Европске уније и Северноатлантског пакта на Исток треба да учврсти као „унутрашње језгро Европе“. „Коначно, Француска није довољно снажна ни да омета Америку у основним геополитичким питањима америчке политике у Европи ни да постане вођа Европе као такве. Стога се њене специфичности, па чак и грешке могу толерисати“, примећује главни архитекта „новог атлантизма“.[210] Овим мотивима се, вероватно, може објаснити и подршка званичне Француске интервенцији NATO-а против Југославије која је била одмах иза британске и у потпуном раскораку с опречним реакцијама у Немачкој и Италији.

Основни циљ Збигњева Бжежинског је да очува доминантну америчку позицију у међународним односима најмање за једну генерацију а можда и дуже што у пракси значи стварање геополитичког оквира око Северноатлантског пакта који ће укључити Украјину и искључити Русију. Тиме ће се створити геополитичка база за контролу сукоба у ономе што овај амерички аутор назива „евроазијским Балканом“, тј. огромном простору од источних обала Црног мора до западних граница Кине, укључујући Каспијско море с његовим огромним резервама нафте која представља главни приоритет америчке спољне политике. За Француску и Британију, међутим, то је прилика да продуже трансатлантске везе као начин да се спречи приближавање Немачке и Русије које би, као у прошлости, могле наметнути Европи свој кондоминијум. У геополитичкој шеми коју сугерише „Велика шаховска табла“ Збигњева Бжежинског, Југославији је намењена улога опитног полигона и метафоре Совјетског Савеза: „Према овој метафори, ’Србија’ је Русија а Хрватска, Босна, Косово и др., су Украјина, балтичке државе, Грузија и бивше совјетске републике ’Евроазијског Балкана’. У таквом склопу, успешна сецесија Хрватске и друштва од Југославије је позитиван преседан за очување независности Украјине и њено прогресивно укључивање у Европску унију и NATO, за које је (према Бжежинском, прим. П. С.) деценија између 2005 и 2015 ’разумни временски оквир’“. У брутално отвореној геополитичкој перспективи Збигњева Бжежинског, Сједињене Државе имају доминантни интерес за земље као што су Мађарска, Румунија, Бугарска и Турска, делимични интерес за Словачку, Молдавију, Украјину, Грузију и највећи део „евроазијског Балкана“ док је интерес минималан за земље попут Русије, Југославије и Грчке: „Београд је потенцијални релеј Москве. Срби тога можда нису свесни, али у геостратешкој перспективи, они су само сурогат Русије.“[211]

Нова политика Вашингтона значила је, између осталог, и промену односа снага између главних међународних организација на штету оних у којима чланице имају мање-више равноправан положај (УН, ОЕБС) и у корист оних у којима Сједињене Државе имају доминантан утицај (NATO, ICTY[212]) и које све чешће наступају у улози главних представника политике „међународне заједнице“. Највећи институционални губитник ове политике вероватно су Уједињене нације, које су већ биле ослабљене опадањем утицаја агенција попут UNESCO-а и UNCTAD-а и вишегодишњим кашњењем или одбијањем Сједињених Држава да измире своје финансијске обавезе према УН.[213] Због отпора САД, покушај бившег генералног секретара УН, Бутроса-Бутроса Галија, да после хладног рата реформише светску организацију завршио се потпуним неуспехом и његовим одласком с овог положаја упркос томе што је већина чланова Савета безбедности подржала његов реизбор.[214] „Уместо помоћи Уједињеним нацијама да пронађу праведно решење југословенске кризе, Клинтонова администрација је употребила свој утицај да постигне решење које ће бити у интересу њених клијената, босанских муслимана и албанских сепаратиста ... Њихов неизбежни, да не кажемо програмирани неуспех могао је бити разглашен као ’доказ’ да једино NATO може успешно обавити мировну мисију.“[215] На сличан начин Сједињене Државе су пришле и Верификационој мисији за Косово (Kosovo Verification Mission – KVM) крајем 1998. године чије су деловање под руководством америчког амбасадора Вилијема Вокера и одлазак са Косова и Метохије непосредно уочи напада NATO-а на Југославију бацили сенку на објективност ове организације. Насупрот УН и ОЕБС-у, Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, основан резолуцијом Савета безбедност УН 827 маја 1993, од почетка је уживао пуну америчку финансијску и политичку подршку. То је почетком априла 1999, током интервенције NATO-а против Југославије, потврдила и судија Кирк Мек Доналд изјавом да је Трибунал „уживао снажну подршку заинтересованих влада и појединаца каква је секретар Олбрајт. Као стални представник у Уједињеним нацијама она је неуморно радила на стварању Трибунала. Одиста, ми смо често о њој говорили као о ’мајци Трибунала’“.[216]

У црно-белој оптици доктрине „хуманитарног интервенционизма“ у свакој међународној кризи постоје кривац, жртва и спасилац. За разлику од холивудских филмова, у стварном животу актери међународних криза су народи са својом историјом, својом културом и својим опречним интересима. Занемарујући ове факторе, „хуманитарни интервенционизам“ њихове протагонисте дели на „добре“, које треба заштити, и „лоше“, које треба казнити. Свакако, постоји и спасилац: NATO, који својом супериорном војном силом брзо и не ризикујући животе својих војника интервенише против злочинца и у интересу жртве. „Да би заслужио све те бомбе, ’лош’ народ мора жигосан колективном кривицом. На самиту Г-8 у Келну, одржаном јуна месеца (1999, прим. П. С.), Тони Блер је недвосмислено прихватио доктрину колективне кривице када је изјавио да не може бити хуманитарне помоћи за Србе због застрашујућег односа према косовским Албанцима. Са својим неупоредивим самооправдањем, англоамерички команданти воде овај нови крсташки рат до граница нехуманости.“[217] Из логике да „Балкан разуме само језик силе“ произилазе најмање два закључка: први, да Запад може заштити своје основне вредности једино ако у оваквим случајевима направи изузетак од општег начела да „демократије не ратују“ и прихвати нужност „хуманитарних интервенција“ и, други, „теорију домина“ према којој би пасивност у случају маргиналних етничких и територијалних сукоба „охрабрила диктаторе свуда у свету“ и, слично малодушности Чемберлена, Даладјеа и других западних политичара између два рата, покренула ланчану реакцију која би се завршила у новом светском рату. Као и у претходна два случаја, Сједињене Државе не би могле остати по страни таквог сукоба, следи закључак да оне морају интервенисати не само на Балкану, него и у Азији[218], Африци и другде без обзира да ли је угрожен њихов непосредни национални интерес. Критичари Клинтонове администрације, нарочито у редовима републиканаца мисле супротно: „... сукоб на Косову није био тест америчког кредибилитета – улог је био и нејасан и осредњи – све док га Вашингтон није непотребно претворио у тест америчке одлучности. Рат на Косову није био изазов традиционалној улози NATO-а као савеза за колективну одбрану већ само његовој дубиозној улози институције за управљање постхладноратовским кризама. Штавише, историја говори да сукоби у периферним регионима попут Косова не морају неизбежно да прерасту у европске ратове који би угрозили америчке интересе. Узроци два светска рата крију се у сасвим изузетном распаду европске равнотеже снага.“[219]

У разради тезе о „колективној кривици“ Срба мало ко је, чини се, отишао даље од професора Харвардског универзитета Даниела Џонаха Голдхагена у чланку „Нова Србија“, објављеном у часопису New Republic током интервенције NATO-а против Југославије.[220] Упоређујући Србију с Немачком и Јапаном чији су брутални империјални ратови били праћени масовним злочинима он је закључио: „У сва три случаја већина њиховог становништва је подржала империјализам и насиље над жртвама вођена идеологијама које су позивале на освајање Lebensraum-a (животног простора, прим. П.С.) и пораз противника. Они су фанатично веровали у праведност њихових акција, упркос томе што су знали да је свет видео у њима злочине. У сва три случаја, злочине су често чинили обични припадници друштава која су, на позив својих влада, спремно следили ова нехумана уверења до радикалних закључака. У сва три случаја, већи део народа земаља које су чиниле те огромне злочине уљуљкивала је себе веровањем да су управо они највеће жртве и да сваки покушај да се зауставе империјализам и масовна убиства, попут бомбардовања, стварни злочин. У сва три случаја, дисидентске мањине супротстављале су се злочинима али су биле преслабе да их зауставе.“ Према Голдхагену, „српска недела“ разликују се, у суштини, од нацистичких недела само по обиму без обзира на жртве које су сами поднели. „Већина Срба можда није, попут Немаца, плен апокалиптичне идеологије која у основи позива и производи политику која води крају западне цивилизације. Али, већина Срба је захваћена посебно злоћудном варијантом национализма својственог западној цивилизацији. Застрашујући резултат су мртви босански и албански цивили који су, назвали то геноцидом или не, исто онолико мртви колико су то били Јевреји, Пољаци, Руси, хомосексуалци и други за време Хитлеровог режима“, закључује Голдхаген.

Који закључци се могу извести из претходна два случаја када је у питању будућа политика Запада према Србији?

Даниел Голдхаген тим поводом примећује да су 1945. године савезници зауставили немачке и јапанске злочине. Неколико година касније, они више нису били претња за своје суседе – и једна и друга земља су постале демократије, добри суседи и одговорни, водећи чланови међународне заједнице: „Нарочито је Немачка постала покретачка снага демократије, сарадње и напретка унутар својих граница. Ова два паралелна преображаја спадају у највеће политичке успехе двадесетог века“. Како се та суштинска промена догодила и може ли се применити у случају Србије, пита се Голдхаген и одговара да су 1945. Немачка и Јапан били тотално поражени и окупирани и принуђени да усвоје деморатске институције и одбаце националистичка, милитаристичка и нехумана уверења а временом је у њима израсла и нова политичка култура и нова политичка пракса. Оправдавајући политику савезника, он наглашава да послератни свет не би био толико мирољубив и просперитетан ни за немачке и јапанске суседе ни за саме Немце и Јапанце да је рат завршен компромисом, да су „криминални лидери“ остављени на власти и да је допуштено да доминантни митови и веровања преживе. Из тога он извлачи и своје главне закључке у погледу будуће политике Запада према Србији: „Све док је Милошевић на власти, све док Срби буду следили ватрени етнонационализам и док буду веровали у илузије о себи, њиховим суседима и остатку света (да је њихова намера да виктимизују невине Србе), неће бити мира на Балкану а претња новог ’етничког чишћења’ ће бити присутна. Као и у случају Немачке и Јапана, пораз и окупација – као и промена политичких институција и преовлађујућег менталитета – Србије биће дугорочно практично неизбежни. Са Србијом под окупацијом савезника и изнова исцртаном мапом на које ће Косово, делимично или у целини, бити одвојено од Србије, на Балкан ће се вратити мир и, можда, просперитет.“

Голдхаген једину сметњу оваквој „реконструкцији“ Србије види њеној у људској, материјалној и политичкој цени коју, барем за сада, Запад није спреман да прихвати али он овакав захтев сматра и морално и политички заснованим из чега следи и његова главна оцена: „Било који народ који почини таква недела отворено изазивајући међународно право и жестоку осуду готово целе међународне заједнице очигледно чине појединци с битно поремећеном способношћу моралног расуђивања и који су запали у морални амбис из кога вероватно неће бити у стању да се у догледно извуку без помоћи са стране.“ Такав народ, за овог америчког професора, постао је и правно и морално некомпетентан да води властиту политику и представља опасност за друге! Највећа опасност коју види у својим предлозима је да се међународна заједница постави реваншистички према Србима због чега се залаже за „релативно бенигну окупацију и помоћ обнови Србије“ (sic!) и читавог региона на начин како су то Сједињене Државе учиниле у Немачкој и Западној Европи после Другог светског рата. Он, такође, одбацује категорију „колективне кривице“ залажући се за кажњавање оних који су непосредно одговорни. Иако се ставови овог америчког професора могу сматрати екстремним и производом жестоке србофобије коју су западни медији распиривали током интервенције NATO-а они нису ни усамљени нити би требало потценити њихов утицај у будућности. Албански лидери с Косова, укључујући и „умерене“, користе тезе о „колективној кривици Срба“ и о томе да је „Србија изгубила и морално и политичко права да управља Косовом“ као претекст за политику која би требало да доведе до коначног признања независности од Србије и Југославије.

Теза о „колективној кривици“ и, у нешто умеренијој варијанти, о „колективној одговорности Срба“ широко је распрострањена и у западним круговима и могла се често чути на међународним скуповима одржаним у другој половини 1999. године. На међународном семинару одржаном августа 1999. у Грчкој реаговао сам на излагање познатог албанског политичара са Косова који је изнео ову тезу да бих се суочио са нападима читавог низа западних дипломата и политичара да су и опозиција и народ у Србији неповратно заражени вирусом национализма и да повратак читаве земље у међународну заједницу мора водити кроз процес „денацификације“ сличан оном кроз који је крајем четрдесетих прошла Немачка. „Ви Срби морате прихватити правила понашања која налаже савремени свет. Морате постати модерни. А бити модеран данас значи бити проамерички“, без устезања ми је добацио високи западноевропски дипломата. Иако су крајем године други догађаји потиснули Балкан у други план и донели нешто критичкије ставове према интервенцији NATO-а (нарочито рат у Чеченији) тезу о „колективној критици Срба“ нипошто не би требало пренебрегнути као чинилац који ће у дужем временском раздобљу бити снажно присутан у међународном јавном мњењу и кога би свака нова криза на Балкану у коју би Србија била умешана свакако вратила на сцену. У међувремену, „кратка историја србофобије“ се наставља а Ноел Малколм је већ за пролеће 2000. године најавио своју нову књигу о Балкану. У сваком случају, један закључак се сам по себи намеће: савремена србофобија на Западу биће логични и неизбежни пратилац ксенофобије у Србији изазивајући исте оне последице какве је изазвала приликом досадашњих криза у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији.

Глава VI: „Руски фактор“

            - „Шта је циљ руске политике на Балкану?“

            - „Русија мора помоћи Србима али им не сме послати погрешан сигнал.“

Алексеј Арбатов, један од водећих руских спољнополитичких стручњака и касније председник Одбора за безбедност Думе[221], изнео ми је ово мишљење још у јуну 1992. године, у време док се Русија мукотрпно опорављала од последица распада Совјетског Савеза. Био је у праву: у својим односима са Србијом Русија се током деведесетих година мање-више доследно придржавала овог начела који ће је час стављати на страну, час супротстављати властима у Београду али је никада неће удаљити од намере да управо на Балкану и управо кроз свој однос према Србима и Црногорцима демонстрира намеру да остане један од главних протагониста европске политике и велика светска сила. Најпре у Босни и Крајини а потом и на Косову, Срби често нису желели да чују поруке које су стизале из Москве и узалудно су покушавали Русију да увуку у југословенску кризу више него што је то било у њеном интересу. Тако је, на пример, интервенција Виталија Чуркина током ултиматума NATO-а у фебруару 1994. године дочекана с олакшањем док је улазак руског батаљона на Пале изазвао право одушевљење међу Србима с обе стране Дрине. Свега два месеца касније, током кризе око Горажда, руководиоци босанских Срба ће се сукобити са Чуркином који ће напустити Пале да се тамо никада више не врати што ће бити пропраћено оптужбама да су „Руси поново издали Србе“. И у једном и у другом случају Русија се само понашала рационално са становишта властитих интереса на Балкану и није прихватала да постане оруђе политике босанских Срба. На сличан начин, иако с много више искуства, руска спољна политика прићи ће и проблему Косова и Метохије.

Руски став према сукобима у бившој Југославији требало би посматрати у склопу историјске улоге и интереса Русије у Југоисточној Европи и унутрашње и спољне политике Москве после распада Совјетског Савеза. Поглед у историју говори да је жеља Русије да добије приступ отвореним морима, односно, да успостави контролу над Мореузима (Босфор и Дарданели) довела је већ средином деветнаестог века у сукоб са западним силама који је почео Кримским ратом.[222] Стратешки ривалитет Русије и Запада добио је крајем века снажан подстицај у панславистичком покрету у Русији и Југоисточној Европи чији су народи у то време у Москви видели ослонац у својој борби за национално ослобођење од Отоманске и Хабзбуршке империје – два главна такмаца Русије у борби за контролу Мореуза. Овај сукоб настављен је после Октобарске револуције у измењеном политичком контексту кроз стратешко надметање Совјетског Савеза и Запада за контролу Источне Европе и несмањене напоре Москве да добије слободан прилаз Средоземљу. После завршетка хладног рата и распада Совјетског Савеза Балкан је, неочекивано, поново добио централно место у руској политици и њеним настојањима да изнова дефинише своје националне интересе и односе са Западом. Руска политика према Југоисточној Европи имала је два главна циља.

Први је стратешки пошто руска политичка елита види Балкан као важно подручје за безбедност и интересе Русије у Европи и на Средоземљу. Од краја деветнаестог века Мореузи су главни циљ руских напора да отвори пут својој трговачкој и ратној морнарици у Средоземље.[223] Други интерес је верски и културни пошто је Москва подржавала словенске и православне народе југоисточне Европе у њиховој борби против Отоманске империје и, касније, против утицаја западних сила у овом подручју.[224] Током седамдесетих година деветнаестог века, панславистички покрет и распад Отоманске империје утицали су да се у руском јавном мњењу и културним и политичким круговима јави снажан интерес за судбину балканских Словена и хришћана: „Иако панславизам никада није био главна покретачка снага руске политике у деветнаестом веку, он је имао снажан утицај међу многим интелектуалцима и упоришта у званичним круговима. Стратешки интереси, пре свега жеља за контролом Дарданела, остали су главна покретачка снага руске политике“, закључује Стивен Лараби, истраживач РАНД-корпорације у Санта Моники[225] и један од архитеката „новог NATO-а“. Вођена овим интересима, Русија је одиграла одлучујућу улогу у ослобађању балканских народа од Отоманске империје у деветнаестом и на почетку двадесетог века. У периоду између Кримског и Првог светског рата настала је политичка архитектура Југоисточне Европе која је уз извесне измене после стварања југословенске државе 1918. године постојала све до 1991. године: „У доброј мери она је дело и руске политике на Балкану: њоме је практично окончана значајна улога руског фактора у изградњи и, нарочито, у утврђивању граница балканских националних држава.“[226]

Сличне интересе, иако у другачијем политичком и међународном контексту водио је и Совјетски Савез после 1917. године. Према мишљењу Јурија Давидова, на Балкану је почела и ерозија совјетске светске империје: „У Грчкој је грађански рат завршен поразом левих снага, после чега су наступиле дуге године антикомунистичке реакције. 1946. године Стаљин није подржао идеју бугарског лидера Георги Димитрова о ’Балканској Социјалистичкој Федерацији’: Москва је страховала да би таква федерација деловала независно од СССР-а. 1947. године су почели проблеми у односима са Југославијом. 1948. године Београд је био искључен из социјалистичког блока а Јосип Броз Тито је према опробаном сценарију проглашен шпијуном и најамником западних држава. 1955. године, после смрти Стаљина, односи између СССР и Југославије били су нормализовани, али је Београд, поучен горком лекцијом, истрајно држао дистанцу у односима с Москвом. Фактички, последице сукоба Стаљина и Тита нису биле потпуно превазиђене до распада СССР и СФРЈ. 1964. године и Румун Николае Чаушеску почео је да води властиту политику у оквирима социјалистичке заједнице, играјући у свом интересу на карту противуречности међу совјетским и кинеским руководством ... Фактички, једини локални савезник СССР-а у региону остала је Бугарска.“[227] Москва је, међутим, упорно настојала да побољша односе с Југославијом у жељи да добије приступ јадранским лукама, нарочито Боки Которској. Седамдесетих година Леонид Брежњев је чак седам пута упутио такав захтев југословенском председнику Јосипу Брозу Титу док је СССР финансијски помогао изградњу пруге Београд-Бар. Совјетски напори имали су и важну идеолошку компоненту будући да је југословенски алтернативни модел социјализма још од сукоба 1948. године био једна од најозбиљнијих пукотина у комунистичком блоку.[228] За Титов режим, међутим, стварна или замишљена совјетска претња била је значајна због хомогенизације различитих југословенских народа али и због западне помоћи која је од почетка педесетих омогућила успех „југословенског експеримента“. После доласка Михаила Горбачова на чело СССР-а „совјетска претња“ изгубила је уверљивост а Југославија се нашла у геополитичком вакууму који је убрзао њен распад.

После краја хладног рата Југоисточна Европа и, нарочито, политика према југословенској кризи поново су дошле у фокус спољне политике Русије. Слично Сједињеним Државама и за Москву је рат у бившој Југославији био је повод прве озбиљне дебате о спољној политици и националним интересима у пост-биполарним међународним односима.[229] Према мишљењу руских аналитичара, до краја деведесетих година руска политика према југословенској кризи и Југоисточној Европи прошла је кроз следеће четири фазе.

  • У првој фази (1991-1992) Русија је настојала да успостави блиске партнерске односе са Западом и углавном је пратила и подржавала политику Сједињених Држава и Европске уније према југословенској кризи. Како је приметио тадашњи министар иностраних послова Андреј Козирјев циљ Русије био је да наследи статус и привилегије СССР као једног од пет сталних чланова Савета Безбедности Уједињених нација. Да би оправдала „кредит поверења“ Запада према новом руском руководству Москва је, према мишљењу Козирјева, била „дужна да пређе на другу, цивилизованију и демократскију страну барикаде и буде у савезу с онима који стоје на стражи међународне законитости“. У том циљу задатак руске дипломатије био је, према речима Козирјева, „увођење Русије као велике државе у породицу напредних демократских друштава у такозвано западно друштво ... „.[230] У овом периоду Москва је, слично Сједињеним Државама, подржавала очување суверенитета бивше Југославије.
  • „Период спољнополитичке неопредељености“ нагло је прекинут фебруара 1992. године када је Москва, слично САД, признала чињеницу распада Југословенске Федерације и почела да развија односе с новим државама насталим на њеном тлу. У овом периоду Русија је настојала да се укључи у нови систем безбедности у Европи. „Ради тога, у условима најтеже ситуације на Балкану, Русија се одрекла самосталне политике, саглашавајући се у потпуности с путем који је одабрала Америка. Руска дипломатија обављала је дипломатску активност у границама које су јој биле дозвољене, извршавајући улогу притиска на српску страну, када нико није могао да утиче на ’некооперативне’ Србе. Основна карактеристика тог периода била је потпуна несамосталност спољне политике Русије, њена зависност од водећих земаља, пре свега од Америке.“[231] Следећи такву политику Русија је 29 маја 1992. године у Савету безбедности УН гласала за резолуцију 857 којом су уведене међународне санкције Југославији на основу Главе VII Повеље Уједињених нација.
  • Трећа фаза руске политике према југословенској кризи почиње 1996. године разочарањем Русије у политику Запада, између осталога и у политику у Југоисточној Европи чији су резултати постали видљиви после Дејтонског мировног споразума. Према руским критичарима западне политике према југословенској кризи, она је: 1) учврстила распад бивше Југославије супротно међународном праву, 2) признала унутрашње међурепубличке границе као међудржавне границе, 3) направила преседан у односу према федералним државама, 4) сузила круг земаља који одлучују о политици према међународним кризама, 5) увела „закон силе“ у међународне односе, 6) прихватила политику „двојних стандарда“, 7) напустила начела Повеље УН, 8) озаконила учешће NATO-а у мировним операцијама, 9) изоловала и ослабила Србију и Црну Гору појачала политичке напетости у СР Југославији, 10) подрила поверење Срба у Русију, 11) лишила Москву историјског приоритета у Југоисточној Европи, итд.[232] Према мишљењу Јелене Гускове, „руска дипломатија се крајем 1995. године нашла у крајње тешком положају. После пропасти руске спољне политике на Балкану, Русија је престала бити фактор који одређује ток догађаја у том региону. Изгубљен је традиционални утицај на југословенске народе, с Русијом су мало рачунали руководиоци регионалних организација, који су ојачали своје позиције.“[233]
  • Четврти период руске политике у Југоисточној Европи обележило је њено ангажовање поводом кризе на Косову и Метохији и то како у почетној фази сукоба (1998), тако и за време мировне конференције у Рамбујеу и интервенције NATO-а ротив Савезне Републике Југославије. Иако је ова криза пружила прилику Москви да развије живу дипломатску активност и да пронађе у водећим западноевропским земљама партнере и ова фаза се завршила релативно неповољно по руску спољну политику која је на крају морала да устукне пред притиском NATO-а и Сједињених Држава.

Разлози уздржаног става Совјетског Савеза на почетку југословенске кризе су очигледни: 1990-91. године совјетско руководство било је преокупирано унутрашњим проблемима и, слично политици Бушове администрације у Сједињеним Државама, било је спремно да препусти Европској заједници водећу улогу у посредничким напорима. У то време, Москва и Вашингтон су имали сличне интересе у погледу ове кризе и делили су страх да би распад Југославије био опасан преседан који би покренуо сличне процесе у другим источноевропским мултиетничким државама, пре свега у СССР.[234] „Заузврат, обе земље су сарађивале иза сцене не би ли спречиле колапс Југославије“, примећује Стивен Лараби.[235] Упркос распаду Совјетског Савеза крајем 1991. ова сарадња је настављена и у првој половини 1992. године што је у Русији био повод првих озбиљних критика политике коју је водио министар иностраних послова Андреј Козирјев. Већ у то време, она је постала предмет надметања између Министарства иностраних послова и Врховног Совјета око контроле укупне руске спољне политике. Руска подршка резолуцији Савета безбедности бр. 857 наишла је на жестоку критику многих утицајних посланика укључујући председника Комитета за међународне послове и спољноекономске односе Јевгенија Амбарцумова. Он је већ средином године министра Козирјева јавно оптужио да „ропски“ следи политику Сједињених Држава: „Тешко је видети разлоге да Русија, која природно има властите интересе, у свему подржава америчке ставове“.[236] Све веће незадовољство парламентараца политиком Козирјева подстакло је Амбарцумова и Олега Румањцева, извршног секретара Уставне комисије Врховног Совјета, да почну активно да подржавају Србију, укључујући демонстративну посету Београду 13 августа исте године.

Однос према југословенској кризи тако је већ у лето 1992. године поставио линију поделе између све мањег броја руских политичара који су подржавали прозападну политику министра Козирјева и растућег броја политичара који су захтевали да руска спољна политика утврди властите националне интересе и активно их заступа на међународној сцени. На екстремном полу ових захтева нашао се Владимир Жириновски који је приликом посете Београду јануара 1994. године изјавио да би „напад на Србију био исто што и напад на Русију“ и затражио стварање уније словенских народа од „Книна до Владивостока“. Званични Београд није пропустио прилику која му се указала и активно је лобирао у руским политичким, интелектуалним, културним, религиозним и војним круговима о чему сведоче многобројне посете руских парламентараца, новинара и јавних личности Југославији и Републици Српској у то време. Прозападни кругови у Русији су с негодовањем пратили ове активности југословенске дипломатије: „Редовни контакти између Москве и Београда изгледа да су омогућили Русији да игра улогу посредника између Запада и Срба као и да покаже домаћој опозицији свој међународни утицај. Мора се признати да су ’специјални односи’, ’историјске везе’, и ’снажан утицај’ Москве на српско руководство могли донети много више. Нажалост, данас не говоримо само о утицају Москве на Београд и Пале него и Београду и Палама који манипулишу московским политичарима у сопственом интересу. На однос према Русији утицао је традиционални ривалитет између Русије и Србије на Балкану (тврдња да су оне ’савезници од почетка’ је историјски мит), и несумњиво слабљење позиција Русије, чији моћ и утицај се не могу поредити с Руском империјом или СССР-ом.“[237] Овакве оцене, међутим, превиђају чињеницу да је политика према сукобима у бившој Југославији омогућила Москви да активније заступа своје интересе у односима са главним западним партнерима.[238]

Пред овим критикама министар Козирјев је почео полако да мења курс руске дипломатије и да показује више разумевања за политику званичног Београда. Заокрет у политици према југословенској кризи крајем 1992. године био је део ширег заокрета руске политике како у односима са Западом тако и према „новим суседима“, односно, осамостаљеним совјетским републикама. Овај заокрет био је условљен, пре свега, променом односа снага у руском политичком врху који је показивао све веће незадовољство политиком Запада према Русији и одсуством разумевања за њене националне интересе. У позадини напада парламентараца на министра иностраних послова, међутим, крио се и сукоб са председником Јељцином који је у то време био у поодмаклој фази. Сужавајући простор министру иностраних послова и председнику да самостално воде спољну политику они су вршили притисак на Бориса Јељцина да прихвати њихове укупне захтеве у погледу правца и спољне и унутрашње политике Русије. Другим речима, политика према југословенској кризи постала је полигон на коме су се одмеравале снаге супротстављених групација на руској политичкој сцени. То је био повод да Сергеј Караганов, члан Јељциновог Председничког савета и један од најутицајнијих руских спољнополитичких стручњака, примети: „Готово никога овде не интересује Србија, али опозиција игра на ту карту да отежала положај владе и влада се томе мора повиновати“.[239]

Резултат ове дебате била је политика коју ће Русија водити све до Дејтонског споразума и која је имала следећих неколико циљева. Прво, да спречи прекид односа са Западом и дипломатску изолацију Русије; друго, да ублажи притисак Думе на председника и владу; треће, да очува руски утицај у Југоисточној Европи; четврто, да спречи да NATO наметне своје решење супротно интересима Русије; пето, да одлуке о политици међународне заједнице према југословенској кризи задржи у Савету безбедности УН и тиме очува руски утицај као његовог сталног члана; шесто, да спречи ширење сукоба. Прилика да оваква политика уроди плодом указала се већ почетком 1994. године када је после експлозије на сарајевској пијаци Маркале NATO упутио ултиматум Србима да повуку своју артиљерији на двадесет километара од Сарајева под претњом бомбардовања. Сасвим неочекивано за западне земље у кризу се умешао помоћник руског министра иностраних послова Виталиј Чуркин који је успео не само да издејствује повлачење босанских Срба и спречи нападе NATO-а него и да распореди симболични контингент (два батаљона) руских војника између зараћених страна. Успешно посредовање Чуркина било је први велики успех руске дипломатије после краја хладног рата и изазвало је одушевљење не само међу босанским Србима него и у Београду и Москви. Задовољство на Палама није, међутим, било дугог века јер је већ у априлу исте године дошло до кризе око источнобосанског града Горажда када је руски дипломата безуспешно покушао да понови свој претходни потез. Том приликом дошло је и до отвореног сукоба Виталија Чуркина с руководством босанских Срба после чега је Москва прекинула везе с Палама.

„Уместо да, како су прихватили, прекину с нападима и повуку своју тешку артиљерију изван прихваћене зоне, босански Срби су наставили да бомбардују Горажде остављајући Русију да се осети изданом и пониженом. Тврдоглавост босанских Срба није оставила Јељциновој влади други избор до да подржи ваздухопловне нападе или да се суочи с дипломатском изолацијом. Упркос томе, могле су се видети унутрашње разлике унутар Јељцинове владе: док је министар спољних послова Андреј Козирјев заговарао тврд став према босанским Србима, укључујући подршку бомбардовању, министар одбране Павел Грачев отворено се супротстављао бомбардовању тврдећи да се Срби не смеју сматрати једини кривим за нападе на Горажде.“[240] Као куриозитет делује податак да су односе с босанским Србима пре обновиле Сједињене Државе него Русија. Под притиском промењених односа снага у Конгресу, председник Клинтон је у децембру 1994. године у посредничку мисију на Пале упутио бившег америчког председника Џимија Картера у пратњи амбасадора Чарлса Редмана који су до краја јануара 1995. године безуспешно покушавали да убеде Радована Караџића да прихвати њихове предлоге. Истовремено је у Београд дошао амбасадор Чарлс Томас који је прекинуо двогодишњу америчку дипломатску изолацију Србије и збунио своје саговорнике изјавом да „Сједињене Државе не желе Југославију под санкцијама и у изолацији већ, напротив, желе да се она врати у ОЕБС и УН и укључи у Европску унију и NATO“.[241] Месец дана касније, руски амбасадор у Загребу, Леонид Керестеџијанц је на молбу новинара да прокоментарише Томасову изјаву одговорио да Москва подржава улазак Југославије у ЕУ али је против њеног уласка у NATO.

Разлоге руске дипломатске интервенције у Босни и Херцеговини требало би видети не само у притиску српског лобија у Думи већ и незадовољству умерених посланика и јавног мњења агресивним наступом NATO-а. Руска реакција на ултиматум NATO-а, међутим, није била у првом реду мотивисана симпатијама за Србе већ страхом од маргинализације. Стивен Лараби тим поводом је приметио: „Русија је била против ваздухопловних напада NATO-а, јер би они значили да Русија не би играла никакву улогу у мировном процесу.“ Упркос променљивој срећи Виталија Чуркина у Босни и Херцеговини руска дипломатија је успела да учврсти свој успех стварањем тзв. Међународне контактне групе[242], неке врсте савременог „концерта сила“, у којој је Русија по први пут после распада Совјетског Савеза добила ако не равноправни онда статус привилегованог партнера Сједињених Држава. Другим речима, руска дипломатија се није могла директно супротставити намери NATO-а да бомбардује босанске Србе али је могла захтевати да одлуку о томе не донесе NATO сам већ Савет безбедности у коме Русији још увек стоји на располагању привилеговани статус сталног члана и право вета. Када је у томе успела, Русија је ублажила свој негативни став према могућој војној интервенцији против босанских Срба. Сличан став Москва је заузела и у Контактној групи: пошто је постала члан ове неформалне међународне организације руска дипломатија је иницијативу углавном препустила Сједињеним Државама.

Овакав руски став могао би се протумачити ширим руским интересима у развоју нових партнерских односа са Северноатлантским пактом и изградњи новог система безбедности у Евопи. За разлику од Сједињених Држава које овај систем желе да изграде око NATO-а, Москва је настојала да ову улогу добије Организација за безбедност и сарадњу у Европи (ОЕБС) у чијем стварању и раду је учествовала још од краја шездесетих година. Агресиван став који је NATO показао најпре у Босни и Херцеговини и који ће доживети врхунац 1999. године на Косову и Метохији Русија је видела као индиректну претњу не само својим клијентима и својој политици у Југоисточној Европи него и сопственој безбедности.[243] Вредно је поменути да су се прве операције ваздухопловства NATO-а против босанских Срба у Горажду[244] временски подудариле с руском дебатом око чланства у програму „Партнерство за мир“. Снажне реакције у Думи и антиамеричка осећања које је изазвала ова акција навеле су Бориса Јељцина да улазак Русије у Партнерство за мир одложи док се незадовољство јавног мњења и политичких кругова не смири. Иако је Контактна група помогла да се избегне дипломатска изолација Русије, Москва није имала разлога за задовољство начином на који су Сједињене Државе и NATO окончали рат у Босни и Херцеговини. Стављајући се отворено на страну једне стране у сукобу, укидањем ембарга на испоруке оружја босанским муслиманима и Хрватима, обавештајном подршком офанзиви Војске Хрватске у Крајини и Западној Босни и двонедељном ваздухопловном кампањом против босанских Срба која је довела до егзодуса српског становништва из Хрватске и Западне Босне САД и NATO су јасно показали немоћ Русије да заштити Србе и своје интересе на Југоистоку Европе.

Војна интервенција NATO-а против СР Југославије у пролеће 1999. године ставила је односе Русије и Запада на најозбиљнију пробу од почетка осамдесетих година. По први пут после хладног рата Русија и NATO нашли су се на супротним странама једног оружаног сукоба. Алексеј Арбатов и други утицајни руски аналитичари у то време су оценили да је, попут берлинске или кубанске ракетне кризе током хладног рата, косовска криза довела Русију и NATO до руба отвореног сукоба.[245] Познаваоци руско-америчких односа током деведесетих година упозоравају, тим поводом, да повод жестоких руских реакција није била сама косовска криза него акумулирано незадовољство Русије због правца трансформације NATO-а после хладног рата. Супротно руским очекивањима, NATO је надживео своје хладноратовске противнике (Варшавски пакт и Совјетски Савез), почео ширење на Исток и показао намеру да делује ван територије својих држава-чланица без дозволе Уједињених нација. Последице овог процеса и потврду својих страхова руска политичка елита видела управо у косовској кризи 1999. Упркос томе што је Москва своју подршку Београду ограничила на политичка средства, војно ангажовање, према оцени Оксане Антоненко, „вероватно је избегнуто једино стицајем срећних околности, руске војне и економске слабости и одлучности Бориса Јељцина да Русију задржи по страни овог рата.“ [246] За тако нешто било је више прилика током тромесечног рата: амерички државни секретар Билијем Коен запретио је да ће напасти руске нафтне танкере уколико покушају да пробију ембарго NATO-а према Југославији; руској Думи је недостајало свега неколико гласова да усвоји одлуку о пријему Југославије у Унију Русије и Белорусије; руски официри су отворено позивали политичаре да пруже војну помоћ Југославији док је бивши командант снага NATO-а у Европи, генерал Весли Кларк, наводно издао наредбу да се Приштински аеродром преузме силом од једне руске бригаде која је неочекивано дошла из Босне на Косово пре снага NATO-а. Иако су односи Русије и NATO-а донекле поправљени по завршетку бомбардовања, ова криза је постала нови извор тензија између Истока и Запада и оставила последице по односе Русије и Сједињених Држава.

Руски спољнополитички експерти[247] сматрају да би Москва из косовске кризе морала извести најмање три закључка. Прво, упркос томе што нуклеарно оружје и даље чини рат Русије и NATO-а невероватним, Русија и NATO се могу наћи на супротним странама регионалних сукоба. Пошто је почетна уздржаност на обе стране попустила NATO очигледно више не сматра да је мандат Савета безбедности УН, односно, сагласност Русије (и Кине) неопходан предуслов за примену силе у међународним односима. Упркос финансијској зависности од Запада, Москва се ослобађа илузија о „заједничком европском дому“ Михаила Горбачова и „стратешком партнерству са Западом“ Андреја Козирјева и биће све чешће спремна да се супротстави амбицијама NATO-а да се издигне изнад Уједињених нација и ОЕБС-а. Као одговор на Нови стратешки концепт NATO-а, усвојен априла 1999. на самиту у Вашингтону, Русија је почела да преиспитује своју војну доктрину. Друго, институције за које се веровало да ће бити стубови нових партнерских односа између Русије и NATO-а – укључујући Оснивачки акт NATO-Русија о међусобним односима, сарадњи и безбедности из 1997. – нису прошле тест косовске кризе. Сви облици сарадње предвиђени овим актом били су прекинути убрзо после почетка бомбардовања Југославије, али је већина међу њима касније обновљена. Један од приоритета руске дипломатије стога ће бити обуздавање NATO-а уз све ближу сарадњу с појединим западноевропским земљама, ОЕБС-ом и Европском унијом. Треће, упркос своје текуће слабости и поремећајима у односима са NATO-ом Русија је остала значајан актер на међународној сцени, нарочито за УН, ОЕБС, ЕУ, Контактну групу и Г-8 који све више избијају у први план као оквир за руско ангажовање у решавању косовске и других регионалних криза. Отуда се може очекивати да ће се руска дипломатија у будућности све више ослањати на ове институције у жељи да увећа свој међународни утицај.

Повратак реал-политике у односе Русије и NATO-а руски стручњаци тумаче ослобађањем од илузија друге половине осамдесетих и прве половине деведесетих година у чему је косовска криза у пролеће 1999. године одиграла значајну улогу. Разочарање Москве ширењем NATO-а на Исток и ревизијом члана 5 Вашингтонског уговора (тзв. out-of-area клаузула) чини њихове интересе све више инкомпатибилним а Русију све мање заинтересованом за партнерство с NATO-ом. Уместо тога, Москва своје партнере у изградњи новог, пост-биполарног и паневропског система безбедности види пре свега у европским земљама и у организацијама какви су ОЕБС и УН. Тим поводом, Оксана Антоненко примећује: „Односи NATO-а и Русије стога су између 1993. и 1999. године произвели више политичких декларација и митова него заједничке акције у пракси или заједничког одлучивања. Ови митови мало су допринели конвергенцији интереса или способности да се реше неслагања пре него што прерасту у кризе. Неизбежно, разобличавање сваког од ових митова је доводио до таласа незадовољства NATO-ом у руској политици. Косовска криза је у односима Русије и NATO-а била само најновије у серији ових разочарања.“[248]

  • Прву такву илузију овај аутор види у „миту о интеграцији Русије у западне економске, политичке и безбедносне структуре“, ономе што је Михаил Горбачов крајем осамдесетих година назвао „заједничким европским домом“. Министар иностраних послова Андреј Козирјев је 1997. године тим поводом записао: „Ми једноставно немамо нерешиве спорове или сукобе интереса (с најдинамичнијим демократским државама – прим. П. С.), одиста, нама су на располагању све могућности за пријатељске односе с њима и чак ... савез са њима.“[249] Последице опречних очекивања Запада и Русије могле су се видети већ на самиту NATO-а одржаном 1994. године у Брислу када је Москви постало очигледно да ширење NATO-а на Исток (пријем Пољске, Чешке и Мађарске у чланство Савеза) неће бити праћено ни интеграцијом Русије нити трансформацијом NATO-а од претежно војне у у претежно политичку институцију.[250] У одговору на овакав развој догађаја руски председник Борис Јељцин је лансирао крилатицу да „после хладног рата следи хладни мир“, министар Козирјев је одбио да потпише руску приступницу програму NATO-а „Партнерство за мир“, док је Москва безуспешно покушавала да изгради посебан систем колективне безбедности унутар Заједнице Независних Држава.
  • Други је „мит о партнерству“ који је створен 1995-96. године када је NATO, под притиском Француске, Немачке и неких других европских земаља, покушао да поправи односе са Русијом. Идеја је била да, упркос неслагању око политике ширења NATO-а на Исток, Русија и NATO могу развијати односе партнерства. Поред програма „Партнерство за мир“, Русији су понуђени специјални однос и специјални статус у NATO-у. Упркос томе што је то донекле поправило атмосферу, две стране су и даље имале суштински различит приступ међусобним односима: за NATO, отварање је требало да буде знак добре воље и смири руски отпор пријему Пољске, Чешке и Мађарске, док је Русија (која је 1994. ушла у PfP) желела да заустави ширење или бар утиче на политику NATO-а. Маја 1995. године, две стране су склопиле Споразум о индивидуалном партнерству Русије са NATO-ом који је требало да усклади разлике у међусобним односима. Прву прилику за тестирање споразума пружио је Дејтонски споразум за Босну и Херцеговину где је у међународне мировне снаге (под командом NATO-а) ушла и руска бригада али под непосредном командом америчких генерала.[251]
  • Трећи је „мит о институционализацији“ који је настао 1996-97. године када је Москва кроз институционализацију односа са NATO-ом покушала да оствари контролу над штетним последицама његовог ширења на Исток. Маја 1997. године Борис Јељцин и Бил Клинтон потписали су Оснивачки акт о међусобним односима, сарадњи и безбедности који је представљен као „нови почетак“ у међусобним односима. И једна и друга страна, међутим, отишле су са церемоније потписивања с различитим тумачењем међусобног договора: док је руски председник веровао да је овим документима Русија добила право вета на одлуке NATO-а став америчког председника био је да је „Русија добила глас, али не и вето на одлуке NATO-а“. Дефинитивни одговор на питање ко је био у праву дала је одлука NATO-а да марта 1999. године почне бомбардовање Југославије упркос жестоком отпору Москве.

Косовска криза отуда је донела „крај митова и повратак реалности“ у односима Русије и NATO-а и то како за руску политичку елиту, тако за најширу јавност. У основи, руска политика је у косовској кризи препознала две врсте претњи властитој безбедности. Прва је растућа нестабилност дуж и унутар руских граница. „Руски аналитичари виде западну подршку косовским Албанским сепаратистима као чинилац који може охрабрити сепаратисте унутар саме Русије и других земаља ЗНД-а. Мало је оних који у Русији верују да је NATO војно интервенисао да би спречио хуманитарну катастрофу. Насупрот томе, опште је мишљење да је NATO подстицао нестабилност подржавајући ОВК и друге екстремистичке снаге као повод да разбије Југославију – једину земљу у региону која нема амбиције да се придружи NATO-у – и да повећа своје војно присуство на Балкану“.[252] Друга претња је бојазан да би интервенција против Југославије могла постати преседан и модел за сличне интервенције у средњој Азији, на Кавказу па чак и унутар граница саме Русије, на пример у Чеченији. Током бомбардовања Југославије у руској јавности била широко заступљена парола „Данас Југославија – сутра Русија“ која је упозоравала да би рат против Југославије могао бити модел за сличну интервенцију против саме Русије. Ова страховања потхрањује чињеница да су Грузија и Азербејџан већ позвале NATO да интервенише у њиховим властитим унутрашњим сукобима као и да је рат на Косову повећао напетост у односима Јерменије и Азербејџана претећи да у сукоб увуче и једну чланицу NATO-а – Турску.[253]

Упркос веома уском маневарском простору и почетним неуспесима, руски спољнополитички стручњаци сматрају да је руска дипломатија ипак успела да постигне значајне резултате током ове кризе. Пре свега, руска политика је одолела притисцима Београда да преко предлога о уласку Југославије у Унију Русије и Белорусије буде увучена у рат чему је погодовало и релативно слаба подршка јавног мњења. Према анкети коју је спровела радио-станица „Ехо Москве“ за улазак Југославије у Унију изјаснило се мање од 23% испитаника док је против било 77%.[254] Руски аналитичари су веровали да би тиме Унија дефинитивно добила карактер антизападне коалиције која би у новом хладном рату исцрпела војне, економске, политичке и моралне ресурсе Русије. Изузетак су били политичари попут Владимира Жириновског који су сматрали да би „разарање Русије дуго девет година могло бити окончано победом на Балкану“.[255] Поред тога, руска политичка елита је неповерљива према југословенском председнику Милошевићу за кога верује да се обраћа Москви за помоћ само када је под притиском Запада да би у периодима попуштања покушавао да са Западом, пре свега са Сједињеним Државама постигне компромис. Друго, почетни неуспех ваздухопловне кампање принудио је NATO да прихвати посредничку улогу Русије и призна њен значај једног од незаобилазних чинилаца међународних односа у Европи и свету. То илуструје спремност Запада да током рата одобри Русији значајна финансијска средства али и да прихвати њен захтев да се тежиште одлучивања о кризи пренесе у Г-8 где је Русија могла рачунати на подршку утицајних земаља као што је Немачка.[256] Треће, убрзо после интервенције NATO-а у Југославији руске оружане снаге су започеле офанзиву против чеченских побуњеника примењујући тактику веома сличну оној коју је NATO користио у Југославији: ослонац на ваздушну моћ, напади на инфраструктуру, чак и „чак и конференције за штампу у стилу Џејми Шеја с прецизним статистикама о полетањима авиона и оптужбама Чечена за етничко чишћење локалних Руса“[257]. После Косова Запад је мало шта могао учинити да би спречио руску офанзиву у Чеченији чиме је Москва успешно демонстрирала способност да примени силу и сачува иницијативу у ономе што очигледно прераста у ново стратешко надметање са NATO-ом, односно, у „хладни мир“ према речима Бориса Јељцина. Успешан завршетак операције у Чеченији повратио је самопуздање не само руским оружаним снагама, него и политичкој елити и јавном мњењу који су спремно прихватили неочекивану смену на врху земље крајем 1999. године. Косовска криза покренула је и ревизију руске војне доктрине: иако је нацрт овог документа био у припреми готово три године, он није имао довољну подршку политичких и војних кругова да би дошао на дневни ред Савета безбедности. Руско Министарство иностраних послова коначно је 9. октобра 1999. године објавило овај документ који одражава лекције које је руско војно руководство извукло из рата на Косову. И док је претходни концепт националне безбедности из децембра 1997. године акценат стављао на унутрашње нова војна доктрина акценат ставља на екстерне претње безбености као што су, на пример: интервенција у унутрашње ствари Руске Федерације; покушај да се онемогући руски утицај на међународној сцени; свесно слабљење УН и ОЕБС; војне кампање без мандата УН и уз кршење међународног права; подривање међународних уговора о контроли наоружања и сл.[258]

На негативној страни биланса треба приметити да Русија није успела да спречи NATO да без одлуке Савета безбедности УН примени силу према Југославији нити је успела да се наметне као значајнији војни чинилац на Балкану у завршници кризе. Иако су руски војници у спектакуларном маршу из Босне преко Србије стигли пре јединица NATO-а на аеродром у Приштини покушај ваздухопловног десанта већег броја руских војника на Косово није успео пошто су Мађарска, Румунија и Бугарска, под утицајем NATO-а, одбиле да дозволе прелет руским авионима. Нешто слично се догодило и конвоју са хуманитарном помоћи коју је Министарство за ванредне ситуације Русије упутило Југославији. Конвој је више дана био задржан на мађарској граници после чега је само део возила могао да настави пут. У оба случаја политичка порука Београду и Москви је гласила да NATO контролише простор између Југославије и Русије и да би сваки војни савез, попут уласка СРЈ у Унију Русије и Белорусије, био унапред осуђен на неуспех. Друго, Русија је доживела неуспех и у покушају да на агресивну политику NATO-а у Источној Европи и на Балкану одговори хомогенизацијом Заједнице Независних Држава. Уз изузетак Бјелорусије и Таџикистана, остале чланице ЗНД су или подржале интервенцију NATO-а против Југославије или јој се нису отворено супротставиле.[259] На самиту земаља ЗНД Русија и Бјелорусија су заједнички поднеле нацрт документа којим би се осудила интервенција NATO-а против Југославије али он није усвојен пошто га нису прихватили остали шефови држава. Штавише, тзв. група ГУУАМ (Грузија, Украјина, Узбекистан, Азербејџан и Молдавија) отворено је стала на страну NATO-а упућујући велики изазов покушајима Русије да успостави систем колективне безбедности ЗНД-а.

Упркос потресу који су доживели током косовске кризе, односи Русије са NATO-ом постепено су се нормализовали до јесени 1999. године док су се руски војници нашли у саставу међународних мировних снага (KFOR) на Косову у којима главну улогу игра управо NATO. Као посебан куриозитет би се могло рећи да Русију у штабу NATO-а у Брислу представља генерал Виктор Заварзин, исти генерал који је предводио поход руске моторизоване јединице из Босне у Приштину. Према испитивањима руског јавног мњења, више од половине испитаника сматрало је да ће се међусобни односи постепено нормализовати док је мање од једне петине веровало да ће се даље погоршати. Таквом мишљењу придружио се и премијер Владимир Путин оценом да „Русија мора бити део и биће део цивилизованог света и у том склопу мора сарађивати са NATO-ом.“ Скупа руска операција на Косову има три главна мотива: прво, да спречи NATO да неометано успостави трајно присуство у региону; друго, да пројектује руски утицај у региону и, треће, да заштити српску популацију од албанског терора као и да надгледа спровођење резолуције СБ УН 1244. До краја 1999. године било је веома мало разлога за задовољство овом операцијом: Русија није добила властити војни сектор, њени војници нису успели да пробију блокаду Срба у Ораховцу, док је руско присуство на приштинском аеродрому у великој мери изгубило на значају изградњом америчке базе Бондстил код Урошевца и доминантном улогом NATO-а у KFOR-у. У таквим околностима, Москва је у искушењу да се потпуно повуче са Косова на што је у неколико наврата упозорио руски министар иностраних послова Игор Иванов. Искуство косовске кризе и проблеми на које су KFOR и UNMIK наишли у спровођењу свог мандата на Косову у многоме су охладили и почетни ентузијазам NATO-а за out-of-area операције (нарочито у европским земљама). У таквим околностима, Русија је као услов за нормализацију својих односа са NATO-ом поставила захтев да се његова косовска авантура никада више не понови, да се не повлаче нове линије подела у Европи и да NATO мора у пуној мери уважити легитимне интересе Русије у складу с Оснивачким актом Русија-NATO. Да ли и у којој мери ће у томе успети зависиће од исхода политичких промена до којих ће и у Москви и у Вашингтону доћи током 2000. године.

Глава VII: Бертелсманова комисија

Дејтонски споразум је окончао рат у Босни и Херцеговини али је, истовремено, вратио Косово и Метохију на врх листе балканских кризних жаришта. На изричит захтев југословенске делегације, дејтонска конференција се није бавила косовском кризом али је америчка администрација непосредно после потписивања мировног споразума и укидања санкција Уједињених нација једнострано увела тзв. спољни зид санкција према СРЈ којим је онемогућен повратак СРЈ у међународне организације условљавајући његово укидање и решавањем косовске кризе. Премда је и у опозицији и у врху владајуће партије средином деведесетих година било оних који су схватали у ком правцу иде криза на Косову и Метохији, званични Београд споро је реаговао не користећи могућности које је отворио Дејтон да би предупредио нову кризу која је била на помолу. Упркос релативно повољних околности, почетком 1996. године југословенска политика повукла је тек неколико половичних потеза на Косову и Метохији, можда и због тога што се Дејтонски споразум успешно спроводио у Босни и Херцеговини, што је ситуација у јужној српској покрајини била релативно мирна и што су се односи СРЈ са међународном заједницом повољно развијали све до јесени 1996. године. У пролеће и лето у Београд су се вратили амбасадори водећих западних земаља (само су САД шефа своје мисије задржале на нивоу отправника послова)[260] док су се западноевропске дипломате дословце утркивале ко ће довести више својих пословних људи у Југославију. Додатни разлог је била криза албанског националног покрета на Косову и Метохији чији је лидер Ибрахим Ругова нагло губио подршку после неуспеха ДСК да косовско питање стави на дневни ред Дејтонске конференције док је у суседној Албанији режим Салиа Берише запао у кризу изазвану колапсом пирамидалних банака.

Јула месеца 1996. године Александар Деспић, председник Српске академије наука, предложио је почетак преговора о „мирној, цивилизованој подели и разграничењу“ Косова и Метохије дуж етничких линија, обнављајући ранији предлог бившег југословенског председника, академика Добрице Ћосића. Албански интелектуалци с Косова и Метохије су овај предлог примили с неповерењем док су српски политичари, и у власти и у опозицији, према њему углавном остали равнодушни. Слободан Милошевић је у говору одржаном у Приштини 25. јуна 1997. нагласио да Косово и Метохија остаје интегрални део Србије одбијајући албански захтев за повратком на стање пре уставних промена 1989. и одбијајући интернационализацију читавог проблема. Одређени напредак у српско-албанским односима је, међутим, постигнут захваљујући дискретној дипломатији монсињора Винченца Паље из ватиканског колегијума Свети Еуђидио и немачког дипломате Мартина Луца (бивши министар-саветник немачке амбасаде у Београду и представник за Косово и Метохију тадашњег специјалног изасланика УН за Босну, Карла Билта). Иако су западни аналитичари сматрали да власти у Србији покушавају да мањим уступцима косовским Албанцима поткопају „спољни зид санкција“, они нису пропустили да примете да „у Србији током зимских немира 1996/97. није поново дошло до обнове националистичке пропаганде и мобилизације“ и да власти настављају „ненационалистичку и мирољубиву политику Дејтонског споразума“.[261] У таквим околностима, више западноевропских и америчких невладиних организација је, уз мање-више отворену подршку својих влада, покушало да организује српско-албански дијалог и покрене политички процес с мртве тачке.

„Пројект за етничке односе“ Универзитета у Принстону је у сарадњи с Демократским центром и фондом „Отворено друштво“ из Београда већ јуна 1995. године организовао један од првих скупова ове врсте у Београду који је привукао пажњу тиме што су на њему учествовали представници две владајуће партије – Социјалистичке партије Србије (Горан Перчевић) и Нове демократије (Тахир Хасановић) – као и више представника српских и албанских политичких партија што је уливало наду да би овај покушај могао уродити плодом.[262] Такав утисак нарочито је подстицао предлог СПС-а о почетку озбиљне расправе о решавању српско-албанског спора који су подржали и представници Демократског савеза Косова. Две године касније, од 7. до 9. априла 1997, у Њујорку је одржана друга рунда ових преговора која је окупила велики број представника српских и албанских партија и представника више земаља и невладиних организација у амбициозном покушају да се отвори политички процес који би водио решењу српско-албанског спора. Иако су представници Социјалистичке партије Србије активно учествовали у његовим припремама, они су изостали са самог скупа због одбијања америчког државног секретара Медлин Олбрајт да се сретне с делегацијом СПС. Уместо њих, тадашњу владајућу коалицију у Србији представљала је Нова демократија чију делегацију су чинили Душан Михајловић и Иван Ђорђевић поред којих су учествовали и представници водећих опозиционих странака Вук Драшковић (СПО), Мирољуб Лабус (Демократска странка), Весна Пешић (Грађански савез), Драгољуб Мићуновић (Демократски центар) као и Душан Јањић из Форума за етничке односе.

Овај скуп је одржан у време великог политичког потреса у Албанији који је довео и до заокрета америчке политике према Балкану која у режиму Салиа Берише у Албанији више није видела „стуб стабилности“ и упориште своје политике на Балкану већ опасан дестабилизирајући чинилац. Према речима Драгољуба Мићуновића, амерички учесници у Њујорку нису се устезали да косовским Албанцима отворено поруче да не могу очекивати америчку подршку стварању друге албанске државе на Балкану пошто су срушили институције већ постојеће албанске државе. Када је заједничка политичка декларација после исцрпне расправе већ била усаглашена, представник ДСК, Хидајет Хисени, потпис албанске стране је условио повратком политичког статуса Косова и Метохије на status quo ante, тј. на стање какво је постојало пре промена уставног закона покрајине 1989. године. Тек на на инсистирање руководиоца овог пројекта, професора Алена Касофа, да би изостанак њихове сагласности пре свега погодио албанско становништво на Косову и Метохији усвојено је заједничко саопштење које је имало следеће три тачке:

  • Косово је озбиљан проблем који налаже хитно решење. Без међународних подстицаја и помоћи постојеће одсуство поверења две стране није могуће превазићи ни постићи трајно решење;
  • Проблем је могуће решити једино међусобним споразумом путем дијалога без претходних услова или прејудицирања могућег исхода;
  • Споразум се мора заснивати на начелима демократизације, узајамног уважавања, поштовања и индивидуалних и колективних људских права и унапређивања регионалне стабилности уважавањем Хелсиншких начела која се односе на границе. Привремено решење изискује демократско Косово и демократску Србију.

Овом приликом прихваћен је став, који ће бити карактеристичан за све касније сличне покушаје, да се српско-албански дијалог мора водити на основу приступа „корак-по-корак“, тј. да се многобројни отворени проблеми морају решавати један по један и то од једноставнијих ка сложенијим чиме би се изградило потребно међусобно поверење и поставиле основе свеобухватног политичког решења. Иако је у Њујорку договорено да се дијалог настави „на регуларној основи у Београду, Приштини или другом одговарајућем месту“ до његовог наставка није дошло а „Пројект за етничке односе“ више се није појавио у улози модератора српско-албанског дијалога.

Његову улогу је преузела немачка фондација Бертелсман[263] која је почетком септембра 1996. године на Родосу организовала конференцију о „албанском питању“, заправо о кризи на Косову и Метохији којом ће почети трогодишњи пројект и, можда, најозбиљнији покушај да се пронађе решење овог проблема. Иако се ради о приватној задужбини, међународне активности Бертелсманове фондације у блиској су вези с немачким Auswartiges Amt-ом (Министарство иностраних послова) па је и ова конференција била сигнал интереса ове земље за косовски проблем. На питање у чему се састоји немачки интерес за Косово и Метохију, немачке колеге најчешће су одговарале да је неуспех Србије да пронађе решење за јужну српску покрајину „извезао“ део косовског проблема у Немачку коју је средином деведесетих преплавило између 120-140.000 албанских азиланата и које је ова земља желела да врати на Косово. Иако су српски „геополитичари“ сумњали да се у позадини крио немачки интерес за Југоисток Европе, нови Drang nacht Südosten, тек ће се током рата NATO-а против Југославије показати много деликатнија природа овог интереса.[264] Већ у том тренутку, у Европској унији је преовладало мишљење да је рат у Босни и Херцеговини показао слабости тзв. Заједничке и одбрамбене политике Европске уније и да се она мора потврдити управо на Балкану (тј. на косовској кризи) или је неће бити. Као што се могло и претпоставити, иницијатива Бертелсманове фондације била је увод за најозбиљнији европски покушај да се отвори српско-албански дијалог и пронађе политичко решење косовског проблема из кога ће, у јесен 1997. године, потећи и политичке иницијативе које су биле садржане у заједничком писму Клауса Кинкела и Ибера Ведрина властима у Београду и које ће коначни неуспех доживети на конференцији у Рамбујеу.

Моје раније искуство у раду с Бертелсмановом фондацијом било је повољно. 1991-92. године суделовао сам у раду њихове студијске групе за Источну Европу, у време када је због узаврелог расположења у немачким медијима већ само присуство неког ко је долазило из Београда могло у јавности да компромитује читав подухват. Штавише, Фондација је у коначној верзији свог извештаја објавила мој прилог у целини иако су ми поједине колеге у групи дискретно ставиле до знања да ће неки моји ставови изазвати негативне реакције у политичким круговима. Упркос оваквом искуству позив за учешће на конференцији о „албанском питању“ примио сам с одређеном нелагодношћу због тога што сам на прелиминарном списку учесника био једини представник из Србије. Фондација је касније на ову конференцију из Србије позвала више учесника међу којима су се одазвали само Ратомир Танић и Милан Ст. Протић док се касније пројекту прикључио и београдски историчар Душан Батаковић. Позиве су добиле и многе репрезентативне личности из Албаније, Немачке, Холандије, Грчке и Велике Британије чиме су били створени услови за озбиљан дијалог о косовском проблему. Изузев Ратомира Танића, који је представљао Нову демократију (у то време коалиционог партнера у влади Србије), овог пута су изостали представници владајућих партија у Србији. С друге стране, присуство бескомпромисног критичара српског режима, Милана Ст. Протића, у великој мери је одражавало ставове српске опозиције према косовском проблему. С друге стране, Албанце с Косова и Метохије и Албаније представљале су водеће политичке личности попут Фехми Аганија, Едите Тахири, Исе Зимберија, Бујара Букошија, Ветона Суроија, Газменда Пуље, Неритана Цеке, Генца Полоа и др.

Конференција на Родосу није донела битнији напредак у српско-албанском дијалогу пошто су се и српска и албанска страна углавном држале својих већ познатих ставова. Она је, међутим, успела већ у старту да отклони неке од пропагандних порука и тиме отвори пут конструктивном дијалогу који ће се водити током наредне две године на конференцијама у Минхену (јануар 1997), Атини (април 1997), грчком острву Халкију (1997) и, коначно, у Солуну (април 1998). У својим иступањима представници косовских Албанаца као услов за почетак српско-албанског дијалога о отвореним проблемима и статусу покрајине најчешће су постављали захтев за повратак на status quo ante, тј. повратак уставних решења из 1974. године и укидање каснијих закона Скупштине Србије, у првом реду закона о поступцима републичких органа у ванредним ситуацијама од 26. јуна 1990. којим је заведено ванредно стање (које је касније укинуто али су одредбе закона остале на снази) и закона од 13. јула 1990. године којим је распуштена Скупштина Косова. Главни захтев у погледу будућег статуса покрајине био је да би се косовским Албанцима морао признати статус конститутивног народа СРЈ образлажући то чињеницом да су они далеко бројнији од Црногораца који уживају овај статус. Највећа слабост албанске аргументације била је њихова неспособност да одговоре на питање због чега бојкотују српске политичке институције и тиме, de facto, одржавају политички status quo у Србији који би лако могли изменити уколико би изласком на изборе заузели тридесетак места у српском парламенту. Тврдња да би тиме само хомогенизовали српске партије и да се ставови српске опозиције у погледу Косова и Метохије битно не разликују од позиција власти није деловала убедљиво пред готово јединственим ставом српских учесника да су демократске промене у Србији немогуће уколико један значајан део њеног становништва – косовски Албанци – одбија да у њима учествује, другим речима, да без решења косовског проблема нису могуће демократске промене у Србији. На руку аргументима српске стране ишла је и чињеница да се конференција на Родосу подударила с објављивањем споразума о нормализацији образовног система на Косову и Метохији који су 1. септембра 1996. године потписали Слободан Милошевић и Ибрахим Ругова и који је био највећи (нажалост и једини) продор у затегнутим српскоалбанским односима током деведесетих година. Према замисли организатора, конференција се завршила закључком да се оформе три радне групе које би чинили по један српски и један албански представник с задатком да изнесу погледе на три могуће опције решавања косовског проблема: status quo plus, аутономија и отцепљење. Пошто ни у једној од три групе није било могуће припремити заједнички став на наредној конференцији одржаној 20. и 21. јануара 1997. године у Центру за политичке студије у Минхену представљено је укупно девет прилога.

Аутори у оквиру прве групе били су Ветон Сурои с албанске и Милан Ст. Протић и Душан Батаковић са српске стране. У свом прилазу овој питању Сурои је упозорио да косовски проблем нема свој правни оквир будући да од уставних промена 1989. године Београд директно управља Косовом и Метохијом и да Србија није изградила правни систем (барем не онај који би Албанци сматрали легитимним) који би понудио институционалну основу његовог решавања. С друге стране, косовски Албанци су од почетка деведесетих година бојкотовали српске државне институције и изградили властите парадржавне структуре из чега потиче оно што је Сурои назвао „сукобом легитимности“ две паралелне државе на Косову и Метохији. Због тога, према његовом мишљењу, једино би снажан утицај и посредовање међународне заједнице могло решити овај проблем понудити прихватљив оквир за учешће косовских Албанаца у српско-албанском политичком дијалогу.[265] И српски и албански учесници су у својим прилозима они су пошли од потребе да се применом споразума о нормализацији образовања на Косову и Метохији и сличних потеза у области науке, културе, спорта, медија и др, одмрзну српско-албански односи, изгради поверење две стране и створе услови за нормализацију политичког живота и почетак политичког процеса који би водио новим законским и уставним решењима за покрајину. Већ у том тренутку у први план су дошла суштинска економска питања, у првом реду питање власништва над богатим природним ресурсима Косова и Метохије које би очекивани процес приватизације учинио незаобилазним. Вероватно најлакши посао имали су аутори у трећој групи у којој су се налазили Иса Зимбери и Ратомир Танић. У свом прилогу Иса Зимбери[266] је понудио нацрт могућег устава „Републике Косово“ док је Танић[267] изложио разлоге због којих би независност јужне српске покрајине била неприхватљива не само за Србију и Југославију него и за њихове суседе и целу међународну заједницу предлажући, у име Нове демократије, изградњу регионалног система колективне безбедности у сарадњи с ЕУ и ОЕБС-ом. Најсложенија дебата због водила се у другој групи која се бавила могућим моделом аутономије за Косово и Метохију у којој смо се налазили Газменд Пуља и ја. И док је Пуља изашао с тзв. хоризонталним моделом аутономије који је, заправо, заговарао рефедерализацију СРЈ и стварање „Републике Косово“ у оквиру реконструисане југословенске федерације[268] ја сам предложио тзв. вертикални модел аутономије Косова и Метохије у Србији полазећи од модела аутономије Јужног Тирола у Италији[269]. Трећи приступ понудио је Душан Батаковић који је, следећи раније предлоге Српске академије наука и уметности као и шпанска и италијанска искуства ставио у склоп свеобухватне регионализације Србије.[270]

Предлог Газменда Пуље о „рефедерализацији“ СРЈ подразумевао је доношење устава Косово и Метохије и независне законодавне, извршне и судске институције као и право вета на готово све питања у савезној надлежности. Овлашћења савезних власти у (кон)федерацији Србије, Црне Горе и Косова и Метохије била би ограничена на област одбране и безбедности, спољне политике и монетарне политике. Сва остала питања била би у надлежности конститутивних република. Границе Косова и Метохије биле би загарантоване на савезном нивоу док би косовски Албанци добили статус конститутивног народа Савезне Републике Југославије. Критика Пуљиног предлога полазила је од четири главна аргумента. „Прво, уставна традиција претходне Југославије подразумевала је да само нације имају право на статус републике. Косовски Албанци (као и војвођански Мађари) сматрали су се националним мањинама у СФРЈ док је албанска (и мађарска) етничка заједница створила своје националне државе изван СФРЈ. Устав СРЈ из 1992. године следи ту линију размишљања. Међутим, спорно је да ли ова врста догматског размишљања одговара новим реалностима у СРЈ. Друго, републички статус би омогућио косовским Албанцима отцепљење од СРЈ и стварање њихове властите независне државе. Супротно Уставу из 1974, који је условио отцепљење једне конститутивне републике сагласношћу осталих република, Устав СРЈ не даје републикама-чланицама изричито право изласка. Због тога статус републике не подразумева право Косова на отцепљење.“[271] Немачки стручњаци из тога су изводили закључак да је управо у том погледну кључна улога међународне заједнице: „Пошто су конститутивне републике СФРЈ објавиле њихову независност, међународна заједница их је признала као суверене и независне државе. У свом мишљењу број 1, Бадинтерова комисија утврдила је да декларације о независности Словеније, Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине не представљају сецесију него дисолуцију („раздружење“ – прим. П.С.) СФРЈ. Комисија је третирала бивше републичке границе као границе које штити међународно право и ускратила етничким групама које су живеле на територији СФРЈ право на самоопредељење. Европска заједница (ЕЗ) и њене државе-чланице засновале су своју политику према Југославији на статусу република када су, 16. децембра 1991. године, прихватиле да признају независност свих оних нових држава у Источној Европи које су биле у складу са смерницама ЕЗ о признању нових држава у Источној Европи и Совјетском Савезу. Ове смернице су се односиле, између осталог, на обавезе Конференције о безбедности и сарадњи у Европи у погледу права националних мањина.“[272]

Стога су страни учесници предложили да Европска унија своје могуће признање статуса Косова и Метохије као републике у саставу СРЈ услови овим захтевима. Они су, ипак, изразили сумњу да ли би Унија прихватила овакав паралелизам оцењујући да би таквим приступом себе лишила једног инструмента за стабилизовање балканских вишенационалних држава, тј. федералних решења. „Ризик дезинтеграције, како наглашава Пуља, смањио би се међународном гаранцијом интегритета преобликоване СРЈ. Друго обезбеђење могла би бити уставна одредба која би, оквирно, имала следећу форму: Уколико би албанска страна на Косову злоупотребила статус републике да би припремила отцепљење, СРЈ би имала право да укине статус републике и, vice versa, уколико би СРЈ злоупотребила свој суверенитет над републикама кршећи међународне стандарде људских права и владавину закона, република би имала право да напусти СРЈ.“[273] Учествујући у овој расправи истакао сам да би трећи аргумент против статуса Косова и Метохије као треће југословенске републике био то што би он донео контрадикторна овлашћења, односно, „уставни парадокс“ сличан оном из седамдесетих и осамдесетих година. Као четврти аргумент навео сам да би Срби у овом случају природно очекивали да се републички статус Косова и Метохије унутар СРЈ веже с уласком Републике Српске у СРЈ будући да Устав СФРЈ није допуштао босанско-херцеговачким Србима (и Хрватима) такав статус дискриминишући их у том погледу више него косовске Албанце. Албански учесници су, међутим, овом питању прилазили са супротног становишта. Они су тврдили да би улазак Републике Српске у југословенску федерацију био крупан корак ка уједињењу свих Срба у српску националну државу. У свом прилогу, Иса Зимбери је управо то тврдио: уколико би Срби стекли то право, исто би се морало применити и на Албанце. Суверенитет Косова и Метохије он није видео као наглу промену него као процес који би се одвијао у периоду транзиције. Према његовом предлогу, независна република Косово изван СРЈ не би угрозила федерацију чија стабилност зависи од њене две чланице – Србије и Црне Горе а „независност је међу свим опцијама најјасније и најтрајније решење“.[274]

Предисторија мог предлога о „тиролском моделу“ аутономије за Косово и Метохији[275] почела је 1992. године када смо у Институту за међународну политику и привреду у Београду одлучили да израдимо серију „студија случајева“ положаја мањинских етничких заједница у Европи у покушају да пронађемо прихватљива решења за косовски проблем. „Моделе“ Северне Ирске и Баскије одмах смо одбацили пошто у том тренутку у овој британској покрајини нисмо пронашли ништа што би могло бити прихватљиво у решавању косовске кризе.[276] Иако су модели Шпаније као државе регија и Белгије[277] били нешто занимљивији, ни они нису нудили прихватљива решења за косовски проблем. Модел Швајцарске[278] свакако је атрактиван али смо се сложили да је он настао као резултат веома дугог историјског процеса и да би се неке аналогије пре могле потражити у стању међунационалних односа у јединој успешној европској конфедерацији (која је данас пре федерација него конфедерација) средином прошлог века него данас.[279] Коначно смо дошли до једина два модела који су, по нашем мишљењу, нудили одређена решења за Косово и Метохију: Аландска острва у Финској и Јужни Тирол у Италији. Аландска острва су, вероватно, најуспешнији модел аутономије у Европи у двадесетом веку који је настао још почетком двадесетих година када је шведско становништво овог финског архипелага после Октобарске револуције и повлачења Руса затражило присаједињење матици и када је специјална комисија Лиге народа ценећи политичке, етничке, демографске и геостратешке чиниоце утврдило модел аутономије који се, уз одређене измене, очувао све до данашњих дана.[280] На основу овог искуства 1995. године су представници Уједињених нација, Сједињених Држава и Русије предложили сличан модел за Српску крајину у Хрватској (такозвани план „З-4“) које су власти у Книну, нажалост, одбиле.

У основи, проблем Јужног Тирола трајао је, с мањим или већим интензитетом све до почетка деведесетих година када је дневни ред дошло питање пријема Аустрије у Европску унију.[281] У том тренутку, две заинтересоване државе – Италија и Аустрија – склопиле су сложен уговор којим су решени проблеми аутономије овог региона на северу Италије који је представљао проблем од 1918. године када је он, после Првог светског рата, припојен Италији. На руку његовом решењу ишли су и механизми Европске уније – на, пример, програм INTERREG за развој пограничних подручја, концепт тзв. еврорегија, „меке“ шенгенске границе, итд. – али и висока финансијска улагања власти у Риму у покрајину која по глави становника Јужног Тирола достижу чак 3000 долара у форми дотација, пореских олакшица и сл. На известан начин, немачки говореће становништво Јужног Тирола се, после уласка Аустрије у Унију нашло у сличном положају у коме су се нашли Срби и Хрвати после стварања Југославије: иако се није радило о националној држави, највећи део ових народа нашао се унутар граница заједничке државе, у овом случају супранационалне организације каква је данас ЕУ. Граница између Италије и Аустрије на Бренеру више није делила Северни и Јужни Тирол а препреке које су раздвајале њихово становништво су отклоњене. Отуда је и „тиролски модел“ за косовски проблем полазио од претпоставке да би српско-албански етнички проблем, који је, на известан начин био „игра нулте суме“ (где један добија други неизбежно губи) и, као такав био нерешив, требало уз помоћ ЕУ, претворити у међудржавни проблем где између Југославије и Албаније дугорочно постоји значајна компатибилност интереса, пре свега интереса обе земље да уђу у Европску унију. Други важан мотив овог предлога био је да се у решавање косовске кризе укључи Европска унија: претходно искуство у погледу њене улоге у решавању југословенске кризе говорило је да Унија не располаже инструментима за решавање насилних етничких сукоба али да су њени ресурси веома значајни у решавању међунационалних проблема међу државама-чланицама или државама-кандидатима за чланство у њој. На известан начин, читава политичка историја ове организације везана је за решавање француско-немачких и других међунационалних проблема у Европи који су изазвали два светска рата у двадесетом веку.

Порука овог предлога је тако и схваћена и наишла је на позитиван пријем међу европским учесницима који су у њему открили могућност да активног доприноса организације каква је Европска унија решавању косовске кризе. Августа 1998. године, у време када је рат на Косову и Метохији већ почео, немачка новинска агенција „Дојче веле“ објавила је да су власти у Београду прихватиле овај предлог и да је на основу њега могуће очекивати позитиван исход кризе. Ма колико да су српско-албански односи на Косову и Метохији били сложени крајем деведесетих година прилика за овакво решење неочекивано се указала у другој половини 1997, када су после великих потреса у Албанији југословенско-албански односи почели нагло да се отопљавају и када је дошло до низа сусрета на високом нивоу, укључујући и први југословенско-албански самит после педесет година током балканског самита на Криту новембра исте године. Два су главна разлога због којих је овај процес нагло прекинут и догађаји на Косову и Метохији кренули у супротном правцу. Први је било деловање албанских националиста у ОВК, за које је самит на Криту био последњи аларм да време не ради за њих и да морају ескалацијом насиља спречити политичко решење кризе. Други је, вероватно, била грешка југословенске политике која је, вођена унутрашњим политичким мотивима, настојала по сваку цену да спречи интернационализацију косовске кризе због чега је југословенска делегација напустила заседање тзв. Контактне групе у Бону крајем 1997. године када је немачки министар иностраних послова Клаус Кинкел покушао да стави косовски проблем на дневни ред овог заседања. Интернационализацију косовске кризе Југославија, свакако, није могла спречити али је у то време могла утицати да се она догоди на начин на који би дугорочно био повољан за њу и који би спречио њену каснију политичку изолацију отварајући, истовремено, њене односе са Европском унијом. Југословенско одбијање убрзо је маргинализовало улогу Уније у решавању косовске кризе препуштајући NATO-у иницијативу која се могла завршити само онако како се 1999. године и завршила – војном интервенцијом против Југославије и, de facto, губитком Косова и Метохије.

Трећи предлог поднео је Душан Батаковић који је пошао од идеје о Србији као регионалној држави које је развила Српска академија наука и уметности и, конкретно, Миодраг Јовичић у својој истоименој књизи.[282] Иако је овај предлог првобитно предвиђао да читава Југославија буде преуређена као регионална држава, због отпора Црне Горе губитку националног суверенитета и статуса републике касније је ограничен само на Србију која би, по њему, требало да постане држава дванаест регија. Батаковић је, заједно с академиком Јовичићем, Зораном Лутовцем, Чаславом Оцићем, Костом Чавошким и Драгољубом Поповићем разрадио свој предлог у документу под насловом „Предлог демократског решења питања Косова и Метохије“[283] који је добио подршку владике рашко-призренског, Артемија, црквених власти и великог броја косовских Срба на црквено-народном сабору који је одржан у Приштини 25. и 26. јануара 1997. године. Он је подразумевао два услова: „да демократски изабрани представници Срба и етничких Албанаца постигну консензус о мирном и договорном решењу за проблем Косова и Метохије“ и „конститутивну скупштину, слободно изабрану од свих грађана земље, ратификовала нови устав који би, поред других дубоких структурних промена уставног система, успоставила нови облик државне организације – регионалну државу, у којој би регион Косова и Метохије пронашао своје законско место“.[284] Предлог је касније еволуирао у правцу кантонизације Косова и Метохије[285] најпре у два (Косово и Метохија) а касније више кантона који би одражавали њихову етничку структуру.[286] Експертска група је у овом предлогу разрадила уставна и законска решења не само за кантоне, него и за етнички мешовите градове као и читаву покрајину (дводомна скупштина с узајамним правом вета на одлуке од суштинског значаја за две етничке заједнице). Српска православна црква , која се у међувремену постепено одвајала од политике власти у Београду, и сеоско становништво у покрајини подржали су ове предлоге видећи у њима последњу шансу да се спречи губитак Косова и Метохије и очувају и српски народ и верски и културни споменици српског народа у покрајини који су крајем деведесетих година били у све већој опасности.[287] Косовски Албанци, који су у првом тренутку повољно реаговали на ове предлоге касније су их одбацили схватајући да непопустљива политика власти у Београду и интереси Запада гурају догађаје на Косову и Метохији у сасвим другом правцу. У одређеном смислу, и неки Албанци размишљали су у овом правцу. На пример, маја 1997. године из Приштине ме је телефоном позвао председник Косовског хелсиншког комитета, Газменд Пуља, тражећи да му набавим законска акта која регулишу аутономију Свете Горе (Атоса) у Грчкој у намери да слична решења понуди и за српске манастире на Косову и Метохији.

На састанку одржаном у пролеће 1997. године у Атини, стручњаци Бертелсманове фондације понудили су документ под насловом „Политички предлози за косовски конфликт“ о коме се расправљало и на наредном састанку радне групе на грчком острву Халки у септембру као и приликом посете делегације Фондације Београду у октобру исте године. Идеја је била да стратегија политичког решења косовске кризе има три фазе: у првој би српска и албанска страна потписале „Писмо о намерама“ у коме би се постигла сагласност о мерама за јачање поверења без прејудицирања крајњих статусних решења за Косово и Метохију; у другој фази би се, уз међународну подршку, ове мере спровеле и постигао напредак у низу конкретних питања док би се у трећој фази решило питање статуса покрајине. Током дуготрајне и веома детаљне расправе постигли смо сагласност о садржају првог документа који је почивао на две главне претпоставке: прво, обе стране се обавезују да своје циљеве остваре ненасилно и уз поштовање људских права и демократских начела и, друго, обе стране су сагласне да започну преговоре у подручју мера за јачање поверења и практичних решења за акутне проблеме и у погледу дефинисања и институционализације статуса Косова и Метохије у односу према Србији и СР Југославији. У том погледу оцењено је да се без одлагања мора започети процес преговора о статусу без прејудицирања било каквог решења и без могућности да две стране блокирају преговоре захтевајући да се најпре реши питање статуса или да се подразумева сагласност око постојећег statusa quo на Косову и Метохији. У погледу друге фазе сагласили смо се унилатералним и билатералним мерама за јачање поверења као и о мерама међународне заједнице.

Тако је, на пример, предвиђено да Србија укине ванредно стање објављено 26. јуна 1990, односно, његове одредбе које су се и даље спроводиле у покрајини и нормализује стање у областима образовања, здравства, правосуђа, јавне управе и полиције; Албанци би требали да се обавежу на ненасилне методе политичког деловања, да буду изузети од војне обавезе и да им се понуди цивилно служење војног рока; Војска Југославије би требало да постепено смањи своје активности у покрајини и ограничи се на чување државних граница; да се спроведе споразум од 1. септембра 1996. о образовању; да се Албанци постепено врате у органе јавне управе, итд. У погледу заједничких мера за јачање поверења предвиђено је да полицијски органи прођу кроз обуку за управљање кризама; да се оформи заједнички органа за питања безбедности; да се ојача независност судства; да се постигне споразум сличан споразуму о образовању у области здравства; да се постепено врати двојезичност у школске, политичке и управне институције у покрајини и сл. У погледу тога што би међународна заједница требало да учини сагласили смо се о потреби увођења омбудсмана који би се бавио људским правима; заштити српских културних и верских споменика од стране UNESCO-а; подршци економском развоју покрајине; борби против криминала и корупције; отварању мисија ОЕБС-а, УН и ЕУ у покрајини и сарадњи с председавајућим ОЕБС-а и високим представником УН за Југославију; техничкој помоћи; повратку СРЈ у Савет Европе, Међународни монетарни фонд, Светску банку и друге међународне институције и, пре свега, у Организацију за безбедност и сарадњу у Европи.

Делегација Бертелсманове фондације с усаглашеним документом дошла је у Београд септембра месеца 1997. године и том приликом је бивши немачки амбасадор у Југославији, Вилфред Грубер приредио радни ручак на коме су, поред учесника пројекта, присуствовали и политички представници Срба и Албанаца, укључујући Ратомира Вица из Социјалистичке партије Србије и Фехми Аганија и Едиту Тахири из Демократског савеза Косова. Рачунајући да је на претходном састанку на острву Халки постигнута начелна сагласност две стране, професор Јозеф Јанинг је у оптимистичном тону изложио резултате рада и предлоге радне групе. После њега, међутим, реч је узео Фехми Агани, сагласио се с констатацијом да је радна група понудила многа корисна решења али да их албанска страна не може озбиљно узети у разматрање уколико се статус Косова и Метохије не врати на стање до 1989. године, тј. на уставна решења из 1974. Упркос томе што смо се током мукотрпног двогодишњег рада већ у преамбули понуђеног документа договорили да се не прејудицирају било каква статусна питања, косовски Албанци су оваквим ставом ствари вратили на сам почетак после чега амбасадору Груберу није преостало ништа друго да заврши састанак а Бертелсманова делегација вратила се у кући необављеног посла. Да се расположење Албанаца према читавом подухвату мења говорило је већ одбијање Ветона Суроиа да се појави на заседању радне групе на острву Халки иако је учествовао на редовном годишњем семинару ЕЛИАМЕП-а који се одржавао неколико стотина метара даље. Већ почетком октобра месеца немачко министарство иностраних послова покушало је да оживи ову иницијативу предлогом да у Београд допутују тадашњи политички директор у немачком министарству иностраних послова, Волфганг Ишингер, и амерички изасланик за Југославију, амбасадор Роберт Гелбарт, с предлогом који је имао само четири тачке: прво, без одлагања се мора применити споразум Милошевић-Ругова о образовању; друго, потребно је у Приштини отворити представништво Европске уније (нешто раније, слично представништво USIS-а Сједињене Државе су већ биле отвориле у главном граду Косова и Метохије); треће, потребно је омогућити повратак тзв. мисија дугог трајања ОЕБС на Косово и Метохију[288], четврто, потребно је без одлагања започети српско-албански политички дијалог уз посматрачку улогу међународне заједнице. Посета, до које је требало да дође 21. октобра исте године најпре је, на захтев америчке стране, одложена за недељу дана због избора у Црној Гори а потом је и потпуно отказана. Већ почетком новембра месеца предлог идентичне садржине Београду су упутили немачки министар иностраних послова, Клаус Кинкел, и његов француски колега Ибер Ведрин[289] што је наговештавало суштинске разлике у приступу Европљана и Американаца косовској кризи које ће постати очигледне наредне године као и на конференцији у Рамбујеу у фебруару 1999.

Клаус Кинкел и Ибер Ведрин су у пролеће наредне године дошли и лично у Београд у пратњи веће групе немачких и француских спољнополитичких стручњака, укључујући представнике Бертелсманове радне групе као и француских стручњака који ће те године преузети иницијативу као домаћини српско-албанског дијалога на невладином нивоу. Пошто, због статусних промена, више није било могуће организовати сусрет са европским стручњацима у ИМПП-у, састанак сам организовао у Форуму за међународне односе Европског покрета у Београду где је вођена веома подстицајна дискусије после које су ми и Јозеф Јанинг и Мишел Фуше[290] предложили да дијалог наставимо али за то ни у званичном ни у незваничном Београду више није било расположења. Званични Париз, међутим, није одустао од ове намере и у лето и јесен 1998. године у организацији Фондације Данијел Митеран (удовице бившег председника Франсоа Митерана) и Међународне федерације за људска права одржане су у француском парламенту три рунде српско-албанских разговора на коме су и једна и друга страна учествовале с доста јаким делегацијама. Тако су, на пример, с албанске стране учествовали Фехми Агани, Махмут Бакали, Ветон Сурои и други познати албански политичари и интелектуалци с Косова и Метохије док су српску страну представљале водеће личности опозиционе сцене, укључујући лидера Демократске странке Зорана Ђинђића, Весну Пашић, као и један број београдских интелектуалаца средње генерације. Иако је расправа у многоме следила линију раних расправа у радној групи Бертелсманове фондације, политичка збивања на српској и албанској политичкој сцени у први план су избацили питање да ли постоје заједнички интереси и да ли је могућа политичка сарадња демократске опозиције у Србији и албанских политичких партија на Косову и Метохији. У Србији се, наиме, после стварања нове владајуће коалиције почетком 1998. године политичко стање нагло погоршавало док су нове власти заоштравале репресију не само на Косову и Метохији него и унутар саме Србије, опозиција је после успеха у јесен/зиму 1997. године изгубила иницијативу а њен велики део је после бојкота избора крајем исте године остао изван парламента. Слично се догађало и с Демократским савезом Косова који је нагло губио подршку косовских Албанаца препуштајући иницијативу екстремистима који су своје место све више тражили у „Ослободилачкој војсци Косова“. Стога је понуда српске опозиције Албанцима гласила да би престанком њиховог политичког бојкота српских државних институција и изласком на изборе оваква политичка ситуација могла бити суштински промењена, да би косовски Албанци могли допринети демократији у Србији а да би, заузврат, демократска Србија била партнер за политички дијалог и решење српско-албанских односа. Нажалост, и овог пута је Фехми Агани, „човек дијалога али не и компромиса“, био је тај који је понуду одбио стављајући у први план захтеве косовских Албанаца за повратком на стање пре 1989. године и независношћу. После тога, Зорану Ђинђићу је само преостало да резигнирано констатује да „српска опозиција може понудити само оно што има – стрпљиву и истрајну борбу за демократску Србију – али не оно што нема – одлуке које су у рукама власти – и да о захтевима за независношћу не може разговарати с опозицијом него само с властима“.

Последњи покушај у пролеће исте године учинила је и Бертелсманова фондација која је на последњој конференцији о овој теми коју је организовала у Солуну 20. и 21. априла окупила велики број српских и албанских учесника. Централна личност био је Адем Демаћи, оснивач првих „марксистичких-лењинистичких“ група на Косову и Метохији (претеча ОВК), „албански Нелсон Мандела“ и личност чија је политичка звезда расла с опадањем утицаја ДСК, Ибрахима Ругове и Фехми Аганија. Демаћи је на конференцију дошао у пратњи свог блиског сарадника Албина Куртија, једног од лидера новог и радикализованог студентског покрета у Приштини.[291] Том приликом Демаћи је представио свој пројект (о коме се у то време много говорило и писало) о новој држави – Балканској Конфедерацији или Балканији – која би обухватала Србију, Црну Гору и Косово и Метохију. Иако он, у суштини, није нудио ништа ново у односу, на пример, на поменути пројект Газменда Пуље о рефедерализацији Југославије, чињеница да је Демаћи у то време био духовни вођа новонастајућег покрета оличеног у „Ослободилачкој војсци Косова“, изазвала је жив интерес свих присутних, укључујући и многобројне грчке новинаре. Велику пажњу изазвала је и појава владике рашко-призренског Артемија и јеромонаха Саве[292] који су у то време иза себе имали снажну подршку српског становишта на Косову и Метохији и који су постали први српски црквени великодостојници у новије време који су успели да отвори врата америчког Конгреса и других највиших америчких и западноевропских институција.[293] Пошто се скуп одржавао на дан православног Ускрса, владика Артемије, који је на свечаној вечери седео поред Демаћиа, одржао је пригодан говор који је на изврсни енглески преводио отац Сава а који су присутни топло поздравили. У жељи да на одговарајући начин узврати, непредвидиви Демаћи је затражио реч тврдећи „да ће на Косову и Метохији владати мир и када Албанци дођу на власт“ додајући, на очигледно запрепашћење Ветона Суроиа и Газменда Пуље, да то „не значи да Албанци који сарађују с Милошевићем неће бити убијени, као што ће бити убијени и они српски полицајци који врше насиље над Албанцима“. Пошто је време за српско-албански дијалог убрзо истицало, Бертесманова фондација се после конференције у Солуну повукла са сцене док су немачке политичке, односно, партијске фондације у пролеће 1998. године учиниле само још један напор ове врсте када је фондација баварског ЦСУ-а, Hans Seidl Schtiftung из Минхена организовала сличан скуп на коме сам последњи пут срео Бујара Букошија. Пошто сам, као и многи други у то време, веровао да управо он стоји иза „Ослободилачке војске Косова“ врло хладно сам реаговао на његово распитивање о бившим колегама с којима је радио као лекар на Клиничком центру у Београду и у једном тренутку га отворено запитао да ли он стоји иза ОВК. Резигнирано ми је одговорио: „Када бих само могао. Ослободилачком војском Косова данас управљају људи пред којима сам ја потпуно безначајан“. Иако му тада нисам поверовао време је показало да је говорио истину.

Током 1998. године невладини контакти Срба и Албанаца постепено су се гасили а последњи сусрет ове врсте организовао је Хелсиншки одбор за људска права у Србији 21. и 22. новембра 1998. године у хотелу Хајат у Београду.[294] Скуп, који је окупио више од стотину истакнутих Срба и Албанаца власти ни овог пута нису ометале а последњи српско-албански дијалог протекао је у конструктивном дијалогу који је указивао да су се и једна и друга страна још увек надале мирном расплету кризе која је прерасла у крваве сукобе ОВК са српском полицијом и Војском Југославије. Последњи српско-албански политички сусрет уприличио је неуморни Ричард Холбрук средином маја месеца исте године и то на највишем нивоу, између Слободана Милошевића и делегације косовских Албанаца на челу с Ибрахимом Руговом. За овај сусрет, који се годинама чекао и за који се веровало да ће бити круна политике и једне и друге стране, било је међутим касно. Руковање са Милошевићем и осмех на Руговином лицу биће фатални за Демократски савез Косова и самог Ругову кога су радикализовани косовски Албанци жигосали као квислинга и потпуно се окренули ОВК-у. Махмут Бакали, неприкосновени владар Косова и Метохије током седамдесетих и човек кога и данас сматрају „сивом еминенцијом“ албанске политике на Косову, касније ће ми у Паризу испричати да је сусрет са Милошевићем протекао у опуштеној, чак срдачној атмосфери у којој је српски лидер, према Бакалијевим речима, „показао много разумевања за албанске ставове и захтеве али и приметио да су му руке везане национализмом у Србији“. Судбина људи који су учествовали у овим сусретима и преговорима и са српске и с албанске стране биће политичка маргинализација пред екстремизмом који је на обе стране победио крајем деведесетих. Најтрагичнија ће бити судбина Фехми Аганија, који је ухапшен за време рата приликом покушаја бекства возом у Македонију после чега му се губи сваки траг, интелигентног Ветона Суроиа и његовог блиског сарадника Батона Хаџиуа пропаганда ОВК ће означити као „шпијуне српске Државне безбедности“ због одважне критике насиља над Србима после победе ОВК, Адема Демаћиа је развој догађаја за време и после рата потиснуо у страну, његов сарадник Албин Курти је, заједно с Флором Бовином и групом албанских политичких активиста, за време рата ухапшен и касније осуђен на вишегодишњу временску казну коју издржава у затвору у Пожаревцу. На српској страни, многи интелектуалци који су учествовали у овим разговорима биће избачени са својих факултета после доношења новог закона о универзитету или ће на друге начине бити политички маргинализовани и уклоњени са сцене.

Искуство петогодишњих српско-албанских сусрета и разговора ипак није било потпуно узалудно јер показало и да је српско-албански дијалог могућ и да је могуће компромисно и демократско решење донедавно можда најтежег етничког спора у Европи. Пошто је крајем деведесетих година радикализам победио на обе стране, места за дијалог и конструктивну улогу Европске уније више није било а на сцену је дошао NATO који је у овом сукобу пресудио на једини начин на који једна војна организација то може да учини – војном интервенцијом која је насилно Косово и Метохију издвојила из састава Србије препуштајући судбину покрајине у руке неодлучне међународне администрације и „Ослободилачке војске Косова“ која се и сама помало неочекивано нашла у улози победника недораслог улози која му је припала. У једном питању, међутим, ОВК није имао дилеме: да се преостали Срби милом или силом морају протерати с Косова и Метохије у очекивању времена када ће питање статуса ове бивше српске покрајине коначно доћи на дневни ред међународне заједнице. ОВК нема дилема ни у погледу оних Албанаца који су били спремни да живе у миру са Србима или су радили и у време српске власти: победник ни у овом случају није имао милости према „квислинзима“ и они су често били чак и пре Срба на мети ОВК. На Косову и Метохији, коначно, победили су и они међународни кругови који од почетка нису желели српско-албански дијалог и који су веровали да се косовски проблем може решити једино силом и који данас верују да на Косову и Метохији „још увек има превише Срба“ да би се могло ставити на дневни ред питање његовог коначног статуса. Према њиховом мишљењу, Срби су своји поступцима према Албанцима од 1981. до 1999. године „изгубили морално право на Косово и Метохију“ а оно што се догађа преосталом српском становништву бивше покрајине само је заслужена казна за то.

Глава VIII: Последњи дан да се каже „да“

Касно после подне 22. јануара 1999. године зазвонио је телефон у мом стану. С друге стране жице био је дипломата кога сам познавао још од почетка деведесетих година када се налазио на челу утицајног западноевропског института за међународне односе који се активно бавио југословенском кризом. Очигледно расположен, рекао ми је да се управо вратио с заседања Међународне контактне групе у Лондону на коме је предложено да се у Француској одржи међународна конференција о косовској кризи. „Веома је важно да нас је подржала Русија и да Американци нису имали ништа против. Молим Те, обавести политичаре у Београду да је ово можда последња шанса дипломатије пре него што Запад буде принуђен да војно интервенише на Косову. Јуче сам о томе разговарао са Бугарчићем[295] и он ми је рекао да ће се озбиљно размотрити овај предлог.“ Рутински сам о овом разговору обавестио надлежне савезне и републичке органе као и лидере водећих опозиционих странака. Неколико дана касније телефоном ме је позвао Вук Драшковић и запитао да ли бих пошао с њим у Париз и покушао да, заједно са Миланом Комненићем, помогнем преговарачком тиму у Рамбујеу. Без много оклевања прихватио сам овај позив и већ наредне среде отпутовали смо у Париз где су два дана раније почели преговори о Косову и Метохији.

Конференцији у Рамбујеу претходили су бурни догађаји у јужној српској покрајини током претходних годину дана. Већ крајем 1997. у Дреници су почели оружани сукоби српских полицијских снага с групом Адема Јашарија који су, с мањим или већим интензитетом трајали до краја фебруара 1998. године. 25. фебруара у Београд је допутовао амерички изасланик за Балкан, амбасадор Роберт Гелбард, који је ОВК недвосмислено назвао терористичком организацијом што је у круговима власти протумачено као сигнал за акцију која је уследила два дана касније када је интервенцијом јаких полицијских снага разбијено Јашаријево упориште у Преказу при чему су он и већи број припадника његовог клана изгубили животе. Запад је брзо реаговао: на заседању Међународне контактне групе[296] одржаном 9. марта у Лондону акција српске полиције је осуђена док је Југославији запрећено новим санкцијама које није подржала једино Русија. У саопштењу са овог заседања затражено је отварање мисије Високог комесаријата Уједињених нација за људска права на Ко-сову и Метохији, предложена је нова мисија изасланика ОЕБС-а, Фелипе Гонзалеса, на Косову и Метохији и повратак „мисије дугог трајања“ у покрајину, оснивање међународне групе, укључујући невладине организације, која би промовисала грађанско друштво и дистрибуирала хуманитарну помоћ на Косову и Метохији, одржавање хитног састанка Контактне групе са пет земаља јужног Балкана (које је и одржано крајем априла у Бону), итд. Спор између Русије и осталих чланица Контактне групе изазвали су предлози санкција према Југославији које би обухватиле: прво, свеобухватни ембарго на испоруке оружја Југославији „укључујући Косово“; друго, забрану снабдевања Југославије опремом која би могла да буде искоришћена за репресију и тероризам; треће, ускраћивање виза званичницима СРЈ и Србије одговорним за репресију на Косову и Метохији и, четврто, мораторијум на кредитирање државног извоза којим се подстичу трговина и инвестиције, укључујући финансирање приватизације у Србији.[297] Већ летимични поглед на ставове Контактне групе указивао је да се Запад припремао да на почетак рата на Косову и Метохији одговори вођен искуствима рата у Босни и Херцеговини и Дејтонског споразума. За кризу се припремала и Русија која је, између осталог, у то време у своју амбасаду у Београду преместила двојицу млађих дипломата из амбасаде у Тирани који су изврсно говорили албански и српски и пажљиво пратили развој догађаја у покрајини и око ње.

Време између заседања Контактне групе у Лондону и наредног, одржаног крајем априла у Бону, показало је да у њој постоје три различита става и три различита интереса. Први су представљале Сједињене Државе које су, држећи се доктрине „хуманитарне интервенције“ и политике „новог атлантизма“, заговарале непопустљив став према Београду.[298] На супротној страни била је Русија која је, поучена искуствима из Босне и Херцеговине, на Косову и Метохији видела нов изазов не само својој балканској него и укупној спољној политици и која је имала много више разумевања за ставове Београда. Негде између су се налазиле четири западноевропске земље – Велика Британија, Француска, Немачка и Италија, које су у новој балканској кризи виделе изазов својој „Заједничкој спољној и одбрамбеној политици“. На заседању Контактне групе у Бону дошло је до отворених разлика између америчке политике, с једне стране, и политике Европске уније и Русије, с друге стране, па чак и до спора између америчког државног секретара Мадлен Олбрајт и немачког министра иностраних послова Клауса Кинкела. Резултат је био компромисни став који је, с једне стране, од Слободана Милошевића да „у потпуности спроведе све одговарајуће кораке из лондонског саопштења“ Контактне групе упозоравајући да без тога „нема изгледа за било какво побољшање међународног положаја земље“ али се, истовремено, понављала осуда тероризма на Косову и Метохији. „Основни став Контактне групе остаје исти. Ми не подржавамо ни независност Косова нити одржање status-а quo као крајњег резултата преговора између власти у Београду и руководства Албанаца с Косова. Не прејудицирајући њихов коначни исход ми наша начела за решавање проблема Косова заснивамо територијалном интегритету Савезне Републике Југославије и на стандардима ОЕБС-а, хелсиншким начелима и Повељи УН. Ми подржавамо битно већи степен аутономије Косова која подразумева и стварну самоуправу“, закључује се у саопштењу са састанка Контактне групе у Бону, одржаног 25. марта.

Избалансиран став заузео је и Савет Безбедности Уједињених нација који је у својој резолуцији бр. 1160 од 31. марта исте године осудио „употребу претеране силе од стране српских полицијских снага против цивила и мирних демонстраната на Косову, као и терористичка дела Ослободилачке армије Косова или било које друге групе или појединца и сву спољну подршку терористичким активностима на Косову, укључујући финансирање истих, испоручивање оружја и обуку.“ [299] И у овом случају, поред позива властима у Београду и руководству косовских Албанаца да се уздрже од насиља Савет безбедности је тражио само почетак политичког дијалога без прејудицирања његовог исхода: „Делујући у складу са Главом VII Повеље Уједињених нација ... (Савет безбедности) позива власти у Београду и руководство заједнице косовских Албанаца да одмах и безусловно започну сврсисходан дијалог о питањима политичког статуса, и примећује спремност Контакт групе да олакша такав дијалог“.[300] Савет безбедности, такође, „слаже се, не прејудицирајући исход тог дијалога, са предлогом изнетим у изјавама Контакт групе од 9. и 25. марта 1998. да би принципи за разрешење Косовског проблема требало да се заснивају на територијалном интегритету Савезне Републике Југославије и да буду у складу са стандардима ОЕБС-а, укључујући оне садржане у Завршном документу Хелсиншке конференције о безбедности и сарадњи у Европи.“[301]

У таквим околностима и српска и албанска страна настојале су да што пре окончају сукоб у своју корист што је био увод у још жешће борбе на Косову и Метохији. Упркос предности које су регуларне формације Војске Југославије и српске полиције имале над помало анархичним и релативно слабо наоружаним групама ОВК, операције на Косову и Метохији су се одужиле. То је, вероватно, и био политички и војни циљ ОВК чије вође ионако нису могле рачунати да без војне интервенције NATO-а против Србије постигну било какав резултат. Српска страна је, паралелно с операцијама војске и полиције против ОВК, косовским Албанцима нудила преговоре, одредила преговарачку делегацију коју су предводили потпредседници републичке владе Ратко Марковић и Милован Бојић и у више наврата заказивала састанке на које се представници Демократског савеза Косова и других албанских партија са Косова и Метохије нису одазивали. Разлози за то били су очигледни: у понудама српске владе албански политичари су видели само пропагандни потез којим је српска страна желела да смири западно јавно мњење и добије на времену док војска и полиција не заврше операције против ОВК. Међутим, чак и да су се одазвали, било је сувише касно за сусрет с преговарачким тимом Владе Србије јер је на албанској страни политичка моћ већ увелико била у рукама заповедника ОВК у Дреници, Јунику и другим подручјима под њиховом контролом а не политичара у Приштини.

На наредном заседању Међународне контактне групе, одржаном у време британског председавања Унијом крајем априла, ЕУ је одлучила да Југославији упути ултиматум остављајући Београду рок до 9. маја да прихвати њене захтеве или да се суочи с новим економским санкцијама. Пошто Београд није до овог рока прихватио постављене захтеве, британски државни секретар Робин Кук је објавио да ће на наредном министарском састанку ЕУ донети одлуку о увођењу санкција. Истог дана у Београд су, међутим, допутовали амерички изасланици Роберт Гелбард и неизбежни Ричард Холбрук који су на конференцији за штампу изјавили да „не знају за било какве санкције“ и да су у Југославију дошли да „слушају и уче“. Европска унија је наредног понедељка одустала од планираних санкција док су Гелбард и Холбрук два дана касније објавили да су уговорили састанак Слободана Милошевића са Ибрахимом Руговом и албанском делегацијом. Сусрет Милошевића са Руговом и његовим сарадницима донео је краткотрајну наду да косовска криза можда улази у мирнију фазу која ће, под диригентском палицом Ричарда Холбрука, донети политичко решење оружаног сукоба. Непосредно после сусрета у Београду, Ибрахим Ругова је с албанском делегацијом позван у Вашингтон где се срео са америчким председником Билом Клинтоном што је требало да учврсти његов пољуљани утицај међу косовским Албанцима. Међутим, док се Руговина делегација налазила у Вашингтону, на подручју Дренице, Дечана и Ђаковице је дошло до најжешћих борби између српске полиције и ОВК који су довели до краха америчке дипломатске иницијативе. Није познато која страна је била одговорна за ескалацију сукоба али се зна да је Руговин сусрет са Милошевићем поделио косовске Албанце и био повод за излазак Адема Демаћиа, Хидајета Хисенија и Бујара Дуголија из албанског преговарачког тима, тзв. Групе 15.[302] Неуспех америчке иницијативе и заоштравање на Косову и Метохији европске земље су дочекале с оштрим критикама и захтевима да Савет безбедности УН предузме принудне мере предвиђене Главом VII Повеље Уједињених нација, односно, да интервенише на Косову и Метохији.

Упркос претњама војном интервенцијом NATO-а до ње, међутим, није дошло а српска полиција и Војска Југославије су своју офанзиву против ОВК наставиле све до септембра месеца исте године. Наговештаји да Сједињене Државе припремају заокрет у својој политици били су, међутим, очигледни. Приликом нове посете Косову и Метохији Ричард Холбрук се срео и фотографисао с припадником ОВК, Љум Хаџиуом, док је тадашњи генерални секретар Северноатлантског пакта, Хавијер Солана, најавио скори завршетак планова за војну интервенцију против Југославије после чега би, према његовим речима, „одлука била само у надлежности политичара и њихове процене даљег развоја ситуације“ у јужној српској покрајини. Да се на припремама за војну интервенцију у јуну 1998. године интензивно радило потврдила је и изјава изасланика УН за Босну и Херцеговину, Елизабет Рен, да је „војна интервенција NATO-а на Косову потребна да би се зауставило насиље и кршење људских права и да би се спречило понављање оне врсте разарања које је опустошило Босну“[303]. Током лета 1998. године и руска дипломатија је била активна на Косову и Метохији где је Ричарда Холбрука у стопу пратио руски изасланик, заменик министра иностраних послова Николај Афанасјевски, док је на сличном задатку у Тирани боравио други заменик министра иностраних послова, Александар Авдејев. Руску улогу на Балкану активно је подстицао и Београд о чему је јасно говорила посета Слободана Милошевића Москви и сусрет са Борисом Јељцином 16. јуна 1998. године када је потписана и заједничка изјава.[304] У таквим околностима се огласио и традиционално опрезни генерални секретар Уједињених нација, Кофи Анан, упозорењем да би било каква војна операција на Косову и Метохији, предузета без мандата Савета безбедности Уједињених нација, „била опасан преседан“. Анан је додао да „Уједињене нације морају санкционисати сваку употребу војних снага од стране регионалних група“ и да би интервенција без одлука Савета безбедности била „лиценца за војну анархију“[305].

Са своје стране, војни планери NATO-а у то време су разматрали три опције интервенције против Југославије. Прва је била блокада земље с око 23.000 војника чиме би се спречило преливање сукоба у суседне земље, пре свега у Македонију и Албанију. Друга опција била је копнена интервенција која би значила напад на суверену земљу, поред чега би била веома скупа и војно ризична имајући у виду конфигурацију терена и расположиве снаге Војске Југославије на Косову и Метохији. Стога је већ у то време превагнуло опредељење за нападе из ваздуха, увођење зоне забране летења или забрану деловања оклопних јединица које би се уништавале из ваздуха. Изостанак војне интервенције NATO-а током лета 1998. године амерички извори протумачили су неспојивошћу политичких циљева Сједињених Држава и „Ослободилачке војске Косова“. У међувремену је ОВК у покушају да заузме прво веће место на Косову и Метохији, град Ораховац, претрпела тежак пораз у фронталном сукобу са српским полицијским снагама које су офанзиву наставиле све до средине септембра када су опколиле остатке ОВК на планини Ћићавица. Порази ОВК током лета 1998. године изазвали су велике политичке потресе у Албанији где је Демократска странка Салиа Берише у то време неуспешно покушала да преузме власт што је даље погоршало положај ОВК. У осврту на развој догађаја на Косову и Метохији „Вашингтон пост“ је августа месеца записао да су сукоби српске полиције и војске с ОВК „показали војну снагу Србије“, донели јој стратегијску и психолошку предност и нанели пораз оним Албанцима који теже независности Косова и Метохије. На питање због чега независност Косова и Метохије није прихватљива за Сједињене Државе, овај уводник одговара да би то значило крах Дејтонског споразума и повратак рата у Босни и Херцеговини због тога што би Албанци својим захтевима изазвали неподношљив ратни пожар на југу Балкана и због тога што би то био повод другим балканским и европским земљама да се сврстају уз своје некадашње клијенте и изазову хаос у региону. „Има логике у томе што не желимо да притекнемо у помоћ групи чије вредности и циљеве не подржавамо“, закључио је, према овом листу, један амерички званичник.[306]

Већ у то време до јавности у јавности су се појавиле вести о наводним масовним гробницама које су, слично рату у Босни и Херцеговини, жестоко узбуркале али и поделиле светско јавно мњење. То се, крајем септембра, могло запазити и у расправи поводом нацрта нове резолуције Савета безбедности Уједињених нација о Косову и Метохији у којој су се поделили ставови сталних чланица Савета безбедности између САД, Велике Британије и Француске, с једне, и Русије и Кине, с друге стране.[307] Почетком октобра месеца, Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк, поново су се нашли у Београду у, вероватно, до тада најтежој мисији у којој је требало да приволе југословенског председника да прихвати међународно присуство на Косову ни Метохији. Имао сам ретку прилику да изблиза посматрам невероватну упорност и енергију америчког дипломате који је у само једном дану најпре осам сати преговарао с лидерима косовских Албанаца да би после подне наставио преговоре са Слободаном Милошевићем који су се завршили око поноћи да би потом из америчке амбасаде у Београду до четири сата изјутра водио разговоре с Вашингтоном после чега се, без видљивих знакова умора, обратио многобројним новинарима окупљеним у београдском хотелу „Хајат“. Холбрук је у Београд дошао у намери да косовску кризу интернационализује увођењем мисија ОЕБС-а и NATO-а што је наишло на јак отпор југословенске стране која је и даље инсистирала да су догађаји на Косову и Метохији унутрашња ствар Србије и Југославије. Мукотрпни разговори окончани су неколико дана касније споразумом[308] да се на Косово и Метохију упути 2000 посматрача ОЕБС-а под необичним називом „верификатори“[309] док је NATO добио овлашћење да из ваздуха надзире војне активности на подручју Косова и Метохије. На челу ове мисије нашао се амерички амбасадор Вилијем Вокер чије именовање је већ од самог почетка изазвало подозрење власти у Београду због његових ранијих активности у Латинској Америци. Негативан однос према Вокеру до краја ће заоштрити догађаји у селу Рачак када је он јавно оптужио српску полицију за покољ цивила док су српске власти тврдиле да је реч о припадницима ОВК убијеним у сукобима с полицијом.[310] Упркос интернационализацији косовске кризе, NATO је и даље био подозрив према намерама Београда због чега су у непосредној близини југословенско-македонске границе, у Куманову, распоређене значајне војне снаге чија сврха је била заштита „верификатора“ ОЕБС-а на Косову и Метохији.[311] Сукоб ће се касније продубити све до коначног одласка мисије ОЕБС-а с Косова и Метохије непосредно уочи војне интервенције NATO-а у марту месецу.

Слободан Милошевић и Ричард Холбрук су се споразумели[312] око једанаест тачака политичких начела за решење сукоба и мисији ОЕБС-а на Косову и Метохији, док су генерали Весли Кларк, у име NATO-а, и Момчило Перишић, у име СР Југославије потписали споразум о Верификационој мисији NATO-а. Једанаест начела подразумевало је: 1) мирно и политичко решење за Косово и Метохију које би се постигло дијалогом; 2) прекид насиља и тероризма; 3) поштовање суверенитета, територијалног интегритета и међународно признатих граница СРЈ; 4) пуно поштовање једнакости свих националних заједница; 5) будућност Косова и Метохије је у миру, једнакости, интеграцији економском напретку; 6) решење за Косово и Метохију мора бити у складу са правним оквирима Србије и Југославије, међународним стандардима и Хелсиншким завршним актом; 7) право на самоуправу грађана Косова и Метохије док би се девет месеци касније одржали избори у покрајини под надзором ОЕБС-а; 8) додатна људска, политичка, културна и друга права припадника националних заједница; 9) формирање комуналне полиције; 10) амнестију за сва лица која су суделовала у сукобима изузев у случајевима кривичних дела против човечности и међународног права и, 11) преиспитивање већ донетих пресуда против припадника националних заједница.[313] Споразумом о мисији NATO-а предвиђено је да извиђачки авиони NATO-а добију право надлетања територије Косова и Метохије и у том циљу: 1) Успоставља се безбедносна зона дуж граница Косова и Метохије у дубини од 25 километара на којој ваздухопловство и противваздушна одбрана Војске Југославије неће имати активности током извиђачких летова авиона NATO; 2) мисије изнад Косова и Метохије изводиће летилице с пилотима и без пилота при чему се за нисколетеће авиона са пилотима уводи безбедносна маргина од 30 минута пре и после лета током које неће бити активности југословенског РВ и ПВО; 3) NATO ће југословенској контроли лета достављати недељне планове својих летова над Косовом и Метохијом; 4) летови цивилних авиона биће омогућени без икаквих ограничења током мисија NATO-а у читавом ваздушном простору СРЈ; 4) југословенски ратни авиони могу летети изнад Косова и Метохије и безбедносне зоне осим током извиђачких мисија летилица NATO-а; 5) летелице NATO-а и југословенског РВ неће се узајамно ометати током својих мисија; 6) уколико се другачије не утврди летилице NATO-а улазиће и излазиће с Косова и Метохије преко ваздушног простора Албаније и БЈР Македоније.[314] Споразум постигнут између Милошевића и Холбрука у Београду потврдио је и Савет безбедности Уједињених нација у својој резолуцији број 1203. од 24. октобра 1998. године.[315]

У вакуум створен делимичним повлачењем југословенских снага с Косова и Метохије одмах је ушла ОВК која је под своју контролу ставила већи део територије покрајине изузимајући велике градове и главне саобраћајнице. То је изазвало обнову непријатељстава и тешке борбе које су вођене крајем 1998. и почетком 1999. године. Крах Холбрукове дипломатије на Балкану био је знак за узбуну у Вашингтону где су још 22. септембра 1998. године 32 истакнуте политичке личности, на челу с већ неизбежним Мортоном Абрамовицем, под покровитељством више моћних политичких „трустова мозгова“ председнику Клинтону упутиле писмо под насловом „Господине председниче, Милошевић је проблем“[316] у коме је, између осталог, речено: „Господине председниче, догађаји последњих месеци, када се ставе у склоп сукоба који траје од 1991. године, воде неизбежном закључку: на Балкану неће бити мира и стабилности све док Слободан Милошевић остане на власти. Он је почео балкански сукоб и он га наставља на Косову. Он је изазвао неописиве патње милиона људи; он је тешко оштетио властиту земљу. Ми се морамо суочити с чињеницама. Ми разумемо да су се Сједињене Државе повремено ослањале на Милошевићеву сарадњу у спровођењу Дејтонског споразума и нема гаранција да ће Милошевићев наследник бити више посвећен миру. Међутим, ми верујемо да је дошло време да се Сједињене Државе дистанцирају од Милошевића и на сваки начин подрже његову замену демократском владом која ће хтети да оконча етничко насиље. Наш ’пакт с ђаволом’ је преживео било какву сврху коју је можда једном имао“. Посебну пажњу међу пет предлога америчком председнику заслужује последњи у коме се каже: „Коначно, САД морају енергично подржати истрагу Хашког трибунала против Милошевића као ратног злочинца“. Београд је поруку из Вашингтона схватио: догађаји на Косову и Метохији били су повод за коначни обрачун Вашингтона са Слободаном Милошевићем и његовом влашћу у Србији и Југославији у сукобу који је, изузев дејтонске паузе, трајао још од краја осамдесетих година. Ширење сукоба српске полиције и ОВК крајем године учинили су да „јастребови“ у Вашингтону коначно однесу превагу што се могло приметити у промењеној реторици Стејт департмана чији је представник за штампу, Џејмс Рубин, њихове ставове почео отворено да заступа на конференцијама крајем новембра. Боравећи у Лондону у то време на позив британског Краљевског института за међународне односе (Chatam House) имао сам прилику да запазим упадљиву промену расположења и јавности и политичке елите која је све чешће говорила о војној интервенцији NATO-а као о једином решењу косовске кризе. Упркос промени политичке климе у Вашингтону, Холбруков блиски сарадник и тадашњи амбасадор САД у Скопљу. Кристофер Хил, крајем 1998. и почетком 1999. године непрекидно је путовао између Београда и Приштине покушавајући да „шатл-дипломатијом“ приближи српске и албанске ставове нацртима политичког споразума који је доживео више измена.[317] И у Паризу, где сам крајем новембра учествовао на последњем заседању форума о Косову и Метохији, преовладавало је мишљење да би дипломатији требало дати још једну шансу.

То се и догодило крајем јануара наредне године када је, управо на иницијативу француске дипломатије, Контактна група на састанку у Лондону 22. јануара донела одлуку да сазове конференцију у летњој резиденцији француског председника у Рамбујеу.[318] Иако су Сједињене Државе прихватиле заједничку иницијативу Европљана и Русије, оне су задржале иницијативу већ самим тим што је подлога за преговоре требало да буде последња верзија нацрта политичког споразума Кристофера Хила[319] али и скептичан став према могућности дипломатског решења што се могло видети већ у одлуци да у састав албанске делегације не само уђу представници ОВК него и да се на челу делегације нађе један од њених лидера, Хашим Тачи.[320] За званични Београд, то је био још један сигнал за узбуну због чега је делегација Србије у Рамбује отпутовала праћена сумњом у намере организатора ове конференције и њене могуће ефекте. С друге стране, организатори конференције с негодовањем су примили информацију о саставу српске делегације у којој је било релативно мало политички утицајних личности што је и на њиховој страни пробудило сумњу у намере Београда. Међународну заједницу представљала су три копредседавајућа конференције у чији ауторитет није могло бити сумње: Сједињене Државе је представљао искусни Холбруков сарадник Кристофер Хил (који се у то време налазио на положају амбасадора САД у Скопљу), Европску унију је представљао амбасадор Аустрије[321] у Београду, Волфганг Петрич[322], а Русију Виктор Мајорски. Слично мировној конференцији о Босни и Херцеговини одржаним у америчкој ваздухопловној бази „Рајт-Патерсон“ у Дејтону (Охајо) и преговори у Рамбујеу водили су се по принципу proximity talks, тј. две делегације нису се непосредно сретале док су поруке између њих преносили посредници који су тиме добили значајан утицај на сам ток конференције.[323] Иако су Европљани и Руси били иницијатори идеје о конференцији о Косову и Метохији, док је сагласност између Вашингтона и Москве била постигнута приликом сусрета америчког државног секретара и руског министра иностраних послова, њен оквир је одредила Медлин Олбрајт, амерички државни секретар, приликом прве посете Рамбујеу.[324] На конференцији за штампу Олбрајтова је том приликом рекла да постоје само три могућа исхода преговора: прво, уколико Срби кажу „не“ понуђеном документу[325] а Албанци „да“ NATO ће бомбардовати Србе; уколико обе стране кажу „да“ на Косову и Метохији ће бити распоређено 28.000 војника NATO-а; у случају да Срби кажу „да“ а Албанци „не“, Сједињене Државе ће престати да подржавају ОВК.[326] У таквим околностима, готово читава прва недеља преговора протекла је у тактичком надмудривању Срба и Албанаца ко ће кога навести да каже „не“ и сносити последице неуспеха конференције.[327] Српска делегација отуда је већ од самог почетка заузела веома конзервативан став захтевајући да се прецизно утврде и најмањи детаљи споразума и да се што мање питања остави за слободне политичке интерпретације у његовој примени. У многобројним контактима са дипломатама у Паризу у то време често се могла чути примедба: „Крајње време је да почнете озбиљно да преговарате“.

Озбиљни преговори су почели првим доласком председника Србије Милутиновића у Рамбује. Иако Милан Милутиновић није био члан преговарачке делегације, дипломатски кругови у Паризу су његов долазак протумачили као знак да је Београд коначно одлучио да озбиљно схвати дипломатију у Рамбујеу. Дуго година изван видокруга јавности, Милан Милутиновић се изненада нашао у центру пажње српске и међународне јавности коју је изненадио својим опуштеним и самоувереним наступом, до тада ретко виђеним у дипломатији „Треће Југославије“. На конференцијама за штампу у старом здању југословенске резиденције на Трокадеру одговарао је на свако новинарско питање, живо се кретао међу многобројним новинарима, међу којима је доминирала Кристијан Ананпур из CNN, показујући да односи с јавношћу и вештина public relations нису потпуно страни ни званичном Београду. На Милутиновићеву медијску офанзиву одговарали су Џејмс Рубин, који је увео праксу да с времена на време приђе до улаза и поразговара с новинарима, и Ветон Сурои који је почео редовни jogging у парку око замка користећи прилику да разговара с новинарима који су даноноћно чекали спремни дуж ограда.[328] Приликом другог доласка у Рамбује, Милутиновић је извео још ефектнији медијски потез: под изговором да жели да обиђе центар овог градића недалеко од Париза изашао је пешке из замка што је изазвало праву узбуну међу око две стотине новинара који су били акредитовани на конференцији и који су га дословце прекрили камерама и микрофонима наводећи чак и CNN да прекине редовни програм и уживо се укључи у пренос ове необичне конференције за штампу. За разлику од рата у Босни и Херцеговини и мировне конференције у Дејтону где су медијску иницијативу углавном држали Хрвати и муслимани, у Рамбујеу ситуација је често била обрнута а лидери ОВК су остали у сенци пажње светских медија.

Наступ Вука Драшковића у Паризу био је другачији. Користећи имиџ лидера српске опозиције и књижевника чије име је деведесетих година постало познато у француским политичким и културним круговима он је упорно настојао да оживи помало заборављене традиције француско-српског пријатељства које у Француској данас гаји још једино понеки остарели poilu d’Orient[329]. Као убеђени традиционалиста Драшковић је, међутим, инсистирао на њима што је наилазило често на неразумевање али није оставило ни француску јавност ни политичку елиту потпуно равнодушном. То се могло видети и у односу француског министра иностраних послова, Ибера Ведрина, дугогодишњег блиског сарадника Франсоа Митерана и личности која се сматра оличењем континуитета класичне француске дипломатије у времену када већина француских политичара, укључујући и самог председника Ширака, настоји да негује стил и имиџ који диктира америчка политика. Приликом сусрета са Вуком Драшковићем и Миланом Комненићем Ведрин је наступио сасвим отворено рекавши да је одлука о доласку војника NATO-а нешто о чему се са Американцима не може више расправљати додајући: „Уколико на то пристанете, ви можете добити повољан политички споразум. У супротном, наћи ћете су крајње ризичној ситуацији.“ Драшковић је узвратио питањем: „Уколико је тако, да ли би ове снаге могле бити под мандатом и под заставом Уједињених нација а не NATO-а и да ли би у њима могле учествовати Русија и друге земље изван NATO-а?“ Француски министар је одговорио: „Да“. Драшковић се два дана касније вратио у земљу где је о овим разговорима обавестио надлежне органе тражећи да Београд инсистира на водећој улози Уједињених нација док је одговарајуће одлуке Скупштина Србије донела тек средином марта.

Током наредне две недеље Милан Комненић и ја смо имали бројне сусрете с дипломатама, новинарима и другим личностима из културног и јавног живота Француске као и са многобројним исељеницима и gastarbeiter-има у Паризу. При томе, Милан Комненић се ослањао на своје везе из времена док је живео и радио у француској престоници и своје одлично знање француског језика које му је отварало многа врата. Иако су амбасадор Богдан Трифуновић и особље амбасаде били углавном заузети подршком делегацији у Рамбујеу службе су добро функционисале а просторије амбасаде и резиденције су биле места где су се непрекидно сливале и размењивале информације не само о току преговора него и о паралелним дипломатским токовима који су, углавном, били живљи од саме расправе о нацрту споразума. Током више од две недеље трајања конференције у Париз су долазили и политичари из Београда који су, попут Душана Михајловића, председника Нове демократије, користили своје везе са српском дијаспором у Француској да би утицали на западно јавно мњење. Помагали су и многобројни српски исељеници и гастарбајтери који су се током трајања конференције неколико пута окупљали из читаве Западне Европе да би демонстрирали на платоу испред Палате Шајо на Трокадеру пред ненаклоњеним западним новинарима који би на својим снимцима редовно зумирали једну црну четничку заставу или постере Слободана Милошевића. У својим активностима у Паризу ја сам се углавном ослањао на контакте са страним колегама које сам упознао током деведесетих година на разним међународним скуповима и који су се нашли у улогама дипломата или политичких саветника у Рамбујеу. Дубоко укорењени српски стереотипи и неразумевање савремених међународних односа нервирали су чак и добронамерне западне саговорнике попут младог француског дипломате кога сам познавао још из времена док је радио у Београду који ми је полуиронично једном приликом рекао: „Ви Срби би коначно морали да схватите да Француску више не води Жорж Клемансо већ Жак Ширак. Престаните да живите у прошлости и суочите се са стварношћу!“

Документ о коме се расправљало у Рамбујеу био је у различитим верзијама у оптицају још од јесени 1998. године и носио је наслов „Привремени споразум о миру и самоуправи на Косову“[330]. Поред уводних оквирних одредби имао је укупно осам поглавља и по својој структури донекле је подсећао на Дејтонски споразум (то није било сасвим необично пошто је оба документа написао исти човек). У уводном делу говори се о начелима (једнакост свих грађана Косова и Метохије, њихова права, самоуправа, право на обраћање међународним институцијама, итд.), мерама за јачање поверења (прекид употребе силе, повратак избеглица, међународна помоћ, заробљена и ухапшена лица, независност медија, итд.). У првом поглављу садржан је нацрт Устава Косова и Метохије који је, између осталог, предвиђао да Скупштина Косова и Метохије има укупно 120 посланика од којих би 80 било директно бирано док би преосталих 40 бирале националне заједнице при чему ће општине у којима живи између 0.5% и 5% становништва покрајине имати 10 посланика изабраних сразмерно њиховој националној структури док ће веће општине равномерно поделити преосталих 30 места. Председништво Скупштине чинили би председник, два потпредседника и други функционери у складу с пословником Скупштине. Председника Косова и Метохије бирала би већином гласова Скупштина а његов мандат износио би три године с могућношћу једног реизбора. Председник би имао овлашћења да представља покрајину пред републичким и савезним органима, да предлаже Скупштини кандидате за премијера, Уставни суд, Врховни суд и друге правосудне органе, да одржава редовне састанке с изабраним представницима националних заједница и да води спољне односе и склапа уговоре у складу с Уставом. Овлашћења Скупштине, владе и председника Косова и Метохије донекле су подсећала на уставна решења Уставног закона покрајине из 1974. године и у многоме су се приближавала овлашћењима Србије и Црне Горе према Уставу из 1992. године. У другом поглављу говори се о полицији и јавној безбедности и имплементацији ових одредаба под надзором мисије ОЕБС-а. Посебну пажњу привлаче одредбе које говоре о комуналној полицији, њеној обуци у за то посебно основаној полицијској академији, њиховој надлежности као и безбедности на спољним границама покрајине према Албанији и Македонији која би била у надлежности савезних органа. Занимљиво је приметити да су многа решења везана за полицију на Косову и Метохији била садржана већ у политичким предлозима Бертелсманове комисије из 1997. године и да је управо у овом делу можда највише учињено после доласка међународних мировних снага у покрајину јуна 1999. године.

У трећем поглављу дата су решења везана за изборе на Косову и Метохији, њиховом спровођењу, улози ОЕБС-а, Централној изборној комисији док се четврто поглавље бави економским питањима: хуманитарном помоћи, обновом и привредним развојем покрајине. Велику полемику током конференције у Рамбујеу изазвало је пето поглавље које се бавило имплементацијом споразума. Иако се у овом поглављу то изричито не каже, главни амерички предуслов био је да у међународним снагама које ће бити распоређене на Косову и Метохији главну улогу има NATO (његов статус и улога разрађени су тек у последњем, седмом поглављу које је додато на самом крају конференције). У првој тачки првог члана овог поглавља каже се да „стране (потписнице, прим. П. С.) позивају ОЕБС да у сарадњи с Европском унијом оформи Имплементациону мисију на Косову.“ Сва овлашћења која је према споразуму Милошевић-Холбрук од 13. октобра 1998. године имала Верификациона мисија за Косово и Метохију и њен шеф преносе се на Имплементациону мисију и њеног шефа. У циљу спровођења споразума било је предвиђено да се формира Заједничка комисија коју би чинили шеф имплементационе мисије, по један представник СРЈ и Србије, један представник сваке националне заједнице на Косову и Метохији, председник Скупштине и представник председника Косова и Метохије. Касније формирано Кушнерово Прелазно административно веће Косова и Метохије замишљено је као нуклеус из кога би требало да настане овај орган, овог пута без учешћа представника Србије и Југославије. Шеф Имплементационе мисије замишљен је као водећа личност за спровођење читавог споразума, укључујући односе са националним заједницама у покрајини, републичким и савезним властима али и са међународном заједницом. Имплементациона мисија би деловала у складу с законима Косова и Метохије, Србије и Савезне Републике Југославије али би уживала и дипломатски статус у складу с Бечком конвенцијом о дипломатским односима. У осталим одредбама овог поглавља говори се о процесу имплементације (избори и цензус, прелазне одредбе и надлежност Заједничке имплементационе комисије да интерпретира овај споразум).

Шесто поглавље говори о омбудсману и његовим надлежностима док седмо поглавље садржи додатне одредбе о имплементацији које су изазвале оштре спорове међу преговарачима. Тако се већ у параграфу а. прве тачке овог поглавља каже: „Позива се Савет безбедности Уједињених нација да на основу Главе VII Повеље Уједињених нација усвоји резолуцију која ће прихватити и применити решења садржана у овом поглављу, укључујући успостављање мултинационалних војних снага на Косову. Стране позивају NATO да оснује и води међународне снаге у складу с одредбама овог поглавља. Оне такође потврђују суверенитет и територијални интегритет Савезне Републике Југославије“.[331] У параграфу б. се у том смислу каже: „Стране су сагласне да NATO оснује и распореди снаге (у даљем тексту: KFOR) које могу бити сачињене од копнених, ваздухопловних и поморских јединица из земаља чланица и нечланица NATO-а које ће деловати под овлашћењима, руковођењем и политичком контролом Северноатлантског савета посредством линија команде NATO-а. Стране су сагласне да олакшају распоред и операције ових снага и прихватају у потпуности одредбе овог Поглавља“.[332] Као очигледан уступак Русији у последњем параграфу се каже: „Постигнута је сагласност да друге земље могу помоћи у спровођењу овог поглавља. Стране су сагласне да модалитети учешћа ових земаља буду предмет споразума између тих земаља и NATO-а.“[333] У остатку овог поглавља дати су исцрпни војни детаљи о прекиду непријатељстава на Косову и Метохији, демилитаризацији и повлачењу снага, укључујући одредбе о распореду јединица Војске Југославије (1500 + 1000 војника за подршку) и српске полиције (2500 полицајаца) које ће остати на међународним границама СРЈ. Ово поглавље имало је и два анекса међу којима је нарочито споран био други („Статус међународних војних снага за имплементацију“) у коме је, слично Дејтонском споразуму, предвиђено да снаге NATO-а имају екстериторијални статус и буду изузете од важећих српских и југословенских закона, пограничних и царинских процедура, надлежности локалних судова. Посебно спорна одредба садржана је у тачки 8 Анекса Б споразума и гласи: „Персонал NATO-а ће уживати, скупа с њиховим возилима, пловилима, авионима и опремом, слободан и неограничен пролаз и неометан прилаз на читавој територији СРЈ, укључујући припадајући ваздушни простор и територијалне воде. То укључује, али није ограничено, на право бивака, маневра и коришћења било ког подручја или средства потребног за подршку, тренинг и операције“. [334] Амерички копредседник конференције у Рамбујеу, Кристофер Хил, касније ми је рекао да ове одредбе нису биле непознате српској страни и да је он с читавим нацртом текста упознао Слободана Милошевића приликом своје последње посете Београду.

Највећа слабост српске преговарачке позиције биле су поделе у земљи око сврхе читаве конференције. Док су на једној страни били они који су веровали у моћ дипломатије и настојали да у Рамбујеу постигну што повољнији компромис и спрече више него очигледну намеру „јастребова“ у атлантским круговима да кризу окончају интервенцијом NATO-а, на другој страни су се налазили они који су били уверени да Запад разуме само језик силе и да је конференција у Рамбујеу узалудно трошење времена. Агресиван наступ Медлин Олбрајт на почетку конференције, доминантна улога ОВК у албанској делегацији, присуство западних саветника међу албанским представницима и, изнад свега, неприхватљиви услови које је NATO постављао само су јачали сумњу у намере Сједињених Држава и способност Европске уније и Русије да им се озбиљно одупру. Основни проблем који је пратио преговоре од самог почетка био је редослед приоритета: Милан Милутиновић је у свакој прилици наглашавао да се најпре мора утврдити шта треба имплементирати, тј. политички споразум о Косову и Метохији, пре него што на дневни ред дође питање како имплементирати, тј. какав статус и коју улогу ће имати међународне снаге у покрајини. И Милутиновић и чланови српске делегације нарочито су инсистирали на чињеници да ни питање улоге NATO-а ни питање војне имплементације политичког споразума нису били садржани у позиву за конференцију а да су се спорни војни анекси појавили тек касније и то на иницијативу само америчких учесника. Средином друге недеље преговори су се померили с мртве тачке и за свега неколико дана многобројна спорна питања у политичком делу документа су усаглашена из чега су се могли видети основни обриси будућих институција аутономије и њихови односи са републиком и федерацијом. Такав ток конференције није могла променити ни жестока медијска кампања која је врхунац достигла управо у то време. Телевизијска мрежа CNN и други амерички медији током конференције своје гледаоце и слушаоце дословно су, из сата у сат, засипали информацијама о покретима авиона и бродова NATO-а док су војни стручњаци анализирали циљеве и могуће опције ваздухопловних удара на циљеве у Србији.

Пред крај конференције Милан Комненић и ја смо имали састанак са Николајем Афанасјевским који је у међувремену именован за амбасадора Руске Федерације у Паризу. Већ на почетку састанка, руски дипломата је без околишења прешао на поруку из Москве коју је хтео да нам саопшти: „Данас вам је последњи дан да кажете ’да’. Ако не можете да прихватите читав документ, прихватите његов политички део који је усаглашен у највећем делу а питање имплементације оставите отвореним за наставак конференције. У сваком случају, учините то пре сутрашњег доласка Медлин Олбрајт који може променити све што је до сада постигнуто.“ Без одлагања смо обавестили Вука Драшковића о поруци коју смо добили и коју је он истог дана пренео надлежним државним органима који су је, како смо касније сазнали, примили с нескривеним подозрењем. Конференција је требало да се оконча следећег дана у подне и ми смо с нестрпљењем пратили вести из Рамбујеа очекујући њен коначни исход. Око један сат после подне новинске агенције су објавиле да је конференција продужена до три сата после чега нисмо имали нове вести све до пет сати када су министри одржали конференцију за штампу и објавили закључке из којих се могло видети да није прихваћен руски предлог о раздвајању садржаја од имплементације споразума. У штуром саопштењу издвајао се једино пасус у коме је записано да страни војници могу доћи на Косово и Метохију само уз сагласност српске и албанске стране. Милан Милутиновић је, у међувремену, заказао своју конференцију за штампу у резиденцији југословенског амбасадора за једанаест сати увече. У присуству око две стотине југословенских и страних новинара Милутиновић је изнео ставове српске делегације која није ставила свој потпис на понуђени документ али, пошто то, упркос великом америчком притиску, није учинила ни албанска страна одлучено је да конференција настави рад све до наредног уторка што је уливало наду да је решење на помолу (што ће се касније потврдити као тачно). У кулоарима се могло чути да ни Албанци нису прихватили понуђени документ захтевајући да се после трогодишњег прелазног периода одржи референдум на коме би се одлучило о коначном статусу Косова и Метохије и одбијајући захтев за разоружањем и демобилизацијом ОВК под надзором снага за имплементацију споразума.

Сутрадан смо напустили Париз носећи сумњу да ли ће продужетак преговора донети ново непријатно изненађење. Ова сумња се убрзо обистинила. Већ у понедељак југословенска штампа је објавила да је шеф српске делегације, Ратко Марковић, изјавио да је америчка страна двадесетак сати пре рока за завршетак конференције доставила нацрте три нова поглавља у којима се налазила и спорна одредба о праву NATO-а да користи читаву територију земље за подршку мисији на Косову и Метохији која је преговоре вратила на сам почетак и које је српска делегација одбила да прими. Упркос жестокој расправи унутар делегације, документ нису прихватили ни Албанци а копредседавајућим конференције преостало је само да је у уторак распусте најављујући тронедељну паузу после које би се преговори наставили 15. марта у конференцијском центру Клебер у Паризу.[335] Према сведочењу учесника у завршници преговора у Рамбујеу током ова последња три дана направљен је суштински напредак док се Ибрахим Ругова, који је у већем делу преговора био у другом плану, понудио да потпише у име албанске делегације понуђени текст споразума. У том правцу косовске Албанце подстицала је и званична Тирана, чији шеф дипломатије Паскал Мило је лично дошао у том циљу у Рамбује али су албански емигрантски кругови на Западу били енергично против. Шеф српске делегације, Ратко Марковић, у писму упућеном тројици копредседника истог дана изразио уверење да је на конференцији постигнут крупан напредак и да је делегација спремна да учествује у њеном наставку[336], на састанку српске делегације у Рамбујеу са владом Србије, одржаном непосредно после завршетка првог дела преговора, закључено је да је последња верзија нацрта споразума неприхватљива јер је у великој мери изменила неке од кључних одредби о којима се расправљало, укључујући оне о саставу покрајинских органа власти, њиховим овлашћењима и њиховом односу према републичким и савезним органима, итд. Из нацрта се, такође, није могло ни видети ни какав ће бити статус покрајине после прелазног трогодишњег периода док је став о имплементацији под искључивом надлежношћу NATO-а одбачен у целини. Укратко, у српским политичким круговима и српској јавности у преовладало је мишљење да овај документ у прелазном периоду Србији формално гарантује интегритет (јер се границе не би мењале) али по цену одрицања суверенитета на Косову и Метохији (због присуства страних оружаних снага). Завршне одредбе понуђеног документа превиђале су да се три године после његовог потписивања „одржи међународна конференција да би одредио механизам кончаног решења Косова на основу воље народа, мишљења надлежних власти, залагања обе стране на примени овог споразума и Завршног акта из Хелсинкија“(Глава 8, члан I, тачка 3). Намерно неодређена формулација овог члана крила је покушај да се изађе у сусрет једном од главних албанских захтева на конференцији жељи да се после трогодишњег прелазно периода одржи референдум на коме би се косовски Албанци, захваљујући својој већини у покрајини, определили за независност – али и да се остави маневарски простор српској страни. Додатне недоумице будило је и то што би се евентуалним потписом испод овог документа мало шта променило у међународном положају Србије и Југославије – обећање о укидању „санкција повезаних с Косовом“ („Kosovo Related Sanctions“) практично је значило да би санкције Европске уније вероватно биле укинуте, али да би на снази остао амерички „спољни зид санкција“ на који Унија није имала утицаја и који би СРЈ оставио и даље ван Уједињених нација, Међународног монетарног фонда, Светске банке и других међународних организација и институција.

Копредседавајући Хил, Мајорски и Петрич последњег дана наставка конференције упутили су српској и албанској делегацији последњу верзију текста споразума (Русија се оградила од спорног другог и седмог поглавља) уз пропратно писмо у коме је остављен рок до један сат после подне за одговор. Албанска делегација је одговорила декларацијом у којој се каже да је консензусом постигнут закључак да се документ може потписати две недеље после „консултовања народа Косова“, затражен је брз распоред снага NATO-а у покрајини и наглашава да Албанци очекују да се у складу с тачком 3, члан I, осмог поглавља три године после потписивања споразума одржи референдум о статусу Косова“.[337] Шеф српске делегације у Рамбујеу, Ратко Марковић, према сведочењу Волфганга Петрича је одговорио чак с три писма од којих је прво било упућено у један сат после подне[338], друго у пола три[339] и треће у четири сата. Иако се у њима каже да је конференција направила значајан напредак (у првом писму се наводе питања с којима је српска страна сагласна), наглашава се да не може бити независности Косова и Метохије нити оно може постати трећа република и наглашава се спремност српске и југословенске стране да наставе рад. Оно што је, међутим, било очигледно после завршетка конференције у Рамбујеу јесте да су после њеног завршетка у Србији превагнуле оне политичке снаге које су од самог почетка биле против Рамбујеа и које су сматрале да се Србија мора упустити у ризик оружаног сукоба с NATO-пактом док је Милан Милутиновић практично нестао из јавности.

Током тронедељне паузе између првог и другог дела конференције шеф албанске делегације и лидер ОВК, Хашим Тачи, позван је у Сједињене Државе на консултације после којих је објавио да је албанска страна спремна да потпише споразум. „Шатл-дипломатија“ између западних престоница није, међутим, донела много новог и протекла је у знаку спорова и дилема које су довеле до неуспеха прве фазе преговора али и нових сукоба на Косову и Метохији све озбиљнијих војних претњи NATO-а.[340] Разлоге нервозе северноатлантских кругова није било тешко видети: априла 1999. године Северноатлантски пакт је требало да обележи пола века постојања али и да усвоји „нови стратешки концепт“ којим би се утврдила његова нова улога која више није била ограничена Повељом УН (право на колективну самоодбрану) нити би више важила тзв. out-of-area клаузула из тачке 5 Вашингтонског уговора која је ограничавала делокруг његових операција на територију држава-чланица. Тврдо крило NATO-а окупљено око америчког државног секретара Медлин Олбрајт у косовској кризи видело је прототип нових, постхладноратовских криза на којима је требало тестирати „нови стратешки концепт“[341] док су амерички политичари, за разлику од скептичног Пентагона, веровали да ће Југославија бити релативно лак противник данас најмоћнијег војног савеза на свету. О интересима NATO-а у косовској кризи у то време можда најбоље говоре речи Роберта Хантера, бившег америчког амбасадора у овој организацији: „Сувише је касно за опрез и тврдње да је Косово само ’грађански рат’ или ’унутрашња ствар’. Својим досадашњим потезима, NATO је преузео одговорност за исход сукоба ... Уколико се борбе наставе у време педесетогодишњице NATO-а у Вашингтону априла ове године, у центру пажње неће бити његов нови стратешки концепт или велике визије. Косово ће бацити у сенку и прославу славне прошлости и планове за будућност.“ Штавише, у то време се у западним дипломатским круговима могло чути и мишљење да је Ричард Холбрук отишао с последњег састанка с Милошевићем у уверењу да би краткотрајна војна интервенција била алиби који би југословенског председника поштедео критика због губитка суверенитета на значајном делу националне територије. Холбрук је у Београд поново дошао непосредно уочи војне интервенције. Разговори са југословенским председником трајали су кратко после чега је амерички дипломата на импровизованој конференцији за штампу новинаре обавестио да је одговор југословенске стране био негативан и да њему преостаје још само да отпутује у Брисел и главнокомандујућег снага NATO-а у Европи, генерала Весли Кларка, обавести о њиховом садржају. „Мој телефон ће бити доступан а власти у Београду знају његов број“, закључио је Холбрук своје обраћање новинарима. Остаће запамћена и изјава Милана Милутиновића који је на питање новинара у Паризу да ли су власти у Београду свесне да одбијање предложеног споразума води Србију у рат с NATO-ом и вероватни губитак Косова и Метохије лаконски одговорио: „Che sera, sera“.

Два дана после одласка Холбрука авијација NATO-а започела је своју интервенцију против Србије која је трајала 78 дана, изазвала тешка разарања привреде земље и значајне жртве међу цивилним становништвом. Непријатељства су обустављена тек почетком јуна месеца споразумом који је припремила „Г-8“, резолуцијом Савета безбедности УН број 1244 и тзв. Војно-техничким споразумом из Куманова на основу кога су је јединице Војске Југославије и српске полиције потпуно повукле с Косова и Метохије док су њихово место преузеле снаге NATO-а и других земаља у саставу KFOR-а. Слично Дејтонској Босни и Косово и Метохија су постали симболи нове улоге NATO-а: подручја под протекторатом међународне заједнице која ће у таквом статусу остати вероватно онолико дуго док се у њиховом окружењу не догоде потребне промене које би омогућиле трајно политичко решење. Иако је биланс једногодишњег мандата KFOR-а и UNMIK-а на Косову и Метохији био поразан за Србе који су се у великом броју иселили пред налетом албанског реваншизма мало је вероватно да ће се у односу међународне заједнице било шта значајније променити. Упркос очекивањима преосталих косовских Срба и власти у Београду да би Русија или Кина могле ставити вето, после истека годину дана мандат KFOR-а и UNMIK-а је аутоматски и без икакве расправе продужен на основу члана 19 резолуције СБ УН 1244. У погледу даље судбине Косова и Метохије постоје две школе мишљења. Прву представљају они који сматрају да је Србија изгубила морално право на Косово и Метохију, да нема изгледа да ће у њој у догледно време доћи до демократских промена и да због тога треба подржати осамостаљивање Косова и Метохије као једино трајно и политички прихватљиво решење. Друга школа мишљења је, за сада, преовлађујућа и полази од тога да у садашњем статусу Косова и Метохије не би требало ништа дирати док не дође до демократског заокрета у Србији и док се на власти и на српској и на албанској страни не нађу демократске политичке снаге које би могле довести српско-албански сукоб до успешног решења. На питање да ли је дипломатија у Рамбујеу исцрпела сва средства и да ли је оружани сукоб био неизбежан, Карл Билт је одговорио: „С политиком какву су водили Београд и Вашингтон рат је био неизбежан а Рамбује није имао никакве шансе“. И одиста: поборници „новог NATO-а“ очекивали су брзу и ефектну операцију против Југославије која ће учврстити његову нову улогу, косовски Албанци знали су да само рат може мобилисати међународно јавно мњење и изазвати интервенцију NATO-а у њихову корист док су за власти у Београду, признали то или не, унутрашње политичке последице рата, чак и уз цену губитка Косова и Метохије, биле мање од последица које би имало потписивање споразума у Рамбујеу. Догађаји током годину дана после завршетка интервенције NATO-а то су и показали: цивилне жртве рата и губитак Косова и Метохије нису, како се очекивало, срушиле него су учврстиле власти у Београду које на њима убрзано граде нови национални мит, косовски Албанци су се ослободили српске власти иако нису добили независност док су велики губитник можда Сједињене Државе које су у овом рату показале војну и политичку рањивост „једине преостале супер-силе“. Време ће показати да ли ће појединачно највећи губитник бити Медлин Олбрајт која ће у историју ући као амерички државни секретар који је Сједињене Државе увукао у један непотребан и политички погрешан рат.

Глава IX: Један незавршени рат

Војна интервенција Северноатлантског пакта против Југославије претворила се, за кратко време, у оружани сукоб широких размера и кризу која ће у много чему утицати на будуће међународне односе у Европи и свету. Замишљен првобитно као брза и политички ефектна операција данас најмоћнијег војног савеза у свету против једне релативно мале земље и прототип „новог стратешког концепта“ NATO-а, војна интервенција против Југославије већ од самог почетка кренула је неочекиваним током претећи војним и политичким неуспехом алијансе. То је био повод да Збигњев Бжежински, један од архитеката спољнополитичке стратегије Клинтонове администрације у САД, призна да амерички интереси у овом сукобу сежу много даље од самог Косова: „Они су драматично измењени оног дана када је бомбардовање почело. Није претерано рећи да би неуспех NATO-а значио у исти мах и крај NATO-а као уверљивог војног савеза и поткопао америчку водећу улогу у свету.“[342] У прилог таквој оцени, Бжежински наводи став једног од водећих руских листова, „Независне газете“, да је ова криза „увод у распад америчке глобалне политике и коначну обнову Европе“, позивајући Москву да „остане по страни, каже све што је потребно рећи и посматра како NATO сам себе уништава“.[343] Неуспех ваздухопловне кампање NATO-а и копнених операција ОВК граници Албаније и Југославије да током прва два месеца постигну било који од постављених циљева стога је за Бжежинског, као и за многе водеће личности у америчким војним и политичким круговима био повод за позив на тотални рат и копнену инвазију Југославије. Од такве намере одустало се не само пред отпором Русије, него и Немачке, већине европских савезника и америчког Конгреса као и пред преовлађујућим мишљењем да би то био коначни искорак у катастрофу несагледивих размера. Упркос претњама, Сједињене Државе нису биле спремне да упуте своје трупе у копнену инвазију[344] покушавајући да приволе своје европске партнере за њу. У таквим околностима, америчка политика нашла се блокирана између неспремности америчке јавности и међународне заједнице да подрже ескалацију рата и високе политичке цене повлачења које је будило сећања на „вијетнамски синдром“.

Иако су Сједињене Државе на јубиларном самиту Северноатлантског пакта, одржаном априла 1999. године у Вашингтону, успеле да очувају јединство коалиције и блокирају кинеске и руске дипломатске потезе у Савету безбедности УН, пукотине у западном савезу биле су видљиве: изузев Британије, западноевропске земље поново су се нашле пред питањем да ли је NATO прави одговор на питања европске безбедности или би његов половични успех у Југославији морао бити повод да се поново отвори питање „европског одбрамбеног идентитета“ и настави рад на стварању „Еврокорпуса“ и самосталних европских одбрамбених институција. Једноставније речено питање је гласило: да ли су Европи и даље потребне Сједињене Државе и NATO или су Европљани и без њих у стању да се брину сами о себи? Од „муве у чаши шампањца“ на прослави педесетогодишњице NATO-а, криза на Балкану постала је тако прворазредно питање на коме су се укрстили интереси многих земаља и међународних организација, али и питање на коме су се преламала значајна политичка питања у САД, Русији, Немачкој, Француској, Великој Британији, Италији, Грчкој, Чешкој и другим земљама. Бомбардовање кинеске амбасаде у Београду у сукоб је увукло и Народну Републику Кину, земљу која је до тог тренутка покушавала да остане по страни.

Војна интервенција NATO-а обустављена је пошто је Југославија прихватила предлог „Групе-8“ (документ „Черномирдин-Ахтисари“) и резолуцију Савета безбедности УН 1244 на основу које су на Косову и Метохији распоређене међународне мировне снаге (Kosovo Force – KFOR) чије језгро чине војници NATO-а. Већ приликом доласка припадника KFOR-а на Косово и Метохију за длаку је избегнут сукоб руских, с једне, и војника NATO-пакта, с друге стране: према речима првог команданта KFOR-а, британског генерала Џексона, главнокомандујући снага NATO-а у Европи, амерички генерал Кларк, био је спреман да употреби силу да би спречио руске војнике да запоседну приштински аеродром Слатину. Долазак међународних мировних снага није донео ред и мир у јужну српску покрајину јер је, поред албанских избеглица, преко отворених граница са Албанијом на Косово и Метохију ушло и око 18.000 припадника тзв. Ослободилачке војске Косова и хиљаде криминалаца који су започели систематско етничко чишћење и пљачку над неалбанским становништвом. Само од 10. јуна до 30. октобра 1999. године киднаповано је или је нестало 648 лица, 447 је убијено, 216 рањено, око 50.000 кућа је спаљено а око 12.000 возила је украдено или насилно одузето.[345] Бежећи пред насиљем покрајину је за три месеца напустило око 250.000 Срба, Црногораца и других неалбанских и албанских становника.[346] У истом временском периоду оштећено је или уништено око 130 српских манастира, цркава и других верских и културних објеката.[347] Иако је „Ослободилачка војска Косова“ демилитаризована, KFOR и UNMIK су прихватили њену локалну управу у покрајини. Највећа непознаница је, свакако, статус Косова и Метохије по истеку трогодишњег периода током кога ће се покрајина формално налазити у саставу Југославије а фактички бити под протекторатом УН.

У поређењу с другом сличном кризом у коју су САД биле умешане током 1999. године – сецесијом Источног Тимора од Индонезије – за америчку администрацију косовска криза је „незавршени рат“ који она наставља кроз економску, политичку и дипломатску изолацију Југославије, пропагандне притиске и покушаје дестабилизације власти Слободана Милошевића. Истовремено, Северноатлантски пакт и у политичком и војном погледу учврстио је своје позиције на Балкану: поред Мађарске, која је почетком 1999. године примљена у чланство пакта, NATO је ојачао везе са Румунијом, Бугарском, Македонијом, Албанијом и Хрватском а у случају евентуалне нове војне операције против Југославије може рачунати и на нове базе[348], логистичку подршку и ваздушни простор већине суседних земаља. Иако је првобитно војно присуство западноевропских земаља на Балкану било сведено на учешће у мировним операцијама УН и под командом NATO-а од почетка 2000. године тежиште читаве операције постепено се преноси на европске снаге, тзв. Еврокорпус. Европска унија и њене чланице, међутим, показале су интерес и за привредну и политичку реконструкцију региона и на иницијативу немачког председништва на самиту Уније, одржаном у Келну 10. јуна 1999. године, усвојен је „Пакт о стабилности у Југоисточној Европи“ али су његови домети ограничени расположивим средствима и искључењем Југославије, географски централне земље региона.[349] Ставови земаља-чланица Европске уније у значајној мери се разликују у погледу политике међународне заједнице према Југославији – док медитеранске земље (Грчка, Италија, Француска и Шпанија) показују нешто веће разумевање за њен положај, ставови Велике Британије и Холандије најближи су „тврдој линији“ америчке администрације. Коначно, али не и на последњем месту, требало би указати и на „руски фактор“ на Балкану који у великој мери утиче на политику Северноатлантског пакта, пре свега Сједињених Држава према овом региону.[350]

Сједињене Државе, чије је ваздухопловство учествовало с 90% у бомбардовању Југославије и које су финансирале 90% трошкова овог рата, у сукоб су ушле с очигледном намером да учврсте Северноатлантски пакт и своју водећу улогу не само међу савезницима него и у односу на главне партнере и потенцијалне ривале као што су Русија и Кина. Званичници администрације декларисали су три главна ратна циља: 1) жељу да зауставе хуманитарну кризу на Косову пре него што се „прелије“ у суседне земље и дестабилизује јужно крило NATO-а, 2) ослабе режим и 3) ојачају опозицију у Србији. О самопоуздању Клинтонове администрације можда најбоље сведочи податак да је бомбардовање Југославије почело непуних месец дана уочи јубиларног самита Северноатлантског пакта у Вашингтону који је требало да обележи не само педесету годишњицу ове организације[351] него и да пријемом нових чланова и усвајањем новог стратешког концепта[352] потврди њену виталност и будућу водећу улогу у евроазијском простору. Да ли се, при томе, веровало да ће Југославија устукнути или попустити после неколико дана бомбардовања[353] данас није толико битно колико чињеница да ни после два месеца интензивног бомбардовања ни један од постављених политичких циљева није био постигнут. Штавише, употреба великог броја авиона (око 1500), бродова (око 25) и савремене ратне технологије[354] на којој почива нови стратешки концепт NATO-а нису могли прикрити слабост његових политичких мотива и чињеницу да војна моћ није сама по себи довољна без чврстих и легитимних политичких циљева какве је NATO имао у време када је настао пре пола века.

Северноатлантски пакт је основан 4. априла 1999. године под диригентском палицом Сједињених Држава као организација за колективну самоодбрану западноевропских земаља. Вашингтонски уговор, и данас важећи основни документ NATO-а, почива на Седмом поглављу Повеље Уједињених нација и праву држава на колективну самоодбрану. У његовој преамбули у том смислу се каже: „Потписнице овог Уговора потврђују своју веру у циљеве и начела Повеље Уједињених нација и своју жељу да живе у миру са свим народима и свим владама“.[355] У члану 1 Уговора чланице NATO-а „преузимају обавезу да реше све међународне спорове у којима буду укључене мирољубиво и на начин који неће угрозити међународни мир и безбедност и да ће се уздржавати од претње и примене силе које нису у складу с циљевима УН“. У наредним члановима се потврђује приврженост циљевима УН, посебно у члану 5 који дефинише подручје (area) деловања Савеза, док су члану 6 чак прецизирају географска ширина и дужина простора на коме је могуће деловање Савеза. Тадашње стварне циљеве Северноатлантског пакта почетком педесетих година лапидарно је дефинисао његов први генерални секретар, Лорд Измај, одговарајући на питање „чему служи NATO“ следећим речима: „Да задржи Американце у Европи, Русе ван Европе и Немце под контролом“ (To keep Americans in, Russians out, and Germans down). Падом Берлинског зида (1989), распуштањем Варшавског пакта (1990) и нестанком самог Совјетског Савеза (1991) нестало је стварне или замишљене „совјетске претње“ а тиме и потребе за одбрамбеном организацијом каква је NATO. Уместо распуштања NATO-а и препуштања послова европске одбране европским земљама и организацијама каква је Западноевропска унија а од 1991. године и Европска унија, Сједињене Државе одлучиле су се да очувају Савез и да му дају нову улогу.[356] Уместо колективне одбране, његов „нови стратешки концепт“ одређује НА-ТО као организацију за управљање кризама у евроазијском простору, у првом реду многобројним етничким и територијалним сукобима на истоку Европе, Блиском Истоку и у Средњој Азији.[357]

За разлику од интервенције у Персијском заливу, где је ирачка окупација Кувајта представљала очигледан случај кршења Повеље УН и где су САД имале неспоран мандат Савета безбедности[358], већ прва наредна „out-of-area“ интервенција NATO-а – бомбардовање Републике Српске августа и септембра 1995. године – била је спорна и с политичког и с међународноправног становишта. Трећа војна интервенција у историји NATO-а, рат против Савезне Републике Југославије у првој половини 1999. године, до краја је изоштрила дилеме у погледу нове улоге NATO-а и развоја међународне заједнице и међународног права после „хладног рата“. Делујући мимо Повеље Уједињених нација[359] и властитог оснивачког акта, супротно интересима Русије и Кине и упркос устезању европских савезника, Вашингтон се упустио у политички и војно ризичну операцију чији је дебакл могао пољуљати не само актуелну демократску администрацију у Вашингтону него и привилегован положај САД у постбиполарном свету. У анализи објављеној током рата, угледни амерички Cato институт дао је следећу оцену рата против Југославије: „Клинтонова администрација чини једну грешку за другом у политици према косовској кризи. Амерички званичници и њихове колеге у NATO-у никада нису разумели историјски и емотивни значај Косова за српски народ, верујући, уместо тога, да репресија Београда над албанским сепаратистичким покретом на Косову углавном одражава вољу председника Слободана Милошевића. Спољнополитички тим администрације погрешно је закључио да ће, под претњом ваздухопловних напада, југословенска влада потписати диктирани мировни уговор (уговор из Рамбујеа) који ће на Косову спровести мировне снаге NATO. Чак и пошто је Милошевић првобитно одбио да потпише споразум из Рамбујеа, водеће личности администрације веровале су да ће се Београд повући после краткотрајне ’демонстрације’ кампање бомбардовања. Ове рачунице су се показале катастрофално погрешним.“[360]

Нова балканска криза тако је постала унутрашње политичко питање не само у Сједињеним Државама и Русији него и у Француској, Немачкој, Великој Британији и већини других европских земаља. У Вашингтону, она је неизбежно изазвала поделе између демократа и републиканаца појачане приближавањем председничких избора. Захваљујући подршци конгресмена из Демократске странке (Бајдена и Либермана[361], пре свега) и, нарочито, једног броја републиканаца попут Џона Мек Кеја из Аризоне, Клинтонова администрација је обезбедила подршку Конгреса и за овај рат добила двоструко већи допунски буџет од оног који је тражила. Конгрес је, међутим, био супротног мишљења када су у питању били улазак у копнени рат и слање америчких војника на Балкан, док је група конгресмена чак отворила питање овлашћења председника да води оружани сукоб без објаве рата и одобрења Конгреса на основу Закона о ратним овлашћењима председника који је усвојен 1973. године, под утицајем вијетнамског неуспеха. Пред сличним дилемама нашла се и Западна Европа. Без Заједничке спољне и одбрамбене политике и без властитих оружаних снага, Европску унију је и данас многи виде као „економског џина и политичког патуљка“ који је војнополитичким питањима често зависи од NATO-а и Сједињених Држава. Стога су чланице ЕУ на кризу реаговале индивидуално, руководећи се колико обавезама према NATO-у толико и властитим политичким интересима. У најосетљивијем положају нашла се, вероватно, коалициона влада канцелара Герхарда Шредера. Незадовољство коалиционог партнера – странке „зелених“ – због војне интервенције NATO-а сручило се на њеног лидера и министра иностраних послова Јошку Фишера коме је у једном тренутку запретила чак и смена с кормила странке. Такав обрт вероватно би пољуљао Шредерову владу коме би преостало или да пронађе новог коалиционог партнера или да распише нове изборе што би, у оба случаја, имало непредвидиве политичке последице по Немачку која је данас један од главних европских стубова NATO-а. Према мишљењу заменика немачког министра иностраних послова, Волмера, „зелени“ не би били у стању да прихвате захтев Северноатлантског пакта за слање копнених трупа у Југославију и закључује да би „такав обрт би могао довести до пада немачке владе“.[362] Шредеров положај је био додатно уздрман због оштрих критика које му је упутило лево крило странке на челу са његовим колегом и страначким ривалом Оскаром Лафонтеном који је напустио место министра финансија уочи напада NATO-а на Југославију.[363]

Много озбиљнији од унутрашњих били су спољнополитички изазови с којима се ова земља суочила због рата на Балкану: он је Немачку довео у неугодну ситуацију да се опредељује између лојалности NATO-у и Сједињеним Државама и сопствених интереса у односима с Русијом. Ова земља би, наиме, била међу првим жртвама у случају новог хладног рата или оружаног сукоба између Москве и Запада. „Немачка има витални интерес за очување добрих односа са Русима: с геополитичког становишта, непријатељска Русија је последња ствар која је Немачкој потребна. У последњем тренутку избегнути судар (између Русије и NATO, прим. П. С.) деловао је као отрежњење за Немце. Током неколико дана они су гледали у амбис и амбис је гледао у њих. Чланови црвено-зелене коалиције у Бону су инхерентно сумњичави и према Сједињеним Државама и према војним авантурама. Стога су они протеклих неколико месеци покушавали да покажу да могу бити добри грађани NATO-а, остављајући своје фрустрације из шездесетих година. Освестили су се с јасним сазнањем да су били у праву што нису веровали америчком вођству и што су били забринути због војних авантура. Једна од од последица Косова биће то да ће Европљани уопште, а Немци и Италијани нарочито, убудуће бити изузетно опрезни у огледу креативне улоге NATO-а у будућности“, истиче се у анализи тексашке фирме „Стратфор“ [364] и закључује: „Немачка је била нарочито забринута због руских реакција и вероватно ће се (убудуће) постарати да односе са Русијом води независно од одлука NATO-а“.[365] То је био и један од разлога због којих је на релацији Бон-Москва дошло до интензивних контаката који су тежиште међународне дипломатске активности с Контактне групе пренели на „Групу-8“ у настојању да се тежиште решавања ове кризе врати из NATO-а у Савет безбедности Уједињених нација.

Слична Немачкој била је и ситуација у Италији и, донекле, Француској, чије коалиционе владе су под великим притиском комуниста да се интервенција NATO-а против Југославије заустави и које ни у ком случају нису биле спремне на ширење операција с ваздухопловне кампање на копнену инвазију. У овим земљама, ако и у Грчкој и неким другим чланицама NATO-а и Европске уније присутан је притисак истакнутих интелектуалаца и других јавних личности који ову интервенцију нису сматрали само ратом против Југославије него и против Европе. Тако је, на пример, француски социолог Гиј Деклос сматра да „необјављени рат на Балкану није рат против Срба него рат против Европе“.[366] „Заоденут у рухо борбе за одређени морал то је, у стварности, рат који би требало да стави тачку на сваку даљу наду у мултиполарну планету“, сматра он. У Француској, Немачкој, Италији и многим европским земљама рат на Балкану обновио је антиамеричку атмосферу из времена Вијетнамског рата а, према речима угледног грчког дипломате, вишегодишњи напори на обнови грчко-америчких веза после пада диктатуре пали су у воду после свега неколико дана бомбардовања Југославије.[367] Италијански министар Ламберто Дини стога је у неколико наврата упозорио да последице војне операције NATO-а на Балкану у Европи морају бити протумачене као упозорење да се питање европске безбедности поново стави на дневни ред и да се Европска и Западноевропска унија морају озбиљније позабавити овим питањем. „После тоталног пораза Европе у Босни, у рату који је Европска унија на почетку добровољно покушала да спречи и који је касније окончан с ’Pax Americana’, жеља (Европљана, прим. П. С.) да се политички и војно идентификују с успехом на Косову веома је снажна“, приметио је коментатор „Њујорк тајмса“ Роџер Коен.[368]

Француска политика током интервенције NATO-а била је сложена и, у одређеној мери, противречна. Док су француски политички естаблишмент и званични медији заузели оштар став према политици Србије на Косову и Метохији и подржали ваздухопловни рат против Југославије поједине политичке групације (нарочито „Грађански покрет“ Жан-Пјер Шевенмана и комунисти) супротставили су се политици владе осуђујући интервенцију NATO-а. Чланак Режиса Дебреа „Писмо једног путника председнику републике“, обављен после посете Србији маја 1999[369], оспорио је неке званичне ставове француске политике и изазвао жестоку и дуготрајну полемику на страницама дневника Le Monde и Liberation у којој су на површину избили опречни погледи француских политичких и интелектуалних кругова поводом овог сукоба.[370] Француска дипломатија је сазивањем конференције у Рамбујеу учинила последњи покушај да се косовски сукоб реши дипломатским средствима и спречи интервенција NATO-а против Југославије која је била наговештена већ новембра 1998. године, после неуспеха последње иницијативе Ричарда Холбрука. Када у томе није успела, уз одређено оклевање се придружила интервенцији NATO-а али је, према изјави француског председника Жака Ширака, покушала да ограничи њене циљеве (Париз је, наводно, спречио бомбардовање београдских мостова) истовремено јачајући савезничке везе са Вашингтоном. У завршници кризе Француска је, међутим, имала релативно скромну улогу у односу на Немачку која је, у сарадњи с Русијом, била иницијатор документа који је званично предложила Група-8.

У целини посматрано, интерес Немачке и осталих западноевропских земаља био је да добију активну улогу у коначном решењу кризе као и да спрече маргинализацију Русије на европској политичкој сцени. Разлике између Европе и САД поводом интервенције NATO-а на Југославију не могу се посматрати одвојено од другог великог фронта који је између трансатлантских партнера отворен увођењем заједничке европске валуте чија главна жртва би могао постати амерички долар: „Увођењем заједничке европске валуте, евра, почетком ове године континент тражи нови катализатор политичке и војне интеграције који је до сада недостајао.“[371] Улрих Бек, професор Универзитета у Минхену, тим поводом је истакао: „Косово може постати наш војни евро, стварајући политички и војни идентитет Европске уније на исти начин како је то у економском и финансијском погледу учинио евро.“ Иако су, према Роџеру Коену, „дубље пукотине у трансатлантским везама за сада избегнуте, наставак рата је могао постојећу конфузију претворити у непоправљиви дебакл“. Са сличним притисцима суочиле су се и коалиционе владе средњеевропских и балканских земаља које су, на захтев Вашингтона, ставиле NATO-у на располагање свој ваздушни простор, копнене и поморске комуникације и пружиле копнену подршку. Познаваоци прилика у овим земљама изразили су сумњу да ће оне владајуће партије које су се безрезервно ставиле на страну NATO-а у рату против Југославије вероватно неће имати успеха на наредним изборима због незадовољства односом САД и NATO-а према њима и сумњи у поузданост њихових гаранција безбедности ових земаља.[372]

Највећа дилема Северноатлантског пакта свакако је Русија, један од главних партнера и могући противник Запада у случају ескалације балканске кризе. Иако се Москва оглушила на позиве Београда за војном помоћи, поштујући ембарго УН на испоруке оружја Југославији, западни аналитичари су оценили да је током првих месеци кампање NATO-а против Југославије она постала највећи политички и морални добитник. Осим значајне финансијске подршке (4,5 милијарди долара) коју је током овог периода добила од Међународног монетарног фонда, знатно је порастао и међународни утицај Русије која је стекла положај главног канала комуникације и дипломатског посредника између Запада и Југославије. „Најнеобичнија последица косовске авантуре Била Клинтона је то што је Бориса Јељцина претворила у државника а његовог изасланика, Черномирдина, учинила много озбиљнијим саговорником у Бону и Риму него Клинтоновог Строуба Талбота. То није мали ударац Клинтоновом спољнополитичком тиму“, оценила је анализа Стратфора.[373] Слично Сједињеним Државама, и у Русији је балканска криза постала унутрашње политичко питање око кога се укрштају копља не само између парламента и председника и различитих политичких партија, него и око кога се у све већој мери преламају будући парламентарни и председнички избори у овој земљи. Америчко одбацивање посредничке улоге бившег руског премијера Јевгенија Примакова и прихватање Виктора Черномирдина могло би се, вероватно, протумачити овим мотивима.

Склоност југословенских и страних критичара да војну интервенцију Северноатлантског пакта против Југославије тумаче искључиво геополитичким мотивима[374] превиђа чињеницу да је америчку администрацију овај рат био много више од покушаја NATO-а да учврсти своје војно присуство на Југоистоку Европе и ободима Средоземља и Блиског Истока. Према мишљењу америчког публицисте Диане Џонстон, овај оружани сукоб је био квалитативни скок напред у настојању да се међународни односи деполитизују и криминализују: „Рат NATO-а, под командом Вашингтона, требало је да буде демонстрација способности Вашингтона да донесе или прекрши законе. Југославија, која није прекршила међународно право, проглашена је за криминалну државу. Већ 5. новембра 1998. године, америчка председница Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, Габријела Кирк Мек Доналд, описала је Југославију као ’отпадничку државу (rogue state) која крши међународну владавину права’. За време бомбардовања, амерички и британски лидери редовно су поредили југословенског председника Слободана Милошевића с Адолфом Хитлером а операције српске полиције на Косову и Метохији с холокаустом током Другог светског рата.“[375] Сједињене Државе, које су од завршетка хладног рата трагале за доктрином међународних односа која би заменила стару доктрину одвраћања (containment) и одговорила новим потребама САД као водећег чиниоца у „униполарном свету“ и санкционисала нову улогу Северноатлантског пакта, одговор су нашле у доктрини „хуманитарног интервенционизма“ коју су „трустови мозгова“ блиски Демократској странци, пре свега Карнегијева фондација под руководством амбасадора Мортона Абрамовица[376], развили у првој половини деведесетих година.

Извештај Карнегијеве фондације из 1992. године под насловом „Променити наш пут: америчка улога у новом свету“ позвао је на успостављање новог начела у међународним односима према коме уништавање или пресељавање група људи унутар држава може оправдати међународну интервенцију. Сједињеним Државама у овом извештају је препоручено да прилагоде NATO и ОЕБС овој врсти безбедносних проблема у Европи. Објављивање овог извештаја било је усаглашено с председничком кампањом демократа а њихов кандидат, Бил Клинтон, брзо је прихватио ове препоруке тражећи да тадашњем председнику Србије буде суђено због злочина против човечности и да се предузме војна интервенција против Срба. У то време су спољнополитички саветник потпредседника Гора, Леон Фирт, амбасадор Дејвид Шефер (надлежан у Стејт департману за питања ратних злочина), Мортон Халперин и група стручњака Карнегијеве задужбине објавили опсежан извештај под насловом „Самоопредељење у новом светском поретку“[377] у коме су заговарали војне интервенције као један од могућих америчких одговора на међународне кризе изазване захтевима националних заједница за самоопредељење. У овом извештају, они су, између осталог, предложили да Сједињене Државе покушају да обезбеде консензус у међународним организацијама попут Уједињених нација али не и да „жртвују своје ставове и начела уколико се такав консензус не може постићи“.[378] Ови амерички аутори су закључили да међународна заједница мора бити спремна да брже и одлучније употреби војну силу када оцени да је то неопходно и могуће.[379] Иако, у основи, није спорно да међународна заједница има право да реагује у хуманитарним кризама и њиховим жртвама обезбеди хуманитарну помоћ у пракси то значи ревизију начела о забрани мешања у унутрашње ствари суверених држава и даје арбитрарна овлашћења великим силама, пре свега САД, да се војно умешају у све међународне кризе када процене да је то потребно. Тиме је постављена основа доктрине тзв. хуманитарне интервенције до каквих је дошло најпре средином 1995. године у Босни и Херцеговини и четири године касније на Косову и Метохији.

Наличје доктрине „хуманитарног интервенционизма“ крије се у томе да сваки сепаратистички покрет који изазове оружани сукоб и хуманитарну кризу може рачунати не само на хуманитарну помоћ него и војну интервенцију NATO-а у своју корист. Нова доктрина ишла је на руку жељи Сједињених Држава да и после краја хладног рата очувају војне и политичке структуре Северноатлантског пакта у Европи и његовој жељи да своју улогу прошири са колективне одбране на управљање кризама и изађе из оквира члана 5 Вашингтонског уговора (тзв. „out-of-area“ операције). Убрзо пошто је постала прва жена на положају државног секретара, Медлин Олбрајт се за савет обратила дипломатама и спољнополитичким стручњацима који су заговарали доктрину „хуманитарног интервенционизма“: Збигњеву Бжежинском, Мортону Абрамовицу, Џорџу Сорошу и Лесли Гелбу (председник Савета за спољну политику). Медлин Олбрајт је очигледно желела да нову доктрину што пре провери у пракси чак и по цену да један компликован и стар етнички спор, као што је косовска криза, стави у проблематичне оквире „хуманитарног интервенционизма“. У томе је крупну улогу одиграо управо Мортон Абрамовиц који је већ од Дејтонског споразума активно подржавао сепаратистички покрет на Косову да би се на конференцији у Рамбујеу појавио у улози главног политичког саветника албанске делегације. То је ишло на руку „Ослободилачкој војсци Косова“ која је подстицала оружани сукоб и хуманитарну кризу управо да би обезбедила подршку најмоћнијег војног савеза у савременом свету за своје циљеве.

Док се Мортон Абрамовиц може сматрати једним од водећих аутора доктрине „хуманитарног интервенционизма“, геополитичку димензију „новог стратешког концепта“ Северноатлантског пакта разрадио је Збигњев Бжежински. У низу говора и чланака и, нарочито, у књизи „Велика шаховска табла: амерички примат и његови геополитички циљеви“[380], објављеној 1997. године, он је еволуирао од доктрине људских права коју је заговарао крајем седамдесетих година, када се налазио на положаја саветника за националну безбедност председника Картера, ка класичној реал-политици. Приликом промоције своје књиге у Паризу, он је овај привидни парадокс лаконски протумачио следећим речима: „Ја сам разрадио доктрину (људских права, прим. П.С.) као најбољи начин да се дестабилизује Совјетски Савез. И то је успело.“[381] Његови критичари томе додају да Бжежински у то време није био ангажован само на идеолошком фронту борбе против СССР већ и у практичној политици која је за циљ имала да дискредитује и дестабилизује Совјетски Савез. У интервјуу познатом француском недељнику „Le Nouvel Observateur“ то је потврдио и сам Бжежински изјавом да су САД подршком муџахединима спретно гурале Москву у војну авантуру у Авганистану која ће одвести Совјетски Савез на пут без повратка: „Ми нисмо гурали Русе да интервенишу, али смо свесно повећавали могућност да они то учине. Та тајна операција била је одлична идеја. Њен циљ је био да се Руси наведу у авганистанску замку.“[382]

„Бжежински је с правом сматрао да може бити отворен у стварима као што су хуманитарне замке у Паризу, где политичка елита ништа не воли више код америчких лидера од нескривене циничне политике силе“, примећује Диана Џонстон и додаје: „Ово одушевљење је највеће када се Французима понуди да у њој учествују као што је случај с Бжежинским и његовом књигом. Француска, пише Бжежински, ’је битан партнер у важном послу трајног везивања демократске Немачке у Европи’ што у пракси значи одвраћање Немачке од покушаја да изгради своју посебну сферу утицаја на Истоку, вероватно уз учешће Русије – везе коју политичке препоруке Бжежинског настоје да осујете по сваку цену’. Овакву оцену у својој књизи потврђује и сам Збигњев Бжежински који у поменутој књизи у томе види историјску улогу француско-немачког пријатељства које ширење Европске уније и Северноатлантског пакта на Исток треба да учврсти као „унутрашње језгро Европе“. „Коначно, Француска није довољно снажна ни да омета Америку у основним геополитичким питањима америчке политике у Европи ни да постане вођа Европе као такве. Стога се њене специфичности, па чак и грешке могу толерисати“, примећује главни архитекта „новог атлантизма“.[383] Овим мотивима се, вероватно, може објаснити и снажна подршка Француске интервенцији NATO-а против Југославије која је била слична британској и у раскораку с опречним реакцијама у Немачкој и Италији. „Практично, француској елити је пружена прилика да овај рат схвати као део плана Бжежинског о трансатлантској Европи који даје Француској улогу војнополитичког лидера упркос економској превази Немачке“, примећује Диана Џонстон.[384]

Основни циљ Збигњева Бжежинског био је да очува доминантну америчку позицију у међународним односима најмање за једну генерацију а можда и дуже што у пракси значи стварање геополитичког оквира око Северноатлантског пакта који ће укључити Украјину и искључити Русију. Тиме ће се створити геополитичка база за контролу сукоба у ономе што овај амерички аутор назива „евроазијским Балканом“, тј. огромном простору од источних обала Црног мора до западних граница Кине, укључујући Каспијско море с његовим огромним резервама нафте која представља главни приоритет америчке спољне политике. За Француску и Британију, међутим, то је прилика да продуже трансатлантске везе као начин да се спречи приближавање Немачке и Русије које би, као у прошлости, могле наметнути Европи свој кондоминијум. У геополитичкој шеми коју сугерише „Велика шаховска табла“ Збигњева Бжежинског, Југославији је намењена улога опитног полигона и метафоре Совјетског Савеза: „Према овој метафори, ’Србија’ је Русија а Хрватска, Босна, Косово и др., су Украјина, балтичке државе, Грузија и бивше совјетске републике ’Евроазијског Балкана’. У таквом склопу, успешна сецесија Хрватске и друштва од Југославије је позитиван преседан за очување независности Украјине и њено прогресивно укључивање у Европску унију и NATO, за које је (према Бжежинском, прим. П. С.) деценија између 2005 и 2015 ’разумни временски оквир’“. У брутално отвореној геополитичкој перспективи Збигњева Бжежинског, Сједињене Државе имају доминантни интерес за земље као што су Мађарска, Румунија, Бугарска и Турска, делимични интерес за Словачку, Молдавију, Украјину, Грузију и највећи део „евроазијског Балкана“ док је интерес минималан за земље попут Русије, Југославије и Грчке: „Београд је потенцијални релеј Москве. Срби тога можда нису свесни, али у геостратешкој перспективи, они су само сурогат Русије.“[385]

У западноевропским и америчким (нарочито републиканским) круговима рат против Југославије критикује се најчешће из три разлога. Прво, ова војна интервенција није била последица него узрок хуманитарне кризе на Косову и Метохији. Друго, тврдња да би пасивност САД и NATO-а према овој кризи учинила да „диктатори широм света добију одрешене руке“ и изазову сукобе у које би Сједињене Државе биле неизбежно увучене (тзв. домино-теорија) била је погрешна барем колико је била погрешна и у случају рата у Вијетнаму. Треће, косовска криза није угрозила америчке националне интересе све док је Вашингтон није непотребно претворио у тест моћи Америке и NATO-а. Закључак који произилази из ових критика гласи да је рат на Косову и Метохије било могуће избећи и да је Клинтонова администрација у њега ушла не познајући или не обазирући се на историјске и политичке околности и да ће Сједињене Државе, Западна Европа и народи Балкана трпети његове последице још дуго година. „Сваки рат има непредвиђене последице, али у овом случају готово сви главни политички ефекти били су непланирани, неочекивани и нежељени. Сам рат је био нежељена последица крупне грешке у политичкој процени. На почетку, западне политичке вође су изјавиле да се боре за народе Балкана, који су из рата изашли у горем положају него што су били када су у њега ушли. Савез је, такође, ратовао да би успоставио ново начело о употреби силе у постхладноратовском свету. Рат је, међутим, направио преседане које неће бити ни могуће ни пожељно следити. Коначно, као и сваки рат овај је погодио националне интересе земаља које су га водиле. Последице су биле негативне: односи с две велике, значајне и проблематичне бивше комунистичке земље, Русијом и Кином, враћени су унатраг војним операцијама на Балкану.“[386]

Друго, према наведеним мишљењима, сукоб на Косову није био тест кредибилитета Америке – улог је био и нејасан и осредњи – све док Вашингтон није непотребно претворио ситуацију у тест америчке одлучности. Рат на Косову није довео у питање традиционалну улогу NATO-а као савеза за колективну одбрану већ његове дубиозне улоге ако постхладноратовске институције за управљање кризама. „Штавише, историја говори да сукоби у периферним регионима као што је Косово не мо-рају да ескалирају у европске ратове који би угрозили америчке интересе ... Исход догађаја у другим кризним жариштима (Тајван, Кореја, Персијски залив, Каспијски басен) одлучиће локалне околности а не оно што Сједињене Државе буду или не буду учиниле на Балкану. Исто онако као што Слободана Милошевића није зауставила акција САД у Ираку, Садама Хусеина није зауставила америчка акција у Панами; Мануел Антонио Норијега није стао због америчке акције у Либану, Гренади и Вијетнаму; Хо Ши Мина није зауставила америчка акција против Северне Кореје; а Ким Ил Сунг и Јосиф Стаљин нису били заустављени америчким акцијама против Адолфа Хитлера. ’Победа’ NATO-а на Балкану неће спречити будуће кризе.“[387] После 78 дана бомбардовања Југославије односи Сједињених Држава са Русијом стигли су на најнижу тачку од краја хладног рата док је бомбардовање кинеске амбасаде довело односе са НР Кином до тачке усијања. Одлука Сједињених Држава да стану на страну сепаратистичке „Ослободилачке војске Косова“ везала је Вашингтон са проблематичним савезником чији су циљеви, дугорочно гледано, супротни америчким могу довести до њиховог сукоба. Док је амерички приоритет на Балкану стабилност циљ албанског националног покрета су масовна ревизија постојећих граница на Балкану и стварање „Велике Албаније“.

Треће, на Косову и Метохији није била у питању традиционална улога Северноатлантског пакта као организације за колективну самоодбрану него његова нова улога организације за управљање кризама у евроазијском простору. У интервјуу с новинаром CNN-a, Лари Кингом, државни секретар Медлин Олбрајт интерес Сједињених Држава да остану војно присутне у Европи и после распада противничког блока изразила на следећи начин: „Мислим да је то у националном интересу Сједињених Држава због тога што ми бринемо да не дође до нестабилности у овом делу Европе. Ми смо научили, током двадесетог века, да су нестабилност, ратови и етнички сукоби у Европу два пута доводили америчке војнике уз велику цену и да ми данас имамо могућност да зауставимо масакр и ратове пре него што се прошире преко националних граница.“[388] И у Европи и у Америци намера Клинтонове администрације да очува и прошири његове војне и политичке структуре има противнике: Европљани сматрају да је, педесет година после Другог светског рата, „стари континент“ способан да се сам брине о својој будућности и да би NATO ту улогу требало да препусти Западноевропској и Европској унији. Конзервативно крило републиканаца и бројне демократе у САД имају исто мишљење и сматрају да би, у одсуству хегемонистичке претње Совјетског Савеза, америчке војнике постепено требало вратити кући, препуштајући Европљанима да решавају сами своје сукобе које не угрожавају америчке интересе: „Нема разлога због којих би од америчких војника требало тражити да умру за Косово или будућа Косова“.[389]

Америчка политика према Југославији поделила је српску опозицију: док је један њен део сматрао да је непосредно после завршетка интервенције NATO-а требало реконструисати савезну владу уласком представника демократских власти у Црној Гори и одржати ванредне изборе, други њен део је, слично САД и осталим западним земљама, веровао да су слободни избори немогући без одласка Слободана Милошевића с власти. Покушај организовања масовних анти-владиних демонстрација током лета 1999. године наишао је на ограничен одзив грађана, у сваком случају много мањи него што је то био случај са снажним грађанским протестом који је избио 1996/97. године после завршетка рата у Босни и Херцеговини и локалних избора на којима је опозиција однела победу. Разлога слабог одзива грађана на позиве дела опозиције било је више: пре свега, бомбардовање земље и десет година санкција учинили су да значајан део становништва Србије изгуби поверење према политици Запада према Југославији. Друго, траума распада бивше Југославије и претња распада нове југословенске федерације (коначно отцепљење Косова и Метохије, продубљавање кризе између две чланице федерације – Србије и Црне Горе – и дилеме у погледу будућности пост-Милошевићевске Србије) утицали су да велики део становништва претпостави стабилност постојећег (лошег) стања неизвесности промена и претњи грађанског рата. Реагујући на овакав развој догађаја у Србији и неспремност власти у Београду да омогући улазак представника новоизабраних власти у Црној Гори у савезне органе Подгорица је понудила платформу о реконструкцији југословенске федерације што је још више удаљило две федералне јединице. Власти у Београду су тиме добиле време и могућност да преузму политичку иницијативу која се ослањала на две претпоставке: прва је била реконструкција земље док је друга био „нови патриотизам“.

Користећи све расположиве ресурсе, власти у Београду су започеле веома бр-зу реконструкцију објеката оштећених или уништених током бомбардовања NATO-а што им је, уз помоћ из иностранства (пре свега Русије и Кине али и других земаља) омогућило да избегну озбиљнију кризу током зиме и демонстрирају своју способност да задрже контролу над привредним и друштвеним токовима али и да поврате део изгубљеног политичког кредибилитета. Друго, војна интервенција NATO-а и послератни синдром у становништву омогућили су им да уз ослонац на снажни медијски апарат развију нови политички мит о земљи која се, по други или трећи пут у двадесетом веку „супротставе диктату светских моћника“, пре свега Сједињених Држава и Северноатлантског пакта и постану авангарда у борби малих народа против униполарног „новог светског поретка“. На руку владиној пропаганди ишла је и не-спремност Запада да Србији понуде уверљиву алтернативу, у првом реду идеје о „колективној кривици Срба“ за трагедију бивше Југославије. Можда једина права прилика за приближавање политике демократских снага у Србији и политике Запада био је споразум о делимичном укидању санкција (суспензија ембарга на ваздушни саобраћај) почетком 2000. године који је постигнут залагањем опозиције. Увиђајући опасност по себе у даљим контактима опозиције с Европском унијом, власти су по-кренуле снажан талас репресије против независних медија и опозиционих партија оптужујући их за „националну издају“ и „сарадњу с NATO-пактом“, који је у ретори-ци владине пропаганде изједначен с Трећим рајхом што је у јавности будило сећања на трагична искуства Другог светског рата у Југославији.

Тактици власти на руку је ишла и социјална структура српског становништва која је током десет година санкција и оружаних сукоба драматично промењена. У својој политици, власт се ослањала на активну подршку новостворене предузетничке класе која је настала у условима изолације земље али и под покровитељством власти и која није имала интереса за промене и коју су власти ставиле под контролу стварањем специфичних политичких партија. Такође, власт се ослањала и на пасивну подршку осиромашених слојева становништва који су страховали од било какве промене која би претила њиховој ионако угроженој егзистенцији. Иако они своја политичка опредељења не изражавају и на изборима углавном апстинирају (близу 50% бирачког тела) они управо таквим ставом представљају значајан чинилац политичког status quoa у земљи на коју ни демократска опозиција у Србији ни политика Запада нису пронашле уверљив одговор.[390] Демократској опозицији у Србији стога је преостало да се ослоне на подршку преосталих средњих слојева (градског) становништва који су у јесен 1996. године омогућили њену победу на локалним изборима али су, без активне материјалне подршке Запада, њене политичке иницијативе остале неуверљиве. Чинилац који је нарочито отворио простор новом таласу националне хомогенизације у Србији била је политика међународне администрације на Косову и Метохији која је, толерантним односом према албанском реваншизму, допринела исељавању око 250.000 Срба, Црногораца и другог неалбанског становништва током годину дана после завршетка интервенције NATO-а. Неизвесност у погледу коначног статуса Косова и Метохије само је проширила простор „новог патриотизма“ у Србији: званични став Запада да би статус ове покрајине требало замрзнути до демократских промена у Србији и на Косову и Метохији у светлу садашњих околности не делује уверљиво док су иницијативе појединих угледних политичких личности на Западу (попут неизбежног Мортона Абрамовица[391]) да би требало изаћи у сусрет захтевима косовских Албанаца за независношћу док је Слободан Милошевић на власти („да се овим питањем не би оптерећивале постмилошевићевске власти“) само потхрањују ксенофобију у Србији и владину пропаганду да је политика Запада, пре свега, мотивисана србофобијом а не односом према властима у Србији. У таквим околностима, политика међународне заједнице суочена је, слично завршници рата у Босни и Херцеговини, поново с избором између стабилности и демократије на Балкану који оставља простор постојећим режимима да наставком националне мобилизације продуже свој опстанак на власти као неугодни али и неизбежни партнери без којих није могуће избећи отварање нових кризних жаришта и нових оружаних сукоба.

Иако је Запад много снажније подржао демократски изабрану власт у Црној Гори, ситуација у овој југословенској републици битно се разликовала од ситуације у којој је деведесетих година дошло до отцепљења најпре Словеније и Хрватске а затим и Босне и Херцеговине и Македоније. Национална опредељења вишенационалног становништва Црне Горе су подељена између жеље за самосталношћу и привржености Србији.[392] Црногорско становништво, које броји око 650.000 становника, чини око 450.000 Црногораца и 200.000 припадника националних мањина. За разлику од тога, готово милион становника Србије чине Црногорци или грађани црногорског порекла који су имигрирали у Србију током последњих 70-80 година, укључујући и већи број припадника владајућих партија, привредног, научног и културног естаблишмента и, нарочито, војске и полиције (није без значаја нагласити да су Слободан Милошевић и многи политичари у његовом најближем окружењу пореклом из Црне Горе). Власти у Србији су, користећи политичке, правне и моралне дилеме које су пратиле војну интервенцију и политику Запада на Балкану, успешно мобилисале значајан део међународне заједнице и међународног јавног мњења у своју корист. За државе, које су и саме оптерећене нерешеним етничким и територијалним споровима, интервенција NATO-а против Југославије и начин на који је припремљена и изведена била је упозорење да би косовска криза могла постати преседан у савременом развоју међународних односа који би, у одређеном тренутку, могао угрозити и њих саме. За значајан део међународног јавног мњења, поготово на левици, војна интервенција NATO-а била је не само правно и морално неприхватљива него и преседан који је упозоравао на неодрживост идеје о униполарном свету па чак и на претњу обнове неоколонијализма у међународним односима.

У сваком случају косовска криза је и после војне интервенције Северноатлантског пакта и доласка међународних мировних снага на Косово и Метохију остала „незавршени рат“: неуспех да уклоне последњи европски режим који је избегао промене на таласу источноевропских револуција 1989-91. године показао је пукотине у политици коју су Клинтонова администрација у Сједињеним Државама и Северноатлантски пакт водили још од почетка 1993. године; губитак Косова и Метохије угрозио је саме основе на којима власти у Београду почивају још од 1987. године; Албанци на Косову и Метохији и на читавом Балкану данас, више него раније, верују да је њихово национално питање на Балкану и даље нерешено док је читава међународна заједница данас суочена с чињеницом да и даље не располаже одговорима на отворене етничке и територијалне спорове који, после хладног рата, чине једну од највећих претњу међународном миру и безбедности.

Прилози: Документи о косовској кризи

Библиографија

1.      A. Gowers, Russia attacks UN vote on Serbs, Financial Times, 20 April 1993;

2.      Aleksa Djilas, Imagining Kosovo: A Biased New Account Fans Weatern Confusion, Foreign Affairs, No. 5/1998, pp. 124-131;

3.      Алексеи Арбатов, НАТО главная проблема для европеискои безопасности, Независимая газета, 16. април 1999;

4.      Andrew Gumbel, The Gangster Regime We Fund, The Independent, 14 February 1997, p. 15;

5.      Б. Бабић и Г. Илић (уредници), Југославија и Европска унија, ИМПП и Беобанка а.д., Београд 1996;

6.      Barry James, Arms for Drugs, The International Herald Tribune, Paris 6 June 1994;

7.      Beatrice Heuser, Western „Containment“ Policies in the Cold War: The Yugoslav Case, 1948-1953, Routledge, London 1989;

8.      Benjamin Works, ARCHIVE: Kosovo In the 1980s, The Strategic Issues Research Institute, http://www.siri-us.com;

9.      Benjamin Works, Buying An Intervention: Kosovo & Albanian Pac Money In Congress, Strategic Issues Research Institute, Washington, D.C., http://www.siri-us.com/back-grounders/Archives_Kosovo/AlbanianAmericanPac-1980-98.html;

10.  Брана Марковић, Национални проблеми у Великој Британији, Међународни проблеми, бр. 3-4/1992, стр. 253-271;

11.  Бранислав Радивојша, Има места за оптимизам, али уз опрез, Политика, 31. јул 1997, стр. 17;

12.  Братислав Крстић, Косово између историјског и етничког права, Кућа Вид, Београд 1994;

13.  Charles Jelavich, Tsarist Russia and Balkan Nationalism, University of California Press, Berkeley and Los Angeles, 1962;

14.  Cristopher Cviic, Remaking the Balkans, Pinter for Royal Institue of International Affairs, London 1991;

15.  Cristopher Layne, Blunder in the Balkans, The Clinton Administration’s Bungled War against Serbia, Cato Institute Policy Analysis, Washington, D.C., May 20, 1999;

16.  Cristopher Layne, Faulty Justifications and Ominous Prospects: NATO’s „Victory“ in Kosovo, Policy Analysis, Cato Institute, No. 357, October 25, 1999;

17.  Czeslaw Milosz, The Witness of Poetry, Harvard University Press, Cambridge, Mass. 1983;

18.  Д. Данилов, А. Мошес и Т. Бордачев, Косовский кризис: новые европейские реалии, Российская академия наук, Институт Европы, Москва 1999;

19.  Dana H. Allin and John Ropper, Facing Realities in Kosovo, The World Today, November 1998, pp. 286-287;

20.  Daniel Jonah Goldhagen, A New Serbia – If you rebuild it, The New Republic, May 17, 1999;

21.  David Binder, Yugoslavia Seen Breaking up soon – CIA Predicts and Adds Civil War is Likely, The New York Times, November 29, 1990;

22.  David Owen, Balkan Odyssey, Victor Gollantz, London 1995;

23.  Diana Johnstone, Adaptant le crime au châtiment, у: Samir Amin et. al., Maîtres du monde? ou les dessous de la guerre des Balkans, Les Temps des Cerises, Paris 1999;

24.  Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Српска академија наука и уметности, Београд 1985, стр. 40-47;

25.  Димитрије Туцовић, Србија и Албанија, један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије, Београд 1914;

26.  Дмитрий Тренин и Екатерина Степанова, Косово: международные аспекты кризиса, Московский Центр Карнеги, Москва 1999;

27.  Dr Janez Drnovšek, Moja resnica, Jugoslavija 1989 – Slovenija 1991, Mladinska knjiga, Ljubljana 1996;

28.  Dušan Bataković, Kosovo-Metohija: Origins of the Conflict and Possible Solutions, u: Josef Janning, Martin Brussis (eds.), Exploring Futures for Kosovo – Project Report, Research Group on European Affairs, München, August 1997, pp. 15-23;

29.  Dušan Janjić i S. Maliqi (eds.), Conflict or Dialogue: Serbian-Albanian Relations and Integration of the Balkans, Open University, Subotica 1994;

30.  Душан Јањић и Шкељзен Малићи, Конфликт или дијалог?, Отворени универзитет, Суботица 1994;

31.  Ђорђе Борозан, Велика Албанија – порекло, идеје, пракса, Службени лист СРЈ, Београд 1998;

32.  Edward N. Lutwak, Give War a Chance, Foreign Affairs, July/August 1999, Vol. 78, No. 4, pp. 36-44;

33.  Елена Гуськова, Динамика косовского кризиса и политика Росии у: Дмитрий Тренин и Екатерина Степанова, Косово: международные аспекты кризиса, Московский Центр Карнеги, Москва 1999;

34.  Enver Hoxha, Vepra, Tirana 1968-1985;

35.  Erhard Busek, Emil Brisk, Project Mitteleuropa, Vienna 1986;

36.  Erhard Busek, Gerhard Wilflinger, Aufbruch nach Mitteleuropa. Rekonstruktion eines versunkenen Kontinents, Vienna 1986;

37.  Francis Fukuyama, The End of History, The National Interest, No. 16/1989;

38.  Gary T. Dempsey, Washington's Kosovo Policy, Policy Analysis, No. 321, Cato Institute, Washington, D.C. October 8, 1998;

39.  Gazmend Pula, Kosova – New Republic in a New (con)federation via Refederalization of Yugoslavia, u: Josef Janning, Martin Brussis (eds.), Exploring Futures for Kosovo – Project Report, Research Group on European Affairs, München, August 1997, pp. 27-38;

40.  Gazmend Pula, Modalities of Self-Determination – The Case of Kosova as a Structural Issue for Lasting Stability in the Balkans (Südosteuropa, Vol. 45, No. 4-5/1996, pp. 380-410);

41.  General Sir John Hacket and Others, The Third World War – August 1985, Sphere Books, London 1978;

42.  General Sir Michael Rose, Fighting for Peace – Bosnia 1994, The Harvill Press, London 1995;

43.  George Schöpflin and Nancy Wood (eds.), In Search of Central Europe, Harvard University Press, Cambridge, U.K. 1989;

44.  Georges Castellan, Histoire des Balkans, XIV-XX Sciecle, Fayard, Paris 1991;

45.  Грубо мешање у у југословенске унутрашње послове, Политика, 25. јануар 1992;

46.  György Konrad, Antipolitics: An Essay, Harcourt Brace Jovanovic, New York 1984;

47.  György Konrad, The Melancholy of Rebirth: Essays from Post-Communist Central Europe, 1989-1994, Harcourt Brace, San Diego 1995;

48.  Hanns W. Maull, Germany in the Yugoslav Crisis, Survival, Vol. 37, No. 4, Winter 1995-96, pp. 99-132;

49.  Ibrahim Rugova, La question du Kosovo (Fayard, Paris 1994),

50.  Interview with Secretary of State Madeleine K. Allbright, CNN’s Larry King Live, March 23, 1999, http://secretary.state .gov/www/statements/1999/990323.htm ;

51.  Isa Zymberi, Draft Principles for the Sovereign State of the Republic of Kosova/o, u: Josef Janning, Martin Brussis (eds.), Exploring Futures for Kosovo – Project Report, Research Group on European Affairs, München, August 1997, pp. 52-65;

52.  Ј. Јовановић, Јужна Србија од краја XVIII века до ослобођења, Београд 1941, стр. 39-41;

53.  Jacques Merlino, Les Vérités Yougoslaves ne sont tous Bonnes à Dire, Albin Michel, Paris 1993;

54.  Jan Egbert, Europe, Eastern Europe, and Central Europe, PRIF Research Report 1/1989, Peace Research Institute, Frankfurt 1989;

55.  Jane Perlez, Step by Step: How the U.S. Decided to Attack, and Why so Fast, The New York Times, March 26, 1999, наведено према: http://www.nytimes.com;

56.  Јелена Гускова, Еволуција руске спољне политике на Балкану у деведесетим годинама двадесетог века, у: Јелица Курјак (уредник), Руска политика на Балкану, ИМПП, Београд 1999;

57.  Jenö Shutz, The Three Historic Regions of Europe, An Outline, Acta Historica Scientiarum Hungaricae, Vol. 29, No. 2-4/1983;

58.  Jerry Seper, KLA Finances War with Heroin Sales, The Washington Times, May 3, 1999, p. A1;

59.  Jesse Helms, Saving the U.N., Foreign Affairs, September/October 1996, Vol. 75, No. 5, pp. 2-7;

60.  John Campbell, Tito’s Separate Road, America and Yugoslavia in World Politics, Harper & Row, New York 1967;

61.  John Reed, Ten Days That Shook the World, Bony & Liveright, New York 1919;

62.  John Reed, The War in Eastern Europe, Charles Scribner’s Sons, New York 1916;

63.  Josef Janning, Martin Brussis (eds.), Exploring Futures for Kosovo – Project Report, Research Group on European Affairs, München, August 1997;

64.  Kosovo Spring – The International Crisis Group Guide to Kosovo, International Crisis Group, Brussels 1998, p. 70;

65.  Kosovo's Long Hot Summer: Briefing on Military, Humanitarian and Political Developments in Kosovo, International Crisis Group, 2 September 1998, наведено према: http://www.intl-crisis-group.org;

66.  Leo C. Sulzberger, A Long Row of Candles, Macmillan, Toronto 1969;

67.  Leo Tindemans et. al., Unfinished Peace, Report on the International Commission on the Balkans, ASPEN Institute (Berlin) & Carnegie Endowment for International Peace (Washington D.C.), Washington, D.C. 1996;

68.  Лео Тиндеманс и сарадници, Недовршени мир, Извештај Међународне комисије за Балкан, Радио Б-92 и Наша борба, Београд 1998;

69.  Loraine Lees, Keeping Tito Afloat, The Pennsylvania State University Press, University Park 1997;

70.  Marc Weller, The Crisis in Kosovo 1989-1999, Documents & Analysis Publishing Ltd, Cambridge 1999;

71.  Maria Todorova, Imagining the Balkans, Oxford University Press, New York & Oxford 1997;

72.  Марко Лопушина, ОВК против Југославије, И.П. Легенда, Чачак 1999;

73.  Martin Brussis, Introduction, u: Josef Janning, Martin Burssis (eds.), Exploring Futures for Kosovo – Project Report, Research Group on European Affairs, München, August 1997;

74.  Међународна заједница и Косово – збирка релевантних докумената, Хелсиншки комитет за људска права у Србији, Београд 1998;

75.  Memorandum of the Government of the Federal Republic of Yugoslavia on the Implementation og United Nations Security Council Resolution 1244 (1999), Federal Ministry of Foreign Affairs, Belgrade, 3 November 1999;;

76.  Michael Mandelbum, A Perfect Failure, NATO’s War Against Yugoslavia, Foreign Affairs, September/October 1999;

77.  Michel Chossudovsky, The KLA: gangsters, terrorists and the CIA, University of Ottawa, http://www.emperors-clothes.com/articles/chuss/kla.html ;

78.  Milan Kundera, The Tragedy of Central Europe, New York Review of Books, Vol. 31, No. 7;

79.  Миле Бјелајац, Ноел Малколм, Kosovo – A Short History, Токови историје, Бр. 1-4/1999, стр. 355;

80.  Милош Мацура, Развојни, социјални и демографски проблеми Косова, у: Косово данас и сутра, Југословенски погледи, Бр. 2/88, стр. 389-90;

81.  Милош Недељковић и Миле Новаковић, Тероризам албанских сепаратиста на Косову и Метохији и метод њиховог деловања, Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Београд, септембар 1999;

82.  Миодраг Јовичић, Регионална држава, Вајат, Београд 1996

83.  Miranda Vickers, Kosovo Between the Serb and Albanian – A History of Kosovo, Hurst and Company, London 1998;

84.  Миранда Викерс и Џејмс Петифер, Албанија: од анархије до балканског идентитета, Неа, Београд 1998;

85.  Мирко Ђекић, Употреба Србије (разговори са Дражом Марковићем), Беседа, Београд 1990;

86.  Morton H. Halperin, David Scheferwith & Patricia L. Small, Self-Determination in the New World Order, Carnegie Endowment for International Peace, Washington, D.C., 1992;

87.  Mr. President, Milosevic Is The Problem. http://www.intl-crisis-group/kos06pr.htm;

88.  National Narcotics Intelligence Consumers Committee (NNICC) Report 1996, www.usdoj.gov/dea;

89.  NATO Handbook, NATO Office of Information and Press, Brussels 1995;

90.  Нина Добрковић, Јужни Тирол – модел за решавање положаја националних мањина?, Међународни проблеми, бр. 3-4/1992, стр. 272-286;

91.  Noel D. Malcolm, Bosnia: A Short History, MacMillan, London 1994;

92.  Noel D. Malcolm, Kosovo: A Short History, MacMillan, London 1998;

93.  Oksana Antonenko, Russia, NATO and European Security After Kosovo, Survival, Winter 1999-2000, No. 41-42;

94.  Oskar Lafontaine, Das Herz schlägt links, Econ, München 1999;

95.  Overview of terrorist and other acts of violence in the Province of Kosovo and Metohija from 12 June to 30 October 1999, according to available and accessible information provided by the Centre for Peace and Tolerance in Pristina, Наведено према: Memorandum of the Government of the Federal Republic of Yugoslavia on the Implementation og United Nations Security Council Resolution 1244 (1999), Federal Ministry of Foreign Affairs, Belgrade, 3 November 1999;

96.  Paul Goble, Dangerous Liaisons: Moscow, the Former Yugoslavia, and the West, u: Richard Ullman (ed.), The World and the Yugoslav Wars, Council on Foreign Relations, New York 1996;

97.  Paul Rogers, Hi-tech War in Kosovo, BBC, May 7, 1999, наведено према: http://www.bbc.co.uk;

98.  Peter R. Prifti, Confrontation in Kosova, The Albanian-Serb Struggle 1969-1999, East European Monographs, Boulder 1999;

99.  Peter Woodard Galbraith (ed.), The United States and Croatia, A Documentary History 1992-1997, USIA, Vienna 1998;

100.          Petrich, Kaser & Pichler, Kosovo – Kosova: Mythen, Daten, Fakten, Wieser Verlag, Klagenfurt 1999;

101.          Philip Smucker, Shifting stance over KLA betrayed Albanians, Daily Telegraph, London 6 April 1999;

102.          Пред тешком дилемом, Вечерње новости, 7. јун 1996;

103.          Предраг Симић, Аландска острва – локална самоуправа као решење положаја националне мањине, Међународни проблеми, Бр. 3-4/1998, стр. 509-527;

104.          Predrag Simić, Ambassadors Return to Belgrade, Review of International Affairs, No. 1044/96, str. 4-11;

105.          Predrag Simić, Civil War in Yugoslavia: From Local Conflict to European Crisis, in: Armand Clesse and Andrei Kortunov, The Political and Strategic Implications of the State Crises in Central and Eastern Europe, IIES, Luxembourg 1993, pp. 196-234;

106.          Predrag Simić, Die Amerikaner wollten nicht hören, Die Zeit, 17.3.1999, објављено на француском под насловом: Les négotiations de Rambouillet du point de vue Serbe, u: Samir Amin et. al, Mâitres du monde? Ou les dessus de la guerre des Balkans, Le Temps des Cerises, Paris 1999;

107.          Предраг Симић, Лед је пробијен, како даље?, Недељни дневник, 22. мај 1998, стр. 7;

108.          Предраг Симић, Мисија дугог трајања, Недељни дневник, 20. март 1998;

109.          Предраг Симић, Мисија дугог трајања, Недељни дневник, 20. март 1998, стр. 14;

110.          Предраг Симић, Прикривање неуспеха Контакт-групе, Недељни дневник, 26. фебруар 1999, стр. 6;

111.          Предраг Симић, Реквијем за Контакт-групу, Недељни дневник, 15. мај 1998, стр. 7;

112.          Предраг Симић, САД унапредили терористе у герилу, Недељни дневник, 3. јул 1998, стр. 7;

113.          Предраг Симић, Сумрак „велике Албаније“, Недељни дневник, 14. август 1998, стр. 7;

114.          Predrag Simić, The Autonomy Statute of Trentino-South Tyrol – a European Model for the Kosovo Crissis?, u: Josef Janning, Martin Brussis (eds.), Exploring Futures for Kosovo – Project Report, Research Group on European Affairs, München, August 1997, pp. 39-48;

115.          Predrag Simić, The Kosovo and Metohia Problem and the Regional Security in the Balkans, u: T. Veremis & E. Kofos (eds.), Kosovo: Avoiding Another Balkan War, ELIAMEP & University of Athens, Athens 1998, pp. 173-206;

116.          Predrag Simić: NATO i Jugoslavija, Alexandria, No. 4-5 и 6, јул-август и септембар 1998;

117.          Програм Призренске лиге, у: Задужбине Косова, Епархија рашко-призренска и др., Призрен и Београд 1987, стр. 627-628;

118.          Programi i Lëvizjes Popullore të Kosoves (Програм Народног покрета Косова), шапирографисано;

119.          Protosinđel otac Sava Janjić (ed.): Crucified Kosovo: Destryed and Desecrated Serbian Ortodolx Churches in Kosovo and Metohia (June-August 1999), Eparhija raško-prizrenska, Beograd-Prizren 1999;

120.          Прво договор о политичком статусу, Наша борба, 21-22. септембар 1996, стр. IV-V ;

121.          Љ. Богдановић, Призренски процес, Нови Сад 1987;

122.          Љиљана Смајловић, Интервју са Робертом Гелбардом, Европљанин, бр. 3/1998, стр. 16-19;

123.          Радован Д. Вукадиновић, Правни оквири економске сарадње претходне Југославије са Европском унијом и поуке за СРЈ, у: Б. Бабић и Г. Илић (уредници), Југославија и Европска унија, ИМПП и Беобанка а.д., Београд 1996;

124.          Ранко Петковић, Један век југословенско-америчких односа, Војноиздавачки завод, Београд 1992;

125.          Ratomir Tanić, Project for Settlement of the Serbian-Albanian Issue in Kosovo-Metohia, u: Josef Janning, Martin Brussis (eds.), Exploring Futures for Kosovo – Project Report, Research Group on European Affairs, München, August 1997, pp. 68-71;

126.          Rebeca West, Black Lamb and Grey Falcon, Viking Press, London 1941;

127.          Regis Debray, Lettre d’un Voyageur au président de la République, Le Monde, 13 May 1999;

128.          Resolving the Albanian National Question – A Public Declaration by the Albanian American Civic League, September 1999. Наведено према: http://www.aacl.com/newhtml/0999-1.html ;

129.          Rexhep Ismajli, Albanians and Southeastern Europe (Aspects of Identity), у: Dušan Janjić i S. Maliqi (eds.), Conflict or Dialogue: Serbian-Albanian Relations and Integration of the Balkans, Open University, Subotica 1994;

130.          Rexhep Qosja, La mort me vient de ces yeux-la, Galimard, Paris 1994;

131.          Rexhep Qosja, La Question Albanaise, Fayard, Paris 1995;

132.          Richard Holbrooke, To End the War, Random House, New York 1998;

133.          Richard Ullman (ed.), The World and the Yugoslav Wars, Council on Foreign Relations, New York 1996;

134.          Robert D. Kaplan, Balkan Ghosts -A Journey Through History, St. Martins Press, New York 1993;

135.          Robert L. Hutchings, American Diplomacy and the end of the Cold War, An Insider’s Account of U.S. Policy in Europe, 1989-1992, The Woodrow Wilson Center Press and The John Hopkins Press, Washington, Baltimore and London 1997;

136.          Roger Boyes and Eske Wright, Drugs Money Linked to the Kosovo Rebels, The Times, London 24 March 1999;

137.          Roger Cohen, In Uniting Over Kosovo, a New Sense of Identity, The New York Times, April 28, 1999, наведено према: http://www.nytimes.com;

138.          Roland Dannreuther, Escaping Enlargement Trap in NATO-Russian Relations, , Survival, Winter 1999-2000, No. 41-42;

139.          Rudolf Scharping, Wir dürfen nich wegsehen. Der Kosovo-krieg und Europa, Ullstein, Bln, 1999;

140.          Senate Concurrent Resolution 150 – Expressing Concern Over the Condition of Ethnic Albanians Living in Yugoslavia, Congressional Record-Senate; Washington, D.C., June 18, 1986, Page 14439 (Vol. 132 Part 10, June 11-19, 1986);

141.          Shkelzen Maliqi, A Demand for a New Status: The Albanian Movement in Kosova, u: T. Veremis & E. Kofos (eds.), Kosovo: Avoiding Another Balkan War, ELIAMEP & University of Athens, Athens 1998;

142.          Славенко Терзић, Идејни садржај и стратегија руске балканске политике (1856-1914), у: Јелица Курјак (ед.), Руска политика на Балкану, ИМПП, Београд 1999;

143.          Solon Arditis, The Institutional Management of Linguistic Comunities in Belgium, Међународни проблеми, бр. 3-4/1992, стр. 243-252;

144.          Српско-албански дијалог, Београд 21-22. новембар 1998, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Београд 1999. Двојезично издање на српском и албанском језику ;

145.          Станислав Винавер, Арнаутска побуна, у: Задужбине Косова, Епархија рашко-призренска и др., Призрен и Београд 1987, стр. 777-780;

146.          Stephen B. Larrabee, Russia and the Balkans: Old Themes and New Challenges, Eurobalkans, Summer 95, No. 19;

147.          Steven J. Voehrel, Yugoslavia’s Kosovo Crisis: Ethnic Conflict Between Albanians and Serbs, CRS Report for Congress, Congressional Research Service, November 2, 1989;

148.          Сулејман Реџепагић, Швајцарска конфедерација – равноправност националних заједница, Међународни проблеми, бр. 3-4/1992, стр. 287-300;

149.          Ш. Гарнетт и И. Кобринскаü, Россиü на Балканах, Московскиñ Центр Карнеги, Москва 1996;

150.          Tania Noctiummes et Jean-Pierre Page, Yougoslavie: une gueree impérialiste pour instaurer un nouvel ordre mondial, у: Samir Amin et. al., Maïtres du monde: ou dessous de la guerre des Balkans, Le Temps des Cerises, Paris 1999;

151.          Тероризам албанских сепаратиста на Косову и Метохији и метод њиховог деловања, Министарство унутрашњих послова Србије – Ресор јавне безбедности, Београд 1999;

152.          Тероризам на Косову и Метохији и Албанија (бела књига), Савезно министарство за иностране послове, Београд 1998;

153.          Thanos Veremis & E. Kofos (eds.), Kosovo: Avoiding Another Balkan War, ELIAMEP & University of Athens, Athens 1998;

154.          The Alliance’s Strategic Concept, Approved by the Heads of State and Government participating at the meeting of the North Atlantic Council in Washington, D.C. on 23rd and 34th Apil 1999, http://www.nato.int/docu/pr/1999/p99-065e.htm;

155.          The Other Balkan Wars, A 1913 Carnegie Endowment Inquiry in Retrospect, with a New Introduction by George F. Kennan, Carnegie Endowment for International Peace, Washington, D.C. 1993;

156.          The Proposal For The Democratic Resolution of the Kosovo And Metohija Question. http://www.kosovo,.com сада: http://www.kosovo.net;

157.          The View From Tirana: The Albanian Dimension Of The Kosovo Crisis, International Crisis Group, 10 July 1998. http://www.intl-crisis-group.org;

158.          Tim Judah, The History of UÇK, у: William Joseph Buckley (Ed.), Kosovo’s Cleansing, Combat and Civic Reconstruction, Eerdman's Press, Ann Arbor/Cambridge, UK 1999;

159.          Tim Judah, The Serbs: History, Myth & Destruction of Yugoslavia, Yale University Press, New Haven & London 1997;

160.          Timothy Garton Ash, Does Central Europe Exist, New York Review of Books, Vol. 33, No. 15;

161.          Timothy Garton Ash, Does Central Europe Exist, New York Review of Books, Vol. 33, No. 15;

162.          Towards Comprehensive Peace in Southeast Europe – Conflict Prevention in the Balkans, Report of the South Balkans Working Group of the Council on Foreign Relations Center for Preventive Action, The Twentieth Century Fund Press, New York 1996;

163.           U.S. Alarmed as Mujahidin Join Kosovo Rebels, The Times (London), 26 November 1998;

164.          Unhealthy Climate in Kosovo as Guerrillas Gear Up for a Summer Confrontation, Jane's International Defense Review, 2 January 1999;

165.          United States Policy Toward Yugoslavia, NSDD 133, The White House, Washington, D.C., March 14, 1984;

166.          Vesna Golsworthy, Inventing Ruritania – The Imperialism of the Imagination, Yale University Press, New Heaven and London 1998.;

167.          Veton Surroi, Kosova: Improving the Present, u: Josef Janning, Martin Brussis (eds.), Exploring Futures for Kosovo – Project Report, Research Group on European Affairs, München, August 1997;

168.          Violence in Kosovo – Who’s Killing Whom, ICG Balkans Report No 78, International Crisis Group; Pristina, London and Washington, 2 November 1999;

169.          Ворен Зимерман, Порекло једне катастрофе: Југославија и њени рушитељи, Дан Граф, Београд 1996;

170.          Weekly Analysis – The World After Kosovo, STRATFOR’s Global Intelligence Update, May 3, 1999, http://www.stratfor.com;

171.          What Happened to the KLA?, ICG, 3 March 2000, http://www.intl-crisis-group.org/projects/sbalkans/reports/kos33rep.htm ;

172.          William Norman Grigg, That Freedom Shall Not Perish, наведено према: The Reagan Information Interchange, http://www.reagan.com;

173.          Юрий Давидов, Проблема Косово в росийском внутриполитическом контексте, у: Дмитрий Тренин и Екатерина Степанова, Косово: международные аспекты кризиса, Московский Центр Карнеги, Москва 1999;

174.          Задужбине Косова, Епархија рашко-призренска и др., Призрен и Београд 1987;

175.          Zbigniew Brzezinski, Get Serious – Steps to Victory in Kosovo, National Review, May 3, 1999, наведено према: http://www.balkanaction.org;

176.          Zbigniew Brzezinsky, The Grand Chessboard: American Primacy and its Geopolitical Objectives, Basic Books, New York 1997;

177.          Zbigniew Brzezinsky, The Grand Chessboard: American Primacy and its Geopolitical Objectives, Basic Books, New York 1997;

178.          Zbigniew Bzezinsky, Get Serious – Steps to Victory in Kosovo, National Review, May 3, 1999;


Напомене

[1] На пример, Фонд за отворено друштво је на ову тему организовао неколико расправа чији су резултати 1994. године објављени у књизи „Конфликт или дијалог?“ у редакцији Душана Јањића и Шкељзена Малићиа (Отворени универзитет, Суботица 1994).

[2] Види: Милош Мацура, Развојни, социјални и демографски проблеми Косова, у: Косово данас и сутра, Југословенски погледи, Бр. 2/88, стр. 389-90.

[3] Видети: Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Српска академија наука и уметности, Београд 1985, стр. 40-47.

[4] На пример, албански клан Küprulü (Ћуприлићи) дао читаву династију великих везира на врхунцу Отоманског царства. Видети: Georges Castellan, Histoire des Balkans, XIV-XX siècle, Fayard, Paris 1991.

[5] Видети: Душан Богдановић, оп. цит., стр. 85-125.

[6] Програм Призренске лиге, у: Задужбине Косова, Епархија рашко-призренска и др., Призрен и Београд 1987, стр. 627-628.

[7] Ј. Јовановић, Јужна Србија од краја XVIII века до ослобођења, Београд 1941, стр. 39-41.

[8] Италијанским аспирацијама нарочито су се супротстављали представници новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца који су преферирали независну албанску државу у суседству.

[9] Члан 35. тог уговора гласи:"У Србији разлике у вери и вероисповести неће моћи да буду сметња да неко из то разлога буде искључен или спречен да ужива своја грађанска и политичка права, да не буде примљен у јавне службе, на положаје и да му се не указују почасти или да не обавља разне занате или занимања, ма у ком месту то било. Слобода и јавно вршење црквених обреда свих вероисповести биће зајемчени свим грађанима Србије и странцима, и никакве сметње неће се моћи правити њиховим односима са својим духовним старешинама." Наведено према: Д. Богдановић, оп. цит, стр. 184. Равноправност грађана, без обзира на вероисповест утврђена је у свим основним законима које је Србија доносила у раздобљу од 1888. до 1919. године.

[10] Упркос томе, припадници Џемиета и других албанских политичких организација неговали су иредентистичке циљеве да би 1941. године ушли у органе марионетске „Велике Албаније“ створене под италијанским протекторатом.

[11] Деловање албанских терориста на Косову и Метохији имало је подршку албанских и италијанских власти. Италијански министар иностраних послова, гроф Ћано, у то време је записао:"Морамо успавати Југословене. Али касније, наша политика мора живо да се позабави Косовом. То ће одржавати живим један иредентистички проблем на Балкану, привући пажњу Албанаца и представљати нож уперен у леђа Југославије." Наведено према: Д. Богдановић, оп. цит., стр. 191.

[12] Ставови српске социјалдемократије према односима два народа могу се видети у делу Димитрија Туцовића Србија и Албанија, један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије, објављеном 1914. године, у коме је критикована политика српских власти према Албанцима током балканских ратова. Према мишљењу савремених српских историчара Туцовићеви погледи о српско-албанским односима били су под утицајем аустријске социјалдемократије.

[13] Види: Rexhep Ismajli, Albanians and Southeastern Europe (Aspects of Identity), у: D. Janjić i S. Maliqi (eds.), Conflict or Dialogue: Serbian-Albanian Relations and Integration of the Balkans, Open University, Суботица 1994.

[14] General Sir John Hacket and Others, The Third World War – August 1985, Sphere Books, London 1978.

[15] На пример, сенатор Денис де Кончини у то време је изјавио у америчком Конгресу: „Уједињена Југославија је, вероватно, мање значајна за наше националне интересе пошто више нема совјетске претње која је чинила тампон-државу попут Југославије потребном“. Наведено према: Грубо мешање у у југословенске унутрашње послове, Политика, 25. јануар 1992.

[16] United States Policy Towards Yugoslavia, NSDD 133, The White House, Washington D.C., March 14, 1984.

[17] Видети о томе: Predrag Simić, NATO i Jugoslavija, Alexandria, No. 4-5/1998, стр. 22-29.

[18] Промена односа америчких медија према косовској кризи током осамдесетих година одражавала је опадање интереса администрације у Вашингтону за Југославију. Видети: Benjamin Works, ARCHIVE: Kosovo In the 1980s, The Strategic Issues Research Institute, http://www.siri-us.com.

[19] David Binder, Yugoslavia Seen Breaking up soon – CIA Predicts and Adds Civil War is Likely, The New York Times, November 29, 1990.

[20] Албанско питање вратило се на велика врата на југословенску сцену током тзв. Призренског процеса 1956. године (видети: Љ. Богдановић, Призренски процес, Нови Сад 1987). Београдски новинар Марко Лопушина је на основу увида у историјске и савремене архиве Савезног министарства за унутрашње послове (Управе државне безбедности, касније: Службе државне безбедности) написао књигу ОВК против Југославије (ИП Легенда, Чачак 1999) у којој се исцрпно наводе документи о борби југословенске тајне полиције и албанских националиста од краја Другог светског рата до 1999. године.

[21] Ругова је рођен 1944. године, докторирао је на Сорбони и пре уласка у политику био је професор албанске литературе.

[22] Shkelzen Maliqi, A Demand for a New Status: The Albanian Movement in Kosova, u: T. Veremis & E. Kofos (eds.), Kosovo: Avoiding Another Balkan War, ELIAMEP & University of Athens, Athens 1998., p. 227.

[23] Наведено према: Tim Judah, The History of UÇK, рукопис.

[24] Букоши је студије медицине завршио у Београду где је провео извесно време као лекар на Клиничком центру Медицинског факултета.

[25] У интервјуу сплитском „Ферал Трибјуну“ 9. марта 1998. године Букоши је тим поводом изјавио: „Председник Ругова креира политику а влада је спроводи и у томе се суочава с великим и осетним проблемима. Ту се крију узроци нашег сукоба. Он је резервисан, повучен, спор; он стално чека да се нешто догоди. Сви смо ми чекали сувише дуго, али с добрим намерама и наивним очекивањима“.

[26] Братислав Крстић, Косово између историјског и етничког права, Кућа Вид, Београд 1994.

[27] Наведено према: Пред тешком дилемом, Вечерње новости, 7. јун 1996.

[28] Shkelzen Maliqi, A Demand for a New Status ..., op. cit., pp. 232-233.

[29] Прво договор о политичком статусу, Наша борба, 21-22. септембар 1996, стр. IV-V.

[30] Почетком деведесетих година у Албанији је живело 3.080.000 Албанаца, на Косову и Метохији око 1.700.000, у Македонији 443.000, у Италији око 100.000, у Грчкој око 50.000 (и 300-500.000 радника-миграната), на југу уже Србије око 80.000 и у Црној Гори 37.000.

[31] Видети: Миранда Викерс и Џејмс Петифер, Албанија: од анархије до балканског идентитета, Неа, Београд 1998.

[32] Сабрана дела Енвера Хоџе обухватају чак 71 том (Enver Hoxha, Vepra, Tirana 1968-1985). Од посебног значаја за разумевање енверизма су следећи Хоџини радови: The Khruchevites, Tirana 1989, The Titoites, Tirana 1980, The Anglo-American Threat to Albania, Tirana 1982, и: Laying the Foundations of the New Albania, Tirana 1984.

[33] Штавише, Тирана је совјетску инвазију Чехословачке протумачила – слично Београду – као претњу властитој безбедности наглашавајући да би притекла у помоћ Југославији уколико би дошло до совјетске инвазије. Поред тога, Југославија је дуго година била главни трговински партнер Албаније и, захваљујући томе, електроенергетски системи две земље били су блиско повезани. Видети: The View From Tirana: The Albanian Dimension Of The Kosovo Crisis, International Crisis Group, 10 July 1998. http://www.intl-crisis-group.org.

[34] Пример ове врсте је професор Абди Балета, бивши Хоџин амбасадор у УН и, према неким изворима судија, који је многе противнике режима осудио на дугогодишње затворске казне. Сличан је случај и са другим истакнутим албанским политичарем исламистичке организације, Башкимом Гази-Дедом, који се у режиму Салиа Берише налазио на месту директора SHIK-а, албанске тајне полиције. Гази-Деда данас живи у егзилу у једној земљи на Блиском Истоку.

[35] Видети: Georges Castellan, Histoire des Balkans – XIVe-XXe siêcle, Fayard, Paris 1991.

[36] Видети: Програм Прве Призренске лиге, у: Задужбине Косова – споменици и знамења српског народа, Епархија рашко-призренска, Призрен-Београд 1987, стр. 627-628.

[37] На пример, Arbarechi који живе у италијанској провинцији Пуља.

[38] У међународним полицијским круговима процењује се да годишњи обрт албанске мафије у свету прелази седам милијарди долара.

[39] На пример: Ibrahim Rugova, La question du Kosovo (Fayard, Paris 1994), Rexhep Qosja, La mort me vient de ces yeux-la (Galimard, Paris 1994), и: La Question Albanaise (Fayard, Paris 1995).

[40] Љиљана Смајловић, Интервју са Робертом Гелбардом, Европљанин, бр. 3/1998, стр. 16-19.

[41] Хашим Тачи (ратно име „Змија“) рођен је 1968. године у селу Броћна, општина Србица. Дипломирао је историју на Приштинском универзитету. Од 1991. године је активиста Независне уније студената. Живео је извесно време у Швајцарској и Немачкој где је био близак марксистичко-лењинистичкој организацији „Народни покрет Косова“. У одсуству је у Југославији осуђиван због субверзивне делатности. Био је директор Политичког директората и члан Главног штаба ОВК. Био је командант тзв. Оперативне зоне ОВК у Малишеву и члан дреничке групе ОВК коју је 1993. године организовао Адем Јашари.

[42] Тим поводом сенатор Мек Конел је изјавио: „Имајући у виду оклевање администрације да пошаље америчке трупе, постоји још само једна могућност – ОВК се морају дати средства да одбрани своју домовину“. Конгресмен Џејмс Трафикант је поднео сличан предлог у Представничком дому. William Norman Grigg, That Freedom Shall Not Perish, наведено према: The Reagan Information Interchange, http://www.reagan.com.

[43] Наведено према: Tim Judah, The History of UÇK, у: William Joseph Buckley (Ed.), Kosovo’s Cleansing, Combat and Civic Reconstruction, Eerdman's Press, Ann Arbor/Cambridge, UK 1999.

[44] Resolving the Albanian National Question – A Public Declaration by the Albanian American Civic League, September 1999. Наведено према: http://www.aacl.com/newhtml/0999-1.html.

[45] Све до маја 1998. године Ибрахим Ругова је порицао постојање ОВК. Штавише, он је оптуживао српску полицију да сама изводи терористичке акције за које оптужује ОВК како би имала повод за репресију над косовским Албанцима.

[46] За разлику од „Ослободилачке војске Косова“ која има „марксистичко-лењинистичке“ корене, верује се да „Ослободилачка војска Прешева, Бујановца и Медвеђе“ има балистичке корене будући да је у овом подручју током Другог светског рата профашистички Balli Kombetar (Национални фронт) имао доминантну улогу.

[47] Tim Judah, The History of UÇK, op. cit.

[48] Адем Демаћи је због „контрареволуционарних активности“ провео наредних 28 година у југословенским затворима. Шире о борби југословенске тајне полиције (Управа државне безбедности – УДБ, касније СДБ) с албанским национализмом видети у књизи Марка Лопушине ОВК против Југославије (ИП Легенда, Чачак 1999) која је написана на основу увида у историјске и савремене архиве Службе државне безбедности.

[49] Албанска дијаспора у Сједињеним Државама броји између 70.000 и 100.000 људи од чега најбројнија група, око 20.000, живи у Бронксу. Велики број међу њима је легалним и илегалним каналима дошао из Мексика у САД седамдесетих година када је југословенски амбасадор у Мексику био Реџаи Сурои који је касније изгубио живот у саобраћајној несрећи док се налазио на месту амбасадора у Шпанији.

[50] Видети: Philip Smucker, Shifting stance over KLA betrayed Albanians, Daily Telegraph, London 6 April 1999. Према проценама ИНТЕРПОЛ-а, годишњи обрт албанске мафије у свету се процењује на више од седам милијарди долара.

[51] Видети: Benjamin Works, Buying An Intervention: Kosovo & Albanian Pac Money In Congress, Strategic Issues Research Institute, Washington, D.C., http://www.siri-us.com/backgrounders/Archives_Kosovo/AlbanianAme-ricanPac-1980-98.html; Gary T. Dempsey, Washington's Kosovo Policy, Policy Analysis, No. 321, Cato Institute, Washington, D.C. October 8, 1998; Michel Chossudovsky, The KLA: gangsters, terrorists and the CIA, University of Ottawa, http://www.emperors-clothes.com/articles/chuss/kla.html.

[52] Видети: др Ђорђе Борозан, Велика Албанија – порекло, идеје, пракса, Службени лист СРЈ, Београд 1998.

[53] Дреница је област на Косову и Метохији ограничена општинама Штимље, Клина и Глоговац.

[54] Марко Лопушина, оп. цит., стр. 354.

[55] Станислав Винавер, Арнаутска побуна, у: Задужбине Косова ..., оп. цит., стр. 777-780.

[56] У неким изворима јавља се и други назив ове организације – Levizja Nacional Çlirimtare e Kosoves, LNCK. Приштински лист на српском језику „Јединство“ октобра 1996. је објавио да је један група ЛКЦК откривена и ухапшена у Дечанима. Према: Kosovo's Long Hot Summer: Briefing on Military, Humanitarian and Political Developments in Kosovo, International Crisis Group, 2 September 1998, наведено према: http://www.intl-crisis-group.org.

[57] Оснивачи ове организације били су браћа Јусуф и Бардош Гервала и Кадри Зека који су изгубили живот под неразјашњеним околностима истог дана када је ЛПРК основана.

[58] Kosovo's Long Hot Summer ..., op. cit.

[59] У Албанији се овај датум слави као „дан заставе“ и има велики национални значај.

[60] Kosovo Spring – The International Crisis Group Guide to Kosovo, International Crisis Group, Brussels 1998, p. 70.

[61] Рам Буја је од новембра 1998. године члан Политичког директората ОВК. Пре тога је био члан Главног одбора и Председништва Руговиног демократског савеза Косова. Заједно са Хидајетом Хисенијем, Идризом Ајетијем и још 27 чланова Главног одбора ДСК октобра 1997. године потписао је петицију упућену Ибрахиму Ругови у којој се изражава „страх од пропадања ДСК уколико се настави с пасивним односом према догађајима на Косову“. Због учешћа у демонстрацијама 1981. године осуђен је на осам година затвора.

[62] Programi i Lëvizjes Popullore të Kosoves (Програм Народног покрета Косова), шапирографисано, стр. 1.

[63] Јакуп Краснићи је рођен 1. јануара 1951. године у месту Негравце код Глоговца. Следбеник је Адема Демаћиа и један од организатора албанских демонстрација на Косову и Метохији 1981. године због чега је 1982. осуђен на дванаест година затвора. Од 1998. године је портпарол ОВК а неки га сматрају и оснивачем ОВК.

[64] Der Spiegel, 6 July 1998.

[65] Kosovo's Long Hot Summer..., op.cit.

[66] Наведено према: Марко Лопушина, оп. цит., стр. 348.

[67] „После пада њиховог гарнизона и касарне ... Краснићи је са терористима из овог краја преко Руговске клисуре и Плава побегао у Албанију. Тамо је са неколико официра учествовао у заузимању албанске телевизије и радија и – неславно завршио. Према албанским изворима, био је жртва својих колега из ’ОВК’ који не признају Ибрахима Ругову и његовог премијера Букошија“. Марко Лопушина, оп. цит., стр. 318.

[68] Исто, стр. 319.

[69] Занимљив је податак да је Адем Демаћи (као и Ибрахим Ругова) током оружаних сукоба 1998. и 1999. године остао да живи у Приштини а да је његов сарадник Албин Курти (један од лидера студентског покрета на Косову и Метохији) током читавог овог периода издавао дозволе новинарима за кретање по територији коју је контролисала ОВК а које је потписивао Демаћи.

[70] Тим поводом, аналитичари Међународне кризне групе примећују: „Веома је тешко на основу западних норми оцењивати албанско друштво, нарочито на Косову. Оно је традиционалније, окренуто селу, то је патријархално друштво с много архаичних црта. Живот је концентрисан око породице где су мушкарци јавне личности док жене остају код куће. Њихов задатак је рађање и подизање деце. Одлуке које утичу на живот заједнице доносе се на скуповима стараца – не увек у градској већници и не увек у складу са званичним законима већ према традиционалном закону који се зове Канун (Леке Дукађинија – прим. П.С.) који се усмено преноси столећима ... Српска репресија имала је за последицу учвршћивање аутохтоних структура. А двоструки стандарди комунизма никада нису понудили решење већ су, напротив, научили свакога, и то не само Албанце, да имају два различита политичка става, стварни који су чувао за себе и други за јавну употребу и у складу с званично препоручљивом линијом. Приватно и због националне самозаштите, то је ојачало албанску одлучност да туђинце држе по страни њихових послова. Тиме је створено друштво у коме се верује само породици и блиским пријатељима.“ What Happened to the KLA?, ICG, 3 March 2000, http://www.intl-crisis-group.org/projects/sbalkans/reports/kos33rep.htm.

[71] Видети: Тероризам на Косову и Метохији и Албанија (бела књига), Савезно министарство за иностране послове, Београд 1998, стр. 196.

[72] Милош Недељковић и Миле Новаковић, Тероризам албанских сепаратиста на Косову и Метохији и метод њиховог деловања, Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Београд, септембар 1999, стр. 24.

[73] „Газидеда, кога извештачи описују као доследног муслимана, побегао је из Албаније марта прошле године (1997 – прим. П.С.) и данас се налази под истрагом због својих контаката с исламским терористичким организацијама“. Deutsche Presse-Agentur,13 March 1997.

[74] Jerry Seper, KLA Finances War with Heroin Sales, The Washington Times, May 3, 1999, p. A1.

[75] На пример: The Future of the South Balkans, Liechtenstein Research Program on Self-Determination, Center of International Studies, Woodrow Wilson School, Princeton University, December 12th, 1998.

[76] Daily News, Ankara 5 March 1997.

[77] Наведено према: Roger Boyes and Eske Wright, Drugs Money Linked to the Kosovo Rebels, The Times, London 24 March 1999.

[78] Милош Недељковић и Миле Новаковић, Тероризам албанских сепаратиста на Косову и Метохији ..., оп. цит, стр. 23.

[79] Према француском листу Figaro, почетком маја 1999. године полиција у Монпељеу открила је мрежу трговаца Хероином који су снабдевали регион Лангедок-Русијон и ухапсила двадесет осумњичених. На челу ове мреже налазио се Албанац код кога је приликом хапшења у Истанбулу пронађено 200 килограма чистог хероина. Наведено према листу Blic, 28. август 1999, стр. 8.

[80] У миланском предграђу Сесто Сан Ђовани карабињери су септембра 1999. ухапсили двојицу косовских Албанаца који су код себе имали шест килограма чистог хероина. У судском извештају је записано: „Трговци су продавали хероин да би купили оружје намењено косовским борцима“. Исто.

[81] Према наводима Figaroa, средином јула 1999. чешка полиција је разбила мрежу кријумчара наркотика коју је водио „тридесеттрогодишњи косовски Албанац, настањен у Плзену“ и том приликом запленила 35 килограма хероина. Исто.

[82] Исто, стр. 23-24.

[83] Исто, стр. 24.

[84] National Narcotics Intelligence Consumers Committee (NNICC) Report 1996. NNICC извештај је заједнички производ више америчких савезних служби и може се наћи на Интернет сајту америчке Савезне службе за наркотике (Drug Enforcement Agency – DEA): www.usdoj.gov/dea.

[85] Исто, стр. 24-25.

[86] Barry James, Arms for Drugs, The International Herald Tribune, Paris 6 June 1994.

[87] Andrew Gumbel, The Gangster Regime We Fund, The Independent, 14 February 1997, p. 15.

[88] На конференцији „Регионалне промене на Балкану и будућност Босне и Херцеговине“, одржаној у Техерану 25-26. августа 1997. године Џемал Латић, саветник Изетбеговића и професор на Факултету исламских наука у Сарајеву, тим поводом је рекао: „Хвала богу што постоје исламске земље које су притекле у помоћ босанским муслиманима који живе окружени непријатељским народима. Уз њихову помоћ, Бошњаци су преживели и уз њихову помоћ Сарајево ће постати престоница петнаест милиона европских муслимана.“ Треба, ипак, приметити да су на овој конференцији учествовали српски, хрватски, грчки, румунски и други учесници из балканских земаља и да је расправа у целини била толерантна.

[89] Peter Woodard Galbraith (ed.), The United States and Croatia, A Documentary History 1992-1997, USIA, Vienna 1998.

[90] Милош Недељковић и Миле Новаковић, Тероризам албанских сепаратиста на Косову и Метохији ..., оп. цит, стр. 27. „Српски званичници тврде да су муџахедини формирали групе које су остале у Босни. Групе из Саудијске Арабије, Јемена и Чеченије такође су укључене у албанске герилске операције. Документ који је пронађен на телу Алије Рабића, припадника ОВК који је убијен у пограничном инциденту прошлог јула, говори да је он предводио групу од педесет лица у покушају (илегалног, прим. П. С.) преласка из Албаније на Косово. У групи су се налазили један јеменски држављанин и шеснаест Саудијаца, од којих је шест поседовало пасоше у којима су се налазила имена македонских Албанаца. Остали побуњеници ОВК који су убијени приликом покушаја преласка границе имали су исправе Босанске муслиманске федерације“. Unhealthy Climate in Kosovo as Guerrillas Gear Up for a Summer Confrontation, Jane's International Defense Review, 2 January 1999.

[91] Исто, стр. 27

[92] U.S. Alarmed as Mujahidin Join Kosovo Rebels, The Times (London), 26 November 1998.

[93] Наведено према: Марко Лопушина, оп. цит., стр. 335.

[94] Исто, стр. 336.

[95] Тзв. Arbareschi (Арбанаси). Биографија Џозефа Диогардија може се видети на Интеренет-сајту AACL (http://www.aacl.com).

[96] Исто.

[97] Benjamin Works, Buying An Intervention: Kosovo & Albanian Pac Money In Congress, Strategic Issues Rese-arch Institute, Washington, D.C. 1999. Наведено према: http://www.siri-us.com/backgrounders/Archives_Ko-sovo/AlbanianAmericanPac-1980-98.html. Видети, такође, податке Федералне изборне комисије (Federal Election Commission – FEC): http://www.tray.com/fecinfo/.

[98] Senate Concurrent Resolution 150 – Expressing Concern Over the Condition of Ethnic Albanians Living in Yugoslavia, Congressional Record-Senate; Washington, D.C., June 18, 1986, Page 14439 (Vol. 132 Part 10, June 11-19, 1986).

[99] Jacques Merlino, Les Vérités Yougoslaves ne sont tous Bonnes à Dire, Albin Michel, Paris 1993.

[100] ППДК се данас на Косову и Метохији сматра наследницом Народног покрета Косова (ЛПК), претече ОВК. Чак 14 од 21 члана председништва ППДК дошли су из ЛПК.

[101] Алб: Trupat Mbrojtës të Kosoves.

[102] Алб: Qendra Policore në Kosoves.

[103] Наведено према: What Happened to the KLA?, International Crisis Group, 3 March 2000, http://www.intl-crisis-group.org/projects/sbalkans/reports/kos33rep.htm.

[104] Исто.

[105] Документ су потписали: Ибрахим Ругова, председник ДСК и председник „Републике Косово“, Реџеп Ћосја, председник Уједињеног демократског покрета (Lëvizja e Bashkuar Demokratike – LBD) и Хашим Тачи, политички вођа ОВК. У то време, највероватнији кандидат за положај „премијера“ био је Јакуп Краснићи, портпарол ОВК

[106] Разлике у схватању карактера ове организације огледају се у самом њеном имену. Њен албански назив гласи „Trupat Mbrojtese te Kosoves“ (TMK) при чему реч „mbrojte“ на албанском може значити и заштиту и одбрану. Видети о томе: What Happened to the KLA?, International Crisis Group, 3 March 2000, op. cit.

[107] Косовска тајна полиција SHIK има исти акроним као и албанска тајна полиција с том разликом да пун назив албанске службе гласи Национална обавештајна служба (Shërbimi Informativ Kombëtar) док је назив друге Косовска обавештајна служба (Shërbimi Informativ i Kosovës).

[108] International Police Review, July/August 1999; или: www.janes.com/police/editors/balkans.html.

[109] Видети: Predrag Simić, The Kosovo and Metohia Problem and the Regional Security in the Balkans, u: T. Veremis & E. Kofos (eds.), Kosovo: Avoiding Another Balkan War, ELIAMEP & University of Athens, Athens 1998, pp. 173-206.

[110] Ово незадовољство је први пут дошло до јавности приступном беседом Добрице Ћосића приликом његовог пријема у Српску академију наука и уметности 1968. године.

[111] „Плава књига“ је касније објављена у књизи Мирка Ђекића, Употреба Србије (разговори са Дражом Марковићем), Беседа, Београд 1990.

[112] Захтев „Косово-република“ први пут је истакнут током нереда у покрајини 1968. године које је Титов режим угушио интервенцијом армије. Већина захтева демонстраната, међутим, испуњена је уставним променама 1969. и 1974. године, покрајина је постала „конститутивни елемент Федерације“ с обележјима државности изузев формалног статуса републике.

[113] Тешко је на овом месту избећи питање због чега је Србија, која је крајем шездесетих израсла у релативно модерно европско друштво, осамдесетих губила корак с временом у коме је живела и остала последње европско упориште једног превазиђеног друштвеног система. Део одговора вероватно би требало потражити у чисткама почетком седамдесетих који су са српске јавне сцене однеле читаву једну генерацију политичара, привредника и уметника од чега се Србија никада није опоравила. Крај „југословенског експеримента“ 1968. године и покушај рестаурације државног социјализма и култа личности током седамдесетих били су несумњиви сигнали да је „титоизам“ почео да одумире и пре смрти Јосипа Броза 1980. године.

[114] Занимљиво је приметити да је „Меморандум САНУ“ први пут интегрално објављен у загребачком часопису „Наше теме“ да би наредних година био редовна тема којом су се бавили националисти у свим југословенским републикама које више нису виделе перспективу у Југославији. У случају косовских Албанаца подједнако значајну улогу је одиграо Меморандум Васе Чубриловића из 1937. године који је крајем седамдесетих година директор Војноисторијског института у Београду, генерал Фабијан Трго, ставио на располагање албанским историчарима.

[115] Све до средине тридесетих година, Совјетски Савез је Југославију сматрао антисовјетском „версајском творевином“ коју треба уништити. Тек под притиском фашизма, овај став је промењен и СССР ће крајем Другог светског рата битно допринети обнови југословенске државе.

[116] У којој мери је превладала полицијска логика у односу српских власти према Косову и Метохији сведочи и чињеница да су међу многобројним књигама и чланцима објављеним на ову тему после 1981. године крајње ретки они који покушавају да српско-албанске односе истражују у другачијем контексту.

[117] Приликом посета Косову и Метохији често сам био у прилици да одговарам на питања Срба и Албанца о њиховим суседима, колегама из школских клупа и некадашњим пријатељима које сам сретао приликом српско-албански сусрета у иностранству. Иако су они и даље живели у суседству међу њима више није било контаката.

[118] У то време и сам сам из тадашњег руководства СКС добио више позива да се вратим у политику с образложењем да је „дошао тренутак за социјалдемократски заокрет српских комуниста, стварање модерне социјалистичке партије у Србији и њен улазак у Социјалистичку интернационалу“. Већина у СКС није, међутим, делила то мишљење за разлику од, на пример, хрватских комуниста који су власт уступили без борбе да би се на велика врата вратили десетак година касније.

[119] С разлогом или не, словеначки и хрватски политичари у томе су видели само доктрину великосрпске доминације у Југославији која је оправдавала захтеве за сецесијом.

[120] Утемељена у идејама „Нове ревије“, њихова схватања су преовладавала у коалицији ДЕМОС и уживала снажну подршку утицајних европских политичара попут Ерхарда Бусека, Алојза Мока или Фламинија Пиколија.

[121] Тим поводом истакнути словеначки интелектуалац Тарас Кермаунер, који је једно време живео у Београду, објавио је „Писмо српском пријатељу“ у коме је критиковао српске ставове према Косову и Метохији али и однос према Југославији и међународном окружењу. Кермаунерово „писмо“ изазвало је бурне и углавном негативне реакције међу српским интелектуалцима.

[122] „У Словенији је крајем осамдесетих година живело и радило око двадесет хиљада Албанаца, који су на север почели да пристижу пре двадесет и пет година. Све док словеначко руководство није почело ради сопственог сепаратизма да подржава и албански, ови људи нису имали право ни на своју фолклорну секцију, а камоли на културно друштво или школу на албанском језику. Тек пре две године Салих Кабаши, Наим Маљоку и Јаша Л. Злобец основали су у пицерији ’При златни лажици’ културно друштво Алнаца у Љубљани с називом ’Миђени’. Име му је дато по албанском песнику Милошку Гјерку Николи – Миђенију и на дан оснивања 21. априла окупило је 250 чланова, углавном Албанаца, неколико Словенаца и једног Црногорца. Председник овог друштва био је Наим Маљоку, бивши осуђеник, деградирани капетан ЈНА, који тврди да нема намеру да се бави политиком. ’Миђени’ се финансира, како рече његов секретар Фадил Демири, прилозима чланова, чланарином и помоћи, искључиво из Југославије. У његовом окриљу налази се и Одбор за заштиту људских права на Космету, неколико културних секција, којима руководи Салих Кабаши, професор албанског језика запослен као портир у ’Словенијалесу’. Издају лист ’Алтернатива’ који врви од политике“. Наведено према: Марко Лопушина, ОВК против Југославије, како смо изгубили Косово и Метохију, ИП Легенда, Чачак 1999, стр. 229.

[123] Видети о томе: Dr Janez Drnovšek, Moja resnica, Jugoslavija 1989 – Slovenija 1991, Mladinska knjiga, Ljubljana 1996.

[124] Шире о томе видети: Predrag Simić, Civil War in Yugoslavia: From Local Conflict to European Crisis, in: Armand Clesse and Andrei Kortunov, The Political and Strategic Implications of the State Crises in Central and Eastern Europe, IIES, Luxembourg 1993, pp. 196-234.

[125] Професор Даниел Нелсон, у то време саветник сенатора Ричарда Гепарта, лидера демократске већине у Конгресу, касније ми је рекао да је после церемоније на Косову Пољу 1989. године од америчких дипломата у Београду добио поруку да САД више не могу рачунати на ново српско руководство које је, према америчким оценама, постајало све већи извор проблема у Југославији али и на Балкану.

[126] Споразум о сарадњи између Европске економске заједнице и Југославије потписан је 2. априла 1980, месец дана пре смрти Јосипа Броза Тита. „Битно обележје трговинског режима установљеног Споразумом о сарадњи, који је измењен Допунским протоколом од 10. децембра 1987. године, је побољшање услова за приступ југословенске индустријске робе на тржиште Заједнице и веће концесије за пољопривредне производе путем одобравања једностраних царинских и трговинских концесија. За велики број производа пореклом из Југославије (индустријских и пољопривредних) практично је успостављен режим без царина и такса истог дејства и без квантитативних ограничења и мера истог дејства, осим тзв. ’осетљивих’ производа који су наведени у Прилогу II уз Уговор о оснивању ЕЕЗ и у Прилогу А уз Споразум (чл. 15). Југославији је признато да као земља у развоју и даље користи Општу шему преференцијала коју Заједница примењује на увоз производа из земаља у развоју.“ Проф. др Радован Д. Вукадиновић, Правни оквири економске сарадње претходне Југославије са Европском унијом и поуке за СРЈ, у: Б. Бабић и Г. Илић (уредници), Југославија и Европска унија, ИМПП и Беобанка а.д., Београд 1996, стр. 45.

[127] Видети о томе: Predrag Simić, NATO i Jugoslavija, Alexandria, No 4-5/1998, str. 22-27.

[128] У председничкој директиви број 133 из марта 1984. године (Политика Сједињених Држава према Југославији) тим поводом се каже: „САД ће, у блиској сарадњи са другим пријатељским државама, наставити да подржава напоре Југославије да превазиђе своје финансијске тешкоће. Ми ћемо наставити да развијамо везе САД са Југославијом на начин који ће бити у интересу обе земље и јачати југословенске везе са индустријализованим демократијама. Политика САД биће подстицање развоја ефективних и тржишно усмерених економских структура Југославије.“ United States Policy Toward Yugoslavia, NSDD 133, The White House, Washington, D.C., March 14, 1984. Занимљиво је напоменути да је, упркос декласификацији 1990. године, две трећине овог текста остало цензурисано.

[129] Сенатор Денис де Кончини је у то време изјавио: „Уједињена Југославија је, вероватно, мање значајна за наше националне интересе пошто више нема совјетске претње која је чинила тампон-државу попут Југославије потребном.“ Наведено према: Грубо мешање у југословенске унутрашње послове, Политика, 25. јануар 1991.

[130] Марко Лопушина, оп. цит., стр. 265-266.

[131] Једно од најбољих сведочанстава о деловању албанских лобиста у Сједињеним Државама је књига албанског професора Петера Прифтиа Конфронтацијна на Косову: албанско-српски сукоб 1969-1999 (Peter R. Prifti, Confrontation in Kosova, The Albanian-Serb Struggle 1969-1999, East European Monographs, Boulder 1999).

[132] 1989. године дипломатска каријера Лоренса Иглбергера висила је о концу због његове улоге у пројекту „Југо-Америка“ и критике коју је у то време трпео од албанског лобија на Капитол Хилу, у првом реду од моћних конгресмена Роберта „Боба“ Дола, Антала „Тома“ Лантоша, Дениса де Кончинија и других.

[133] Ворен Зимерман, Порекло једне катастрофе: Југославија и њени рушитељи, Дан Граф, Београд 1996, стр. 4.

[134] Ворен Зимерман, оп.цит., стр. 5.

[135] Steven J. Voehrel, Yugoslavia’s Kosovo Crisis: Ethnic Conflict Between Albanians and Serbs, CRS Report for Congress, Congressional Research Service, November 2, 1989, p. CRS-19.

[136] Стицајем околности, породица Ворена Зимермана потицала је из истог села у Немачкој из које је потицала и породица тадашњег амбасадора СР Немачке у Београду, Хансјерг Ајфа.

[137] За тако нешто било је и формалних разлога будући да се Зимерман пре сусрета са Милошевићем срео с албанским лидером Ибрахимом Руговом у Приштини.

[138] У то време, Владислав Јовановић је био једини високи југословенски дипломата који је подржавао политику новог српског руководства што га је довело у сукоб с тадашњим министром Будимиром Лончаром. Именовање на положај министра иностраних послова Јовановић је дуговао и свом искуству и везама из времена када је био југословенски амбасадор у Турској преко којих је Слободан Милошевић покушао да приволи ову земљу да посредује код босанских Муслимана уочи сукоба у Босни и Херцеговини. Колико је Анкара у то време ову мисију сматрала значајном сведочи и анегдота из јесени 1991. године када је турски протокол, заокупљен посетом Милошевића и Јовановића Анкара, дословце заборавио на аеродрому тадашњег албанског министра иностраних послова.

[139] Ранко Петковић, Један век југословенско-америчких односа, Војноиздавачки завод, Београд 1992.

[140] Албански пословни људи који су сарађивали са Србијом наћи ће се, ипак, први на удару „Ослободилачке војске Косова“. Од почетка 1998. године више стотина њих изгубиће живот у терористичким нападима ОВК.

[141] У то време на положају америчког амбасадора у Хрватској.

[142] Амбасадор Руске Федерације у Хрватској.

[143] Специјални изасланик генералног секретара УН за бившу Југославију.

[144] Видети: Предраг Симић, Аландска острва – локална самоуправа као решење положаја националне мањине, Међународни проблеми, Бр. 3-4/1998, стр. 509-527.

[145] Дојчило Масловарић је заједно са Слободаном Унковићем организовао прву посету Мире Марковић Народној Републици Кини која ће наредних година довести до наглог развоја југословенско-кинеских односа.

[146] Иза њих је стајала Контактна група а Паљи се ускоро придружио специјални изасланик Карла Билта за Косово и Метохију, немачки амбасадор Мартин Луц.

[147] Такав потез нове власти у Тирани повукле су уз подршку Европске уније и Сједињених Држава.

[148] Има места за оптимизам, али уз опрез, Политика, 31. јул 1997, стр. 17.

[149] Видети о томе: Dana H. Allin and John Ropper, Facing Realities in Kosovo, The World Today, November 1998, pp. 286-287. Група утицајних америчких експерата и дипломата упутила је америчком председнику Клинтону отворено писмо под насловом Mr. President, Milosevic is the Problem које је објављено 20. септембра 1998. године у Њујорк Тајмсу. У овом писму се тражи хитно заустављање насиља на Косову и Метохији, јачање санкција у циљу слабљења власти у Београду, одбијање било каквих дипломатских аранжмана с Београдом и подизање оптужнице у Хагу против југословенског председника. Документ су спонзорисали познати амерички „трустови мозгова“ (New American Century, International Crisis Group, Balkan Action Council i Coalition for International Justice) а међу потписницима су: Мортон Абрамовиц, Денис де Кончини, Паула Добријански, Мортон Халперин, Џејмс Хупер, Залмај Калилзад, Џин Киркпатрик, Вилијем Кристол Стивен Соларз, Хелмут Зоненфелд, Пол Волфовиц и др. http://www.intl-crisis-group.org/projects/sbalkans/reports/kos06pr.htm.

[150] За разлику од домаћих „геополитичара“ који верују да је америчко стратешко планирање конспиративно и централизовано (на пример, у Трилатералној комисији) истина је често сасвим другачија а познаваоци истичу да у њему учествује најмање 180 различитих партијских, привредних, економских и других лобија међу којима већина има своје „трустове мозгова“ који се надмећу у настојању да утичу на јавно мњење и на ставове администрације и Конгреса.

[151] Примери ове врсте су књиге „Балкански духови“ Роберта Каплана (Robert D. Kaplan, Balkan Ghosts -A Journey Through History, St. Martins Press, New York 1993), за коју се верује да је утицала на политику Клинтонове администрације у Босни, и кратке историје Босне и Косова британског историчара Ноела Малколма (Bosnia: A Short History, MacMillan, London 1994; Kosovo: A Short History, MacMillan, London 1998).

[152] Шире о улози Ruder Finn Inc. током рата у Босни и Херцеговини видети: Jacques Merlino, Les Vérités Yougoslaves ne sont tous Bonnes à Dire, Albin Michel, Paris 1993.

[153] Један од архитеката новог NATO-а.

[154] Towards Comprehensive Peace in Southeast Europe – Conflict Prevention in the Balkans, Report of the South Balkans Working Group of the Council on Foreign Relations Center for Preventive Action, The Twentieth Century Fund Press, New York 1996.

[155] Ibid, str. 50-51.

[156] The Other Balkan Wars, A 1913 Carnegie Endowment Inquiry in Retrospect, with a New Introduction by George F. Kennan, Carnegie Endowment for International Peace, Washington, D.C. 1993.

[157] Шири подаци о Међународној кризној групи могу се пронаћи на њеном Интернет-сајту: http://www.intl-crisis-group-org.

[158] То се догодило чак и Сузан Вудворд, бившем саветнику Јасуши Акашиа и аутору познате „Балканске трагедије“.

[159] О томе говоре књиге неких од значајних протагониста југословенске кризе попут лорда Дејвида Овена (David Owen, Balkan Odyssey, Victor Gollantz, London 1995) и сер Мајкла Роуза (General Sir Michael Rose, Fighting for Peace – Bosnia 1994, The Harvill Press, London 1995).

[160] На пример: Paul Goble, Dangerous Liaisons: Moscow, the Former Yugoslavia, and the West, u: Richard Ullman (ed.), The World and the Yugoslav Wars, Council on Foreign Relations, New York 1996; Stephen B. Larrabee, Russia and the Balkans: Old Themes and New Challenges, Eurobalkans, Summer 95, No. 19; Zbigniew Bzezinsky, Get Serious – Steps to Victory in Kosovo, National Review, May 3, 1999, Д. Данилов, А. Мошес и Т. Бордачев, Косовский кризис: новые европейские реалии, Российская академия наук, Институт Европы, Москва 1999.

[161] Бивши директор ИМПП и један од водећих светских стручњака за међународно право.

[162] Ветеран ОЕБС-а и архитекта југословенске политике на конференцији у Хелсинкију.

[163] Leo Tindemans et. al., Unfinished Peace, Report on the International Commission on the Balkans, ASPEN Institute (Berlin) & Carnegie Endowment for International Peace (Washington D.C.), Washington, D.C. 1996.

[164] Лео Тиндеманс и сарадници, Недовршени мир, Извештај Међународне комисије за Балкан, Радио Б-92 и Наша борба, Београд 1998.

[165] Maria Todorova, Imagining the Balkans, Oxford University Press, New York & Oxford 1997.

[166] Vesna Golsworthy, Inventing Ruritania – The Imperialism of the Imagination, Yale University Press, New Heaven and London 1998.

[167] Видети: Francis Fukuyama, The End of History, The National Interest, No. 16/1989.

[168] Ридова хроника „Десет дана који су потресли свет“ је и данас у много чему непревазиђено сведочанство о Октобарској револуцији. Иако је мање позната његова претходна књига „Рат у источној Европи“, објављена 1916. године, она је у то време имала великог утицаја на став тадашњег америчког јавног мњења према Европи, укључујући и одлуку председника Вилсона да уведе САД у Први светски рат. Видети: John Reed, The War in Eastern Europe, Charles Scribner’s Sons, New York 1916; Ten Days That Shook the World, Bony & Liveright, New York 1919.

[169] L.C. Sulzberger, A Long Row of Candles, Macmillan, Toronto 1969.

[170] Rebeca West, Black Lamb and Grey Falcon, Viking Press, London 1941.

[171] Robert D. Kaplan, Balkan Ghosts, op. cit., p. 4.

[172] Каплан је 30. новембра 1989. године у чланку објављеном у „Wall Street Journal Europe“ записао: „Два историјска концепта јављају се из рушевина комунистичке Источне Европе. Први, ’Централну Европу’, медији уздижу до неба. Други, ’Балкан’, медији тек треба да открију“. Наведено према: Robert D. Kaplan, op. cit., p. X.

[173] Jenö Shutz, The Three Historic Regions of Europe, An Outline, Acta Historica Scientiarum Hungaricae, Vol. 29, No. 2-4/1983.

[174] Milan Kundera, The Tragedy of Central Europe, New York Review of Books, Vol. 31, No. 7.

[175] Czeslaw Milosz, The Witness of Poetry, Harvard University Press, Cambridge, Mass. 1983.

[176] György Konrad, Antipolitics: An Essay, Harcourt Brace Jovanovic, New York 1984; The Melancholy of Rebirth: Essays from Post-Communist Central Europe, 1989-1994, Harcourt Brace, San Diego 1995.

[177] Timothy Garton Ash, Does Central Europe Exist, New York Review of Books, Vol. 33, No. 15.

[178] George Schöpflin and Nancy Wood (eds.), In Search of Central Europe, Harvard University Press, Cambridge, U.K. 1989.

[179] Cristopher Cviic, Remaking the Balkans, Pinter for Royal Institute of International Affairs, London 1991.

[180] Jan Egbert, Europe, Eastern Europe ,and Central Europe, PRIF Research Report 1/1989, Peace Research Institute, Frankfurt 1989.

[181] Erhard Busek, Emil Brisk, Project Mitteleuropa, Vienna 1986; Erhard Busek, Gerhard Wilflinger, Aufbruch nach Mitteleuropa. Rekonstruktion eines versunkenen Kontinents, Vienna 1986.

[182] Maria Todorova, Imagining the Balkans, ibid.

[183] „Седамдесетих и осамдесетих година свет је упознао границе утицаја супер-сила у подручјима каква су Вијетнам и Авганистан. Деведесетих година, те границе могу постати видљиве у Трећем свету унутар саме Европе. Балкан може одредити крај века исто онако како је то учинио на његовом почетку“, Atlantic Monthly, наведено према: Robert D. Kaplan, op.cit, p. X.

[184] Ibid, p. XVII.

[185] Ibid.

[186] Хеленска фондација за европску и спољну политику, грчки приватни институт који је крајем осамдесетих година основала група професора Атинског универзитета.

[187] T. Veremis & E. Kofos (eds.), Kosovo: Avoiding Another Balkan War, ELIAMEP & University of Athens, Athens 1998.

[188] Miranda Vickers, Kosovo Between the Serb and Albanian – A History of Kosovo, Hurst and Company, London 1998.

[189] Миранда Викерс и Џејмс Петифер, Албанија: од анархије до балканског идентитета, НЕА, Београд 1998.

[190] Noel Malcolm, Kosovo: A Short History, MacMillan, London 1998.

[191] О политичким импликацијама Малколмове књиге сведочи полемика која је вођена тим поводом на страницама водећег америчког спољнополитичког часописа „Foreign Affairs“ (бр. 5/1998 и 1/1999) као и расправа у Српској академији наука и уметности крајем 1999. године.

[192] Миле Бјелајац, Ноел Малколм, Kosovo – A Short History, Токови историје, Бр. 1-4/1999, стр. 355.

[193] Noel Malcolm, Kosovo – A Short History, op. cit., p. 356.

[194] Aleksa Djilas, Imagining Kosovo: A Biased New Account Fans Western Confusion, Foreign Affairs, No. 5/1998, pp. 124-131.

[195] Разлоге релативног опадања српског у односу на албанско становништво у двадесетом веку Малколм види у „већој склоности српских жена да абортирају“ у односу на Албанке.

[196] Tim Judah, The Serbs: History, Myth & Destruction of Yugoslavia, Yale University Press, New Haven & London 1997.

[197] Брод који је донео прве европске насељенике у Америку, прим. П.С.

[198] Острво Елис на улазу у Њујорк годинама је било главни имиграциони центар кроз кога су прошле десетине и стотине хиљада европских усељеника у Америку.

[199] Наведено према: Aleksa Djilas, op. cit., p. 129.

[200] Letters to the Editor, Foreign Affairs, No. 1/1999.

[201] Morton H. Halperin, David Scheferwith & Patricia L. Small, Self-Determination in the New World Order, Carnegie Endowment for International Peace, Washington, D.C., 1992.

[202] Zbigniew Brzezinsky, The Grand Chessboard: American Primacy and its Geopolitical Objectives, Basic Books, New York 1997.

[203] Видети: Predrag Simić: NATO i Jugoslavija, Alexandria, No. 4-5 и 6, јул-август и септембар 1998.

[204] Diana Johnstone, Adaptant le crime au châtiment, у: Samir Amin et. al., Maîtres du monde? ou les dessous de la guerre des Balkans, Les Temps des Cerises, Paris 1999, p. 96.

[205] Morton H. Halperin, David Scheferwith & Patricia L. Small, op.cit.

[206] Исто, стр. 80.

[207] Да у пракси, ипак, није тако потврдио је рат у Чеченији где су и Сједињене Државе и друге западне земље своје реакције свеле на вербалне осуде.

[208] L’Evenement de Jeudi, 14 Janvier 1998.

[209] Le Nouvel Observateur, 14 Janvier 1998, наведено према агенцији АФП.

[210] Zbigniew Brzezinsky, The Grand Chessboard ..., op. cit., p.78.

[211] Diana Johnstone, op.cit., p. 101.

[212] Међународни кривични трибунал за бившу Југославију.

[213] САД, свакако, нису једина земља која је допринела опадању улоге УН у постбиполарном свету али су критике које се упућују из Вашингтона покушајима светске организације да своју улогу приближи изворним начелима Повеље свакако најгласније и најозбиљније о чему сведоче погледи америчког сенатора Џеси Хелмса: „Онако, како сада раде, Уједињене нације не заслужују континуирану америчку подршку. Њихова бирократија буја, њихови трошкови вртоглаво расту, а њихове мисије се непрестано шире изван њиховог мандата – и изван њихових могућности. Што је још горе, с непрестаним растом обима њихових активности Уједињене нације се претварају од организације суверених народа у квази-суверену институцију. Такав преображај је претња америчким националним интересима. Што је најгоре, такав преображај се углавном финансира новцем америчких обвезника. Сједињене Државе годишње уплаћују више од 3.5 милијарди долара систему Уједињених нација као највећи дародавац ове властољубиве и дисфункционалне организације. Jesse Helms, Saving the U.N., Foreign Affairs, September/October 1996, Vol. 75, No. 5, pp. 2-7.

[214] Према речима Ричарда Холбрука, одбијање Бутроса Галија да дозволи бомбардовање босанских Срба био је један од главних разлога због којих су се САД супротставиле његовом поновном избору на положај генералног секретара УН: „Више него било шта друго, његов став према Босни нас је уверило да он не заслужује други мандат – исто онолико колико је Кофи Анана чврст став у погледу бомбардовања августа месеца учинило приватним фаворитом многих америчких функционера ... Иако је америчка кампања против Бутроса Галија, у којој су наши главни савезници били против нас, била дуга и тешка ... одлука је била исправна, и можда је спасла америчку улогу у Уједињеним нацијама“. Richard Holbrooke, To End the War, Random House, New York 1998, p. 103.

[215] D. Johnston, op. cit., p. 106.

[216] Ibid, p. 111.

[217] Ibid. p. 116.

[218] Пример ове логике је и етнички сукоб између Источног Тимора и Индонезије где су САД, поучене лошим искуствима рата против Југославије, интервенисале у другој половини 1999. године преко својих савезника и где је, за разлику од Југославије, постигнут потпун успех.

[219] Christopher Layne, Faulty Justifications and Ominous Prospects: NATO’s „Victory“ in Kosovo, Policy Analysis, Cato Institute, No. 357, October 25, 1999, p. 1.

[220] Daniel Jonah Goldhagen, A New Serbia – If you rebuild it..., The New Republic, May 17, 1999. У америчким научним круговима Голдхаген је привукао пажњу својом књигом „Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust“ док тренутно ради на рукопису књиге о геноциду у двадесетом веку.

[221] Алексеј Арбатов је син славног Григорија Арбатова, директора Института за Сједињене Државе и Канаду Руске академије наука и једног од архитеката совјетске нуклеарне доктрине у време Брежњева. Алексеј Арбатов убрзо по увођењу вишепартијског система у Русији се нашао у Думи на месту посланика партије „Јаблоко“ Григорија Јавлинског и једног од водећих личности у Комитету за безбедност који се бавио новом руском нуклеарном доктрином, односима са Сједињеним Државама и другим питањима од виталног значаја за безбедност земље.

[222] Шире о руској политици у Југоисточној Европи видети у: Ш. Гарнетт и И. Кобринская, Россия на Балканах, Московскиñ Центр Карнеги, Москва 1996, Јелица Курјак (уредник), Руска политика на Балкану, ИМПП, Београд 1999; C. Jelavich, Tsarist Russia and Balkan Nationalism, University of California Press, Berkeley and Los Angeles, 1962.

[223] „Царски вођи сматрали су да Балкан има битан значај за безбедност Русије и стабилност њених граница. Они су настојали да постигну повољне границе у Бесарабији и доминантни положај на југу, укључујући контролу Дарданела. Средином деветнаестог века, Дарданели су постали значајни за руску трговину и привредни развој, нарочито за испоруке вишкова пшенице на светска тржишта. Истовремено, Русија је покушавала да спречи експанзију других сила, нарочито Аустроугарске и Немачке, у овај регион.“ Stephen F. Larrabee, Russia and the Balkans: Old Themes and New Challenges, Eurobalkans, Summer l995, No. 19, pp. 46-55.

[224] Словенофилска осећања у Русији крајем XIX века добила су одраз у руској литератури тог времена, на пример у делима Пушкина, Достојевског, Толстоја, Тургењева и других писаца. Видети о томе: Юрий Давидов, Проблема Косово в росийском внутриполитическом контексте, у: Дмитрий Тренин и Екатерина Степанова, Косово: международные аспекты кризиса, Московский Центр Карнеги, Москва 1999.

[225] РАНД-корпорацију (RAND Corporation) је основало америчко ратно ваздухопловство ради истраживања стратешких и безбедносних проблема током хладног рата. Временом је ова институција израсла у један од највећих „трустова мозгова“ на свету с више од 700 доктора наука, буџетом од преко 100 милиона долара и великим утицајем на америчку спољну и одбрамбену политику.

[226] Славенко Терзић, Идејни садржај и стратегија руске балканске политике (1856-1914), у: Ј. Курјак (ед.), Руска политика на Балкану ..., стр. 9.

[227] Юрий Давидов, Проблема Косово в росийском внутриполитическом контексте, стр. 249-250.

[228] Видети о томе: Loraine Lees, Keeping Tito Afloat, The Pennsylvania State University Press, University Park 1997, Beatrice Heuser, Western „Containment“ Policies in the Cold War: The Yugoslav Case, 1948-1953, Routledge, London 1989, John Campbell, Tito’s Separate Road, America and Yugoslavia in World Politics, Harper & Row, New York 1967.

[229] Исцрпно разматрање ове дебате може се наћи у: Јелена Гускова (уредник), Русија и југословенска криза, ИМПП, Београд 1996; Јелица Курјак (уредник), Руска Политика на Балкану, оп. цит.; Јелена Гускова, Динамика косовского кризиса и политика Росии, у: Дмитрий Тренин и Екатерина Степанова, Косово: международные аспекты кризиса, Московский Центр Карнеги, Москва 1999. и Юрий Давидов, наведено дело.

[230] А. В. Козирев, Преображение или кафкианская метаморфоза: демократическая политика Росии и ее приоритети, Независимая газета, 20 Аугуст 1992.

[231] Јелена Гускова, Еволуција руске спољне политике на Балкану у деведесетим годинама двадесетог века, у: Јелица Курјак, оп. цит., стр. 60.

[232] Исто, стр. 60-61.

[233] Исто, стр. 61-62.

[234] Видети о томе: Robert L. Hutchings, American Diplomacy and the end of the Cold War, An Insider’s Account of U.S. Policy in Europe, 1989-1992, The Woodrow Wilson Center Press and The John Hopkins Press, Washington, Baltimore and London 1997.

[235] Stephen F. Larrabee, op. cit.

[236] Известия, 29. јун 1992.

[237] Комерсант, 29. јул 1995.

[238] Видети о томе: Paul Goble, Dangerous Liaisons: Moscow, the Former Yugoslavia and the West, Richard H. Ullman (ed.), The World and Yugoslavia’s Wars, pp. 182-197.

[239] Наведено према: A. Gowers, Russia attacks UN vote on Serbs, Financial Times, 20 April 1993.

[240] Stephen F. Larrabee, ibid.

[241] Аутор овог текста био је присутан на вечери у резиденцији америчког амбасадора када је Чарлс Томас одржао овај говор. На питање присутних новинара да ли ту изјаву могу објавити, амбасадор је одговорио потврдно.

[242] Њени чланови у то време биле су Сједињене Државе, Русија, Француска, Велика Британија и Немачка.

[243] На пример, у случају ширења етничких сукоба на Кавказу и Средњој Азији у које би се нови NATO могао умешати у будућности. Архитекте реформе NATO-а, попут Збигњева Бжежинског такве намере нису скривали.

[244] Заправо, прве борбене операције у пола века дугој историји NATO-а.

[245] Алексеи Арбатов, НАТО главная проблема для европеиской безопасности, Независимая газета, 16. април 1999.

[246] Oksana Antonenko, Russia, NATO and European Security After Kosovo, Survival, Winter 1999-2000, No. 41-42, p. 124.

[247] Oksana Antonenko, op. cit., Дмитрий Тренин и Екатерина Степанова, Косово: международные аспекты кризиса, ibid.

[248] Оксана Антоненко, оп. цит., стр. 126.

[249] Независимая Газета, 1 Април 1997.

[250] Руски експерти негативно су реаговали већ на прве најаве заокрета у политици NATO-а у лето и јесен 1993. године. После првобитне сагласности председника Јељцина да Пољска може ући у NATO уследио је талас критика. На конференцији директора европских института за међународне односе, одржаној на Родосу септембра 1993. године, Сергеј Караганов је иронично приметио: „Свакако да Пољска може бити примљена у NATO ... али после Русије. Пошто Русија уђе у NATO команду над овим савезом треба пренети Савету безбедности и генералном секретару Уједињених нација, активирати Комитет војног штаба УН и тиме NATO претворити у оружане снаге УН у духу Повеље и нових односа између Запада и Русије“. Амерички учесници су реаговали збуњено не знајући како да одбију овакав предлог који је имао упориште и у Повељи и у тада преовлађујућој „Агенди за мир“ генералног секретара Бутроса-Бутроса Галија.

[251] Иако је руско-америчка сарадња у Босни била широко популарисана (командант руске бригаде, генерал Шевцов је чак добио америчко одликовање), руски аналитичари о њој данас имају другачије мишљење: „Мало је данас оних у Русији који оцењују сарадња с NATO-ом у оквиру IFOR/SFOR била политички успех. Напротив, преовлађује мишљење да је она показала слабост Русије и понизила руске оружане снаге, упркос томе што се признаје ефикасна сарадња међу јединицама на терену. Практично искуство стечено током ове операције није преточено у дугорочну стратегију заједничких операција са NATO-ом. Многи официри који су служили у ИФОР-у су отпуштени или су напустили оружане снаге по повратку у Русију. Чак је и командант руског контингента SFOR, генерал Леонтиј Шевцов, премештен у јединице Министарства унутрашњих послова.“ О. Антоненко, оп. цит., стр. 128.

[252] Исто, стр. 131.

[253] Током рата NATO-а против Југославије Русија је појачала своје војно присуство у Јерменији (ракете С-300 и авиони МИГ-29), извела здружене вежбе ваздушне одбране с Јерменијом и успоставило једно командно место ваздушне одбране у овој земљи. То је, заузврат, навело Азербејџан да затражи отварање базе NATO-а на његовој територији, подржи интервенцију NATO-а против Југославије и понуди учешће својих војника у мисији на Косову у саставу турског батаљона.

[254] Наведено према: Юрий Давидов, Проблема Косово в росийском внутриполитическом контексте, оп. цит., стр. 258.

[255] Юрий Давидов, оп. цит., стр. 259.

[256] Документ Г-8 којим је завршен рат био је у највећој мери дело руске (Виктор Черномирдин) и немачке дипломатије (Волфганг Ишингер).

[257] Исто, стр. 132.

[258] Красная Звезда, 9. октобар 1999, стр. 4-6.

[259] „Московски анти-NATO став допринео је, барем делимично, распаду споразума о колективној безбедности потписаног 1992. године у Ташкенту као и до стварања унутар ЗНД-а тзв. ГУУАМ групе, која је отворено настојала да односе са Русијом замени ближим односима са Западом и NATO-ом ... Контрапродуктивни ефекат анти-NATO реторике између 1995. и 1997. године није промакао Москви. После самита NATO-а у Мадриду 1997. године, Русија је почела широку активност да би поправила своје нарушене односе са осталим земљама ЗНД.“ Roland Dannreuther, Escaping Enlargement Trap in NATO-Russian Relations, , Survival, Winter 1999-2000, No. 41-42, p. 148.

[260] Видети: Ambassadors Return to Belgrade, Review of International Affairs, No. 1044/96, pp. 4-11.

[261] Martin Brussis, Introduction, u: Josef Janning, Martin Brussis (eds.), Exploring Futures for Kosovo – Project Report, Research Group on European Affairs, München, August 1997, p. 3.

[262] „Пројект за етничке односе“ први скуп о Југославији организовао је у Карнегијевој корпорацији у Њујорку већ септембра месеца 1993. године уз учешће српских представника из Србије и Хрватске, косовских Албанаца и америчких и западноевропских стручњака. Извештај са ових скупова могу се наћи на Интернет-сајту пројекта: http://www.netcom.com/~ethnic/per.htm.

[263] Фондација Бертелсман из немачког града Гитерслоха власник је медијског концерна Бертелсман, једног од највећих медијских концерна у свету.

[264] Шире о немачким интересима и улози у југословенској кризи видети: Hanns W. Maull, Germany in the Yugoslav Crisis, Survival, Vol. 37, No. 4, Winter 1995-96, pp. 99-132.

[265] Veton Surroi, Kosova: Improving the Present, u: Josef Janning, Martin Brussis (eds.), op. cit., p. 9.

[266] Isa Zymberi, Draft Principles for the Sovereign State of the Republic of Kosova/o, u: Josef Janning, Martin Brussis, op. cit., pp. 52-65.

[267] Ratomir Tanić, Project for Settlement of the Serbian-Albanian Issue in Kosovo-Metohia, u: Josef Janning, Martin Brussis, op. cit., pp. 68-71.

[268] Gazmend Pula, Kosova – New Republic in a New (con)federation via Refederalization of Yugoslavia, u: Josef Janning, Martin Brussis, op. cit., pp. 27-38. Газменд Пуља, председник Косовског хелсиншког комитета, ове предлог разрадио је и у чланку Modalities of Self-Determination – The Case of Kosova as a Structural Issue for Lasting Stability in the Balkans (Südosteuropa, Vol. 45, No. 4-5/1996, pp. 380-410) који је написао током шестомесечног боравка у Институту за Југоисточну Европу у Минхену.

[269] Predrag Simić, The Autonomy Statute of Trentino-South Tyrol – a European Model for the Kosovo Crissis?, u: Josef Janning, Martin Brussis, op. cit., pp. 39-48.

[270] Dušan Bataković, Kosovo-Metohija: Origins of the Conflict and Possible Solutions, u: Josef Janning, Martin Brussis, op. cit., pp. 15-23.

[271] Martin Brussis, op. cit., p. 7.

[272] Исто, стр. 7.

[273] Исто.

[274] Isa Zymberi, op. cit.

[275] Predrag Simić, The Autonomy Statute for Trentino-South Tyrol ..., op. cit.

[276] Видети: Брана Марковић, Национални проблеми у Великој Британији, Међународни проблеми, бр. 3-4/1992, стр. 253-271.

[277] Solon Arditis, The Institutional Management of Linguistic Communities in Belgium, Међународни проблеми, бр. 3-4/1992, стр. 243-252.

[278] Видети: Сулејман Реџепагић, Швајцарска конфедерација – равноправност националних заједница, Међународни проблеми, бр. 3-4/1992, стр. 287-300.

[279] Упркос томе, идеја о кантонизацији швајцарског типа редовно се појављивала у свим раним предлозима решења етничких сукоба у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији.

[280] Видети: Предраг Симић, Аландска острва – локална самоуправа као решење положаја националне мањине, Међународни проблеми, Бр. 3-4/1998, стр. 509-527.

[281] Видети: Нина Добрковић, Јужни Тирол – модел за решавање положаја националних мањина?, Међународни проблеми, бр. 3-4/1992, стр. 272-286.

[282] Миодраг Јовичић, Регионална држава, Вајат, Београд 1996.

[283] The Proposal For The Democratic Resolution of the Kosovo And Metohija Question. http://www.kosovo.com, сада: http://www.kosovo.net.

[284] Исто.

[285] Cantonization of Kosovo-Metohija – A Proposal. http://www.kosovo.com, сада: http://www.kosovo.net.

[286] Први и највећи српски кантон обухватао би подручје Ибарског Колашина, односно, општине Лепосавић, Зубин Поток и Звечан. Други кантон би обухватао подручје између Косовог Поља, Звечана и Липљана. Трећи би обухватио подручје између општина Косовска Каменица, Косовска Витина и Гњилана. Трећи би била Сиринићка Жупа са седиштем у Штрпцима. У петом би била српска насеља од Пећи до Истока и Клине којима би се припојили манастир Дечани и Пећка патријаршија.

[287] У Светосавској декларацији, усвојеној на црквено-народном сабору у Приштини јануара 1997. године тим поводом се каже: „У овом тренутку српски народ се налази на историјском политичком раскршћу. Доведен је у питање њего национални, политички, духовни, културни и биолошки опстанак на косовскометохијским просторима и у другим српским земљама. Срби Републике Српске крајине су протерани са својих вековних огњишта, Републици Српској прети опасност да буде преполовљена, односи Републике Србије и Републике Црне Горе су тако уставно уређени да опстанак њихове заједнице у многоме зависи од самовоље републичких моћника. То је трагична последица недржавничке владавине, комунистичке анационалне и антисрпске политике коју наставља садашњи режим, оличен у Слободану Милошевићу. Такође, то је последица вишедеценијске мистификације положаја српског народа на Балкану, потирања његовог историјског памћења, урушавања његове националне свести, товарења му на душу непостојећих и туђих кривица, као и злоупотреба и фалсификовања историјске науке за остваривање антисрпских и нарочито шиптарских сепаратистичких циљева. Коначан резултат је обмана светске јавности о националним интересима српског народа, једног старог, демократског и европског народа“.

[288] Влада Милана Панића је одобрила 1992. долазак ових мисија али им је, после његовог пада, југословенска влада отказала гостопримство у пролеће наредне године због одбијања ове организације да дозволи повратак СРЈ у њено чланство.

[289] Поред изражавања дубоке забринутости због стања на Косову и Метохији, два министра су недвосмислено ставили до знања да би се, у случају позитивног одговора Београда, Европска унија не само заложила за повратак СРЈ у међународне организације него и да би одобрила трговинске преференцијале Југославији.

[290] Мишел Фуше је у то време био директор Европске геополитичке опсерваторије у Лиону да би касније постао саветник Ибера Ведрина и био један од главних архитеката конференције у Рамбујеу.

[291] Албин Курти ће рат на Косову и Метохији 1998-99. године провести у Приштини где је, као блиски сарадник Демаћиа издавао страним новинарима дозволе за кретање на територији коју је контролисала ОВК. При крају рата ће бити ухапшен да би касније, заједно са Флором Бовином и другим албанским политичким активистима које ухапсила српска полиција, био осуђен на вишегодишњу затворску казну. Због ових казни ОВК је на Косову и Метохији киднаповала велики број преосталих Срба који се и данас налазе у заточеништву у очекивању да буду размењени за ухапшене Албанце.

[292] Рођени Београђанин, отац Сава је постао светски познат као први монах који је увео Интернет у православни манастир (Дечани) где је основао веб-сајт http://www.kosovo.com (сада: http://www.kosovo.net) одакле неуморно шаље поруке о кризи и рату на Косову и Метохији и у многоме надмашио сличне напоре многих државних и невладиних организација у Србији.

[293] Видећи у њему озбиљног политичког противника, српске власти су према владици Артемију окренуле своју моћну пропагандну машинерију називајући га „издајником“, касније и „квислингом“ међународне управе на Косову и Метохији упркос томе што је управо због његовог присуства и присуства Српске православне цркве значајан број косовских Срба одлучио да остане да живи у покрајини упркос терору ОВК.

[294] Српско-албански дијалог, Београд 21-22. новембар 1998, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Београд 1999. Двојезично издање на српском и албанском језику.

[295] Бојан Бугарчић је у то време био спољнополитички саветник Слободана Милошевића.

[296] Међународна контактна група основана је у пролеће 1994. године ради координације политике пет великих сила – Сједињених Држава, Русије, Велике Британије, Француске и Немачке – према рату у Босни и Херцеговини. У Контактну групу касније је укључена и Италија. Иако се првобитно бавила ратом у Босни и Херцеговини и имплементацијом Дејтонског споразума она је од заседања у Бону одржаном 25. децембра 1997. године била окренута кризи и рату на Косову и Метохији.

[297] Упор.: Мисија дугог трајања, Недељни дневник, 20. март 1998, стр. 14.

[298] Један од саветника Мадлен Олбрајт, Мортон Абрамовиц, јавно је изнео америчке дилеме у погледу оправданости опстанка Међународне контактне групе која је према његовом мишљењу била „минорни играч“ за разлику од NATO-а тврдећи да је косовска криза највећа претња за Србију, за Косово и Метохију, као и за њихове суседе Македонију и Албанију. „NATO је је једина институција у Европи која може да осигура стабилност“, закључио је Абрамовиц. Губитак америчког интереса за Контактну групу потврдио је у то време и уводник „Вашингтон поста“ у коме се упозорава да би Сједињене Државе могле напустити ову неформалну међународну организацију и самостално наставити политику према косовској кризи уколико Контактна група не заузме оштрији курс према Београду. Видети: Предраг Симић, Реквијем за Контакт-групу, Недељни дневник, 15. мај 1998, стр. 7.

[299] Резолуција Савета безбедности 1160 (1998) усвојена од стране Савета безбедности на 3868. састанку, 31. марта 1998. године. Наведено према: Међународна заједница и Косово – збирка релевантних докумената, Хелсиншки комитет за људска права у Србији, Београд 1998, стр. 8.

[300] Исто.

[301] Исто.

[302] Упор.: Лед је пробијен, како даље?, Недељни дневник, 22. мај 1998, стр. 7.

[303] Упор.: САД унапредили терористе у герилу, Недељни дневник, 3. јул 1998, стр. 7.

[304] Председник СР Југославије, Слободан Милошевић, том приликом је преузео обавезе: 1. да ће решити проблеме политичким средствима на основу једнакости за све грађане и етничке заједнице на Косову; 2. да неће предузимати репресивне акције против мирног становништва; 3. да ће обезбедити потпуну слободу кретања и да неће бити никаквих ограничења за представнике страних држава и међународних институција акредитованих у СР Југославији који надгледају ситуацију на Косову; 4. да ће обезбедити потпун и неометан приступ хуманитарним организацијама, Међународном комитету Црвеног крста и UNHCR, и дотурање хуманитарне помоћи и, 5. да ће омогућити неометан повратак избеглица и расељених лица у оквиру програма договорених са UNHCR и Међународним комитетом Црвеног крста и да ће обезбедити државну помоћ за обнову уништених кућа.

[305] Исто. На известан начин, тадашњи спор око надлежности Уједињених нација и NATO-а подсећао је на спор који се у пролеће и лето 1995. године водио поводом тзв. дуплог кључа за одобрење при-мене силе против босанских Срба, такође између УН и NATO-а. И у једном и у другом случају балканска криза била је повод борбе за примат између ове две организације. Видети: General Sir Michael Rose, Fighting for Peace, Bosnia 1994, The Harvill Press, London 1996.

[306] Упор.: Сумрак „велике Албаније“, Недељни дневник, 14. август 1998, стр. 7.

[307] Видети: Резолуција Савета безбедности 1199 (1998) усвојена од стране Савета безбедности на 3930. састанку 23. септембра 1998. године. Међународна заједница и Косово – збирка релевантних докумената, оп. цит., стр. 14.

[308] Споразум о мисији ОЕБС за верификацију на Косову Владе СРЈ и ОЕБС сачињен у Београду 16. октобра 1998. године. Међународна заједница и Косово – збирка релевантних докумената, оп. цит., стр. 42-49. Званична верзија споразума Холбрук – Милошевић и пратећих докумената може се наћи на Интернет-сајту Владе СРЈ: http://www.gov.yu/kosovo_facts/enter8.html.

[309] Овај назив је, према неким наводима, предложио Слободан Милошевић да би избегао неки од уобичајених али политички осетљивих назива „посматрачи“, „монитори“ и сл.

[310] Овај случај изазвао је оштре реакције западних медија и донео прекретницу у расположењу америчког јавног мњења према могућој војној интервенцији NATO-а против Југославије.

[311] Видети: Dana H. Allin and John Roper, Facing Realities in Kosovo, The World Today, November 1998, pp. 286-288.

[312] Видети: Споразум Ричард Холбрук – Слободан Милошевић објављен у Београду 13. октобра 1998. Међународна заједница и Косово – збирка релевантних докумената, оп. цит., стр. 28-31. Није, међутим, познато да ли су Милошевић и Холбрук овај споразум и формално потписали или се радило само о усменом договору.

[313] Једанаест тачака Владе Републике Србије објављене у Београду 13. октобра 1998. Међународна заједница и Косово – звирка релевантних докумената, оп. цит., стр. 32-37.

[314] Кључне тачке споразума између NATO-а и Југославије постигнутог 13. октобра 1998. године у Београду. Међународна заједница и Косово – збирка релевантних докумената, оп. цит., стр. 38-41.

[315] Видети: Резолуција Савета безбедности 1203 (1998) усвојена од стране Савета безбедности на 3937. састанку, 24. октобра 1998. године, Међународна заједница и Косово – збирка релевантних докумената, оп. цит, стр. 22-27.

[316] Mr. President, Milosevic Is The Problem. http://www.intl-crisis-group/kos06pr.htm.

[317] Споразум о Косову – радни папир. Међународна заједница и Косово – збирка релевантних докумената, оп. цит., стр. 52-97. Крајем године, међутим, обе стране су одбациле Хилов предлог а Србија је изашла с властитим предлогом споразума о Косову и Метохији.

[318] Избор Рамбујеа за место конференције о Косову и Метохији требало је да има симболично значење пошто је стари дворац средином шездесетих година био место сусрета Шарла де Гола и Конрада Аденауера на којима се градило европско јединство и на коме су донете неке од најважнијих одлука о евроатлантским односима.

[319] Подлога за преговоре била су начела Контактне групе (у основи слична с 11 тачака које су Ричард Холбрук и Слободан Милошевић усвојили у преговорима вођеним октобра претходне године) које је приликом посете Београду Слободану Милошевићу предочио британски министар иностраних послова Робин Кук.

[320] У основи, албанску делегацију чинили су представници Руговиног Демократског савеза Косова, Ћосјиног Уједињеног демократског покрета, Тачијеве „Ослободилачке војске Косова“ као и двојица независних интелектуалаца – Ветон Сурои и Блерим Шаља. У саставу албанске делегације у Рамбујеу нашло се и неколико утицајних западних личности, укључујући Мортона Абрамовица из САД и Марка Велера из Велике Британије.

[321] Аустрија је у то време председавала Европском унијом.

[322] Од сва три међународна посредника до сада је једино Петрич објавио своје записе о преговорима у Рамбујеу. Видети: Petrich, Kaser & Pichler, Kosovo – Kosova: Mythen, Daten, Fakten, Wieser Verlag, Klagenfurt 1999.

[323] Ова техника преговарања ушла је у широку употребу седамдесетих година после мировних преговора у Кемп Дејвиду (САД) између Египта и Израела.

[324] Шире о припремама Сједињених Држава и NATO-а за конференцију у Рамбујеу видети у: Marc Weller, The Crisis in Kosovo 1989-1999, Documents & Analysis Publishing Ltd, Cambridge 1999.

[325] Његов аутор је био Џим О’Брајен, правни експерт Стејт департмана и аутор Дејтонског споразума као и већине каснијих америчких предлога о решењу косовске кризе о којима је Кристофер Хил преговарао у Београду и Приштини као и нацрта докумената о којима се расправљало у Рамбујеу.

[326] Видети: Predrag Simić, Die Amerikaner wollten nicht hören, Die Zeit, 17.3.1999, објављено на француском под насловом: Les négotiations de Rambouillet du point de vue Serbe, u: Samir Amin et. al, Mâitres du monde? Ou les dessus de la guerre des Balkans, Le Temps des Cerises, Paris 1999.

[327] Симпатије према Албанцима на америчкој страни биле су видљиве: док су српској делегацији на располагању стајали релативно бројни домаћи правни и политички саветници, Албанце су саветовали, између осталог, Мортон Абрамовиц и британски стручњак Марк Велер. Иако је учесницима конференције било забрањено да напуштају круг замка у Рамбујеу, већ почетком друге седмице преговора међу извештачима у Паризу се пронео глас да је Хашиму Тачиу омогућен краћи пут у Љубљану где се, наводно, у амбасади Сједињених Држава консултовао са Адемом Демаћием који је у то време још увек имао положај политичког лидера ОВК.

[328] Члановима делегација било је забрањено да напуштају простор замка и држе конференције за штампу током читавог трајања конференције.

[329] „Брадоње с истока“, француски ветерани са Солунског фронта.

[330] Наведено према: Petrich, Kaser & Pichler, Kosovo – Kosova ... , op. cit., pp. II-XLIII.

[331] Наведено према: Petrich, Kaser & Pichler, Kosovo – Kosova ..., op. cit., p.XXIX.

[332] Исто.

[333] Исто.

[334] Исто, p. XLI.

[335] Наставак конференције одржан је у конференцијском центру Клебер иако је у међувремену озбиљно разматрана идеја да се он, попут мировних преговора у америчкој ваздухопловној бази „Рајт-Питерсон“ у Дејтону, одржи у једној војној бази на западу Француске.

[336] Факсимил овог писма је објављен у: Petrich, Kaser & Pichler, Kosovo – Kosova ..., op. cit., p. 314.

[337] Видети: Petrich, Kaser & Pichler, Kosovo – Kosova ..., op. cit., p. 309.

[338] Исто, p. 310-311.

[339] Исто, p. 312-313.

[340] У Вашингтону су у то време већ увелико дували ветрови рата које је приближавање јубиларног самита NATO-а, заказаног за крај априла у Вашингтону, само још више појачавало. Иако је пријем нових чланица NATO-а – Пољске, Чешке и Мађарске – првобитно било планирано за ову прилику, три бивше источноевропске земље су примљене већ у марту. У европским дипломатским кулоарима у то време могло се чути и мишљење да је Оскар Лафонтен, други човек западно-немачког СПД-а, морао у то време да поднесе оставку између осталог и због његовог отпора намери NATO-а да војно интервенише против Југославије.

[341] Наведено према: Прикривање неуспеха Контакт-групе, Недељни дневник, 26. фебруар 1999, стр. 6.

[342] Zbigniew Brzezinski, Get Serious – Steps to Victory in Kosovo, National Review, May 3, 1999, наведено према: http://www.balkanaction.org.

[343] Исто.

[344] То је потврдила епизода с америчким борбеним хеликоптерима „Апач“ који су током рата били распоређени у Албанији али никада нису били упућени у борбену акцију.

[345] Overview of terrorist and other acts of violence in the Province of Kosovo and Metohija from 12 June to 30 October 1999, according to available and accessible information provided by the Centre for Peace and Tolerance in Pristina, Наведено према: Memorandum of the Government of the Federal Republic of Yugoslavia on the Implementation of United Nations Security Council Resolution 1244 (1999), Federal Ministry of Foreign Affairs, Belgrade, 3 November 1999.

[346] О насиљу ОВК над српским становништвом у покрајини видети: Милош Недељковић и Миле Новаковић, Тероризам албанских сепаратиста на Косову и Метохији и метод њиховог деловања, Министарство унутрашњих послова Србије – Ресор јавне безбедности, Београд 1999, стр. 2-3 и 30, Violence in Kosovo – Who’s Killing Whom, ICG Balkans Report No 78, International Crisis Group; Pristina, London and Washington, 2 November 1999.

[347] Protosinđel otac Sava Janjić (urednik): Crucified Kosovo: Destryed and Desecrated Serbian Ortodolx Churches in Kosovo and Metohia (June-August 1999), Eparhija raško-prizrenska, Beograd-Prizren 1999.

[348] На пример, аеродром у Тузли или база „Bondsteel“ поред Урошевца.

[349] Ова ограничења повод критика Пакта о стабилности. Професор Европског универзитетског института у Фиренци, Јан Зиелонка, тим поводом је на конференцији о Пакту о стабилности, одржаном 4-7. новембра 1999. године у Фиренци приметио да је овај пројект „још један експонат у музеју пропалих идеја“.

[350] О руским погледима на савремени Балкан и, нарочито, на косовску кризу видети: Дмитрy Тренин & Екатерина Степанова, Косово – Международные аспекты кризиса, Московский центр Карнеги, Москва 1999. и: Д. Данилов, А Мошес и Т. Бордачев, Косовский кризис: новые европейские реалии, Российская академия наук, Москва 1999.

[351] NATO је основан 4. априла 1949. године у Вашингтону када су Белгија, Канада, Данска, Француска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Португалија, Велика Британија и Сједињене Државе потписале тзв. Северноатлантски уговор, касније познатији као Вашингтонски уговор.

[352] Видети нарочито први и други одељак („Сврха и задаци Савеза“ и „Стратешке перспективе“) новог стратешког концепта NATO-а. The Alliance’s Strategic Concept, Approved by the Heads of State and Government participating at the meeting of the North Atlantic Council in Washington, D.C. on 23rd and 34th Apil 1999, http://www.nato.int/docu/pr/1999/p99-065e.htm.

[353] Jane Perlez, Step by Step: How the U.S. Decided to Attack, and Why so Fast, The New York Times, March 26, 1999, наведено према: http://www.nytimes.com.

[354] Видети: Paul Rogers, Hi-tech War in Kosovo, BBC, May 7, 1999, наведено према: http://www.bbc.co.uk. Према мишљењу Кристофера Лејна, аналитичара Cato института из Вашингтона, „погрешне процене званичника администрације подсећају на погрешне америчке процене током Вијетнамског рата. Оне укључују прецењивање ефикасности ваздухопловног рата; потцењивање спремности нападнуте владе и становништва да се бори за своју домовину и демонизовање противничког вође чиме се споразумно решење чини много тежим“. Cristopher Layne, Blunder in the Balkans, The Clinton Administration’s Bungled War against Serbia, Cato Institute Policy Analysis, Washington, D.C., May 20, 1999, p.1.

[355] NATO Handbook, NATO Office of Information and Press, Brussels 1995, pp. 231-234.

[356] До овог заокрета дошло је средином 1993. године после доласка демократске администрације председника Била Клинтона а први наговештај нове политике био је говор републиканског сенатора Ричарда Лугара, одржан у Клубу прекоморских писаца у Вашингтону августа 1993, под карактеристичним насловом „NATO: Out of Area or out of Bussiness“. Шире о „новом атлантизму“ видети у: Predrag Simić: NATO i Jugoslavija, Alexandria, No. 4-5 и 6, јул-август и септембар 1998.

[357] The Alliance’s Strategic Concept, ...

[358] Иако интервенција против Ирака формално није била операција NATO-а, западне оружане снаге током рата у Персијском заливу користиле су логистичку подршку, комуникације и друге војне структуре Савеза.

[359] До краја Другог светског рата и усвајања Повеље УН рат је био допуштено средство међународних односа а међународно право је настојало само да регулише правила ратовања – ius in bello – пре свега, заштиту неборачког становништва и ратних заробљеника као и друга хуманитарна питања. Повељом је направљен квалитативни скок којим је забрањено право на рат – ius ad bellum – осим у индивидуалној и колективној самоодбрани или у три случаја која предвиђа Седма глава Повеље а о којима одлучује Савет безбедности УН (претња миру, повреда мира и акт агресије).

[360] Cristopher Layne, Op. cit. p.1.

[361] Џозеф Бајден и Џозеф Либерман су блиски албанском лобију у Вашингтону – Албанској америчко цивилној лиги бившег конгресмена Џоа Диогардија – од кога добијају средства још од средине осамдесетих година. Видети: Видети: Benjamin Works, Buying An Intervention: Kosovo & Albanian Pac Money In Congress, Strategic Issues Research Institute, Washington, D.C., http://www.siri-us.com/back-grounders/Archives_Kosovo/AlbanianAmericanPac-1980-98.html.

[362] Roger Cohen, In Uniting Over Kosovo, a New Sense of Identity, The New York Times, April 28, 1999,. Наведено према: http://www.nytimes.com.

[363] Видети: Oskar Lafontaine, Das Herz schlägt links, Econ, München 1999; Rudolf Scharping, Wir dürfen nich wegsehen. Der Kosovo-krieg und Europa, Ullstein, Bln, 1999.

[364] Weekly Analysis – The World After Kosovo, STRATFOR’s Global Intelligence Update, May 3, 1999, http://www.stratfor.com.

[365] Исто.

[366] Roger Cohen, op. cit.

[367] То ће се показати и крајем 1999. године када је амерички председник Клинтон био принуђен да за недељу дана одложи и скрати своју посету Атини због таласа протеста који је захватио Грчку који су предводили комунисти.

[368] Roger Cohen, исто.

[369] Regis Debray, Lettre d’un Voyageur au président de la République, Le Monde, 13 May 1999.

[370] Реагујући на нападе против Дебреа, један од водећих француских новинара је приметио: „Како је могуће да се у Француској, познатој по својој интелектуалној толеранцији, дисонантна мишљења осуђују као отпадништво и одакле потиче мржња коју поједини наши интелектуалци испољавају према погледима Режиса Дебреа“. Излагање на конференцији о кризи на Косову у француском парламенту маја 1999.

[371] Roger Cohen, op.cit.

[372] Посета америчког председника Клинтона земљама Југоисточне Европе у новембру 1999. године (укључујући прве посете једног америчког председника Бугарској и Косову) имала је за циљ да потврди амерички интерес и учврсти савезничке владе у овом региону. У Грчкој је ова посета, међутим, изазвала жестоке реакције левице и масовне протесте који су били јасно упозорење да америчка политика на Балкану чак ни међу чланицама NATO-а не ужива једногласну подршку.

[373] Weekly Analysis – The World After Kosovo, op. cit.

[374] Пример ове врсте је, између осталог, је текст Тање Ноктиум и Жан-Пјер Пажа, Југославија: један империјалистички рат ради инсталирања новог светског поретка. Tania Noctiummes et Jean-Pierre Page, Yougoslavie: une gueree impérialiste pour instaurer un nouvel ordre mondial, у: Samir Amin et. al., Maïtres du monde: ou dessous de la guerre des Balkans, Le Temps des Cerises, Paris 1999, pp. 7-92.

[375] Dianne Johnston, Making the Crime Fit the Punishment, Paris 1999, шапирографисано, p. 2.

[376] Пре доласка на положај председника Карнегијеве задужбине, Мортон Абрамовиц је био амерички амбасадор у Турској и помоћник државног секретара за обавештајни и истраживачки рад у Регановој администрацији. Средином деведесетих година био је члан тима Савета за спољну политику из Њујорка који је предложио Клинтоновој администрацији да смањи ограничења на деловање Централне обавештајне агенције у иностранству.

[377] Morton H. Halperin & David Scheferwith Patricia L. Small, Self-Determination in the New World Order, Carnegie Endowment for International Peace, Washington, D.C., 1992.

[378] Исто, стр. 80.

[379] Карактеристичан у том погледу је чланак Едварда Лутвака „Дати шансу рату“ објављен у водећем америчком спољнополитичком часопису „Foreign Affairs“. Edward N. Lutwak, Give War a Chance, Foreign Affairs, July/August 1999, Vol. 78, No. 4, pp. 36-44.

[380] Zbigniew Brzezinsky, The Grand Chessboard: American Primacy and its Geopolitical Objectives, Basic Books, New York 1997.

[381] L’Evenement de Jeudi, 14 Janvier 1998.

[382] Le Nouvel Observateur, 14 Janvier 1998, наведено према агенцији АФП.

[383] Zbigniew Brzezinsky, The Grand Chessboard ..., op.cit., p.78.

[384] Dianne Johnston, op. cit., p. 7.

[385] Ibid.

[386] Michael Mandelbum, A Perfect Failure, NATO’s War Against Yugoslavia, Foreign Affairs, September/October 1999, p.2.

[387] Cristopher Layne, Faulty Justifications ..., p. 2.

[388] Interview with Secretary of State Madeleine K. Allbright, CNN’s Larry King Live, March 23, 1999, http://secretary.state .gov/www/statements/1999/990323.htm.

[389] Cristopher Layne, Faulty Justifications ..., p. 10.

[390] Покушаји појединих опозиционих лидера, попут бившег гувернера Народне банке Југославије (који је стекао велику популарност у овим слојевима сузбијањем хиперинфлације 1992/94) да уз помоћ Запада понуде решење овој категорији становништва нису наишла на повољан пријем на Западу. Његов предлог да САД и Европска унија гарантују додатни прихода српским пензионерима у Србији у висини од 50 немачких марака месечно западни партнери нису прихватили после чега се он убрзо повукао из активне политике.

[391] Видети сведочење Мортона Абрамовица пред Европским поткомитетом америчког сената 8. јуна 2000. године.

[392] То се могло видети и у исходу допунских локалних избора одржаних јуна 1999. године на коме је владајућа странка Мила Ђукановића задржала власт у Подгорици док је промилошевићевска странка савезног премијера Момира Булатовића добила изборе у Херцег Новом.

На Растку објављено: 2008-04-21
Датум последње измене: 2008-04-25 12:32:23
 

Пројекат Растко / Косово и Метохија