Драган Ивановић

Др Михаило Дуњић, најзнаменитије име

Др Михаило Дуњић (1874-1937), први специјалиста хирургије и пуних шеснаест година управник шабачке болнице, поживео је у овом граду од 1905. до 1937. и за то време оставио тако дубок траг да се без претеривања може именовати перјаницом овдашњег здравства између два светска рата и нешто пре тога.

Рођен је у Крушевцу 1874. године. Гимназију је завршио у Чачку, студије филозофије и биологије у Београду, медицински факултет у Грацу, док је специјалистом хирургије проглашен у Берлину. Као лекар најпре је нешто више од две године радио у пожаревачком крају а онда своје акумулирано знање подарио Шапцу - вероватно и сам не очекујући да ће у овом граду провести цео свој радни и животни век.

У Шабац је дошао на самом крају 1905. и већ 4. децембра хируршко одељење одвојио од интерног. До његовог доласка хитне операције су обављали постојећи лекари а за компликованије интервенције болесници су слати у Београд. Као једини хирург, др Дуњић је преузео на себе и најкомпликованије хируршке захвате а стручност му омогућила да их успешно и обавља. Умешно је руководио издвојеним хируршким одељењем а операциона сала му била у болничкој згради подигнутој 1865. године (данас Историјски архив Шапца). Операције је вршио под локалном анестезијом, каткад под лумбалном, а наркозу под етером и хлороформом. Наркозу је давао неко од спретнијих болничара, па се може претпоставити какве су биле невоље др Дуњића када је морао да оперише уз асистенцију неког приученог превијача а уз то да пази на неког наркотичара.

Да није реч само о свестрано образованом (говорио више језика) и хирургији без остатка посвећеном лекару, већ и хуманисти врло разуђеног интересовања, Шабац је почео да сазнаје непуну годину дана по његовом доласку. Наиме, 1. августа 1906. на Летњиковцу је отворено прво опоравилиште за слабашну децу. О њему ће бринути Друштво за чување народног здравља, чији је оснивач и председник био др Михаило Дуњић.

Налазимо и податак да су 1908/9. новоосновано Женско патриотско друштво и постојеће Женско друштво организовала два шестомесечна курса, која су „с пуно воље водили лекари др Михаило Дуњић и др Ђорђе Протић“.

Само пола деценије после тога, кад је на Церу скршена аустроугарска навала, почиње голгота и др Дуњића. У збегу, док се у ваљевској болници борио за животе тешких рањеника и тифусара, његова супруга Босиљка доноси на свет сина Слободана, кога ће почетак другог светског рата затећи на лекарском стажу у Штитару, крај Шапца.[1]

Ратни вихор је др Михаила Дуњића преко Албаније однео све до Крфа и солунског фронта (где је био начелник санитета прослављене Дринске дивизије), да би се по завршетку рата вратио у Шабац. Вратио се и својој животној опсесији - Летњиковцу, односно дечјем одмаралишту и опоравилишту. Завршава га својим парама[2] на уштрб породичне куће коју је почео да гради 1923. Завршена је после више година, не случајно преко пута ондашње болнице, јер је желео да болесним и немоћним даноноћно буде при руци. Пре градње на том плацу је била бара а по завршетку свих радова на објекту и у пространом парку са зналачки одабраним и засађеним дрвећем и растињем - све је значило празник за очи. У помоћној згради др Михаило је имао и канцеларију, лабораторију и малу операциону салу.

Од 1920. до 1936. године др Михаило Дуњић је био и управник Бановинске болнице у Шапцу и својим несебичним залагањем пресудно допринео да Шабац добије још један здравствени објект, који је пред други светски рат подигнут а за време рата довршен и усељен (стари хируршки блок, данас оторинолагинголошко и очно одељење).

И поред безрезервне посвећености хирургији и медицини уопште др Михаило Дуњић је налазио времена да се бави и политиком. Био је потпредседник Радикалне странке, па опозициони радикал а пропали покушај стварања Југословенске радикалне заједнице одвео га у превремену пензију. То је убрзало и његов одлазак из живота. Умро је 12. августа 1937. године и сахрањен на Доњошорском гробљу у Шапцу.

Професора др Слободана Дуњића, хирурга-трауматолога, радно место је трајно везало за Београд а у „Дуњића кући“ све до 1977. године, када је умрла његова мати Босиљка Стефановић-Дуњић. Без супруга Михаила провела је пуних 40 година, пред крај живота у друштву часних сестара које је др Слободан бесплатно уселио, како би је пазиле и неговале. Године 1983. Општина је ову кућу откупила и после значајне адаптације и доградње у њој, 29. априла 1988. отворила вишенаменску репрезентативну „градску кућу“.

[1] Са супругом др Софијом, специјалистом опште медицине, др Слободан Дуњић је изродио синове Михаила и Бранка. Обојица су примаријуси специјалисти хирургије, Бранко и доктор медицинских наука, а за живот са скалпелом определио се и Слободан, син Михаила млађег, унук истоименог деде и праунук Михаила старијег.

[2] Годину дана пошто је именован за управника Болнице, др Дуњић је издејствовао да Општина дозволи коришћење цигли са старе општинске зграде (прве основне школе, до цркве) за зидање бунара на Летњиковцу.

Допуна др Александра Недока чланку Драгише Ивановића „Др Михајло Дуњић најзнаменитије име“ (25. 4. 2008):

Према „Књизи лекара и медицинара 1916-1919“ која је вођена у Санитетском одељењу Врховне команде тачан датум рођења др Дуњића је 29. март 1874. године а као место рођења наведен је Чачак. (Архив Војно-историјског института, фонд Српске војске, пописник 3а, кутија 95, фасцикла 1, документ 4, редни број 60/61). И др Душан Кастратовић наводи у својој књизи на стр. 97-98 податак из Службеничког досијеа Министарства народног здравља (Фасцикла 33, досије 52, Архив Србије) да је др Дуњић рођен у Чачку.

Хирургију је почео да специјализује у Београду код др Војислава Субботића, па је наставио у Грацу и Берлину.

У Балканским ослободилачким ратовима био је: у српско-турском хирург Завојишта Дринске дивизије Првог позива. У српско-бугарском шеф хируршког одељења сталне војне болнице у Битољу.

И у Првом светском рату остаје на истој дужности, у Битољу (1914-1915). У повлачењу до Крфа био је командир болничарске чете Дринске дивизије Првог позива. На Солунском фронту, све до краја рата и ослобађања Србије био је командир Првог Завојишта Дринске дивизије (која је освојила Кајмакчалан!)

Одликован је орденом Светог Саве 5. и 3. реда, орденом Бели Орао 5. реда, руским орденом Светог Станислава, и наравно Албанском споменицом и Споменицом ратова 1912-1913 и 1914-1918.